UZ MANASTIRSKE ZIDINE

У једно уралско село путују поклоници из целе земље

-Здраво, бако. Прича се да овде има неки необичан свештеник. Кажу да код њега долазе људи из целога краја.

-Здраво да си, мили. Да, има такав свештеник. Ено, погледај, тамо је наша црква. Иди по овој уличици до кућице са плавим прозорским капцима, прекопута цркве...

Први пут сам 2003. година дошао у село Тарасково. Угнездило се сеоце у равници окруженој брдима, десетак километара од затвореног градића Новоуралска (са совјетским тајним именом «Свердловск 44»). Ту је агрокомбинат који је у губитку, с малобројним радницима. Омладина скита увече без посла...Кућерци накривљени, пут нераван...На сеоској слици се истицала само мала црква посвећена Светој Тројици.

Многа насеља и крајеве сам обишао за ове три године. Стално се живо сећам: гостољубивих пространстава иза урала, глатке површине ријеке Об, суровости, дивљине, али и некакве привлачности у овој равнодушности Севера. А људи, људи...Често се поново у мислима враћам у оно мало уралско село, које сам пронашао за себе, као стари дедов сандук са породичним драгоценостима. После неког времена сазнао сам да се овде гради манастир, да се у олтару цркве чувају многе мошти светих, да овде служи млад монах, и води поклонике сам до четири света извора.

...Први пут кад сам дошао овде, дуго сам лутао селом, док су се златним бојама преливали први стогови сена тога топлог јулског дана. Успео сам и да се упознам са локалним «чуваром» како се представио седи старац, који је седео и пушио на земљаном насипу уз сеоску кућу.

-Ја сам деда Вова, (надимак од Владимир, прим ,прев.) - грубо се представио, пруживши ми суву, али за његове године прилично снажну руку. – Дуго сам синоћ био у башти, чувао је од дечака. А зашто? Сунцокрети су, видиш, дозрели, због тога су се они и навадили да се овде врзмају, само би туђе да беру. Неће никако да раде, све бесплатно хоће да добију, а ја имам два своја унука, - отворио се дедица као да се већ дуго познајемо. Али није дао да га фотографишем, бацио је цигарету и отишао у башту, добацивши успут: «Малина је већ дозрела...»

-Тога дана, којег данас могу заиста назвати једним од дарова судбине, код сеоске цркве сусрео сам два младића. Упознали смо се. Иван и Евгеније су послушници, искушеници, студенти духовне семинарије у главном граду Средњег Урала.

-Студирао сам на светском универзитету, и како је то? Друштво, дискотеке... Осетио сам да ме све то некако стеже. Привукло ме Богу, прво сам ишао у цркву, ништа тада нисам знао, стајао сам, све ме плашило. Онда сам чуо за Тарасково и дошао овде с другом, - прича Иван. – знате, овде, у селу је веома тихо...

-Те године сам се и упознао са оцем Алексејем Малитиним...Чини ми се да смо се срели баш код његове куће, оне «са плавим прозорским капцима«. Отац Алексеј је млад свештеник, једноставан, скромног изгледа, са ретком црном брадом, с кротким и благим осмехом какав имају само људи који нису оптерећени светским пословима. Једном речју – монах. Пред таквима се осећаш испочетка мало бојажљиво, али одмах се превазиђу ова тренутна осећања несигурности у сусрету са непознатим. И с таквим једноставним човеком, чија душа је у складу са твојом, све после, као да те сам Бог упућује, знаш шта треба рећи и шта чинити...

-Сеоска парохија...Овде је све као из неког другог времена, заувек изгубљеног за становнике великих градова. Ту су: и баке које журе по воду, раде у кухињи, и често извирују да се није служба већ завршила и је ли време да се гостима послужи ручак, па два дечака која деле између себе мркву, и стидљива девојка с тананим гласићем у црквеном хору, и ред за исповест, тамо два старчића полугласно разговарају у староруским кошуљама, док један од њих глади седу браду...

...Прошао сам с оцем Алексејем поред клупе, на којој су малопре седели семинаристи. Ушли смо у дрвени део капелице – те године је то било једино изграђено од будућег црквеног комплекса. А унутра – таква свежина! Отац Алексеј ми је после објаснио: унутра се налази свети извор посвећен Свецарици Небеској од којега и долази такав осећај прохладне свежине. Овде после службе верници стоје у редовима. Људи захватају кантама воду и спуштају се мањим степеницама на ливаду, и тамо се обливају, подвикујући од хладноће и задовољства.

* * *

Тако сам и упамтио Тарасково – духовно острвце, процветало око недавно отвореног уралског градића.(У Русији постоје затворени градови у које није дозвољено никоме да уђе без посебног одобрења. прим.прев.). Можда сам се због свега тога,после три године, вратио овамо, просто ме срце вукло. Приче народа које су дошле и до мене у Катаринбургу, донеле су новости – отац Алаксеј се преселио у другу кућицу, оствивши своју с «плавим прозорским капцима» ономе коме је била потребнија.

Познаника старчића данас нисам успео да видим, иако сам намерно прошао поред његове куће. Осећај ме није преварио, за ових неколико година Тарасково се изградило – на средини села је изникла градска тврђава, која је снажно привлачила поглед, с новим оградама које су опасивале куће. Место око цркве се буквално променило сасвим, као да четири војника стоје на стражи, стоје четири куле, све овенчане крстовима са осам крајева ( руски крст има осам крајева, горња краћа линија означава натпис на крсту Господњем на којем је било написано: Цар славе, а доња краћа линија крста означава дашчицу на којој је Христос стајао и која је подигнута мало с десне стране у знак сећања да се Господ окренуо према покајаном разбојнику који је први ушао у рај, прим. Прев.) и све повезане са великом зиданом оградом. Разгледајући величину здања, застао сам код огромних врата и запањен стао.
-Пропусти нас, Бога ради – рекла је једна од три старице, мршава, као сува грана дрвета. Ослонила се тако на штап и гледа ме.

У припрати, која је јако мирисала на восак од свећа, тамјан и неким необичним смоластим мирисом, баш као од свежих јелових грана, - стајала су два груба човека у старинским капутима од чоје. Било је време Петровског поста, и због тога је на вечерњој служби било много народа – изгледа нису мештани. Тек после сам видео и аутобус ради којег су пожурили они који су хтели да освештају иконе. «О, ја бих да се освешта...», и брзо се пењу уз мале степенице)... Неки су се само одмарали...

* * *

Алексеј Малитин је рођен у православној породици у Нижњем Тагиле. Завршио је школовање, растао као миран дечак, али помало необичан за своје вршњаке. Данас он често понавља цитат из Светог Писма – «и не саглашавајте се са веком овим». Може звучати банално, али управо у том цвету младости је и решио да себе посвети Богу. Одлука о томе, без сумње, полако и озбиљно, сазревала је и довела га до семинарије. Родитељи су га подржали у његовој одлуци, иако је било тешко да га пусте из родитељског уточишта да заплива сам у воде живота.

-Христос је дао човеку слободу, значи да свако бира свој пут сам. И ја сам изабрао.
Почетак служења у чину је био тежак. Црква је имала тада само зидове једне зграде, није било ни купола, ни звоника. Као и сваком «дому Господњем» у суровом и тешком времену у земљи, и вековна црква је много тога преживела: чекисти су је разрушили, од ње направили прво складиште и клизалиште, а после сеоски клуб.

Да би испунио завет који је Алексеј Малитин дао Богу, већ као монах, 1998. године почео је да гради капелицу са бунаром, иако за то није имао неких средстава, а није било ни помоћника. Кажу да су се и средства и људи појавили као по повељењу Божијем. Када су у Русију са Свете горе Атонске донели икону Мајке Божије «Свецарице», отац Алексеј је одмах, већ скоро готову капелицу именовао у част ове свете иконе.

Иконописац из Катаринбурга је урадио за Цркву Свете Тројице копију иконе «Свецарица». Сазнавши за то, почели су да долазе људи по исцелење од болести рака, јер се атонски првообраз прославио управо тиме. Значајан је почетак новога времена – прво се оцу Алексеју обратио човек, који је трагао за монашким уједињењем. «Како сам могао да га вратим?» - каже старешина цркве. Овде се данас налази обновљен мушки манастир, у којем живи и служи девет монаха...За 13 година свога пастирског служења старешина цркве, који је почео од нуле успео је да сагради манастир. Испочетка су у цркву долазиле само старице, али већ прве године, док сам ја био овде, приметио сам и омладину.

Девојка Татјана са својих двадесет година размишља овако:

-Тешко је живети строго по заповестима када су свуда около саблазни. У посту треба служити Богу, али ђаво не спава – у кухињи је за ужину само чај с хлебом, а друго се не сме. А привлачи ме и савремена музика помало, што није добро.

...После неколико година овде су почели да стижу разни људи. Шта доводи људе овде – оне који су на неки начин сасвим далеко од дубоке вере? Осећај да једино Бог може да дарује снагу, да учини успешним живот, а можда управо потреба човека да припада овом месташцу чистоте и доброте? Вероватно су одговори на ова питања у људским срцима.

-Православље је у руском човеку генетички урођено. Стога и долазе данас у цркву и стари и млади. Чешће људи у зрелим годинама, а сасвим недавно су дошле овде и две девојке. О Богу ништа нису знале – питају ме, шта је то грех, како да живе правилно... Тачно је речено: «Душа човекова је по природи хришћанска», тако расуђује отац Алексеј. – У цркву иду углавном они људи који су у животу претрпели страдања. Сећам се речи у једној песми: «Руси, зар сте ви такав народ да вам је потребна невоља?» Често се сетим ових речи, јер сам приметио: тек после неког потреса човек прилази Богу.

Фото: Поклоници долазе у манастир

...Није једноставно бити монах-игуман, умети учено одговорити на питања братије, срести поклонике који долазе овде готово свакодневно, водити рачуна о исхрани, о изградњи, поправкама... Строгост ових људи је сједињена с изузетно великом љубављу, трпљењем слабости других. И стога, када се иза манастирске ограде изненада зачуо прво шапат, а онда и тихи смех, отац Алексеј се само осмехнуо и појаснио благо и снисходећи: «Дечаци су послушници, али није им лак живот када их свуда окружују саблазни. Труде се они, наравно, да буду пример другима, али не успевају увек у томе».

Уопште, о младима се много говори овде. По речима оца Алексеја, основни проблем данашње Русије је у томе што родитељи нису способни да предају младима начин хришћенског живота, греше у алкохолу, или, напротив, јуре за «већим парама».

Ето, дешава се да не треба децу кривити, него родитеље. Недавно сам читао о једној мајци која је избавила свога сина од пијанства. И ево шта ме је поразило: када су ову жену питали како јој је то успело, она је само показала своја колена која су била одерана до крви од непрестане молитве са сузама...А недавно су млади дошли у Тарасово. Дуго су гледали иконе, упалили свеће, нису рекли ни речи – ћутали су, као да о нечем размишљају... Замислите шта значи видети их како долазе да моле Бога да успешно положе испите?! Чини ми се, да се у тим тренуцима њихове младе душе пробуде на овом светом месту.

Заиста овде има много светиња. У олтару цркве се налазе мошти св. Лазара Четверодневног, Василија Блаженог, светитеља Пантелејмона, Св. Јована Златоустог, Св. Николаја Мирликијског (св. Николе Чудотворца), преподобних Сергија Радоњежеског и Максима Грка, честице ризе и гроба Пресвете Богородице...Истина, о томе игуман посебно не говори, нагласивши да све оне које то занима, могу сами да питају и сигурно ће сазнати.

...Завршила се вечерња служба. Иза прозора је почела да пада летња кишица, од које је трава добила тамнију боју и савила се према земљи. Полако су људи излазили из цркве, по двоје и по троје, стајали под надстрешницом, тихо разговарали једни са другима и с монасима који су изашли.

* * *

Дуго сам разговарао с оцем Алексејем – о његовим плановима, о животу, о души. Када сам му рекао да сам староверац, монах је мало заћутао, загледао се негде у страну, и изненада упитао:

-Шта ваши старци говоре о крају света – да ли је близу?

Нисам му ништа одговорио. И не стога што нисам желео о томе да разговарам, јер сам знао за пророштва, о томе да су ратови, пороци светски, и братоубиствена мржња тих дана били предсказани у Писму. Али колико год да је остављено овоме свету времена, до последњега даха, до последње снаге, сваки човек који данас живи треба да оствари оно, што је у људској моћи – да гради, да поучава знањем, да васпитава... Уверен сам да овим ми сами себи продужујемо живот и остављамо другима, који су далеко од Бога, времена да се исправе и да постану бољи, с више доброте, и да тиме умилостивимо Христа. Ето о чему сам размишљао, док сам одлазио од оца игумана кроз поље оцветалих кромпира, приближавајући се сеоском гробљу на врху брда.

Одавде је био диван поглед на село, које се толико променило за неколико година, сеоски одбор, лепе двоспратне куће, и већ подигнути понегде стогови сена – као прави бисери, који само истичу красоту стварног драгуља – цркве и манастира. С једне стране брда је извор Марије Египатске. Спустио сам се. Људи су били већ у води. Упознали смо се. Надежда Димитријевна је са унуком дошла из Новоуралска. Унук је стајао поред базена, неодлучан, бојао се да скочи у ледену воду. Бака га је храбрила: не бој се, скочи, ти си већ велики! А он је поскакивао на мекој маховини која је окруживала овај извор са прозрачном водом.

Ускоро је дошао човек са плавим прстима, сигурно од брања боровнице, која је обилно родила, у славу Божију. Узвикивао је бодро, наклонио се и почео да се умива. Онда нас је погледао, насмешио се, и не рекавши ни речи, отишао својим путем...

Негде у овим шумама скрива се очекујући све оне који с вером долазе и свети извор посвећен Светој Тројици. По предању тамо је некада живео строги отшелник, пустињак, који се молио и држао строги пост. А недалеко одавде је и «бунар мудрости», како овде зову још један извор, у име светог Николе Чудотворца.

Док сам разговарао са поклоницима, Надеждом Димитријевном и Гетој Михајловној, један монах је довео мужа и жену који су одмах отишли да зароне у воду. (Обичај три пута погружавања у ледену воду на светим изворима доноси свим вернима исцелење душа и тела, прим. прев). Монах је стао код високе јеле, на чијем стаблу је стајала иконица, коју сам тек тада запазио, и почео је да прави поклоне гледајући у мали молитвослов. Тако је све време стајао око сат времена, не обраћајући пажњу на подвикивања дечака Саше, који је ипак заронио у дубоку изворску воду, као у свету купаоницу, на наговарање жена и успео сам да то забележим фотоапаратом.

Поклоници су се окупљали код аутобуса спремни за пут...

-Кукавице, кукавице, колико ћу живети? – питао је Саша наслонивши бицикл на високу јелу која као да је подупирала небо својом висином, ослушкивао је колико му је измерила времена ова шумска птица. Избројао је до петнаест, па пожурио да стигне баку, а кукавица је наставила своје оптимистично и даље «ку-ку...»

Максим Гусев
Свердловска област
Превод с руског: Наташа Убовић
preuzeto sa http://www.vera.mrezha.ru/524/5.htm