RAZGOVOR SA IGUMANOM DANILOM (LJUBOTINOM)

Otac Danilo je rođen u Istri, u malom pravoslavnom selu Peroju, udaljenom 10 km od Pule. Osnovnu kolu završava u svom rodnom mestu, a bogosloviju u Beogradu. Institut Svetog Sergija završava u Parizu, a postdiplomske studije u Švajcarskoj. U sveštenom činu služi oko 34, a u monaškom oko 16 godina. Već duže vreme živi u svom rodnom kraju, gde je i u najtežim vremenima održavao crkveni život na širem području Pule i Istre.

(Napomena: Ovaj razgovor je vođen kada je o.Danilo bio na parohiji u Puli i Peroju)

Oca Danila sam upoznala kod mati Mihaile u manastiru Vavedenju, uoči praznika svetog Vasilija Ostroškog, prilikom njegove posete Beogradu. Doputovao je iz Pule, gde je inače na službi. Ostavio je snažan utisak na sve prisutne, tako da sam od oca Gavrila zatražila blagoslov da za časopis “Put, Istina i Život” snimim razgovor sa ocem Danilom.

- Oče, narod se sve više sa velikim poverenjem obraća našem monaštvu, našoj Pravoslavnoj Crkvi. Gde smo to prepoznali i potražili Hristovu ljubav?

- Monaštvo je svetlost svetu, sam Hristos je rekao: “Vi ste svetlost svetu i vi ste so zemlji.” To je ostalo do dan danas, i ostaće do kraja sveta i veka. Monaštvo je cvet Crkve, sa svim poteškoćama; ono često krvlju svedoči za Hrista i za Crkvu. Monaštvo obnavlja tokove crkvenog života. Normalno je da posle perioda bogoborstva, militantnog ateizma i komunizma, dolazi do velikog vakuma. Duše ljudske traže odgovor, one vapiju ka Bogu tražeći Božansku istinu. One su žedne izvora Božanskih istina i tu je monaštvo najautentičniji svedok. Monasi i monahinje svedoče o Bogu, o istini, o ljubavi za koju je sam Sin Božji dao svoj život. On je dao svoj život u ljubavi za ovaj svet, da ga otkupi, da ga spasi, da prenese na život u naručje Oca. Bez toga bismo živeli kao neznabošci, baš onako kako se živelo proteklih godina na našim prostorima.

- U jednom periodu činilo se kao da je Gospod zaboravio srpski narod. Međutim, naše crkve nisu više prazne, manastiri su puniji, ispoveda se više, krštava se češće. Šta je nateralo našeg čoveka u crkvu i da li nas je milost Božija posetila?

- Gospod nije ostavio nas, nego smo mi ostavili Njega. Rasterećeni onog pritiska koji smo imali u prijašnjem periodu, danas slobodnije i svesnije tražimo “izvor vode žive”. Ono što je čudo za naš narod, i ne samo za nas Srbe, nego uopšte za bivše slovenske narode koji su živeli pod komunizmom, to je čudesan fenomen da se naša omladina vraća Crkvi, što, recimo, na hrišćanskom Zapadu nije slučaj. Pogledajte samo u ovom manastiru: kada smo, kao mali bogoslovi od 16 godina života, došli ovde na službu Božju na sam praznik Vavedenja, bili smo sami u crkvi i sami se pričestili. A sada, mnoštvo mladih, koji su došli na službu, ne može da stane u crkvu. Ti mladi su, svesno tragajući za istinom, došli do svog hrišćanskog identiteta. U tome je nada. To nije spekulacija nas crkvenih ljudi, službenika crkvenih, to je svesno kretanje naroda Božjeg ka spasenju.

Manastir Marča

- Oče, a bili smo na ponoru smrti i potpunog duhovnog uništenja. Bili smo potpuno duhovno i telesno pali. Da je li Gospod to dopustio?

- Onda bi Gospod bio kriv što mi padamo. Ne, Gospod je nas svojim krstom iscelio od pada. On je podigao i palog Adama, On je vaskrsenjem podigao Adama i Evu od adskih okova. Sve to je u nama On je obožio i time predao na žrtvu Ocu. On nam je dao mogućnost da postanemo sveti. Sveti Atanasije Veliki kaže: “Bog je postao čovek da bi čovek postao Bog”, tj. da bismo mi po blagodati Božjoj postali mali bogovi, isceljeni od naših bolesti. U tome je smisao našeg spasenja. Bog nas je kroz Hrista, kroz ovapločenog Logosa, podigao iz mase bolesnih, umrtvljenih i izgubljenih. On nije dopustio da potpuno potonemo, ne! Upravo kad smo pali, On nas je digao. Zato smo bili na ivici ada? Razna zla, zli tokovi, đavo radi svoj posao od iskoni i bez prestanka nam nudi prividno laki put spasenja. Da nije Boga, da nije Hrista, da nije Bogorodice i svetitelja i svedočanstva Crkve Njegove u smislu monaškog života kao mučeništva i ostalih bogoslužitelja, Bog bi odavno prekratio ovaj život na zemlji, jer ne bi imalo smisla da se živi. Bog bi bič, kao u apokalipsi, naredio svojim anđelima da zatvore pergament sveta. U ikonografiji se simbolično predstavlja kako dva anđela zatvaraju pergament kad svega nestane, kad nastupi kraj.

Čovek može da se potpuno izgubi, on se neminovno gubi u gresima. A naši gresi su naše neznanje, naše padanje, naše uranjanje u strasti ovoga sveta. Time mi pomračujemo sliku Božiju u nama i više ne možemo da raspoznamo istinu Božiju. Ipak, u prvim godinama ovog III milenijuma imamo nagli rast traganja za Crkvom, postepeno obnavljanje monaškog života, obnavljanje uopšte sveteničke službe u Crkvi. Ja sam slučajno imao priliku da posetim Rusiju i prosto sam se zadivio ruskom povratku Pravoslavlju. On je dublji i radikalniji i nekako svestraniji nego to je to srpski povratak Pravoslavlju. Njihove crkve su daleko punije. Video sam kako stotine i stotine mladih iz osnovnih i srednjih kola stoje u crkvi i ispred crkve i svi idu na Sveto Pričešće. To znači da su im, bez obzira što su to manja deca, već objasnili šta znači stati pred Svetu Čašu. U toku mog boravka u Moskvi, na čuvenom Crvenom trgu dogodio mi se tako prijatan susret o kakvom u prethodnom periodu nitko nije mogao ni da sanja. Kako sam imao malo vremena, odlučih da prošetam po Crvenom trgu. U trenutku primetih kako prema meni ide jedan oficir ruske vojske u nekom većem činu. Ja sam, naravno, bio u mantiji. Kada je oficir već bio sasvim blizu, ja zastadoh da se sklonim u stranu kako bismo se mimoišli. Odjednom ugledah kako oficir skide čapku i s najdubljim poštovanjem zatraži od mene blagoslov. Bio sam potpuno šokiran. Čovek sedih brkova, sede kose, oficir ruske vojske, skrušeno traži blagoslov od “bačuške”. Za mene, kao sveštenika iz perioda komunizma, to je bio šok.

Mnoge pojave danas označavaju obnovljenje naše vere. Mi drugog izlaza nemamo. Moramo da budemo svesni činjenice da ne postoje religiozni programi spasenja. Postoji samo evharistijski život, crkveni život, svetotajinski život. Moramo verovati da ćemo se spasiti samo kroz Svete Tajne Crkve Pravoslavne. One će se uvek ispunjavati u Crkvi i kroz takav život mi ćemo već ovde na zemlji osećati početak Carstva Nebeskog.

- Kako ste prepoznali put spasenja i odabrali monaški život? Danas mladi čovek slobodno ulazi u crkvu, a kako je izgledao put do monaške rize jednog mladog 16-godišnjeg dečaka u Vaše vreme?

- Danas je lake ući u crkvu, jer ne postoje zabrane. Pristup je potpuno otvoren, traganje za Bogom je slobodno. U mojim godinama, kada sam kao 16-godišnji dečak pošao u bogosloviju, bilo je drugačije. Ja sam imao sreću da potičem iz takve familije, nacionalno-pravoslavne, u kojoj je bilo i monaha i sveštenika. Oni su nesumnjivo uticali na moju potrebu za molitvom, naročito moji stari, moji roditelji i praroditelji. Oni su uticali i na to da se opredelim za život sveštenog lica. To je sasvim specifičan život, sveštenik nije zanatlija, on ne završava neku srednju zanatsku kolu. Ja sam samo oplemenio poziv koji je već bio u meni, jer mene je sami Bog pozvao na službu. Takav je bio moj put. Kako sam ga prepoznao? Pa ja sam još kao mali redovno išao u crkvu. Dok je ostale dečake privlačio fudbal, mene je privlačilo zvono naše crkve. Sećam se, kad bih čuo zvono koje zove na početak liturgije ili parastosa, nekako bih gledao da pobegnem iz škole i nalazio načina da dođem u crkvu, koja je bila na drugoj strani sela. Jednostavno me taj crkveni život, to ozračje crkveno više interesovalo nego bilo koja druga aktivnost ili bilo koje drugo saznanje o životu. Možda je to bilo presudno.
Danas priziv takođe odlučuje. Naravno da ima i pomodarstva. Bilo ga je uvek i biće. Padom bezbožničke vlasti mnogi su se našli ni na nebu ni na zemlji, jer ono to su bili njihovi oci više ne znači ništa. I oni su potražili novi život u svojoj Crkvi. Dok su na tom putu mnogi ostali dosledni, drugi su nakon jednog perioda otpali. Opstali su oni koji su bili zaista dubinski prizvani, kod kojih je sveštena vokacija nedvosmislena. Oni su ostali dosledni Hristovoj nauci i Hristovom poslanju. Danas mi gotovo da nemamo potrebe da tragamo za podmlatkom, mladi se sami javljaju za svetenička zvanja. Kada bismo imali i više bogoslovskih kola, i one bi sve imale dovoljan broj kandidata. U zapadnom Hrišćanstvu je drugačije. Oni nemaju dovoljno kadrova, nema odziva. Evo jedan primer. Nekoliko mojih prijatelja i ja završili smo teologiju u Parizu. Nas Srba je bilo ukupno devet na bogoslovskim studijama te godine, a samo jedan kandidat je bio na katoličkom institutu. Znači, od osam miliona stanovnika, koliko ima Pariz, samo jednog kandidata su imali na bogoslovskim studijama. Vidite koliki je to neodaziv. Svetenički poziv jeste izuzet od svetskog, to je poziv kao Mojsiju ili kao prorocima. Ti si u toj službi bez obzira ta će se dalje zbivati i bez obzira kako će tvoj život dalje izgledati. Ko je ikada mogao da pomisli da će doći do pada komunizma i da će vera moći da se svedoči slobodno? Za hrišćane to i nije toliko presudno, niti za naše spasenje. Koji god režim da bude i koja god ideologija da vlada, pravi hrišćani će se uvek okupljati oko Svetih Tajni, i spasavati na taj način.

U konaku manastira Lepavine

- Mali broj vernika posti sve postove. Mnogi još uvek ne poste, to znači da se i ne pričešćuju. Kako ćemo da očistimo naše ogrehovljene i obremenjene duše?

- Post je prva zapovest. Bog je i Adamu rekao da ne sme od svega da jede, znači i prvom čoveku je odredio post. Post je, dakle, nastao u Raju, a zapostavljanjem posta mi gubimo tu rajsku blagodat, kao što ju je i Adam izgubio. Dok je duhovni post odabir dobrih misli i dobrih dela, dotle je telesni post tek pomoćno sredstvo da bismo dobili blagodat i duhovnu snagu. Zato nam je potrebno naše telesno uzdržavanje, između ostalog i u hrani. Ono nije suština, post nije radi posta, nego radi postizanja duhovnih vrednosti i uzdizanja onoga što je duhovno i duševno iznad svetovnog i materijalnog. Mi u tome često uspevamo, a često i ne uspevamo. Svaki naš pad je na greh. Da bismo se oslobodili greha, treba koristiti blagodat i tajnu ispovesti. To je velika tajna. Sveta Tajna ispovesti je velika blagodat koja je nama data kroz Hrista da bismo ispovedanjem naših grehova srce svoje očistili i dušu oprali. Duhovnik nas svojom blagodaću i moći koja mu je data oslobađa, razrešava, reže konce naših zlih dela i mi se ponovo vaspostavljamo. Sveta tajna pokajanja je ponovno krštenje. Mi zadobijamo mir, duhovnu ravnotežu, postajemo ponovo istinski ljudi i bogotražitelji.

- Oče, molim Vas, razjasnite nam šta znači molitva “Telo Hristovo primite, Pričasnika besmertnago kusite!"

- Bez Svetih Tajni ne možemo da se spasimo. Bez krštenja, miropomazanja, bez ispovesti - nema spasenja. Rekli smo već koliko je ispovest važna za naše duhovno i telesno zdravlje. Kad se pričešćujemo, postajemo sadeonici, sapričasnici Tela i Krvi Gospodnje, i ako se dostojno pričešćujemo Svetim Tajnama, mi zaista već imamo ukus Carstva Nebeskog. Mi već ovde, na ovom zemaljskom žaru, kušamo zalog večnoga života. Budućnost je već tu, osećaj onog budućega to će biti - u tajni Svete Evharistije, svetog blagodarenja. Mi postajemo pričasnici te Tajne radi našeg spasenja. Zato se za nju pripremamo postom i molitvom, Svetom Tajnom ispovesti i pokajanja. Veće tajne i veće darove od ovih Gospod nam nije dao, jer nam je već dao obrasce, ili predobrasce, večnoga života. Koliko ćemo se puta pričestiti zavisi od naše spremnosti, čistote tela i duha. Koliko puta osećamo da nam je Sveta Tajna zaista zalog života, da je ona, Grci kažu “farmaka”, znači medicina života, lekarstvo života, toliko puta je primamo i ona zaista samo tada blagotvorno deluje na isceljenje duše i tela. Ako pak nismo pripremljeni, onda tu životvornu Svetu Tajnu uzimamo “na sud ili na osudu”. Zato je na nama velika odgovornost.

Crkva je uvek nastojala, gde god je to bilo moguće, da niko ne ostane bez Svetog Pričešća. Tako se s mukom i često velikim rizikom Pričešće nosilo i zatvorenicima i bolesnicima. Toliko je za crkvu to bilo važno da su čak i žene imale blagoslov kao akonise da nose Svetu Tajnu u zatvore i bolnice. One su lake mogle da prođu barijere kojima su ometani sveštenici da bi doli do bolesnika ili zatvorenika. A danas se, Bogu hvala, za vreme svake Liturgije dosta naroda i dece pričešćuje.

- Sigurno Vam se mnogi obraćaju da im čitate molitve za zdravlje i razne druge potrebe. Kolika je moć molitve i kako treba da se molimo?

- U svom pastoralnom životu sam imao prilike da se uverim da se sve zbiva po veri bolesnika. Često nam se obraćaju i verujući i neverujući. Međutim, čim čovek dođe u crkvu, znači da je osetio potrebu za molitvom. Njemu je potrebna neka pomoć. Obraćaju nam se ljudi raznih vera, raznih verskih opredeljenja, sa raznim bolestima. Mi sveštenici često imamo prilike da vidimo kako čovek oseća da mu Bog molitvama nas grešnih pomaže. Dođe žena bleda, polumrtva, takoreći beznadežna. Vi čitate molitvu i na kraju vidite da je njoj odjednom dobro, da je dobila boju u licu, potpuno se promenila i kao da je sve nestalo. Eto, to jeste čudo Božje. Teško onome tko nema vere u čudotvorno delovanje molitve i dejstvo Božje milosti. Zbog toga nekad biva kao da molitva nije uslišena, a ako molitva nije uslišena, znači da čovek u molitvu nije ni verovao. Ah, kad bismo znali da sve biva po veri našoj i po trudu našem…

Molitva je stanje našeg života, osećaj večnog prostora. To doživljavaju veliki oci. Molitvom oni doživljavaju svoje ispunjenje Božanskim energijama i u sebi proživljavaju preobraženje i oboženje, koje je cilj našeg života. Znači, cilj je oboženje, teozis. Molitva je sila ljubavi Božije. Ona je moć. Kao kada, recimo, majka pruži ruke ka detetu...Šta dete radi? Skače prema majci ne obazirući se ni na ta. Hoće li pasti, gde će pasti? Ne, ono samo trči pravo prema majci. Takva je i molitva. E, sad, neki ljudi, i mirjani i sveštenici, imaju neverovatan dar molitve. Sveti Jovan Kronštatski je mogao da isceljuje i najteže bolesnike. To i danas ima kod pojedinih svetitelja. Ja sam lično upoznao nekoliko ljudi za koje verujem da su imali veliki dar molitve. To je starac Sofronije, koji je živeo u Engleskoj u Eseksu. Lično sam osetio kako je njegova molitva delovala, na mene i na ostale, prosto kao da nas je iz mrtvih digla, dala nam neobičnu energiju i volju. Video sam i starca Pajsija na Svetoj Gori, posle njegove molitve čovek bi potpuno ozdravio. I mnogim, manje poznatim ljudima, koji su se zaista iz ljubavi molili, Bog je dao moć isceljenja.

Samo iskrenom i usrdnom molitvom možemo dobiti blagodat Božiju. Najjednostavnija i najkraća je Isusova molitva: “Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog”. A vidite kako ima neverovatnu moć i koliku nam snagu daje. Zato, ma gde bili, u kakvom god okruženju, Isusovu molitvu možemo da izgovaramo. Ako se čovek obraća Bogu sa verom, Bog mu ispunjava sve, daje mu vidljiv osećaj ispunjena.

- Oče, okruženi smo mnogim iskušenjima. Čini se da smo toliko slabi da se ni jednom iskušenju ne možemo odupreti. Da li smo sami za to krivi i da li ima nade da se spasimo?

- Da, sami smo krivi. Mi smo slobodna bića. Čovek je potpuno slobodan da bira, on ima taj dar, za razliku od životinje. Naravno, iskušenja su uvek prisutna. Pa i Adamu, prvom čoveku, još u Raju su data iskušenja da ga stalno podsećaju i daju šansu da stvarno bude u izboru dobroga. Mi, znači, možemo da biramo, ali izgleda da najčešće odaberemo ono što ne valja. Bog nije stvorio ono što ne valja. Mi smo ti koji biramo zlo, po stihijama ovoga sveta i po našim telesnim željama. Bog nije rekao, “hajde, napij se, pa se valjaj po kanalu”, ali čovek se i napije i padne u kanal i maltretira porodicu...Čovek sam, svojom voljom, čini ono to nije Bogu ugodno. Mi kažemo, demon ga sablažnjava. Ali, demona nema ako mi to ne želimo, ako ne dopustimo. Demon je tu neprestano prisutan, ali ne može da nas kuša ako mi to ne želimo. Ali, mi kao da sami hoćemo tog demona. To i jeste problem. Hristos je vaskrsao, mi živimo u eri vaskrsenja Hristovog. Da li znate ta to znači!? Ako je Hristos vaskrsao, znači da Njegovom Silom i mi možemo da vaskrsnemo, samo ako iskreno zavapimo. To znači da je ad pobeđen! đavo je skršen!

Prisetimo se prikaza vaskrsenja Hristovog na našim ikonama. Čujmo radost koja plamti u našoj pesmi-molitvi “Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi i svima u grobovima život darova”, kad to pevamo i doživljavamo, kao da savaskrsavamo. Kad kažemo: “Hristos vaskrse!” i čujemo: “Vaistinu vaskrse!” - kroz nas prolazi struja vaskrsenja i mi doživljavamo neizrecivu radost. Znači, kada bismo bili dovoljno molitveni, nikada ne bismo nikakve strahove osećali. Ali najčešće smo slabi, skloni padu…

- Kako da shvatimo zašto gori Hilandar, zašto gori Kosovo, zašto su naše porodice tako bolesne?

- To su tako bolne stvari, da prosto ne znam šta da kažem. Čovek bi plakao, ridao nad svim tim što se zbiva. To su potresne stvari, to su strana iskušenja koje nam Gospod dopušta. Setimo se rušenja Jerusalima, kako je Hristos gorko plakao. Mnogo je tada stradalo naroda, udovica, nejači, dece. Ni “kamen na kamenu nije ostao...” A to je bio grad sa više od 60.000 stanovnika, najlepši grad, večiti grad, susret velikih svetskih zbivanja, religija, mudrosti, grad cara Davida i cara Solomona.

- Oče, da li su neprijatelji naši milost ili kazna Božija? Kako da se odnosimo prema neprijateljima?

- Gospod je ljubav. Gospod ne kažnjava. Mi često sami sebe dovedemo u sukob sa Bogom. Bog nije Bog kazne, nego Bog ljubavi, najdublje, najsuptilnije, večne ljubavi. Ne voli Bog samo nas, On je Bog svih. On voli i mrava i vrapca, kako ne bi onda voleo ljude? Ali mi smo stalno u nekim sukobljavanjima i ne slušamo Božiju zapovest “ljubi neprijatelje svoje”. Mislim da su naši vekovima voleli svoje neprijatelje, molili se za njih i opstajali. A mi smo se sukobili sa svima, pa i sa samim Gospodom. Sada pokušavamo da se pokajemo, ali još uvek ne plačemo dovoljno, još uvek ne popravljamo svoj put onoliko koliko bismo morali da bismo se vratili na staze spasenja.
Čoveku koji se još uvek koleba možemo pomoći našom ljubavlju. Bog će nam dati tu ljubav. Mnogo puta nam Bog pošalje nekoga da nas odvrati od neke loše namere, da nam kaže pravu reč koja nam ublaži bol, a da taj neko nije ni znao da nam je bila potrebna njegova pomoć. Bog mu je dao pravu reč koja dodirne naše srce i često nas spasi.

- Oče, šta nam poručuju sveti Oci? Kako da ih sledimo? Često u našoj Crkvi naiđemo na različita tumačenja za mnoge pojmove, događaje, pa čak i za najosnovnije pojave u crkvenom životu. To prilično zbunjuje…

- Da, bilo je i biće različitih tumačenja, ali potrebno je strpljenje. Često nam se dogodi da izgubimo duhovnu orijentaciju, zbog naše samovolje i nepažnje i neslušanja Jevanđelja. Ali, upravo nas sveti Oci ponovo vraćaju istini. Oni su nam stubovi Crkve, “stolp i utverždenije istini” i oni nam pokazuju put. Ne put formalnosti, nego put Bogopoznanja. Gospod je tako uredio da će uvek biti nekoga na koga ćemo moći da se ugledamo, da se oslonimo. Zato je na nama da se strpljenjem nekako približimo starcima naše Crkve, da od njih učimo i da se polako s njima poistovećujemo. Možemo da budemo srećni što je u naše vreme živeo starac Siluan, zatim starac Kleopa, starac Justin, starac Sofronije, pa vladika Nikolaj Žički, sveti Jovan Šangajski… A tu je i mnogo, mnogo mučenika i stradalnika, ispovednika, razumete, koje smo i mi upoznali. Mnogi su prolazili pored nas, jednostavni, tihi, toliko tihi da ih naša grehovnost nije prepoznala. Dimitrije Staniloje, na primer, veliki bogoslov, stradalnik i podvižnik, pa i mučenik, zatvorenik radi ispovedanja vere Hristove. Svi oni nisu propovedali “neku tamo teoriju”, oni su propovedali svoj život u Hristu, ali na vrlo visokom nivou, sa velikim poznavanjem teoloških i ostalih nauka savremenog i starog sveta. Oni su na svetskoj pozornici haosa nudili Istinu.

- Da li mi smo sasvim slobodni u svom poimanju života?

- Mi smo samo prividno slobodni. Postoje mnoge vrste sloboda koje nam neko nudi, ali taj neko nije naš Bog. To su sile ovoga sveta koje žele da budemo slobodni onako kako oni to hoće. Na nama kao hrišćanima, naročito na sveštenim licima, jeste velika odgovornost, jer hrišćani su odgovorni za ceo svet, za sebe i sve one oko sebe. I za neverujuće hrišćani snose odgovornost, i za otpale su hrišćani odgovorni. Ljudi koji su pali i otpali, već su ranjeni duhovno, oni stradaju, oni sve više idu prema mraku, prema tunelu. Naša misija u ovome svetu i jeste da im ukažemo na Jevanelje. Neki su bili u veri pa otpali, a neki nikada ne saznadoše pravu veru.

Često se dešava da se čovek prepusti stihijama ovoga sveta. A one čoveka ne vode veri u Hrista. Hristos od nas traži da Ga sledimo, da živimo hrišćanski. Dakle, On je jasan. Bog je došao među nas i nama napravio odabir šta možemo, a šta ne možemo. On je i Sam to uradio. Nije rekao “vi to probajte, ali ja neću”, ne, nego je prošao kroz ovaj svet. I mi prolazimo i drugoga puta nemamo. Možemo da se odreknemo Hrista, ali time idemo u dinamiku smrti. Živimo u svetu gde se stvari vrlo brzo odvijaju. Na izvestan način možemo da kažemo da se polako približavamo apokalipsi, poslednjem otkrovenju, poslednjim istinama. Putevi mogu biti smrtonosni ako nisu na tragu Jevanelja i na stazama spasenja.

- Oče, ko će nam pomoći da više ne učimo suprotno Zakonu Božjem?

- Ljudi se masovno bude iz jednog pogubnog sistema u kome se godinama učilo suprotno Božanskom zakonu. Apostol Pavle kaže da neznabošci, nemajući nikakav zakon, postaju zakon sami sebi. Čovek se, znači, poštujući zakon spašava. Kad taj zakon padne, caruje haos. Čovek jednostavno živ umire, jer mu je umrla i država, i Bog, i vojska, i snaga, i novac, sve mu je umrlo. A prethodno on Boga nije našao. I šta sad? Strašno! Ali, ako čovek dođe, vrati se i kaže “Bože, pomozi mi da napravim prvi korak!”, onda je to već velika stvar. Pošao je da traži izlaz i pomolio se da ga Bog izvede na put spasenja. Kako mi da mu pomognemo? Na svu sreću, postoje ljudi kao to su sestre ovde u ovome manastiru. Jednom je jedan moj profesor rekao ovako: “Više vredi jedan svetogorski starac koji se moli na brojanice Bogu, nego svi savremeni političari i njihova filozofija”. Neko je to razumeo, neko i nije. U ovom našem svetu je nametnuto mišljenje da se samo političari bore za dobro, za mir, za prosperitet, pa čak i za Boga, a nećemo da vidimo kako se ta njihova borba uglavnom završava velikim sukobima i krvoprolićima u sopstvenoj državi, transkontinentalnim sukobima pa i planetarnim. Jer čovek bez Boga je mrtav. Znate kako je David plakao u svojim psalmima kad je došao u trenutak bogoostavljenosti. A onaj starac koji se moli Bogu, on stalno priziva Ime Božije, i kao da iz kosmosa, iz onoga sveta, priziva Boga, da Ga približi nama. Znači, on ono nevidljivo i onostrano priziva da se javi nama vidljivim i ovostranim, opipljivim. I on prizivom Božanskih energija to i uspeva. On tada doživljava preobraćenje i duboko unutarnje prosvetljenje koje mu Bog daruje po njegovim molitvama. Mnogi od velikih otaca, kao što je Serafim Sarovski, upravo nama prenose pravu veru i živi plamen vere na celo čovečanstvo. Vidite kako ti veliki starci, kada je nekome teko, plaču...!? Čovek se pita: “Što on zbog mene plače kad mene ništa ne boli?” A starac vidi da on strada i doživljava njegov bol. On doživljava bol patnika i postaje sapatnik njegov, sastradalnik, i time njemu ublažava bol.

- Oče, po molitvama oca Gavrila mnoga isceljenja su se desila. Dešavaju se isceljenja i u drugim manastirima i svetinjama našim. Međutim, ne ozdrave svi koji se obrate za pomoć.

-Gospod nam i natprirodnim pojavama pokazuje čuda da bismo se utvrdili u veri. Dešavala su se mnoga čuda ozdravljenja, opominjanja, ali to ne sme da se koristi u senzacionalističke svrhe, niti kao medijski “bum”. Pitate kako to da neko ozdravi, a neko ne, a mole se i jedni i drugi. Bog je taj koji je merilo. Nama Bog dopušta i bolesti i patnju, a sve sa ciljem se učvrstimo u veri, jer kroz tu patnju dobijamo veću snagu Duha Svetoga i postajemo duhovno jači. Bog nas često drži u iskušenjima, pa čak i do same smrti ne popušta. Apostola Pavla su stalno napadale neke bolesti, neto ga je mučilo, ali on je bio blagodaran Bogu, jer ga je to podsećalo da ne skreće sa puta Božijeg. U bolesti ljudi postaju daleko pobožniji i počinju da traže Boga, traže duhovni smisao, a kad se čovek malo opusti i dobije sve od ovoga sveta, on Boga brzo zaboravlja. U bolesti se obraćamo Bogu mnogo većim vapajem, a Bog nas i čeka i čuje.

Čuda su se uvek događala. Vidimo ih i u Starom Zavetu. Od kad je svet stvoren, događale su se čudesne pojave koje je Bog davao na spasenje roda ljudskog i čoveka kao ličnosti. O čudnim pojavama Božijim, kada su bila strana vremena, vremena velikih zločina i velikog stradanja, narodnog istrebljenja, uvek je bilo mnogo svedočenja. Ili, kako je Bogorodica zaštitila pojedine ljude, često pojedine gradove i narode; pa i sam Gospod se projavljivao pojedinim ličnostima, a da bi ih utvrdio u veri ili ih izbavio od raznih teškoća ili pogibli. Često su ljudi u momentima opasnosti po njih lično ili po njihovo dete, primali direktnu Božiju pomoć kao čudo izbavljenja. O tome svedoči knjiga “O čudima Svetog Vasilija Ostroškog”, gde čitamo ta se sve zbivalo, kakva isceljenja čuli ste o čuvenoj čudotvornoj Čajničkoj Bogorodici, pa o čudotvornoj Pećkoj Majci Božjoj iz Pećke patrijaršije, da ne govorimo o našoj Trojeručici Bogorodici, pred kojom su se zbivala i zbivaju se mnogobrojna čudesa ozdravljenja i isceljenja pa o čudesnim isceljenjima pred Lepavinskom Caricom Nebeskom, o kojima svedoči časopis “Put, Istina i Život”, po molitvama oca Gavrila i njegovog bratstva. Samo bratstvo lepavinsko je jedna čudesna pojava u Lepavini, njihov opstanak i njihovo duhovno zračenje i na ostalim prostorima. Prema Bogorodici Lepavinskoj hrle poklonici i iz Srbije, Republike Srpske, Slovenije, Nemačke, Austrije, Francuske. Ne znam gde se sve nije čulo za njihovu čudotvornu Bogorodicu i za njihovo bratstvo, za molitve oca Gavrila i za isceljenja koja se tamo zbivaju. Razume se, mi ne smemo od toga da pravimo novinarske senzacije. Činjenica je da zbog čudotvornih moći Bogorodice Lepavinske, bratstvo manastira prima veliki broj poklonika i hodočasnika.

Mnoga čuda mi ne primećujemo radi ogrehovljenosti naše i tvrdog srca. Dešavaju se razna čuda, mirotočenja, krvotočenja, ikone koje plaču, to su vidljiva čuda, mi ih vidimo, ali ima i većih čuda koje naša čula uopšte ne mogu da registruju. To su velika čuda spasenja, čuda preobraćanja, čuda vračanja Bogu. Zar nije čudo to se na narod nekako naglo, ali iskreno i nekako duboko vraća Bogu? Pre četrdeset godina, kada sam kao bogoslov upoznao mati Mihailu, mi smo bili svesni koliko je za mnoge tada bilo smešno biti bogoslov. Mi smo bili tada kao neki otpad ovoga sveta. Nas stotinak šesnaestogodišnjih mladića u Beogradu na bogosloviji! Bili smo zaista antipod ovome svetu i veku. Pa i mi smo bili jedno čudo za onaj svet. Kako to da tako mladi, zdravi, lepi, a idu u bogosloviju? Mislim da smo baš tada svedočili veliku istinu dok su nas mnogi gledali sasvim drugačijim očima, gotovo kao na neka čudovita. A mi smo opet sa naše strane u čudu posmatrali kuda taj svet ide, kuda idu tokovi njegovog života bez Boga i protiv Boga. Evo danas, nakon četrdeset godina, desile su se neverovatne stvari. Nas su tada na silu uzimali da služimo vojni rok da ne bismo na vreme završavali bogosloviju. A sada? Bogu hvala, sada mladi gardisti drže litiju, prate Vaseljenskog Patrijarha preko čitavih Terazija, kroz glavni centar Beograda. Zar to nije čudo? Neki dan sam bio na Bogoslovskom fakultetu ovde u Beogradu. Doživeo sam da vidim kako se studenti mole, usrdno i sa dubokim poštovanjem. Tu je bilo studenata sa raznih drugih fakulteta koji dolaze da se upravo tu pomole Bogu. To je mene fasciniralo, prosto dirnulo, kako ti mladi ljudi doživljavaju tajnu pobožnosti. Dirnulo me, jer to više nije nikakav formalizam. To nije da mora biti sat i po vremena na molitvi, jer tako želi profesor. Ne, to je postao deo njihovog života, to je izraz dubine sadržaja njihovog življenja i osećaj liturgijske večnosti.

Mnogi ljudi ne shvataju kad na Patrijarh neprestano poziva na molitvu, na pokajanje, na obraćanje Bogu. On stalno vapi “budimo ljudi”, to znači da budemo istinski ljudi, istinski hrišćani. Biti hrišćanin, vratiti se na staze života, vratiti se Bogu, biti hristolik, biti onaj koji nosi Hrista u srcu, koji se već ovde spašava i koji se ovde pričešćuje Svetim Tajnama večnosti. Mi se pričešćujemo “za oproštenje grehova i za život večni” i već kušamo predukus večnoga života.

- Oče, kako je kod drugih veroispovesti, da li uspevaju da se odupru izazovima ovoga sveta?

- Vreme u kome mi živimo jeste društvo potrošača, tako da mi imamo malo prostora za razmišljanje, na kontakt se svodi na to: “nešto da prodam i da kupim”. To je naša komunikacija. Znači, postali smo materijalni bogataši, ali duhovni mrtvaci. Nedavno smo se jedan moj prijatelj sveštenik i ja susreli u Parizu i tako šetajući uđosmo u jednu divnu srednjevekovu francusku crkvu. Bila je potpuno prazna. On kaže: “Znate, mi ne idemo u ovu crkvu jer smo je pozajmili”. A divna jedna crkva na divnom mestu. Pozajmili su je Portugalcima. U Londonu se mnoge crkve prodaju i pretvaraju u magacine i za razne druge namene. Zašto je to tako? U mnogim državama je prag vere postao prag politike. Ono što radi vera, radi i politika. Hvala Bogu, kod nas to nije izraženo baš toliko. Mi ipak razlikujemo ono u šta vjerujemo i čemu se nadamo, od onoga to nam je potrebno kao hrana. Međutim, daleko od toga da smo bezgrešni. Pogledajmo samo u kolikoj smo se dinamici stradanja nali, a i dinamika smrti je sve veća i veća. Zato moramo da stražimo, jer, koliko će Hristos vernih naći kada dođe drugi put? Vrlo malo. I da ne ubrza svoj dolazak, ne bi nikoga ni našao. Znači, prekratiće muke čovečanstvu. Pazite, ovo što mi doživljavamo, to još nije ništa. Preko proroka saznajemo da će doći takve muke da će ljudi želeti da umru, i prizivaće smrt, a smrti neće biti. Ali, da ipak ne pričamo pesimistički… Nijedan pravi starac nije bio pesimista. Kad neko previše insistira da se priča o apokalipsi, on kaže: “Hajde da jedemo pasulj!” Eto, ja bih popio jednu čašu vina! - nasmeši se otac Danilo, i nastavi: - Jer, čovek ne sme svojim mislim da prejudicira stvari, da u svojoj mašti stvara apokalipsu i tako izaziva strah. Zašto bismo to radili? Mi živimo onoliko koliko nam Bog odredi. Zato treba da živimo u radosti, pa čak i tuge koje dođu, treba da ih pretvorimo u radost. Pa mi imamo Svete Tajne! Da li smo svesni radosti koje nam daju Svete Tajne? Nije to samo Sveta Tajna osvećenog jeleja za bolesnike ili Sveta Tajna braka! To je Sveta Tajna ispovesti, pokajanja, pričešća. Sve je to dato čoveku radi radosti spasenja.

- Oče, kako su tekle godine Vaše službe i kako ste opstali na tim prostorima? Koliko je tamošnje naše sveštenstvo doprinelo da se na narod može vratiti na svoja ognjišta?

- U Pulu na službu sam došao voljom vladike Simeona. Posle smrti jednog starog sveštenika, u hramu više nije imao tko da vrši službu, tako da me vladika vratio iz manastira Studenice, gde sam bio već neko vreme. Ja lično sam želeo da ostanem i dalje u manastiru, ali potrebe pastoralne misije u tom kraju su bile iznad moje volje. Tadašnji episkop je smatrao da ja treba da budem tamo, tako da sam i dan danas u službi na području Gornjokarlovačke eparhije. Inače, imao sam puno prilike da putujem i kao student i kasnije u službi, pa sam mogao da sagledam crkveni život ne samo našeg, nego i drugih naroda, zatim tokove monaškog i sveštenog života. Vreme mog pastoralnog rada, iako u mom rodnom kraju, ostavilo je dubokog traga u meni. Bilo je to dosta teko vreme. Ja sam nekako prvi regularni sveštenik posle niza godina. Zato sam počeo da radim u nekoliko pravaca. Angažovao sam se oko obnavljanja hramove, kojih tamo ima dosta, koji su dosta stari, a bili su sasvim opusteli. U gradu Puli imamo crkvu Svetog Nikole koja je stara 1400 godina, znači crkva je iz VI veka, koju smo, eto, potpuno renovirali. Zatim, imamo crkvu Svetog Spiridona, koja je iz XVIII veka, tačnije iz 1789. godine. Imamo i kapelu Pokrova Presvete Bogorodice iz 1880. godine i sada se u svim tim hramovima vri bogosluženje.

U periodu do raspada Jugoslavije uređivao sam časopis “Slovo”. Izašlo je tridesetak brojeva. U to vreme održavali smo razne svečanosti i raznovrsne tribine.

Razgovor vodila: Tankosava Damjanović