REC PASTIRA

Mi smo dužni da čujemo, vidimo i razumemo ljubav Božiju prema nama i da nismo malodušni;i sveto da imamo na umu da je verujućem coveku sve moguće. Postoji živa vera, postoji živa veza s Bogom.

O BOŽIJIM ČUDIMA

Velika Božija čuda prate čoveka sve od rođenja do smrti, i može se reći, da čovek živi unutar čuda Božijeg, kojem je ime – stvoreni svet. Vidljivi svet koji okružava čoveka je prekrasan, harmoničan, i u njemu se nalazi sve što je čoveku potrebno za život. Gospod nije samo stvorio matrerijalni svet, nego je u njegovu osnovu položio i zakone koji upravljaju njim, koje čovek može spoznati, ali ih ne može menjati ili stvarati nove. Još lepši je nevidljivi svet – svet duhovni, anđelski. I prvi ljudi su se naslađivali u njemu i imali neizmernu, sladosnu mogućnost da opšte sa Samim Tvorcem. Pad u greh je sakrio ovaj viši svet od čovekovog pogleda, a sada samo po Božanstvenom otkrovenju duhonosnih ljudi, čovek može razmišljati o neiskazanoj lepoti toga sveta, za kojeg je napisano: Što oko nije videlo i uho nije čulo, i nije došlo na srce čovekovo, ono je pripremio Gospod onima koji Ga ljube (1 Kor. 2, 9). Ali Bog nije ostavio čoveka i vidljivi svet, i Njegova Ljubav prema palome čoveku je jedno veličanstveno čudo. A iz toga čuda je proizašlo i naše Spasenje – Ovaplocenje Hrista Spasitelja, Strašna Golgotska žrtva, Vaskrsenje našega Isusa Hrista, Njegovo slavno Vaznesenje. Krvlju svojom je Gospod osnovao i utvrdio Crkvu i ustanovio Tajnu Evharistije. I već dve hiljade godina svaki dan se odvija za nas, grešne, ovo Čudo nad čudima – u vidu hleba i vina, verni se pričešćuju Telom i Krvlju Hristovom, približuju se, ovde na zemlji, večnom Carstvu Božijem. To je čudo za sve i za svakoga na zemlji, samo veruj i s pokajanjem se obrati ka Darodavcu večnih blaga. U ovaj blaženi i svetli čas sjedinjuju se u čoveku Viši svet – duhovni – i svet materijalni, i Duh Sveti oduhotvorava, prosvetljava tvrdu materiju. To i jeste realni sadržaj svakoga čuda – uzajamna povezanost nevidljivog Duha i vidljive materije.

Veliko čudo Evharistije odvija se skriveno, nedostupno za naše organe čula, ali svako ko se pričeščuje Hristovima Tajnama, oseća u duši strujanje blagodati Božije, koja svedoči o čudu. I ova tajna najvišeg čuda Božijeg nije slučajna: Gospod čuva našu slobodu, da mi ne bi kao robovi, po prisili išli za Njim – nego dobre volje i sa sinovskom ljubavlju. U vreme iskušenja đavola u pustinji, naš Gospod je odbio čudo, jer se dešavalo radi porobljavanja čovekovog duha, i ponovio je zapovest, danu pri Starom Zavetu: Ne iskušavaj Gospoda Boga tvojego. Iako je Gospod za vreme svoga zemaljskog života učinio mnoga čuda, On po neizrečenoj Svojoj milosti ide da pomaže bolesnim, stradalnim, obuzetim zlim dusima. Samo jedan deo toga je opisan u Jevanđelju, svedočanstva o drugima nisu stigla do nas, jer, kako piše Jevanđelist Jovan: Mnogo i drugo što učini Isus, koje kad bi se redom napisalo, ni u sami svet ne bi stale napisane knjige (Jov. 21, 25).

Pred Božanstvenom ljubavlju prema stradajućem čoveku uzmicali su zakoni materijalnog sveta: mrtvi su vaskrsavali, neizlečive bolesti su ostavljale čoveka, sleporođeni su progledavali, od rođenja nemi i gluvi su govorili i čuli, zli duhovi su sa krikom bežali od onih ljudi koje su godinama mučili, čudesno su se umnožavali hlebovi i krotile strašne bure. Ali to, što za nas izgleda kao kršenje zakona materijalnog sveta, u stvarnosti duhovnog sveta, onima koji žive Božanstvenim životom, sve je prirodno, harmonično, kao «običan» tok događaja. Stoga je svako čudo Božije – i otkrovenje o dolazećem Carstvu Božijem. To, što je za nas, pa čak i za same Anđele, kako se često peva u crkvenim napevima, - divno čudo, za Gospoda su sve to – jednostavna, «obična» dela: ...Dela, koja mi dade Otac da ih svršim, ova dela koja Ja činim, svedoče za Mene da Me je Otac poslao. (Jov. 5, 36).

I posle Vaskrsenja svoga Gospod nije prestao sve do danas da tvori čuda – o tome je sačuvano hiljade i hiljade svedočenja u sabornom sećanju Crkve. Osim toga, On je darovao i čudotvornu silu Svojim učenicima...Ko veruje u Mene, dela, koja Ja tvorim, i on će tvoriti, i veća od ovih će tvoriti...(Jov. 14, 12). U veličanstvenom saboru naših svetih zastupnika prva je Prečista Vladičica naša Presveta Bogorodica, koja je svojim nmogostradalnim životom bila pripremljena, da bi znala sve naše nemoći i žalosti, i Njoj je dana posebna blagodat zastupništva za rod ljudski. Blagodatna pomoć naše Zastupnice i svetaca Božijih u našoj Crkvi javljala se i javlja se tako izobilno, da se može reći da je to postalo uobičajeno, svakodnevno. Ali u životu čoveka, koji prvi put realno doživi čudo Božije pomoći, to je veliki događaj. To utvrđuje veru, okreće ga pokajanju, ispunjava ga radošću i sinovskom blagodarnoscu ka Ocu Nebeskome, oji nas ne ostavlja u našem zemaljskom životu. I svaka vest o blagodatnom čudu, koja se dotakla čovekovog srca, koje nije otvrdlo od bogoborstva i neverja, pobuđuje u njemu divljenje sa strahopoštovanjem i radošću po Bogu, ukazuje mu na Put, i Istinu i Život (Jov. 14, 6).

Ja sam se u detinjstvu veoma skeptično odnosio prema čudima: nisam verovao da su moguća. Prvi put sam saznao za stvarno Božije čudo, kada sam imao 16, 17 godina.Tada sam živeo u predgrađu Moskve, zajedno sa mamom, u staroj drvenoj kućici, grejali smo se na ugalj. U to vreme se pravio novi plan rejona, u kojem smo mi živeli. U jesen se nije moglo prići kući, a situacija je bila takva da sam morao da otputujem početkom septembra, na oko mesec dana. I bilo je za očekivati, da kad se vratim, neće biti puta prema kući, a mi smo trebali još dovesti i ugalj sa skladišta. I onda, poslednji dan pred moj odlazak, u petak ujutro sam otišao na skladište. Uglja je bilo, ali prevoza nije bilo. Radni dan se završavao, i pretila je strasna pomisao da bi mogli ostati ozbiljno zimi bez grejanja. Šta da radim? Počeo sam se moliti Svetom Nikoli Čudotvorcu. Izašao sam na ulicu, i odmah naišao na vozača koji mi je pomogao. Sve se dobro završilo. Može se reći da je to sitnica, ali ja sam tada prvi put zaista osetio pomoć od Boga po molitvi svetog Ugodnika Božijeg. Posle toga je bilo i drugih čuda, ali ovo čudo sam zapamtio posebno, za ceo život. To je bilo pravo čudo za mene, za čoveka još nejakog u veri.

Navešću i drugi primer. Kao sveštenik služio sam u jednom malom gradiću (bila je to moja prva parohija). U petak mi se desilo da mi se deo zuba odlomi, i ogoli se nerv. Otišao sam u bolnicu, ali lekari su već bili otišli (radni dan je bio završen). Morao sam da čekam do ponedeljka, a trebalo je da sluzim bogosluženja. Šta da radim, neizdrživo boli, a nema niotkuda pomoći? Počeo sam da se molim i da tražim pomoć od Svetitelja Nikole Čudotvorca. Imao sam malo sv. mira, miomirisnog svetog ulja, od njegovih moštiju. Pomazao sam bolesni zub, i postepeno je bol prošla. Sva bogosluženja su prošla mirno. Zubaru sam otišao tek posle nedelju dana. Pogledavši zub i saslušavši me, lekarka je rekla, da tako nešto ne može biti! A pored toga, nerv zuba je bio umrtvljen bez leka i intervencije lekara. Bol prilikom vađenja nerva sam osetio samo jednom, na mestu spajanja sa korenom. Eto, to je bila Božija pomoć, koju sam ja osetio, a ne drugi ljudi. I takvih čuda Božijih ima veoma mnogo. Ona se dešavaju onog trenutka kada su zaista potrebna čoveku.

U mojoj parohiji se desio i ovakav slučaj. Jednom su neki ljudi s motorom došli po mene u 11 uveče i rekli mi da na kraju grada umire jedna baka. Zamolili su me da je ispovedim i pričestim. Bio je oktobar, vreme je bilo hladno, kišovito. Otišao sam, i video stariju ženu koja je umirala. Pročitao sam molitve, koliko sam znao, i kako je ona duboko verujući čovek, rešio sam da je i pričestim, iako nisam možda to trebao uraditi, jer je starica bila bez svesti. Nadao sam se da me ona čuje. Dao sam joj Svete Tajne, i spremao sam se da odem. Zamolio sam rodbinu da joj kažu da sam je pričestio, ako bolesnica dođe k sebi. I iznenada baka otvara jedno oko i govori jedva čujno: «Hvala, oče, sada mi je lakše».

Navešću još jedan primer. Jednom sam pomazivao jednu jako staru, bolesnu ženu; njena kćerka je imala preko 60 godina. Bolesnica je bila slepa i gluva. Kada sam prišao da je pomazem (Sveta Tajna Jeleosvećenja, tj Pomazanje koje se vrši nad teškim bolesnikom koje se još naziva i Saborovanje jer je za njeno izvršenje potrebno učešće više, tj sabor sveštenika, prim. prev.), kćerka je glasno vikala, ali nije mogla nikako da joj nešto kaže, a htela joj je reći da je došao sveštenik. I počeo sam da pomazujem baku, molio sam se za nju. Sedam puta sam je pomazao osvećenim uljem, i svaki put za pomazanje ona bi se podizala s postelje, širom otvarala slepe oči, pružala ruke i govorila: «Bog je poslao Anđela!» I bilo je svih sedam puta tako. I žena, s kojom nije bilo moguće uspostaviti kontakt, osećala je blagodat Božiju.

Mnogo je bilo takvih slučajeva. Čuda od Boga donose čoveku uvek nešto svetlo. Ali dešavaju se stvari i radi urazumljenja čoveka, naprimer, kada se unutarnji čovek saglasi na greh. Tada se može desiti nešto tako da odmah otrezni čoveka. Mnogo puta sam slušao od ljudi na ispovesti o čudima slične vrste, i to mi je poznato ne samo iz priča drugih.

Nažalost, čovek ne prihvata uvek čudo koje mu se dešava onako kako bi trebalo. Često smatra da je čudo i ono što nije.

Izdali smo knjigu istinitih priča o čudima, da bi pomogli ljudima da uoče razliku između stvarnog čuda i lažnog. Zašto je potrebno govoriti o tome? Zato, što smo mi dužni da čujemo, vidimo i razumemo ljubav Božiju prema nama i da nismo malodušni;i sveto da imamo na umu da je verujućem sve moguće. Postoji živa vera, postoji živa veza s Bogom. Ako čovek stremi ka veri i onda kada je pao na samo dno života, može se desiti spasonosno čudo.  Ali nije to glavno. Najvažnije je to da Bog uspeva da zakuca na naša srca. Najvažnije je to što postoji Crkva. Crkva – to je Božije čudo, to je ta porodica u koju mi ulazimo, i postajemo Božija deca oživljena, zadobivši Boga, živa u Hristu, duhovno ispravljena i dobijamo – potpuno nezasluženo, samo po Božijoj ljubavi – radost Bogoopštenja, koja nam se ne otkriva tada kada mi to hoćemo, nego samo u onom slučaju ako se mi sa smirenjem, s razumevanjem, obraćamo Hristu. Vidljivo čudo je u tome, da po našim nemoćnim rečima - i ne samo svešteničkim, nego i mirjana – neke duše počinju da oživljavaju i da se preobražavaju. Vidljivo čudo je i to što je, i pored svih okolnosti, Crkva preživela. Ako ona i boluje, ali leči rane i živi, približava ljude Večnom životu, nastoji da bude so zemlji, ispunjavajući ono za šta je i predodređena.

Protojerej Boris Beljašev
Prevod s ruskog: Nataša Ubović

Čudesa i realnost

Šta je to čudo i kakav stav treba da imamo prema njemu? Pokušaćemo da predstavimo čuda s naučne tačke gledišta.

Nauka je zasnovana na činjenicama i teorijama, koje ih objašanjavaju. Činjenica – to je ono, što može da izvede bilo koji čovek, na bilo kojem mestu, ako ispunjava neophodne uslove. Pri tome je, naravno, važno da on ima odgovarajući nivo pripreme, ali sasvim je nevažno, da li je to čestit čovek ili nije, egoista ili altruista, vernik ili nevernik. Osim toga, ova činjenica treba da bude zapažena našim organima čula ili zabeležena pomoću instrumenata. Čudo je realno, ali ono, kako ga shvata nauka, nije činjenica, jer ono ne može biti izazvano po našoj želji sa stoprocentnom garancijom, kao što je npr. zaustavljanje automobila pritiskom na ispravnu kočnicu. Ima, ipak jedno takvo čudo, koje se dešava uvek za vreme Liturgije – to je čudo Evharistije, ali organima čula ono nije dostupno, stoga se ne može posmatrati sa naučne tačke gledišta.

Postoji jedno opštepoznato čudo, kao što je silazak Blagodatnog ognja na Grob Gospodnji.  Opredeljeno ponavljanje ovde postoji, to je – na praznik Vaskrsa, ali u tom slučaju ne bilo koji čovek i čak jerarh, tj. sveštenoslužitelj ne svake hrišćanske konfesije ne može da se moli kod Groba Gospodnjeg, da bi sišao Blagodatni oganj, - on se spušta samo onda, kada se tamo moli pravoslavni Patrijarh. Svaki čovek može i da vidi oganj koji se nalazi kod Groba Gospodnjeg, u samom trenutku njegovog silaska, i svaki može rukama da dodirne ovaj oganj: jedno vreme on ne peče (u to se uverilo hiljade ljudi koji su se u to vreme tamo nalazili) ruke, kosu i dr. Sveća gori, može se držati ruka ili brada u ognju sveće bez ikakve štete, i to može činiti svako. To je čak s naučne strane gledišta –činjenica, poznata celom svetu. I šta onda – zar će ceo svet zbog toga pojuriti u Pravoslavlje? Neće se tako nešto desiti. A zašto? Zato što sama činjenica formirana sa svetske tačke gledišta nije dovoljna – potrebna je teorija, koja objašnjava ovu činjenicu.
Može biti nekoliko teorija, i svaka od njih jednu te istu činjenicu može objašnjavati na razne načine. Koju će teoriju izabrati – čovek sam treba da odluči. Radi se o tome, da nema logičnog prelaska iz jedne teorije u drugu. U osnovi svake teorije stoje aksiomi (ispočetka bez dokaza prihvaćene postavke), a zatim već sva objektivna zakonitost, sve ima uzrok. Sve dalje ne zavisi od koga, nego od čega. Šta – to je mateija, delovi mehanizma: i upravo oni određuju dalji tok događaja. Ali kakav komplet određenih delova uzeti – zavisi ne od čega, nego od koga. Ovaj jedan ko i pravi izbor. U pravoslvnom bogoslovlju ovaj ko nosi naziv ličnost (po grčki – ipostas). Ličnost pravi ovaj prvi nelogični korak, a dalje – sve po logici. Proizilazi, koju teoriju da sledimo – sami birajte.
Nauka prati onu teoriju, koja, objašnjava predhodne činjenice, može da predskaže činjenice koji slede ili da ukaže, gde i kako je moguće zapaziti do tada neizvesne činjenice. Sve dok to teorija čini, njoj se veruje. U onim stvarima, u kojima ona «prolazi», mi možemo mirno da koristimo ovu teoriju, iako unapred znamo da ona nije sasvim tačna. Iz tog razloga u nauci postoje ponekad sasvim primitivne teorije, a tome slična je i logika: ako nema potrebe za nečim boljim, tada neobjašnjive činjenice, sa tačke gledišta date teorije mogu se i ne uzimati u obzir, – zašto nad njima lupati glavu?

Tako i u izboru stava u duhovnom životu. I, ne peče oganj – i šta je meni do toga? I, uhvate me đavoli posle smrti i u tiganju me mogu peći – i šta? Zar da se ja bojim toga? Mene ne možete kupiti vašim «blaženstvima». Vi govorite da je vaš Bog – najjači? On će me kazniti, ako ja nisam za Njega, poslaće me na večne muke? Tako ću ja tamo biti još više protiv Njega. Vaš Bog demonstrira preda mnom silu. Ja, vidiš, mogu da hodam po vodi, a ti ne možeš. Ja mogu od kamena da načinim hleb, a ti ćeš propasti u pustinji bez Mene. Neka propadnem, ali neću da se pokorim! Ja sam slobodan – i rob neću da budem. Eto čemu mogu dovesti neosporne činjenice. Čvrstog i slobodnog čoveka oni mogu da ne ubede, nego naprotiv, da ga izazovu na bunt. Činjenica je neizbežna stvar, «zataškati» se ne može, ali protiv nje se može boriti. Neka i pogine, ali se neće skloniti pred silom – na to je čovek prizvan. Činjenica je nasilje, pritisak, prinuda. Teorija se može odbaciti, prihvatiti druga, više odgovarajuća sa svetske tačke gledišta, ali sa činjenicom se može ili boriti, ili joj se pokoriti – trećeg nema. Stoga Gospod i ne čini čuda činjenicama svakoga dana u našem životu, jer čudo je duhova prisila.

Postojanje jednog takvog čuda, kao što je Blagodatni oganj, koje ima snagu činjenice, u tom smislu kako ga shvata nauka, naravno da ne stvara u ljudskom društvu totalni pritisak. Stoga nam ga Gospod i šalje – kao blagodatnu radost, kao urazumljivanje, kao nenametljivo, očinsko napominjanje, kao utvrđenje onih koji imaju sumnje. I ostala čuda koja su se tvorila i još uvek se tvore, po milosti Božijoj, po molitvama Majke Božije i bezbrojnog mnoštva Njegovih svetih ugodnika, – ostala čuda koja se dešavaju u nečijem konkretnom životu, i nemaju status apsolutne istine. Ona se mogu i ponavljati, ali ona su nepredvidiva i ne mogu se proizvesti od strane svakog čoveka.

Za svakog konkretnog čoveka, ovako ili onako kojem se desi čudo, ono ima silu realne činjenice, i usled toga, predstavlja u nekoj meri stvar prinuđavanja k veri, ka promeni života, često veoma radikalnom (u potpunosti). I ovde se javlja protivrečnost: Bog – to je Neizrečena i neiskazana Ljubav, Bezgranična Milost, i čudo – to je projavljivanje Božije Ljubavi i Božije Milosti ka stradajućem čoveku, očajnom, u ozbiljnoj situaciji. I jedinstveni dar, koji blagodarni čovek može da prinese Bogu, je uzvraćena sinovska ljubav. Ali ljubav se može dati i primiti samo slobodno; nasilno, kako se kaže mili nećeš biti. I ako mi to razumemo, tim više Gospod. Stoga nam On ne nameće Sebe, ne čini duhovnu prisilu. Ali On nam je rekao: Ištite, i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se (Mat. 7,7). Stoga se i daje nadprirodna, čudesna pomoć onome, ko je spreman da moli, a onaj koji je spreman da moli, nije daleko od ljubavi.

Neki kažu: «Pokažite mi čudo – onda ću poverovati»: Bezumni! Bezumni, koji nikada nisu čitali Jevanđelje i ne znaju da je Gospod, kojeg je đavo iskušavao u pustinji, odbio čudo kao sredstvo za pokoravanje čoveka. Ne čini Gospod čuda radi toga, da bi u Njega poverovali. A i nije potrebno Bogu, da u Njega veruju, - Njemu treba – da ga ljube. I ne radi toga što On ne može postojati bez ljubavi čoveka, nego radi toga, što se čovek nikada neće podići od zemlje, nikada neće dostignuti Carstvo Nebesko, ako se ne nauči ljubavi – ljubavi prema svome Tvorcu i bližnjemu svojemu, svojemu sabratu. Jer je ljubav – jedinstveni izvor Večnog Života.

Stoga čoveka vernika, to jest onog koji ljubi Boga, čuda okružavaju sa svih strana, ali oni su za njega – isto takva realnost, kao i sva ostala stvarnost. I ako on čita, ili sluša, ili čak vidi, kako podvižnik ide po moru, kao po asfaltu, da bi uzeo na ruke ikonu koja se čudesno pojavila, to je za njega isto takva realna činjenica, kao to, što on stoji, recimo na asfaltu – i ne propada (iako Gospod može zapovediti i asfaltu, i tvrdoj zemlji da se rastupi i da proguta grešnika).

Naravno, svako čudo je skrivena činjenica, unutarnji život čovekove duše, i čovek ne smatra uvek neophodnim i korisnim da priča o tome drugome čoveku, pazeći da ne bude shvaćen u sasvim suprotnom smislu. Jer, Gospod radi njega ruši zakone materijalnog sveta, snishodeći ka njegovoj bedi ili nemoći. Pa, ipak, ispričati iskustvo preživljenog čuda može biti i korisno, a nekada i neophodno ne samo u okvirima obitelji (manastira), nego i na širem polju, jer Bog nekada pronalazi razne načine da urazumi odjednom ogromne mase ljudi, ako se nekad po volji ljudi narušava Božanstveni Promisao. Takvo je na primer Javljanje Majke Božije Temerlanu Svojom Vladimirskom ikonom na dan Sretenja Gospodnjeg u Moskvi S tačke gledišta zakona materijalnog sveta povlačenje Temrlana i njegove mnogobrojne, velike i silne neprijateljske vojske od grada Moskve, koji je bila spremna da štiti brojno mala družina moskovskog kneza je apsurd. I oceniti ovu istorijski činjenicu drugačije, sem kao čudo, može samo nesavesni naučnik ili čovek sa ozbiljnim poremećajima u umnom razvoju.

Sličnih čuda u našoj istoriji je mnogo. I sasvim nedavno čudo je rušenje sovjetske države. Za sve one, koji su dobro poznavali sistem odbrambenih snaga države, to je čudo bez svake sumnje. Očigledno, Bog ima svoj promisao o našoj Rođenoj zemlji.

Tako da je za pravoslavnog čoveka čudo isto tako realna pojava u životu, kao i sve ostale pojave. Sve nam to Bog promišljeno daje. Nekome od nas je potrebna materijalna podrška, nekome je potrebno da mu se olakša fizičko stadanje, nekoga je potrebno urazumiti, probuditi da sagleda svoj odnos prema životu – i počinje na njegove oči da mirotoči krst ili ikona. Ali svako čudo Božije ima konkretan dobri cilj, i samo radi zadovoljenja prazne radoznalosti ikona neće zamirotočiti. Zato pravoslavni čovek neće iskušavati Boga očekivanjem čuda radi čuda, čuda radi zadovoljenja puste, lakomislene ljubopitljivosti. Naprotiv, ako se u njegovom životu i pojavilo nešto nadprirodno –naprimer pojavljivanje svetlosti ili Anđela za vreme molitve, - pravoslavni čovek, koji iskreno ljubi Boga rasuđuje ovako: «Bog shvata, da ja njega volim, ali ljubav ne zavisi od darovanja, ako to naravno ne iziskuje neka posebna potreba. Sledi, da to neko drugi hoće da meni demonstrira svoju «ljubav». Bog ne čini ništa uzalud. Znači da neko hoće mene da prelesti. Zašto je meni potrebno da mi neko pokazuje ono što ja i sam znam, ako to nije meni potrebno radi obavljanja moga poslušanja. Takva iznimna «pusta»čudotvorstva, jesu prije svega pojava iz drugog sveta, neprijatelja Boga, i stoga neću na to da obraćam pažnju. Ako se ja molim Bogu, tada kako Anđeo, koji mi se javio može da mi odvlači pažnju od molitve. Da je to Anđeo Božiji, on ne bi tako radio. Znači, on nije Božiji. A s nekim ko nije Božiji imati posla je veoma opasna stvar, ja nisam duhovno jak».

To je običan, normalan stav pravoslavnog čoveka prema takvim «gromoglasnim» «efektnim», bukvalno «prelestnim» čudima koja ga odvlače od molitvenog delanja. Naravno, nisu sva čuda takva, ali veoma je važno razlikovati ih. I jedinstveni kriterijum koji može da odvoji zrna od pleve jeste život Crkve u svoj njenoj raznolikosti. Kao živi organizam, jedino Bogu poznatim putevima, Crkva će izbaciti iz svoje sredine, možda čak i na ne sasvim lep način, sve što nije potrebno, što je prazno, i ostaje samo ono, što nas vodi u život, iz neznanja u znanje. Stoga ne treba padati na «čudesne» provokacije van Crkve, i u krugu Crkve treba izbegavati prelesti, boriti se s religioznim predrasudama i sujeverjima, za čistotu vere u zdravom umu, bez lažnih efekata. Zadatak nije lak, ali mi imamo dobar kompas – to je Crkva, u kojoj se sve kreće Duhom Svetim. I to je veliko čudo, stvoreno Bogom.
Sveštenik Sava Šerbina
Prevod s ruskog: Nataša Ubović

KAKAV STAV ZAUZETI PREMA ČUDIMA

Razgovor sa sveštenikom Aleksandrom Sajuzovim

Otac Aleksandar: Tema o čudima Božijim u čovekovom životu je jedna od složenijih, jer je uvek u vezi čovekovog stava prema čudima. Ovaj stav proizilazi iz opštih društvenih pogleda, od čovekovog odnosa prema Bogu. Okoreli mateirjalisti ne priznaju ništa neobjašnjivo što se ne može ispitati. Ali, ovakvih pojava ima mnogo. Čovek koji se ozbiljno, profesionalno zanima istinskom naukom, zna, da uvek u bilo kojem zakonu, određene fizičke, hemijske i druge pojave, imaju izuzetke. Ovi izuzeci se mogu pojavljivati do beskonačnosti – čak može da se izvede i određena mera zakonitosti njihovog pojavljivanja. I do kakvog zaključka može da dođe čovek koji ima strogo materijalne stavove? Oslanjajući se na ovaj stav, čovek izvodi zaključak o principijalnom nepoznavanju sveta koji ga okružuje. Prihvativši postojanje neke Više sile, to jeste Boga, čovek koji se sudari sa neobjašnjivom pojavom, rešava, ili da se Bog poigrava s njegovim razumom, ili mu pokazuje da je nemoguće ograničiti svet krugom lažne nauke. Oba ova rešenja – hula su na Tvorca, jer je On stvorio čoveka po Svojoj slici i prilici, a znači da je dodelio čoveku i Svoju stvaralačku silu. Bog je dao čoveku razum upravo radi toga, da bi čovek mogao da spozna svet, njegove zakone, njegovu zadivljujuću harmoniju – i da vidi u ovoj harmoniji i krasoti odraz Samoga Tvorca, da pozna Njegovu blagost. 

Među malovernim ili nevernim ljudima, t.j. onih koji priznaju da «nešto ima», čak i među ljudima koji smatraju sebe hrišćanima, pravoslavnima, ali koji na žive životom Crkve, često se sreće upravo obrnut odnos prema čudesnim, neobjašnjivim događajima: oni su spremni da prihvate bilo kakvo čudo, svaki događaj, kome oni ne vide uzrok (pri tome razni uzroci realno mogu da postoje) i prave od toga čudo. U poslednje vreme se može primetiti težnja ka čudima i znamenjima: svi se sećaju onih uzbuđenja oko bubnjeva, NLO, razgovora «iz kosmosa» i sl.
Ovakav stav nije malo, nego mnogo opasan, jer ovakvi ljudi postaju lak plen raznih šarlatana i neprijateljskih sila i njima prilagođenih u realnom svetu. Takve ljude zli dunovi uvek spremaju da preleste efektivnim «znamenjima» i lažnim čudesima. U pravoslavnoj dogmatici se to tako i naziva – prelest. Stanje prelesti je veoma opasno – ono može dovesti do potpunog psihičkog uništenja čoveka i čovek može da pogine.

Tako da stav prema čudu treba zauzeti upravo onako kako nas uči Pravoslavna Crkva. Crkva priznaje čuda kao projavljivanje Blagog Promisla Božijeg o jednom čoveku, porodici, narodu, i čak celom svetu. Ali pri tom crkva uči trezvenosti. Šta je to? To znači smireno smatrati sebe grešnikom, nedostojnim milosti Božije, i ispitivati je li to cudo od Boga ili od neprijatelja roda ljudskog.

Mihail Molotnikov: Oce Aleksandre, možda nam možete ukazati na najvažnije osobine, po kojima bi mogli razlikovati čudo Božije od priviđenja zlih duhova?

O.A.: Najvažnije nam je rekao naš Gospod Isus Hristos: po plodovima ćete ih poznati. Karakteristika čuda Božijih je da imaju dobar rezultat. Čovek kome se desilo čudo ili nekome s njim, prilazi pokajanju, i ako je takav čovek prišao Bogu, tada je ovo čudo istinsko, to jest Božije. Ali ako je čovek, doživeo čudo, a pogordio se, ako je počeo da se uznosi nad drugim ljudima: «Ja nisam takav, kao svi, ja sam izabran», - ovo je javna prelest; ovi simptomi su karakteristični za iscelitelje, ekstrasese, kojih je sada veoma mnogo. 

Može se hrabro reći da se ovaj čovek prelestio i upao u služenje necastivom. U tom slučaju bi se trebalo setiti Jevanđelja od Mateja: (7,20 -22). Gospod je rekao: Po plodovima njihovim poznaćete ih...Mnogi će mi reći u onaj dan: «Gospode! Gospode! Nismo li u tvoje ime prorokovali i tvojim imenom demone izgonili?» Ali Gospod kaže: I tada ću im javno kazati: Nikad vas nisam znao; idite od mene vi, koji činite bezakonje» (Mat. 7. 23.), jer: Neće svaki, koji mi govori: Gospode! Gospode! ući u Carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca mojega koji je na nebesima(Mat. 7,21).
A volja Oca, to je stvaranje i preporođenje čoveka za Večni život, a ne negovanje egoizma, preuznošenja nad drugim ljudima. Jednostavno pitanje: dobija li čovek nešto pomoću ovih darova, koje je zadobio nekim putem, otvorivši slučajno ili svesno, svojevoljno - vrata u drugu realnost. Istorija pravoslavne Crkve zna imena mnogih svetih podvižnika, koji su još za vreme života na zemlji bili čudotvorci, koji su sve što im je blagodarni narod donosio, nosili u manastirske obitelji ili delili siromašnima i ubogima.

M.M.: Sigurno je da su dobri plodovi čuda: ukrepljenje u veri, radost, mir i spokojstvo duše. A o prelesti Oci Crkve tvrde da ona izaziva uzrujanost, nemir, uznemireno stanje duha.

O.A.: Svakako. Ono što je od necastivog uvek izaziva nezdravo uznemirenje, gubitak bistrine uma u normalnoj proceni okružavajuće stvarnosti. Čovek kao da gubi kontrolu nad svojim stanjem. Zašto mi na to upozoravamo? Da bi čovek mogao da s rasuđivanjem, trezveno priđe ovom ili onom doživljaju, koji mu se desi u životu. Gubitak trezvenosti je opasan. Čovek koji se samo jednom dotakao prelesti zlih duhova, bilo šta da mu govorite, samo će klimati glavom i odobravati, a u sebi će misliti: «Samo ti meni pričaj šta hoćeš, ti to nisi video, ali ja znam. Nisi ti to lično doživeo, zato ti ne verujem.» Ovaj unutarnji glasić je – od necastivog, on čoveka odvaja od drugih. Čovek postaje nedostupan i nerazumljiv, štitom gordosti on sebe od svih ograđuje i ne misli nikoga da sluša. Stoga i govorimo: ako se u vašem životu i desilo neko čudo, obavezno se posavetujte sa sveštenikom, da bi dobili objektivnu procenu onoga šta vam se desilo. Nikako se ne treba savetovati sa nekakvim čarobnjacima, vračarama, vešticama, jer će to biti objašnjeno ne na korist vašeg spasenja, nego bi koristilo samo vašem ličnom egoizmu, vašem ličnom preuznošenju.
Gospod je sazdao čoveka po svojemu obličju, lik Božiji bi trebao da se poštuje u čoveku, i pred drugim ljudima mi ne trebamo ni da se uznosimo ni da se ponižavamo. Mi treba visoko da nosimo ovo obličje u svome srcu i da umemo da ga vidimo i u drugim ljudima.
Sledi posebno da govorimo o slučajevima isceljenja. Danas se fizičko zdravlje smatra glavnom vrednošću. Ipak treba se opomenuti da se ne vraća uvek čoveku fizičko zdravlje, tako reći besplatno. Posebno to treba da znaju oni koji se obraćju nadrilekarima, gatarama, ekstrasensima, kako sada govore.
Ako isceljenja nisu od Boga, čovek gubi nešto duhovno, i ponekad, kada dobije isceljenje nekog organa od neke bolesti, dobija drugu, skrivenu bolest, više opasnu, nego ona, od koje se izbavio. Treba se uvek sećati reči Gospoda: Ako hoće ko za Mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj, i za Mnom ide. Jer ko hoće da sačuva život svoj, izgubiće ga; a ako ko izgubi život svoj Mene radi, naći će ga. Kakva je korist čoveku ako čitav svet zadobije, a pogubi dušu svoju? Ili kakav će otkup čovek dati za dušu svoju?Jer će doći Sin Čovečiji u slavi Oca Svojega i tada će uzvratiti svakome po delima njegovim (Mt. 16,24 -27).

M.M.:Oče Aleksandre, u istoriji Crkve je poznato mnogo takvih slučajeva, kada se monasima i ne samo monasima, nego i mirjanima javljala neka svetlost ili anđeo, koji je govorio: «Ja sam radi tvojih vrlina dat tebi, pokloni mi se, i ja nikada od tebe neću otići. Pomagaću ti u svemu». Obmanut viđenjem, čovek se pokloni lažnom anđelu, a dalje sledi– strašni grohot i odvratne njuške. I čovek ili poludi, ili pogine sasvim. Tako da je najbolji stav – ne traziti nikakve znake.

O.A.: Da, to je pravi, najrazumniji stav – ne tražiti čuda. Jer očekivanje nekih čuda – nije zdravo za dušu, to je neverovanje u Boga, i u Njegovu dobru volju u odnosu prema nama. Radi se o tome da se stvarno Božije čudo dešava tada, kada je duša čovekova spremna da ga prihvati, kad je spremna da poveruje u Boga, da ide za Njim. I tada joj Gospod šalje čudo da bi joj pomogao – čudo izbavljenja od opasnosti, pomoć u teškim trenucima i čak isceljenja.
Na kraju našeg dijaloga, setićemo se reči našega Gospoda, obraćene apostolu Tomi: Blaženi koji ne vidješe i povjerovaše (Jov. 20,29). Uvek treba čuvati smirenje pred Gospodom, iako to nije lako, ne tražiti od Njega da nam ispunajva sve naše želje, nego govoriti: «Gospode, ako smatraš potrebnim, daj mi, a ako sam nedostojan, nek tako ostane». Eto to je, mislim, najtrezveniji, čvrst stav verujućeg čoveka u odnosu prema čudu.

Prevod s ruskog: Nataša Ubović
preuzeto sa http://www.wco.ru/biblio