Svetogorac, otac Rafailo

“Bez istinskog pokajanja nema spasenja”

K rajem marta, na Svetu Goru, u svoju keliju blizu Kareje, vraća se 73-godiÅ¡nji hilandarski otac Rafailo (Dražić), nakon kraćeg boravka u svojoj rodnoj Srbiji. Otac Rafailo, maloshimnik, kao veoma mlad momak otiÅ¡ao je iz svog rodnog sela Drena blizu Lazarevca da služi Gospodu, tamo gde su nekada to isto Ä?inili i njegovi preci Bogoslav i Zosima.

Najveću zaslugu za to ima njegova pokojna majka Katarina, dok se otac Borivoje, inaÄ?e dugogodiÅ¡nji pojac, nije slagao sa takvom njegovom odlukom, koja mu je iz korena promenila život.

Nakon gotovo pola veka u monaštvu, otac Rafailo je došao u svoj rodni kraj sa prilogom, koji je vredno sakupljao i od svoje skromne penzije, da sagradi crkvu u Drenu.

- ProÅ¡le godine sam se ukljuÄ?io u akciju za izgradnju crkve, koja je posvećena Svetom Georgiju, na
imanju moje braće Jezdimira, Miodraga i sinovice Mire. Oni su poklonili plac, i pored toga svako od meÅ¡tana moga rodnog sela Drena, Burova i Novog naselja je joÅ¡ pomogao koliko je mogao. NeÅ¡to novca su poslali po meni i naÅ¡a braća Grci – priÄ?a otac Rafailo, ne krijući zadovoljstvo zbog onoga Å¡to je do sada uraÄ‘eno od radova. Ostaje joÅ¡ da se «pokrije» crkva, da se iznutra izmalteriÅ¡u zidovi, i da se sredi teren oko same crkve. On se, zajedno sa meÅ¡tanima Drena iskreno nada da će se vrÅ¡iti služba u crkvi na dan Svetog Georgija, kome je ova bogomolja i posvećena. Iako veoma teÅ¡ko bolestan i star, otac Rafailo revnuje i dalje, ne Å¡tedeći svoje krhko telo izmuÄ?eno teÅ¡kim monaÅ¡kim životom.

- Gde sve nisam boravio na Svetoj Gori, prvo kao iskušenik Hilandara, gde su me nakon godinu dana na Božić zamonašili – priseća se otac Rafailo, koga pamćenje još uvek izvrsno služi.

- Nakon 15 godina, boravio je u manastiru Ksenofontosu, gde je negovao stare monahe, pa u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon, gde je bio gostoprimac. Posle toga se voljom Božjom obreo u bugarskom manastiru Zografu, gde je po poslušanju farbao gvožđe na manastirskim objektima.

- Tu sam njihovog igumana nauÄ?io da mesi hleb – kaže stidljivo otac Rafailo. Nakon toga je boravio u manstiru Iver, gde je bio pomoćnik trpezarca, da bi se nakon toga naÅ¡ao u Ksenopotamu, gde je osam meseci mesio hleb i prosfore. Put ga je zatim naveo u Dafni, pa u Kareju kod velikoshimnika Haralampija. Jednog dana sreo ga je monah Averkije u Kareji i rekao mu: «Majka Božja se sažalila na tebe. Trebalo bi da odeÅ¡ na Hilandar u keliju gde je boravio i upokojio se monah Joanikije. Iguman Mitrofan ti je dao blagoslov za ovo». To je bilo pre 22 godine. Od tada pa do danas otac Rafailo boravi u ovoj keliji kao otÅ¡elnik, podvizavajući se za primer ostalima svojim delima i molitvom, tako da je joÅ¡ za života postao Ä?uveni «starac».

No, njega kao da se sve to ne dotiÄ?e nimalo. Skroman i jednostavan, pun ljubavi prema svima i pravih duhovnih saveta, uvek spreman da pomogne, broji svoje zemaljske dane, moleći se neprestano Gospodu.

«Bez istinskog pokajanja nema spasenja. Srbi treba da se vrate svojim duhovnim korenima – da se mole, poste i kaju za svoje mnogobrojne grehe. Bez toga ne možemo opstati kao narod. – poruÄ?io je na kraju otac Rafailo, koji je celog života smireno trpeo nedaće i iskuÅ¡enja danonoćno se moleći u suzama za svoj napaćeni srpski narod.
DRAGICA RADOJČIĆ

(«Pravoslavlje» - br. 888, 25. mart 2004)