Dvoje ljudi pored prozora

Svoj odgovor bih želeo da počnem sa primerom. Dva čoveka noću gledaju kroz prozor i vide na ulici putnika. Jedan kaže: “Verovatno je ovo strašan razbojnik. Pljačkao je, ubijao, pio, bludničio i sada jedva vuče noge”. Drugi odgovara: “Ma ne, šta ti je! To je divan čovek. On je verovatno ceo dan teško radio, i uveče je otišao u crkvu na službu. Potom je još nekom pomogao, i sada ide kući”. Hajde da najpre opravdavamo ljude, a ne da ih osudjujemo, dogovoreno?

Mislim da je odgovor na to šta je radost sledeći: to je spoljašnja projava ljubavi. Kada u bilo kojim situacijama, i sa bilo kojim ljudima možeš tako da razgovaraš, i tako da im pogledaš u oći, da u njihovoj duši postane svetlije, čistije. Uvek je prijatno nalaziti se pored radosnog čoveka.
Sećam se svog prvog susreta sa poznatim starcem Kirilom (Pavlovim) iz Trojice-Sergejeve Lavre. Tada sam još bio student seminarije i odlazio sam kod oca Kirila zbog egoističnih osećanja: svi odlaze kod njega – i ja treba da se priključim duhovnosti … Posle dugog čekanja došao sam i ja na red. Otac Kiril me je pozvao u svoju keliju, postavio na stolicu, poćutao i poklonio ikonicu. A ja sam bukvalno bio van sebe, i zbunjeno ga posmatrao. I otišao sam od njega sa čudnim osećajem radosti. Taj osećaj je sličan onom kada sa mraza ulaziš u toplu sobu: odmah te obuzme toplina. A u ovom slučaju – ljubav. Tada to nisam očekivao i zapamtio sam taj prvi susret za ceo život.

Zlato tone, a smeće isplivava …

O vernicima koji se ne osmehuju mogu da kažem … Znate, zlato uvek tone, a smeće isplivava i upada u oči. Ukoliko malo umiriš svoju razdražljivost u odnosu na druge i pažljivo se osvrneš oko sebe, obavezno ćeš ugledati te skrivene zlatnike. Znak toga da je čovek na pravilnom putu u delu spasenja svoje duše je radost i ljubav. Gospod je jasno rekao ko su Njegovi učenici: njih ćete poznati po tome što će oni ljubiti jedni druge. I pored svega, postojanje u crkvi ljudi sa znakom “minus”, ne znači da nema nikoga sa znakom “plus”. Ukoliko želiš da nadješ nešto bolje, obavezno ćeš ga i naći.

Da rutina ne bi zaklanjala Hrista

Da li je tvoja radost prava ili ne može se videti po plodovima. Naprimer, ljudi su se okupili na pikniku van grada, napravili su ražnjiće, veselo porazgovarali, popili i razišli se. Čini se da je sve prošlo kako treba. A ujutru je jednog bolela glava od mamurluka, drugi je brojao koliko je njegovih tanjira razbijeno i izgubljeno, trećeg je bolela noga: juče je išao da se kupa i povredio se.

Duhovna radost je sasvim drugačija. Svako od vas je verovatno imao takvo iskustvo. Dodjete naprimer na koncert klasične ili narodne muzike, koji nema nikakve veze sa Pravoslavljem. Naprimer, u Moskvu svake godine dolazi Kubanski hor, i ja uvek idem da ga slušam. I znate, oni počnu da pevaju i čovek plače. To je znak duhovne radosti. I ujutru se budite lakog srca, glava vas ne boli i ne žalite za proteklo veče. Sam Spasitelj, apostoli, i proroci kažu da je radost jedan od osnovnih momenata Božijeg postojanja. I veoma je važno da verujući čovek, koji je duhovno obrazovan i koji ispunjava spoljna pravila ne izgubi tu radost i da ne ide sa namrštenim i sumornim licem, kako danas neki rade, smatrajući da je to važan pokazatelj njihove vere.

Dešava se i sledeće. Čovek se oseća lagano i radosno u crkvi. Izlazi iz nje kao na krilima: “Spreman sam da zagrlim ceo svet!”. Ulazi u metro i tamo mu neko staje na nogu. I kako to često biva, nagazili su nas malo, a dobili su mnogo: “Ah, ti kravo gledaj gde staješ!”. I blagodat je od njega odletela, a umesto nje je nastala praznina. A potom počinju razmišljanja o ovozemaljskom: “Sada ću doći kući i treba toliko toga da uradim… Da napravim ručak, da ukorim starijeg sina jer verovatno nije uradio domaći, da učvrstim policu …”. I tako čovek kao da i nije bio u crkvi. To jest veoma je važno umeti sačuvati tu krhku radost.

Engleski pisac i bogoslov Klajv Luis je napisao priču “Rastavljanje braka”, koja odgovara našoj temi. Njen sadržaj je ukratko ovakav. Postoji dan, kada iz ada dolazi voz u raj, … I umrli grešnici mogu da vide čega su se lišili. I tada se u raju sreću dvojica ljudi. Oni su u ovozemaljskom životu zajedno studirali na bogoslovskom fakultetu. Jedan je postao episkop i posle smrti je dospeo u ad, a drugi je postao bogoslov i dospeo je u raj. On je govorio episkopu: “Sluašj, ti treba da se popneš na ovu goru do zore. Tamo če te sresti Hristos i tada ćeš ostati tamo zauvek. Hajdemo brže. Pomoćiću ti”. A episkop odgovara: Shvati, kod nas tamo u preispodnji je zakazan bogoslovski kružok. Ja treba da nastupim sa izveštajem na temu Hrista: kakav bi On bio da je doživeo 50 godina. Popeo bih se sa zadovoljstvom, ali ne mogu” – “Kakav kružok! Evo gore, ostavi sve i podjimo!” – “Skoro će krenuti voz, mogu da zakasnim. I moj izveštaj …”. I odlazi i ne popevši se na goru. A Hristos je bio sasvim blizu nas. Trebalo je samo zbaciti sa sebe svu tu rutinu i poći Mu u susret. Ta nadmenost zaklanja radost od čoveka, zaklanja Samog Gospoda. To ne znači da treba prestati prati sudove ili usisavati – ne, postoje neophodne stvari, a ja samo govorim o odnosu prema njima.

“Radosti moja”

Postoji još jedan momenat koji je povezan s radošću. To je zaštitno sredstvo od bilo kakvih skandala. Ukoliko ti recimo sve prebacuješ na veselu stranu, onda se za tebe neće vezivati – a ti se nećeš naljutiti.

Kao što znamo Serafim Sarovski je dočekivao svakoga sa rečima: “Zdravo, radosti moja!”. To je jedinstveni svetitelj, koji je bežao od sveta, a sam svet je hrlio k njemu. Čini mi se da su reči “radosti moja” izgovorene sa ljubavlju – to je ono što može da razoruža grubijana u porodici. Specijalno se ograničavam na porodične probleme zato što znamo da bližnjega treba ljubiti. Ali koliko je lakše voleti ga na distanci! Kažu da se ljubav prema bližnjemu meri kilometrima: što je dalje, to je ljubav jača. Kada čovek koji živi pored tebe hrče, psuje, pije ...onda je veoma teško voleti ga kada leži nepomičan na krevetu u netreznom stanju ili se valja pored ulaznih vrata.

Pozvati radost u naš život je isto što i priviti jabuci neku orhideju. Ne ići sa tim nameštenim osmehom, niti primoravati sebe da sve grliš i vičeš: “Ja vas volim!”. I ovde nam Gospod daje veoma jasan odgovor. U 15 glavi Jevandjelja po Jovanu se Hristos direktno obraća nama. On uporedjuje Sebe sa lozom, a nas sa granama, a naša dela sa vinogradskim groždjem. I tamo se još kaže da će nam Otac Nebeski dati sve što zatražimo, samo da plodovi toga budu dobra dela. Vinogradska loza se hrani iz dva izvora: iz zemlje dobija sokove i vodu, a iz vazduha – sunčevu svetlost. To jest mora da postoji harmonija našeg opštenja sa svetom nebeskim, duhovnim i sa ovozemaljskim. I naš plod treba da se radja takav, da je našim bližnjima lako da žive pored nas.
Dešava se da se bliski čovek raduje kako ti se čini nekoj besmislici. Recimo, pobedio je njegov omiljeni futbalski tim. Ne treba mu kvariti raspoloženje: “Šta, zar se završio tvoj glupi fudbal? Idi po mleko, jarče!”. Izvinite za grubost, ali spolja sve može da zvuči mnogo mekše, ali se u duši smućujemo a našem bližnjem smo pokvarili dobro raspoloženje. Umesto toga, poraduj se sa njim i posedite zajedno. Možda će uvideti da ga razumeši prestaće da pije ili ćete se zbližiti.

I najvažnije je da se radosti ne može naučiti, ukoliko je čovek ne oseća. On sam to treba da shvati. A inače će se svi sveti okupiti i upitati te: “Ne gledaj ovaploćenjem ovozemaljske tuge. Osmehni se ženi, deci. A zašto te tvoji rodjeni rastužuju?”. Kao što je nemoguće primorati čoveka da bude vernik, dok on sam ne dodje do vere na osnovu svog iskustva. Takav čovek može da ti se smeje, i da te vredja. A potom će ostati sam i razmisliti: “Kako je on dobar, ništa loše mi nije uradio i posle njega mi je lako na duši”.

Bezuslovno, u traganju za radošću veoma pomaže Sveto Pismo. U njemu ima toliko mesta koja otkrivaju čoveku svet duhovne radosti. Mi svako jutro ustajemo i ogledamo se, peremo zube, češljamo se i oblačimo da bismo bili pristojni pred ljudima. A Sveto Pismo je ogledalo naše duše. Zaviriš u njega i kažeš: “O! Kako si se prijatelju izopačio. Treba nešto promeniti, treba se potruditi”. Mi čak ne možemo ni da zamislimo šta nam je Gospod podario. Tu malu knjigu – Jevandjelje – čovek može da čita tokom celog života i svaki put da otkrije nešto novo, i da živi po tome.

Gospod nam je dao predivni početni kapital: um, srce, dušu. Mi ne smemo sve to da protraćimo, kao mladji sin iz poznate Priče o bludnom sinu. Ali ne treba ni kao stariji sin da tražimo od Oca nagradu. Najbolji put je carski, srednji: pokajanje i smirenje mladjeg sina i trudoljubivost starijeg. I dobija se predivan radostan čovek.