Ovih dana sedimo ispred paviljona A, gde mu je privremeno stanište u sobi broj 9 i razgovaramo. Najviše o Hilandaru. Njegova su sećanja sveža, misli jasne, a priča puna detalja. Prosto je milina slušati tihi glas ovog umnog kaluđera koji se zamonašio davne 1926. godine.
Otišao je vozom do Soluna, a odatle brodom do Sete Gore. Nije tada bilo asfaltnog puta od Soluna do Jerisosa i Uranopolisa, najbližih gradova na Svetoj Gori, kao što to ima danas. U svoju Srbiju došao je od tada dva puta: 1939. i drugi put pedeset godina od odlaska. Ali ovaj drugi povratak nije bio veseo: helikopterom iz Hilendara do Soluna, do bolnice, a iz Soluna do Beograda specijalnim kolima hitne pomoći. Bio je šlogiran po levoj strani. Sada je nepokretan.

Naročito su interesantna njegova sećanja. Na svako pitanje odgovor mu je jasan i uverljiv. Nije bez razloga za njegovo ime vezano čitavo jedno razdoblje Hilendara jer je, sa još nekoliko kaluđera, uistini bio njegov stub pola veka. A to nije malo.

Ipak, priča mu počinje od Čestina, sela kod Gruže, gde je rođen i gde je bio poznat kao Milutin Đororović. Kad mu je majka umrla imao je devet godina, a samo dve godine kasnije poginuo mu je i otac, u borbi sa austriskom vojskom, kao branilac svoje domovine.

- Nas troje, mlađi brat i sestra, ostali smo siroti, - stresa sedom bradom kao da odagna sećanja na te teške dane. Pomenulo se, ne povratilo se!
Uskoro po otsluženju vojske u predratnoj Jugoslaviji, otišao je u manastir Hilendar i zamonašio se. Najstariji Hilendarci njegovi saputnici su kaže, monasi otac Nikanor i otac Zosim. Mojsije je bio visok, lep, naočit, energičan, a uz to veliki pobornik ljudske istine i dostojanstva. Prirodno bistar, njegova orijentacija bila je od početka jasna: služiće hramu vere i spomeniku kulture, ali uvek sa svojim Čestitom i Gružom u srcu u mislima.

Grčka, bolje reći Sveta Gora kaže otac Mojsije, postala mu je druga domovina kojoj je posvetio ljubav i život. Sve bez izuzetka. Prvo je naučio grčki jezik, kako bi mogao komunicirati sa sveštenstvom van Hilandara, ali i sa grčkim vlastima i narodom.

- Zavolio sam taj narod od samog početka: pobožni ne gaze reč i veliki su patrioti. Imao sam mnogo prijatelja među njima: koliko sam ja verovao njima, toliko su i oni su verovali mojoj reči. U to sam se uverio nebrojeno puta, o čemu svedoči DNEVNIK, koji vodim od samog dolaska u Hilandar.

Moja je duša našla mir i spokojstvo u ovoj srpskoj lavri. Istina, bio je manastir tada dosta zadužen, ekonomija nije bila najbolja vođena i moge stvari je trebalo popraviti. I tako to,- Ovo “i tako to” bila mu je uzrečica koja se posle razgovora dugo pamti. Bogosloviju u Kareju pohađao je od 1930. i završio sa uspehom sedam godina kasnije. Toliko je trajala nastava na grčkom jeziku u ovoj školi, gde je pored crkvenih tekstova, učio i čitao stare grčke klasike, shvatio i usvojio filosofiju ovog drevnog mudrog naroda, koja se zasniva na maksimi da je pošten rad svemu ishodište.

o.Mojsije

U suštini, nije se štedeo od rada, kako duhovnog tako i fizičkog. Već 1939. godine postao je član Saveta staraca, a to je najuža uprava u manastiru Hilendaru. To je bilo priznanje poverenje i počast koju priželjkuje svaki kaluđer. Te iste godine postao je i sekretar Saveta, što znači najodgovornija ličnost za rad u manastiru i vođenje duhuhovne i svetovne politike. A upravo su tada nastupala teška vremena, pretio je rat, kada je trebalo misliti kako da se sačuva manastir i veliko kulturno nasleđe koje se vekovima u njemu odvijalo, množilo i taložilo “Naročito smo se plašili Bugara. Uspeli smo da sačuvamo ovo bogastvo”.

Mojsije ne želi da ističe svoje zasluge, da sebe izdvaja od bratstva, od ostalih. Ali je savim sigurno da je značajan njegov udeo u Hilendaru, jer već nekoliko godina po njegovom dolasku, odužili su sve dugove, a oni nisu bili mali. Ugled manastira je povraćen i postao je ravan trima manastirima vodećima. Uz to nadaleko je postao poznat po gostoprimstvu. Dobar glas stalno se uvećavao sa materijalnom sigurnošću koja se ispoljavala u okrilju bratstva.

Bez opbzira na skromnos, Mojsijevom inicijativom izgrađeno je pristanište za brodove i put od mora do manastira. Njegova ideja je bila i gradnja nekoliko lepih kuća van Svete gore: u Solunu velika devetospratnica, u Jerisosu kuća na spratu sa lepim dvorištem i velikom prodavnicom u prizemlju i, nada sve, kuća i put u Kakovo (kod Jerisosa) sa izvanredno urađenim imanjem. Svi ovi objekti manastiru su donosili značajne prihode, pored prihoda koji se dobijaju od velikog imanja koje poseduju u Svetoj Gori (vinograd, njive pod pšenicom i bostanom, veliki maslinjak od oko deset hiljada stabala, ogroma šuma itd).

- Oče Mojsije, -pitamo ga, - sigurno je u povratku starog ugleda i sigurnosti manastiru Hilenadaru vaša zasluga izrasta, - ali umesto odgovora u njegovim očima iskre suze. Samo kaže: “I tako to!”.

Ipak se ne protivi kad mu kažemo da je njegovim zauzimanjem i zaslugom sagrađena u krugu manastira nova od kamena i čvstog materijala zidana zgrada u kojoj su smeštene i obezbeđene dragocenosti Hilandara: stare rukopisne knjige od 12-19 veka inkunabule, povelje i drugi predmeti muzejske i velike umetničke vrednosti. Ne protivi se, čak ističe da je sa grčkim vlastima vodio duge razgovore i prepisku, dok nisu dali saglasnost. “Valjda su se ljutili što je ova bibloteka rađena po projektu našeg beogradskog arhitekte Slobodana Nenadovića. Uspeli su, i pored mog nastojanja, -kaže otac Mojsije- da malo preinače plan. Ali dobro je i tako”.

Riznice i bogato kulturno nasleđe, spomenici od neprocenjive vrednosti koje su kaluđeri sačuvali u manastiru Hilendaru, prosto su izronili i postali dostupni naučnoj javnosti iz celog sveta. Naučni radnici i stručnjaci raznih oblasti: filolozi, etnolozi, istoričari, umetnici i drugi iz Jugoslavije posebno iz Srbije, našli su pravo vrelo izvornih podataka o srednjem veku i zbivanjima u srpskoj prošlosti.

I ranije su vrata ovog spomenika kulture bila otvorena našim naučnicima, ali je njegovo bogastvo, počev od fresaka i ikona najviše umetničke vednosti pa do rukopisnih knjiga od 12 veka naovamo počelo da se sistematski obrađuje i proučava tek od pedesetih godina. Ime oca Mojsija je, nesporno, bilo u centru svih ovih aktivnosti.

Danas mnogi od naučnih radnika i umetnika, koji su sa njim sarađivali u Hilendaru, dođu u centar za rehabilitaciju da ga posete, da ga obaveste o novim studijama, da porazgovaraju i da se konsultuju sa njim o problemima koje obrađuju. On pominje mnoga imena, ali ponaičešće Đorđa Sp. Radojičića, dr. Voju J. Đurića, dr. Dejana Medakovića, dr. Dimitrija Bogdanovića, Peka Dapčevića kao ambasadora, Branka Šotru. Teško je navesti sve. Vrlo često govori o grčkim guvernerima u Svetoj Gori, kojima je redovno održavao vrlo korektne odnose i kao sekretar manastira Hilendara i kao epitrop, odn. prota Svete Gore što znači da je u tom vremenu bio prva ličnost u Svetogorskoj crkvenoj opštini 1968/69. godine. Nije lako zaslužiti takvu čast. Bio je, čak i delegat Svete Gore na skupštini Carigradske patrijaršije, 1969 god. a ovakvi skupovi održavaju se samo kad se raspravljaju krupna pitanja jedanput u pet ili deset godina i na njih se biraju samo oni koji umeju šta da kažu. A otac Mojsije je i umeo i imao šta da kaže, ali i nalazio način to da saopšti.

- O meni se posebno staraju patrijarh German i Verska komisija. Neizmerno sam im zahvalan, -kaže otac Mojsije. Ne mogu se, zaista žaliti ni na osoblje Centra za rehabilitaciju, ali je sedam godina dug period i zdravog čoveka. A dalje?

Najveća želja oca Mojsija je da se vrati svom manastiru Hilendaru. On o njemu najviše misli i govori, o njemu sanja i intezivno razmišlja o njegovim problemima. Njegove ideje su životne, bilo da se radi o popravci puta od Ivanjice do Hilendara, ili o zakupnicima šuma i imanja sa Grcima.

(Napomena o.Gavrila: o tome nije razmišljao da otuđi manastirska imanja, to što je unapred napisano to je o. Mitrofan trasirao i uradio, imanje koje više nikad neće biti svetosavsko i hilendarsko prodato je 30 hektara obradive zemlje na Kalamariji Grcima, zemlja koja je vekovima bila HILENDARSKA, to je otišlo u nepovrat, to je zaluga o.Mitofana i mladih staraca koji su bili tada u upravi manastira).

On zna kako treba sa zakupnicima, bilo da se radi o ugovorima ili o diplomatiji.

(Napomena o.Gavrila: sve što je namereno učinjeno je pod rukovodstvom o.Mitrofana i sav prostor na Svetoj Gori koji je hilendarski sklopljen je ugovor sa Grcima na 99 godina ugovor je sklopljen, ali namenjeno delo nije uspelo, nije PRESVETA BOGORODICA DOPUSTILA, sve sadnice što su se posadile su se osušile. Neko je bio žrtva svemu ovome, ali sve se plaća u svoje vreme, ona narodna čini dobro vratiće ti se dobrim, čini zlo nadaj se da će ti se vratiti zlo, kad tad).

Njegove ideje o daljem radu i napretku manastira u interesu srpske kulture na očuvanju bogatstva iz proteklih vekova, prosto su neiscrpne. Sigurno bi njegova reč i svest bratstvu manastira, ali i svima koji pručavaju kulturno - istorijsku prošlost, s obzirom na njegovo veliko poznavanje prošlih zbivanja, bili izuzetno korisni.

Dnevnik koji je vodio, a koji se nalazi u njegovoj keliji u Hilendaru, prema njegovoj priči, sadrži podatke koji su sigurno imali širi značaj u osvetljavanju mnogih događaja.

(Komentar o.Gavrila: ne baš mnogih dnevnik je bio kratko)

Nada se da ga brastvo nije zaboravilo i da će ga prihvatiti u svoje okrilje, ako ne mogne ostati trajno, bar privremeno. On ima i druga rešenja, zahvaljući Srpskoj pravoslavnoj crkvi i brojnim pošavaocima u Jugoslaviji. Ali njegova jedina i velika ljubav je samo Hilandar. I tako to.

mr. Dragutin Nikčević

U toku rada na ovim broju lista primili smo tužnu vest da se o.Mojsije upokojio u Gospodu. U narednom broju donosimo nekrolog.

Izvor: “PRAVOSLAVLJE” 15. decembar, 1982. BR.378
Prepisao: Arhimandrit Gavrilo (Vučković) bivši Hilendarac od 1971-184 g.