“Studentski” hram

Šta je to domski hram pri Moskovskom univerzitetu? Da li to znaci da njegovi parohijani mogu da budu samo studenti i predavaci MDU, a “obični smrtnici” teško da mogu postati članovi te zajednice? Pokazuje se sasvim suprotno: u hramu posvećenom mučenici Tatijani se raduju svima koji dodju, a posebno omladini.
O savremenom studiranju i misionarenju na MDU s nastojateljem univerzitetskog hrama protojerejem Maksimom Kozlovim razgovara Roman Mahanjkov.

NAPOMENA: Ujedinjenje univerzitetskih hramova, o kojem je “NS” već pisao se desilo na sledeći način: na inicijativu domskog hrama MDU formirana je asocijacija “Domski hramovi pri naučnim ustanovama”.
U sastav te asocijacije su ušli hramovi pri višim naučnim ustanovama u Moskvi, Sankt-Peterburgu, Orenburgu, Rostovu, Iževsku, Irkutsku, Ekaterinburškoj i Belgorodskoj eparhiji, kao i medjuregionalna etičko-prosvetiteljska organizacija “Pravoslavna omladina”.
Najveći problem domskih hramova je i nadalje nedefinisanost zakonodavstva u odnosu na njih. Delotvorne norme ne zabranjuju izgradnju takvih hramova, ali ni ne govore direktno o tome. Prema mišljenju predsednika asocijacije domskih hramova, predavač pravnog fakulteta MDU Oleg Vasiljev, u zakonu je potrebna precizna formulacija o tome da je izgradnja domskih hramova moguća pri odredjenim uslovima. Posle toga moe da se razradi tipski dogovor izmedju naučne ustanove i domskog hrama.

Posle registracije asocijacije u njen sastav mogu biti primljeni pravoslavni domski hramovi ne samo pri univerzitetima i drugim naučnim ustanovama, već i bilo koja druga domaća Crkva: u bolnicama, dečijim domovima, vojnim jedinicama itd. A dok se to ne desi nastojatelj hrama pri MDU, protojerej Maksim Kozlov je preporučio da se informacija o izgradnji ili aktivnosti domskih hramova postavi na sajt http://www.st-tatiana.ru..

- Da li su ti ljudi koji služe u Crkvi posvećenoj mučenici Tatjani maturanti MDU?

- Od klira koji služi u Crkvi posvećenoj mučenici Tatijani, samo sam ja diplomac MDU (završio sam filološki fakultet). Svi ostali naši sveštenici imaju neko više obrazovanje, koje su stekli pre duhovnog, ali su to diplomci drugih moskovskih univerziteta. Jedan od naših oltarnika je student MDU, a drugi je – predavač. Polovina devojčica i dece koji uče u školi duhovnog pojanja pri Tatijaninom hramu i pevaju u horu su studenti MDU.

- Da li studenti čine najveći broj parohijana vašeg hrama? Da li medju parohijanima ima i predavača?

- Najveći broj naših parohijama su studenti i mladi ljudi. Rećiću to isto malo drugačije: od tih ljudi koji stoje u Crkvi na nedeljnoj službi, su otprilike 75% oni koji još nemaju 35 godina. Naravno, u hram dolaze i studenti i predavaci i sa drugih univerziteta. Takva situacija je potpuno prirodna, jer naša parohija nije “usko –korporativna”, niti je formirana samo za dvadesetak fakulteta Moskovskog univerziteta.

- Ako govorimo uopšteno o celom MDU, koji fakulteti su da tako kažemo “ocrkovljeni”?

- Na prvom mestu je naravno, filološki fakultet. Njegovi pravoslavni studenti su se čak i u sovjetsko vreme odlikovali blagočestivošću. Dalje dolaze istorijski i mehaničko-matematički fakulteti. U poslednje dve-tri godine medju našim parohijanima su počeli da se pojavljuju i studenti novinarskog fakulteta koji se nalazi neposredno pored našeg hrama. To ne može a da ne raduje, jer budućih novinara dugo uopšte nije bilo u Tatjaninom hramu.
Naravno, broj studenata MDU koji stalno dolaze u naš hram je kap u moru u poredjenju sa ukupnim brojem studenata na univerzitetu, kao i broj ocrkovljenih ljudi u poredjenju sa ukupnim brojem stanovnika Rusije. Nećemo se zanositi iluzijom: takvih ljudi u celoj zemlji nema više od 3-4%. Medju studentima je ta cifra malo veća – 4-6%, pritom naravno daleko od toga da su svi verujući studenti MDU parohijani Crkve posvećene svetoj mučenici Tatijani. I to je razumljivo: bilo bi čudno da pravoslavni Moskovljani, koji su se upisali na MDU, napuštaju svoje parohije i dolaze kod nas. Od univerzitetske omladine kod nas stalno dolaze oni koji su prišli veri i krstili se u našoj Crkvi, ili oni koji su iz drugog grada, a upisali su se na univerzitet, i koji su prirodno ovde našli svoj crkveni dom. Čak štaviše, većina njih i po završenom fakultetu nastavlja da dolayi upravo ovde.

- Možete li da nam opišete savremenog studenta sa njegovim pogledima na svet?

- Svaki student je drugačiji i ja se bojim nekog uopštavanja. Ali čini mi se da je jedan od glavnih problema savremene omladine – neodgovornost. U tom smislu se današnji mladi ljudi malo razlikuju od svojih vršnjaka od pre 15-20 godina. Danas se mladi ljudi brže odlučuju da dobijaju manje novca, samo da bi preuzimali na sebe manju odgovornost, brže će tražiti posao na kome se manje radi, koji je čak i sa manjim perspektivama, nego onaj koji je bolje plaćen a koji podrazumeva veću odgovornost. Ta tendencija se odnosi i na porodicu, decu pa čak i na učenje. Mislim da je to upravo karakteristika našeg vremena.
Što se tiče pozitivnih karakteristika koje se primećuju kod mnogih mladih ljudi, naveo bih unutrašnju otvorenost. Oni se na sreću po tome razlikuju od svojih vršnjaka iz Zapadnih zemalja. Ruska studentska omladina je otvorenija i nije toliko prožeta naprimer liberalizmom ili konzervatizmom, nacionalnim predstavama ili politkorektnošću. Naš student je sposoban za unutrašnju dinamiku razvoja. Često se divim kako studenti brzo prolaze put ocrkovljenja, pri čemu tu nema onog neofitskog žara, već se radi o ozbiljnom ocrkovljenju koje podrazumeva nošenje ozbiljnog crkvenog poslušanja I uzdržanja radi drugih ljudi. 

- Da li ste primetili neke razlike izmedju studenata humanitarnih i tehničkih fakulteta?

- Da, znate, “tehničari” mogu brže da dobiju posao koji zahteva sistematski pristup, kao što je naprimer zakivanje eksera. Dok se kod filologa i humanitaraca, sa retkim izuzecima, primećuje neki suštinski kretenizam.

- Sveštenik je u bolnici naprimer potreban već samo zbog toga što se ljudi tamo nalaze u posebnoj situaciji: bolesti, životnoj opasnosti itd. Slična situacija je i u vojsci. Kakva je uloga sveštenika na univerzitetu?

- Mislim da je potreban hram na univerzitetu za one koji su već osetili, trenutno osećaju ili će osetiti potrebu za svoje opštenje sa Bogom. Naš hram je za one koji su osetili jevandjeljski priziv, to jest “čije je srce dotakla Božija blagodat”, ili, kako je pisao blaženi Avgustin: “Moje srce Gospode se neće umiriti dok Te ne nadjem”. Ako se tako nešto desi, onda student zna gde treba da podje i koga da potraži.
Zato je zadatak tih hramova, kao što je naš da na svakom spratu univerziteta razdvoji ljude koji tvrde: “Hajde da se svi krstimo i postanemo blagočestivi!” Ne, mi treba trpeljivo i sa ljubavlju da svedočimo o tome da su vrata Crkve otvorena za čoveka koji tu dolazi, da sveštenik nije krokodil i da će on s njim da razgovara. Pritom, ako svešteniku budete iznosili mišljenja koja su suprotna crkvenom učenju, on vas neće pritiskati crkvenim autoritetom niti šutirati, već će vas saslušati. Naš zadatak je da vrata Crkve držimo otvornim i da dozvolimo Božijoj blagodati da se dotakne ljudskog srca. Znamo koliko je mladom čoveku teško da prekorači prag naše ruske Crkve. Mnogo se govori o tome da ljude koji prvi put dolaze u Crkvu dočekuju grubost, neznanje i sujeverje, kao i da taj prvi susret može da ga odvrati da sledeći put dodje u Crkvu i to za dve, pet ili čak i deset godina. Mi se trudimo da u našem univerzitetskom hramu minimiziramo slične situacije.

- Znači vi se ne bavite aktivnim misionarskim radom medju studentima?

- Da, mi principijelno ne namećemo svoje “usluge”. Ja uopšteno govoreći smatram da ni novine, ni radio, ni televizija nisu najbolje svedočanstvo vere. Svi ti aktivni načini svedočenja vere su naravno važni, ali su ipak drugostepeni. Pa čak i više od toga - oni se odnose na one koji se već nalaze unutar crkvene ograde. Po mom mišljenju, najbolji način svedočenja vere je “ljudski telefon”: kada jedan čovek došao u Crkvu i uverio se slično apostolima kako je “dobro ovde biti” (Mt. 17, 4) ne sakrije to u razgovoru sa svojim prijateljima, i kada neki od njih pod uticajem takvih razgovora takodje dodju u Crkvu. Ja ne znam bolji način misionarenja od toga. Čak i čisto statistički mogu da kažem da je upravo na taj način najviše ljudi došlo u Crkvu.

- Da li hram učestvuje u univerzitetskom životu?

- Takvi odnosi bezuslovno postoje. Naprimer, mi imamo zajednički praznik - Tatjanin dan, kada u hramu prisustvuju rektor MDU Viktor Antonovic Sadovnicev i drugi predstavnici iz rektorata. Imamo kontakte i po predstavničkoj liniji. Naprimer, nedavno se završio regularni festival pravoslavne omladine, i rektorat nam je veoma mnogo pomagao, to jest s njima imamo veoma dobre odnose. Uopšteno govoreći mogu sa zahvalnošću da primetim da rukovodstvo MDU ima odličnu taktiku. S jedne strane nema apsolutno nikakvog mešanja u crkvene stvari niti nametanja bilo kakvih formi oficijelnog života. Ja se veoma bojim raznih vidova formalizacije i oficijalnosti, i zato sa radošću mogu da primetim da od strane rektorata ne postoje nikakve tendencije za naše uključivanje naprimer kao rukovodstvo za pravoslavno prosvećivanje MDU-a, niti za to da nastojatelj hrama postane prorektor za nastavu sa religioznim studentima ...

- Da li se može reći, da je problem “vera i znanje” ili “vera i razum” glavni misionarski problem za univerzitetski hram, jer studenti po opredeljenju traže dokaze za sve pa i za postojanje Boga?

- Ne traže oni dokaze već prosto na drugi način govore o dokazima ili kada su u nekoj kompaniji ili radi toga da bi izjavili: ja nisam u Crkvi, zato što ... jer svi znaju da ti dokazi realno postaju apsolutno nepotrebni u ovoj ili onoj životnoj koliziji, pozitivnoj ili negativnoj, kada odmah postaju sporedni. I zato naš zadatak nije u sprovodjenju naučnih rasprava “Lunačarskog sa mitropolitom Vavedenjskim” niti u izdavanju folija sa rezultatima razgovora filozofa i bogoslova, već naprotiv kada je čoveku teško na duši, kada ne nalazi svoje mesto u reklo bi se veselom i radosnom studentskom životu i kada njegovo srce traži nešto drugo, tada će se on možda setiti da postoji pravoslavna Crkva, čija su vrata otvorena i koja ga čeka.

Ili kada on i ona u braku nesvesno osete da u toj zajednici nema punoće bez crkvenog osvećenja, naš zadatak se sastoji u tome da se to nesvesno ne pretvori u besmisleni obred. Ili kada čoveku kažu: “Šta, ti nisi kršten? Svi su kršteni a zašto ti nisi?”, i ako on dodje u Crkvu, naš zadatak je da Krštenje sada ili potom postane za njega istinski ulazak u Crkvu. Naprimer, mi nikada ne krstimo čoveka posle prvog obraćenja. Naravno mi nemamo polugodišnju katehizaciju kao neke zajednice, ali nema ni kontradiktornosti: kada neko zamoli da se krsti, nezavisno od motiva toga čoveka, ne pitajući šta on misli i šta hoće kažemo: “Dodji sutra i donesi košulju za Krštenje, patike, toliko rubalja i krstićemo te”.

- Da li postoji takozvani predispitni priliv studenata u univerzitetski hram?

- Da, naravno. To je banalno i nažalost veoma plitko. Bilo je slučajeva da su nam u tom preiodu nedostajale debele sveće - one su odmah nestajale. Logika je jednostavna: za ulazne ispite se pali tanka sveća - ne svećica, jer se tanke sveće uopšte ne traže pred sednicu. Ali naravno, takva ispitna religioznost ne čini čoveka hrišćaninom.

- Vi na neki način pokušavate da utičete na tu situaciju?

- Bezuslovno, ali naš uticaj se završava na tome da ne provociramo “crkvenu magiju”, jer je za parohijski život veoma velika sablazan stvaranje kulta neke svetinje, ikone ili moštiju, i savetovanje da se njima obraća za pomoć ovim ili onim povodom, što je u našem slučaju recimo pomoć pri polaganju ispita.
Mi se ne bavimo specijalnom propagandom ikone Majke Božije “Otvaranje uma” ili “Čaša koja se ne ispija”. One se nalaze u Crkvi i pred njima može da se pomoli onaj ko to zna. Ali kod nas nema nikakvih znaka da studenti treba da pridju ovoj ili onoj ikoni, da upale tamo deset sveća, i da će sa ispitima sve biti u redu.

- Oče Maksime, da li se planira otvaranje hrama na teritoriji kompleksa zgrada MDU-a na Vorobjevim gorama?

- Crkva Svete Trojice na Vorobjevim gorama se nalazi pored glavne zgrade MDU-a. Ako mislite na kompleks studentskih domova, oni se nalaze po raznim mestima. Univerzitet je dovoljno velik i u tom smislu treba biti praktičan: ili imati jedan univerzitetski hram, ili hram pri svakom fakultetu. Ja sam u pricipu “za” iako su to samo moje teoretske želje.
S druge strane, ja ne vidim neki poseban problem da se od glavne zgrade MDU-a dodje do Tatjanine Crkve, koja se nalazi u centru Moskve. Pored toga, otvorivši Crkvu na mestu na kome se ona nalazila, obnovili smo univerzitetsku istorijsku tradiciju i apelujemo na nju, ali čim smo mi pokušali da otvorimo novu Crkvu na Vorobjevim gorama odmah su muslimani pokušali tamo da izgrade dzamiju, Jevreji - sinagogu itd. kao što se desilo i na Poklonoj gori. Ne verujem u pozitivnost postojanja mnogokonfesionalnog centra na Moskovskom univerzitetu.

preuzeto sa http://www.nsad.ru/index.php