Lestvica od zemlje do neba. Po njoj - ljudi u monaškim odeždama. Gospod pruža ruke prema onima koji se uspinju. A put se prema Njemu sastoji iz trideset visokih stepenica – hrišćanskih vrlina, i na svakoj ih očekuju iskušenja. Zbog čega je na ikoni «Lestvica» autor istoimene knjige prepodobni Jovan Lestvičnik naslikan bez oreola? Zbog čega se besi na sve načine dovijaju kako da svrgnu monahe dole, a anđeli kao da se drže po strani? Da bi shvatili ovo Naš dopisnik Jelena Stepanovna potražila je pomoć od stručnjaka.

Ikonopis «Lestvice», kojeg mi danas znamo, nastao je u Konstantinopolju u XII veku. Na ilustraciji: ikona «Lestvica» iz zbirke manastira sv. Katarine na Sinaju, XII vek

Život naš – čorba i kaša

Ova poznata sinajska ikona iz druge polovine XII veka bila je naslikana kao ilustracija za knjigu prepodobnog Jovana, igumana Sinajske gore - «Lestvicu». Knjiga se sastoji od trideset tekstova – glava. Svaka od njih – je stepenica ka Hristu, odakle je i nastao neobičan naziv za knjigu, a kasnije i za ikone.

Sveti Jovan u svojoj knjizi poziva monahe da budu krotki, ne zlopamtljivi, da malo govore, da budu istinoljubivi, da ne univaju, da se ne lenje, da budu uzdržljivi u hrani, celomudreni i čisti kako vanjski tako i unutarnje. Prve dvadeset i tri stepenice u «Lestvici» posvećene su strastima i načinima borbe s njima, ostale – vrlinama. Najviša stepenica je – savez vere, nade i ljubavi. Neke svoje pouke prepodobni piše u vidu manjih priča o životu sinajskih podvižnika, sa kojima se poznavao. Naprimer, priča o gordom Isidoru, kojega je njegov duhovnik postavio na vrata obitlji da moli sve koji ulaze da se pomole za njega, i on je ispočetka roptao, ali je vremenom postao smiren, krotak i radi svoga poslušanja udostojio se večnog života. Ili o nepravednom starcu, koji je zamučio svog poslušnika do smrti, ali se posle raskajao, nastanio se kod njegovog groba, gde se do kraja svog života molio za njega i molio od svih oproštaj. Ponegde sveti Jovan prilaže u pričama svoje lične utiske o ovim ljudima i o besedama s njima.

U Vizantiji su «Lestvicu» preveli na razne jezike. Rukopise su počeli da izrađuju u skupocenim povezima i da ih ukrašavaju minijaturama. Prvi slovenski prepis se pojavio u Rusiji u XII veku, i sudeći po tome kako se ubrzano rasla količinski, knjiga je bila popularna. Sačuvano je više od stotinu rukopisa «Lestivce»: 1 rukopis XII veka, 3 rukopisa XIIIveka, 24 rukopisa XIV veka i 83 – XV veka. Do današnjeg dana «Lestvica « nije izgubila svoju aktuelnost i izdaje se u velikim tiražima. Optinski starac Anatolij je veoma poštovao svetog Jovana Lestvičnika i pisao je svojim duhovnim čedima, da «Pouke» Ave Doroteja i «Lestvica» trebaju biti knjige koje stoje uvek na stolu, pri ruci, jer su suština za «život naš - čorba i kaša».

Isposnik sa rasuđivanjem

Najbliži Hristu na sinajskoj gori stoji sam sveti Jovan koji pruža Gospodu svitak sa svojim delom. Zaista, teško je opisati put, ako ga nisi sam prošao. O detinjstvu i mladosti prepodobnog nije mnogo poznato. Smatra se da je sveti Jovan bio rodom iz Sirije i da je došao u Sinajski manastir sa šesnaest godina. To je bilo oko 580. godine. Kada je napunio dvadeset godina, primio je postrig u monaštvo od svoga duhovnog nastavnika – ave Martirija.

Prepodobni je živeo u manastiru devetnaest godina. A posle smrti ave udaljio se u pustinju u kojoj je prebivao četrdeset godina u postu i molitvi, sve do vremena dok ga sinajski monasi nisu nagovorili da se vrati u obitelji i da postane iguman.

Iz žitija svetitelja je poznato, naprimer, da je on sve jeo, što je bilo dozvoljeno monaškim ustavom, ne nalažući na sebe isključive zabrane, da ne bi sebi dao povoda za pohvalu, preuznošenje. Ali pri tome je on bio uzdržan u količini hrane i krepio je telo samo najneophodnijim za nastavak truda. Isto i što se tiče bdenja: iako on nije provodio noći bez sna, ali nije spavao više nego što je potrebno za podržavanje sile, da ne bi neprestanim bdenjem izgubio razum. Verovatno, radi takvih njegovih podviga, vršenih sa mudrim rasuđivanjem, Crkva slavi sećanje na prepodobnog Jovana Lestvičnika u vreme Velikog posta.

Stepenice označavaju postepenost ka duhovnom usavršavanju čoveka, koje se ne postiže za jedan tren, nego samo postepeno.

Iguman koji je upravljao u vreme prepodobnog Raifskim manastirom, a koji se nalazi u susedstvu, isto se zvao Jovan. U neku ruku, upravo njemu trebamo biti blagodarni za knjigu «Lestvica». Znajući za uzvišen život prepodobnoga, raifski iguman od strane svih monaha svoje obitelji, zamolio ga je da sastavi rukovodstvo po duhovnom usavršavanju, «kao lestvicu utvrđenu, koja one koji to žele vodi do Nebeskih dveri....» Prepodobni Jovan, odlikovavši se skromnim mišljenjem o sebi, prvo se smutio, ali je zatim iz poslušanja ispunio molbu. Posle četiri godine upravljanja manastirom, završivši knjigu prepodobni Jovan se ponovo udaljio u svoju pustinju. I u starosti od 80 godina mirno otišao Gospodu.

Ikona minijatura

«Svaka ikona predstavlja preobraženi svet – duhovni, - objašnjava nam Sofija Sverdlova, istoričar umetnosti i predavač na katedri restauracije Univerziteta. Zato su takve kategorije, kao što su vreme i prostranstvo, predstavljeni veoma uslovno. Naprimer, na našoj ikoni kod svetoga Jovana Lestvičnika nema oreola, iako postoji natpis, da je on svetitelj. Zašto je to tako? Radi se o tome da na ikoni on sam još uvek ide po lestvici, ispred njega su još tri stepenice – oreola iznad njigove glave nema, ali ikonopiscu je bilo poznato, da se prepodobni uspeo do Gospoda i da je svet - verovatno ga je on «unapred» zapisao svetim. Često su na ikonama sa žitijem svetitelji predstavljeni sa oreolom još u detinjstvu. Iako ova deca, verovatno, i sama još nisu znala da će postati mučenici ili podvižnici, ali mi to znamo, da su oni sveti, a svetost je u večnosti, van vremena».

Dešava se i da svetitelje koji su živeli u raznim vremenskim periodima slikaju na jednoj ikoni zajedno. Odmah iza svetog Jovana po lestvici podiže se čovek u belosnežnim episkopskim odeždama – to je iguman Sinajskog manastira arhiepiskop Anatolij koji je živeo u XI veku (pet vekova posle svetog Jovana). Sumnjamo da bi on sam blagoslovio takvo svoje preuznošenje – biti naslikan odmah iza svetitelja, toliko poštovanim na Sinaju i na nekoliko koraka od Hrista! Verovato je minijatura, sa koje je na kraju bio uzet uzorak za ikonu «Lestvica», bila naslikana tek posle blaženog kraja svetoga arhiepiskopa u rukopisu, naručenom vizantijskim carem za Sinajski manastir.

«Lestvica Jovana Lestvičnika» staroruska ikona iz sredine XVI veka. Za razliku od sinajske ikone ona je manje lakonička ( lakonička- ona koja sa manje rečii kazuje mnogo,sažeta, prim. prev.).Detaljnije je prikazana slika raja – sa mnogim svetima, u centru ikone – crkva kao slika predverja raja, što je karkteristično za alegorično mišljenje XVI veka.

Za stvaranje rukopisa, objašnjava Sofija Sverdlova, trudilo se mnogo ljudi: pisari, umetnici-minijaturisti. Poznata nama «Lestvica» je bila prva minijatura u knjizi, ali ne i jedinstvena. Bilo je tu još malenih “marginalnih” ilustracija, koje su nazvane tako radi njihovog položaja na stranicama rukopisa. Takvih rukopisnih «Lestvica» je bilo naslikano mnogo. Ne svi, ali neki od njih su bili ukrašeni celom kolekcijom minijatura: figuricama prepodobnih, koji se bave rukodeljem, koji rezbare kašike, pletu korpe od pruća ili koji žure u Crkvu na službu. Posebne ikone kao i ikona «Lestvice» prelazili su postepeno na zidove crkve, na freske i na ikone i počeli da se poštuju jednako kao i tekstovi, a i odvojeno od njih. Ikona svetog Gerasima Jordanskog sa lavom ili Svetog Pavla Fivejskog kojem je gavran prinosio hleb, isto su prvobitno postojali kao odvojeni crteži u minijaturama».

Angeli ništa ne preduzimaju?

«Bog je nepostižan, nespoznatljiv, nepojmljiv, priča Sofija Sverdlova. Njegova suština nije dostupna za čoveka i prevazilazi naše shvatanje neizmernog. Božanstvenu svetlost nije moguće videti, zato, kako god da je paradoksalno, na ikoni je ona nekada predstavljena kao mrak. Ovaj «božanstveni mrak» predstavljen je na ikoni tamno plavom, gotovo crnom bojom. Gospod Isus Hristos naslikan u «Lestvici» je na plavoj pozadini, ali to nije boja neba, kako bi se moglo pomisliti, - to su nebeske sfere, nepoznate, neobjašnjive prostim zemaljskim sredstvima i ne mogu da se shvate ograničenim čovekovim sposobnostima.

Dole pod brežuljkom stoje monasi (to je ikona u kojoj su sabrani sinajski monasi i monasi uopšte) koji gledaju na one koji idu u vrh: oni pažljivo slušaju pouke prepodobnog, proučavaju njegove savete – uče se duhovnoj nauci. Monasi na putu ka Gornjem postižu iskušenja – besi kukama i bodljama svrgavaju ih sa spasiteljne lestvice u adski bezdan. Hvataju ih za noge, sedaju im zavrat, bolno ih tuku, streljaju iz lukova i, izgleda da su uspešni u svojim poduhvatima.

Anđeli su naslikani u liku prekrasnih mladića, idealnih proporcija, idealnih crta lica, koji vladaju fizičkim savršenstvom. Ruke anđela su pokrivene – pokrite tkaninom: to je drevni znak, on označava u datom slučaju posebnu pobožnost ---pred Hristom, kojem se oni klanjaju i mole za monahe koji se bore sa svojim strastima. Slika anđela u takvom antropomorfnom vidu pojavila se u V veku, upravo takvim, kakvim mi ih ovde vidimo, - ova ikona dolazi iz antike.---Na našoj ikoni anđeli, koji kao da bi trebali da pokažu suprostavljanje besovskim spletkama i da guraju monahe s leđa, na izgled ne čine ništa i samo gledaju s vrha sa izrazom neke tuge na licu. Otkuda takva nepravda? Moguće je da je umetnik ovom scenom hteo da pokaže da idući ka Bogu monasi – to nije jabuka razdora između sila svetlosti i tame. Oni koji ištu spasenje – savršeno su samostalne duhovne jedinke, i pad nekih – to je upravo njihov lični pad. I besi, kako god da se trude, u realnosti nikako ne mogu uticati na lični izbor svakog monaha, stoga je nevidljiva molitva anђеla – stvarna pomoć na putu!».

Perspektiva na ikonama

Ako posmatrate put koji vodi u daljinu, tada će on izgledati uži. Na ikoni je obrnuto: sve linije sabiraju se prema čovjeku. U ikonoslikanju se to naziva obrnutom perspektivom: predmeti se čak uvećavaju prilikom njihovog udaljavanja od posmatrača. Takva perspektiva je dozvoljavala okretanje stvari tako, da su se otkrivali «zaklonjeni» njima detalji i scene, što je proširivalo informativnost kazivanja ikonopisa.

Šta znači krug

Krug, koji nama ni početka ni kraja, označava večnost. On se može pronaći na mnogim ikonama. Naprimer, figura Bogomajke na ikoni XII veka «O tebi se raduje» naslikana je u krugu – što je simbol Božanstvene slave. A zatim se obrisi kruga pojavljuju iznova i iznova – na zidovima i glavama crkvi, u granama rajskog sada, u letu nebeskih sila na samom vrhu ikone.

Prevod s ruskog: Nataša Ubović
Izvor: http://www.nsad.ru/index.pxp?issue=45&section=10019&article=879