Poznanje Božije volje je pitanje čitavog života, i ono se ne može iscrpeti nikakvim kratkim pravilima. Od svetih Otaca tu temu je najbolje rasvetlio mitropolit Toboljski Jovan (Maksimovič). On je napisao izuzetnu knjigu “Iliotropion, ili saglasnost ljudske volje sa Božijom voljom”. Iliotropion znači – suncokret. To je ta biljka, koja se okreće za suncem svojom glavicom, i sve vreme teži ka svetlosti. Sveti Jovan je svojoj knjizi o poznanju Božije volje dao takav poetski naziv. Iako je napisana pre više od sto godina, ona je i pored svega zadivljujuće savremena knjiga, kako po jeziku, tako i po duhu. Ona je interesantna, razumljiva i bliska savremenom čoveku. Saveti mudrog svetitelja su u potpunosti primenljivi i u uslovima koji su se kardinalno izmenili u poredjenju sa još nedavnim vremenima. Mi nećemo postaviti pred sebe zadatak da prepričamo “Iliotropion” – tu knjigu treba pročitati u celosti. Mi ćemo pokušati da predložimo najopštiju šemu rešenja tog za spasenje duše najvažnijeg pitanja.

Razmotrimo sledeći primer: pred nama se nalazi list papira, na kome je na nevidljiv način postavljena neka tačka. Možemo li mi odmah, ne imajući nikakvu informaciju, takoreći, “dodirom prsta”, odrediti mesto nalaženja te tačke? Prirodno da ne možemo. Medjutim ukoliko se oko te nevidljive tačke nacrta po krugu nekoliko vidljivih tačaka, onda oslanjajući se na njih, možemo sa velikom verovatnoćom da pronadjemo traženu tačku kao centar kružnice.
Da li u našem životu postoje takve “vidljive tačke” uz pomoć kojih bismo mogli da prepoznamo Božiju volju? Postoje. Šta su te tačke? To su neki pristupi obraćanja Bogu, opitu Crkve i našoj duši na čovekovom putu poznanja Božije volje. Ali svaki od tih pristupa nije sam sebi dovoljan. Kada tih pristupa ima nekoliko, i kada su oni zastupljeni i sjedinjeni u neophodnoj meri, samo tada mi – srcem! – možemo da spoznamo šta Gospod od nas u stvari očekuje.
Dakle, prva “tačka”, prvi kriterijum je naravno Sveto Pismo, direktna Reč Božija. Oslanjajući se na Sveto Pismo, mi sebi dovoljno jasno možemo da predstavimo granice Božije volje, to jest da shvatimo šta nam je dopušteno, a šta je potpuno neprihvatljivo. Postoji Božija zapovest: “Ljubi Gospoda Boga tvoga svim srcem tvojim i svom dušom tvojom i svim umom tvojim … ljubi bližnjega svoga, kao samog sebe” (Mt. 22, 37, 39). Ljubav je poslednji kriterijum odakle izvodimo zaključak: ako se nešto radi iz mržnje, onda to već automatski prelazi granicu Božije volje.

U čemu su teškoće na tom putu? Ono što bogonadahnuto Pismo čini istinski Velikom Knjigom je Njegova univerzalnost. Medjutim nasuprot univezalnosti je nemogućnost jednoznačne interpretacije Pisma u svakoj konkretnoj životnoj situaciji van ogromnog duhovnog iskustva života u Hristu. A to se oprostite ne odnosi na nas … Ali i pored svega ta tačka postoji …

Sledeći kriterijum je Sveto Predanje. To je opit realizacije Svetog Pisma u vremenu. To je opit Svetih Otaca, to je opit Crkve, koja je 2000 godina tražila odgovor na pitanje šta znači živeti ispunjavajući Božiju volju. Taj opit je ogroman, neprocenjiv i praktično daje odgovor na sva životna pitanja. Ali i tu postoje problemi. Ovde je teškoća suprotna – diskretnost opita. Jer upravo zbog toga što je taj opit tako ogroman, on uključuje u sebe veliki broj različitih varijanti rešenja duhovnih i životnih problema. Primeniti ga u konkretnim situacijama je praktično nemoguće bez blagodatnog dara rasudjivanja, što je opet u savremenom životu izuzetna retkost.

Sa poukama svetih Otaca i staraca iz knjiga su povezana i neka specifična iskušenja. Stvar je u tome što se u najvećem broju slučajeva saveti staraca odnose na konkretnog čoveka u konkretnim okolnostima njegovog života i mogu da se menjaju na osnovu promene tih okolnosti. Govorili smo o tome da Božiji Promisao o čovekovom spasenju može da bude različit. A zašto je to tako? Zato što, čovek po pravilu zbog svoje nemoći (lenjosti?) ne ide direktnim putem – putem savršenstva. Evo naprimer danas nije ispunio ono što je trebalo da ispuni. I šta mu preostaje? Da pogine? Ne! Gospod u tom slučaju odredjuje za njega neki drugi, možda trnovitiji i duži ali apsolutni put spasenja. Ukoliko je on sagrešio, a narušavanje Božije volje je uvek voljni ili nevoljni greh, onda taj put spasenja obavezno leži kroz pokajanje. Naprimer, danas starac kaže: “Ti treba tako i tako da postupiš”. A čovek se uklanja od ispunjavanja duhovne naredbe. I potom opet dolazi kod starca po savet. I tada starac, ukoliko vidi u njemu raskajanje, kaže mu kako treba da postupi u novoj situaciji. Možda mu govori nešto što je suprotno prethodnom savetu, jer čovek prethodni savet nije ispunio, postupio je po svome, i to je kardinalno izmenilo situaciju, i stvorilo nove – u prvom redu duhovne – okolnosti. Na taj način vidimo da individualnost saveta staraca u konkretnim životnim slučajevima predstavlja objektivnu prepreku za to što se moglo jednostavnije reći: “Čitajte savete staraca, sledujte im i živećete po Božijoj volji”. Ali i to je – tačka …

Treći kriterijum je glas Božiji u čovekovom srcu. Šta je to? Savest. Apostol Pavle je zadivljujuće i utešno rekao da “kad neznabošci nemajući zakona čine od prirode što je po zakonu, oni nemajući zakon sami su sebi zakon, oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono što je po zakonu, pošto svjedoči savjest njihova…” (Rim. 2, 14, 15). U nekom smislu se može reći da je savest takodje Božiji lik u čoveku. Iako je “Božiji lik” složen pojam, jedna od njegovih projava je – glas savesti. Na taj način se glas savesti u odredjenoj meri može poistovetiti sa Božijim glasom u čovekovom srcu, koji mu javlja volju Gospodnju. Dakle, za onoga koji želi da živi po Božijoj volji je veoma važno da bude čestit i trezven u slušanju glasa svoje savesti (pitanje je tu koliko smo mi za to sposobni).

Još jedan kriterijum, četvrti (naravno ne manje važan po značaju, jer su sve tačke na krugu ravnopravne) je molitva. Ona predstavlja potpuno logičan i za verujućeg čoveka očigledan način spoznaje Božije volje. Ispričaću primer iz mog života. Imao sam težak period u životu: toliko problema se skoncentrisalo, toliko mudrovanja da bi se reklo da je život zašao u ćorsokak. Pred mnom je bio neki beskonačni lavirint puteva, i bilo je nejasno kuda krenuti i na koju stranu ići. I tada mi je duhovnik rekao: “Šta mudruješ? Moli se svako veče, ali ne preko svojih snaga – svako veče izgovaraj molitvu: “Gospode, ukaži mi put kojim da podjem”. Svaki put pred spavanje izgovaraj to sa zemnim poklonom i Gospod će ti sigurno odgovoriti”. Tako sam se molio dve nedelje i desilo se nešto u životnom smislu krajnje malo verovatno, što je razrešilo sve moje probleme i odredilo moj dalji život. Gospod je odgovorio …

Peti kriterijum je – blagoslov duhovnika. Srećan je onaj kome Gospod dozvoli da dobije blagoslov starca. Nažalost u naše vreme su starci “odvojeni od sveta” i to je izuzetna retkost. Dobro je ako postoji mogućnost da se dobije blagoslov svog duhovnika, ali i to takodje nije tako jednostavno, jer nema danas svako duhovnika. A čak i u prvim vekovima hrišćanstva, kada su ljudi bili bogati duhovnim darovima, sveti Oci su govorili: “Moli Boga da ti pošalje čoveka, koji bi te duhovno rukovodio”, to jest i tada je nalaženje duhovnika bio odredjeni problem, i tada je već bilo potrebno moliti od Gospoda duhovnog rukovodioca. Ako nema ni starca, ni duhovnika, tada se može dobiti blagoslov od sveštenika. Ali u naše vreme duhovne oskudice u tome treba biti dovoljno trezven. Ne treba mehanički slediti princip: sve što kaže sveštenik – je obavezno od Boga. Naivno je pretpostaviti da svi sveštenici mogu da budu duhovnici. Apostol je govorio: “Jesu li svi Apostoli? Jesu li svi proroci? Jesu li svi učitelji? Imaju li svi darove isceljivanja?” (1 Kor. 12, 29). Ne treba smatrati da je sama po sebi harizma sveštenstva već automatski harizma proroštva i prozorljivosti. Ovde treba biti uvek oprezan i tražiti sebi takvog duhovnog rukovodioca, s kojim bi opštenje donosilo očiglednu korist duši. 

Sledeći kriterijum su saveti duhovno iskusnih ljudi. To je opit života blagočestivog čoveka i naša umešnost da se učimo na dobrom (a možda i na negativnom – to je takodje opit) primeru. Setite se kako je u biskopskom filmu neko rekao: “Samo budale se uče na sopstvenom iskustvu, pametni se uče na iskustvu drugih”. Umešnost da se primi iskustvo blagočestivih ljudi, koje nam je Gospod darovao da opštimo sa njima, umešnost da se saslušaju njihovi saveti i nadje u njima ono neophodno za sebe i da se to racionalno iskoristi je takodje način spoznaje Božije volje.

Postoji i još jedan veoma važan kriterijum odredjivanja Božije volje. To je kriterijum o kome govore Sveti Oci. Tako o tome piše prepodobni Jovan Lestvičnik u svojoj poznatoj “Lestvici”: to što je od Boga, umiruje čovekovu dušu, a ono što je protiv Boga, smućuje dušu i dovodi je u uznemireno stanje. Kada je rezultat naše delatnosti pronalazak u duši mira u Gospodu – i to ne lenjost i sanjivost, već posebno stanje aktivnog i svetlog mira – to je takodje pokazatelj pravilnosti izabranog puta.

Osmi kriterijum je umešnost da se osete životne okolnosti; da se prihvati i trezveno oceni to što se dešava oko nas, jer se ništa ne dešava slučajno. Dlaka s čovekove glave ne pada bez volje Svevišnjeg; kap vode neće skliznuti, grančica se neće slomiti; niko neće doći i neće nam napraviti probleme, ukoliko to Gospod ne dopusti zbog našeg urazumljenja. Na taj način Bog stvara životne okolnosti, ali time naša sloboda nije nikako ograničena: mi uvek imamo izbor kako ćemo da se ponašamo u svim situacijama. Možemo da kažemo da je život po Božijoj volji naš logičan odgovor na situacije koje Bog stvara. Naravno, ta “logičnost” treba da bude hrišćanska. Ako su životne okolnosti takve, da je naprimer za obezbedjenje porodice potrebno recimo krasti, onda to naravno ne može da bude Božija volja, jer to protivureči Božijim zapovestima.

I još najvažniji kriterijum, bez koga ne može biti ničeg ostalog je – trpljenje: “… trpljenjem vašim spasavajte duše vaše” (Lk. 21, 19). Sve dobija onaj, ko ume da čeka, ko ume da prepusti Bogu rešenje svog problema, ko ume da pruži Samom Gospodu mogućnost da učini ono što je predvideo za nas. Ne treba Bogu nametati svoju volju. Naravno, ponekad se dešava da nešto treba odlučiti u jednom trenu, nešto uraditi, odgovoriti. Ali to je opet neki poseban Božiji Promisao, i čak i u tim okolnostima će obavezno biti neka pouka. U većini slučajeva najoptimalniji način je da se Gospodu da mogućnost da projavi Svoju volju u našem životu preko situacija da već nikuda ne možeš da se deneš. Moli se i čekaj, nalazeći se dok je moguće u tom stanju u koje te je Gospod postavio, i Gospod će ti projaviti Svoju volju za dalji život. To praktično znači da ne treba žuriti sa donošenjem odgovornih odluka (naprimer o.I.K. savetuje mladencima da budu ženik i nevesta “četiri godine”) i bez posebne neophodnosti ne menjati svoje životne pozicije: “Svako neka ostane u onome u čemu je prizvan” (1 Kor. 7, 20).

Dakle, nabrojali smo te kriterijume, “tačke” – Sveto Pismo i Predanje, savest, molitva, blagoslov i duhovni savet, mirno stanje duše, jasan odnos prema životnim okolnostima, trpljenje, - koji nam daju mogućnost da spoznamo Božiji Promisao o našem spasenju. I tu već nastaje sasvim drugo paradoksalno pitanje: “Da li smo mi svesni toga zbog čega treba da znamo Božiju volju?”. Sećam se reči iskusnog sveštenika, bratskog duhovnika jednog od najstarijih manastira Rusije: “Strašno je znati Božiju volju”. I u tome i jeste duboki smisao, koji u razgovorima o poznanju Božije volje nekako lakomisleno promiče. Zaista je strašno znati Božiju volju, jer je to znanje – ogromna odgovornost. Setite se reči iz Jevandjelja: “A ovaj sluga koji je znao volju gospodara svojega i nije pripravio niti učinio po volji njegovoj, biće mnogo bijen; a koji nije znao, pa je učinio što zaslužuje batine, biće malo bijen” (Lk. 12, 47-48).

Zamislite sledeće: dolazite na Božiji Sud i čujete: “Ti si znao, tebi je to bilo otkriveno, šta ja od tebe očekujem – i ti si svesno radio suprotno!” – to je jedno, a doći i smireno se pomoliti: “Gospode, ja sam tako nerazuman, ništa ne razumem. Kako sam mogao ja sam se trudio da činim dobro, ali se nije sve tako ostvarivalo”. Naravno, on nije zaslužio da prebiva sa Hristom, ali će ipak “biti manje bijen”.

Ja često imam prilike da čujem: “Oče, kako živeti po Božijoj volji?”. Pitaju li pitaju a ne žele da žive po Njegovoj volji. Eto zašto je strašno znati Božiju volju – zato što tada treba živeti po njoj, a mi to često uopšte ne želimo. Od istinski blagodatnog starca, oca Jovana Krestjankina, sam čuo tako tužne reči: “Trguju mojim blagoslovima! Svi me pitaju: “Šta da radim?”, I svi kažu da žive po mojim blagoslovima, ali skoro niko ne ispunjava to što im govorim”. Eto to je strašno.

Pokazuje se da “saznati volju Božiju” i “živeti po volji Božijoj” nije uopšte jedno te isto. Saznati Božiju volju je moguće – Crkva nam je ostavila veliki opit takvog poznanja. A živeti po volji Božijoj je lični podvig. I lakomisleni odnos je ovde nedopustiv. Nažalost to se veoma malo razume. Sa svih strana se čuju stenjanja: “Dajte nam! Pokažite nam! Ukažite nam kako da postupimo po Božijoj volji?”. A kada im kažeš: “Bog neka te blagoslovi da učiniš tako i tako” – oni ipak postupe po svome. To se i dešava – “Recite mi Božiju volju, ali ću ja živeti tako kako ja hoću”.

Ali, prijatelju moj, nastupiće trenutak, kada će Božija pravednost obremenjena našim gresima biti prinudjena da nadmaši Božije milosrdje, i kada će se morati odgovarati za sve – i za popuštanje strastima, i za “igru sa Božijom voljom”. Prema tom pitanju se treba odnositi veoma ozbiljno. To je u suštini pitanje života i spasenja. Čiju volju – Spasitelja ili kušača – biramo u svakom trenutku našeg života? Ovde treba biti i razuman, i trezven i pošten. Ne treba se “igrati sa poznanjem Božije volje” trčeći od sveštenika do sveštenika po savete dotle dok ne čuješ od nekoga tu “volju Božiju” koja tebi odgovara, jer se na taj način očigledno opravdava sopstvena samovolja, i tada nema mesta spasonosnom pokajanju. Bolje je pošteno reći: “Oprosti Gospode! Naravno, Tvoja volja je sveta i visoka, ali ja po svojoj nemoći ne mogu da je ostvarim. Pomiluj me grešnog! Daruj mi oproštaj za moje slabosti i daruj mi put na kome ne bih poginuo, već mogao doći k Tebi!”

Dakle, postoji Božiji Promisao o spasenju svakog čoveka, i postoji jedinstvena vrednost u ovom svetu – život po Božijoj volji nam daje mogućnost spoznaje vaseljenske tajne – volje Tvorca o spasenju Svoje otpale tvorevine. Mi samo treba da imamo čvrstu rešenost da se ne igramo sa poznanjem Božije volje, već da živimo po njoj – to je put u Carstvo Nebesko.

U zaključku bih želeo da kažem nekoliko reči o rasudjivanju – bez njega je nemoguće poznanje Božije volje. I zaista – govorili smo o tome, da se u konkretnim životnim situacijama samo duhovnim rasudjivanjem mogu verno interpretirati kako istine Svetog Pisma, tako i opit Svetih Otaca, i životne kolizije. Mehaničko sledovanje reči zakona bez duhovnog rasudjivanja – naprimer, razdeliti imanje radi dostizanja savršenstva (bez sazrevanja duše za podvig, u suštini bez smirenja) – je direktan put ili ka duhovnoj prelesti, ili ka uniniju. Ali dar rasudjivanja nije kriterijum, to je dar. On se ne “osvaja” spoznajom (kao naprimer opit svetih Otaca) – on se šalje Sviše kao odgovor na naše molitve, i kao svaki blagodatni dar, počiva samo u smirenom srcu.
I ponovo poslušajmo reči apostola Pavla: “Toga radi i mi, od onoga dana kada čusmo, ne prestajemo moliti se Bogu za vas i iskati da se ispunite poznanjem volje Njegove u svakoj mudrosti i razumu duhovnome, da se vladate dostojno Gospoda ugadjajući Mu u svemu, i da budete plodni u svakom dobrom djelu, i da rastete u poznanju Boga …” (Kol. 1, 9-10).

preuzeto sa http://www.pravmir.ru
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic