TRADICIJA - MANASTIR PAVLOVAC

Нови живот старе светиње. Првог августа 1990. године, после три века, епископ шумадијски Сава је са монасима и свештенством служио прву литургију у обновљеном манастиру Св. Николе. Био је то почетак новог живота ове старе светиње.

Манастир Павловац посвећен Св. Николи једно је од оних светих места којима су се верници враћали и са којим су живели и у временима када се мислило да су уништена и да више не постоје. Да векови нису „неко велико време” сведочи обновљени храм изнад живописног Павловачког потока, на падинама шумовитог Космаја, недалеко од села Кораћице.

Деспот Стефан Лазаревић, један од најумнијих Срба, због своје доброте назван Манасија, основао је велики број манастира, од којих су три подно Космаја: Тресије, Кастаљан и Павловац. Овај последњи одредио је за своју летњу резиденцију, па је стога његовој изградњи била посвећена посебна пажња. Ученици чувеног Рада Неимара (Рада Боровића), дворског архитекте кнеза Лазара, уложили су све своје знање и умеће да деспотова задужбина буде достојна ктитора. Озидана је црква од камена у стилу моравске школе, са припратом изнад које је био звоник са четири звона. Да је овај манастир био место у којем је боравио деспот Стефан Лазаревић и обављао своје државничке послове говори писмо упућено кнезу Дубровачке републике, које се чува у архиви града Дубровника. Једна копија налази се и у манастиру Павловцу.

По узору на Манасију и овај манастир се развијао као центар српске духовности, писмености и културе. Превођене су књиге са страних језика и организована обука, описмењавање и школовање, не само монаха и свештенства, него и верника. И тако три стотине година...

Једна од последњих литургија и молитава за народ који је под Арсенијем III Чарнојевићем кренуо у велику сеобу служена је у овом манастиру првог августа 1690. године. Старешина манастира и велики број монаха нису хтели да напусте овај Божји дом. Турци су их после великог мучења побили, однели звона и оловни кров, а конаке и цркву срушили и попалили. Један део моштију ових мученика данас се налази испод капеле, у којој је привремено вршена служба до обнове цркве, а други поред темеља цркве, на месту које је посебно бележено. Историја, приче и легенде стварани изнад Павловачког потока данас су оживели. Остаци некадашњег великог духовног центра говоре о животу, стваралачком заносу и прегнућима савременика деспота Стефана, али и о његовој умности и државничкој мудрости...

Недалеко, са друге стране Космаја, обновљени манастир Тресије, са својим цветним баштама и повртњацима, дочекује боље дане. Надамо се да ће ускоро бити пронађено и кастаљанско звоно!

Томислав Ж. Поповић
Izvor: http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=25806&r=210.htm