- Важни су корени, важан је и посао, живот наравно, морам да кажем да сам рођен Београђанин а корени су ми и у Црној Гори, остајем тамо и дуже, будем на одмору, лети обично на Дурмитору, значи моје кретање је Париз, Београд, Атина, Црна Гора - Грчка - Србија - Француска”, каже Бошко Бојовић професор на Универзитету друштвених наука у Паризу, научни сарадник Балканолошког института САНУ у Београду, научни сарадник Центра за византолошке, неохеленистичке и балканолшке студије у Паризу, члан Националног комитета Француске за Југоисточну Европу, члан Европског друштва културе, аутор више књига и великог броја публикација из области српске и византијске средњевековне историје, као и радова из новије историје, активан је по питањима живота дијаспоре, био је кандидат за југословенског амбасадора у Ватикану.

Разговор почињемо о Београду, какав је, какви су људи, да ли се нешто видно мења."Лепши него што је био пре неку годину. Долази к себи некако, али још увек се осећа велики заостатак у развоју у односу на Грчку и друге околне земље, рецимо Мађарску, да не говорим о Западној Европи већ само о суседним, још се осећају последице протеклог периода, али се види да је он иза нас и да се иде напред. Ја живим већи део живота у Француској и научио сам се да увидим и ценим, како кажу Французи, републиканске вредности. У републиканске вредности лаичке државе спада и тзв. лаицизам, то је француска специјалност, јер су међу првима то започели а то је доследна одвојеност цркве од државе. Ми ту одвојеност ако хоћете имамо у двоглавом орлу, симболу који потиче још из средњег века где се види та одвојеност, наравно истовремено постоји и сарадња. Али, потребно је да та одвојеност буде доследна, како каже наш Патријарх Павле - Цару Царево, Богу Божије, ни на чију штету”.

- Код нас су веома гласни они који тврде да се наша Црква превише меша у политику и државне послове.

- Сећам се једног афоризма из доба Титоизма помало циничног Бране Црнчевића чини ми се, да је црква одвојена од државе али да ли је и ђаво одвојен. Црква се меша, можда може тако да се каже, али и држава се меша у црквене појмове и питања, реч је о томе да код нас институције нису заживеле. Нису оживеле институције државе, цивилног друштва нарочито, и ту постоји једна општа конфузија. Ја сматрам да је то веома лоше, пре свега за цркву, да се ти домени, те области црквеног, духовног живота и државног мешају, мислим да је то лоше за цркву, државу и друштво. Потребно је да постоји једна јасна подела, јасна одвојеност тих области, црквене и државне”.

- А Срби у Француској?

- Српска дијаспора у Француској има своје специфичности у односу на друге делове Европе где живе Срби. У Паризу и околини живи кажу, мада је тешко проверити, око сто хиљада Срба. Париз је велики центар православни, ту постоји десетак православних епископа, ту постоје православне институције старије и од СПЦ која је стара неких 40, 50 година. Постоји једна несразмера, Срби су најбројнија православна дијаспора у Француској, православна заједница, група а при том су хијерархијски, кадровски најслабије заступљени.

- Зашто?

- То не би требало мене питати. Својевремено није била ни епархија, сада постоји епархија, западноевропска са владиком Луком Ковачевићем на челу, својевремено није ни то постојало била је само једна парохија, велика огромна слично попут оне у Бечу са проблемима које то подразумева. Срећом захваљујући одлуци Светог Архијерејског сабора од пре неколико година имамо епархију, али постоје тешкоће, између осталог и због те одвојености цркве и државе. Заправо други систем је него у англосаксонским земљама, црква нема такву подршку државе и државних институција с једне стране, а с друге стране то су проблеми дијаспоре уопште, онда проблеми српске дијаспоре, па проблеми српске дијаспоре у Француској. Требало би да постоји још парохија, ове године смо изгубили једно богослужбено место тако да то ствара низ проблема и тешкоћа. Нашим црквеним посланицима који су тамо није лако, али надам се да ће бити боље и да ће добити појачање и моћи да раде у бољим условима. На пример, својевремено је наша држава, тада Југославија, дала једну зграду Цркви која је била веома потребна и као богослужбено место и као епархијски центар, та зграда је одузета, на жалост, на један тако по мало неочекиван начин најблаже речено и никаква компензација није понуђена.

- Можда је проблем у оном српском - Дај Боже да се Срби сложе?

- Ја не верујем много у то унисоно певање у друштвеном животу. То су застарели појмови. Друштвени живот је многозвучан, многогласан и треба га ускладити, треба да постоји консензус око неких ствари, али та слога о којој ми говоримо стално је дијаметрално супротна од наше анархоидне природе како су је већ неки одавно запазили. Не, насупрот тој слози која је једна фикција, треба наглашавати и форсирати модеран начин усаглашавања, налажења друштвеног консензуса, тражења једног цивилног друштвеног пројекта друштва, заправо унутрашње организације друштва а не тражења неке слоге која никад није постојала.

- Добар део интелектуалне елите у Србији је заправо противник Цркве, како Ви то тумачите?

- Наравно, постоји сем тога и феномен акултурације који је тесно повезан са оним што ви кажете и наравно постоји као оквир отуђење уопште од једног културног контекста који није само наш, који је хришћански. На пример, код нас су интелектуалци на највишем нивоу лишени најелементарније библијске културе која је универзална култура, култутра целог човечанства а не само хришћанска. То је један велики недостатак. Комунизам је донео једну деструктурацију на нивоу друштва, акултурацију на нивоу културе. Комунизам и његове последице су донеле и паганизацију. Све је то једна веома озбиљна регресија и наравно та регресија, тај заостатак се компензује некада на исхитрен и чак опасан, погубан начин тиме што се у оквире вере и Цркве стављају неки садржаји који не припадају ту.

- Комунизам се изгледа на просторима бивше Југославије највише, ако тако може да се каже, примио код Срба а онда даље и код Руса такође.  Руси су се изгледа духовно обновили а Срби?

- Знате, ја не би тако журио са закључцима у погледу духовног препорода у Русији. Не познајем довољно Русију али знам да су процене биле веома претеране, много се више очекивало него што се у ствари догађа. Код нас да, комунизам се више примио али ту има више разлога. Због државног, националног питања Југославије Срби су се идентификовали са Југославијом, у највећој мери они су свој идентитет уложили, заложили, жртвовали, Срби су и створили Југославију, онда Срби су већински народ, затим Срби су живели на практично скоро целом простору Југославије, и најзад тај језик који се звао српски, српскохрватски говорило је негде можда 80 посто становништва, дакле све су то разлози зашто су се Срби тако идентификовали не само са државном заједницом него и са њеним друштвенополитичким системом, у овом случају комунизмом. Слично као у Русији, највећи је и био притисак да се Срби идентификују, да буду солидарни, најмање се остављало слободног простора за верске и друге посебности Србима, то су разумљиви разлози али и последице су ту, наравно.

- Према неким размишљањима, који су поприлично присутни у јавности, овде је на делу теорија завере, кажу да се против Православља води тајни рат.

- Не верујем у теорије завера, мислим да је највећа завера којој је људско биће подложно завера против себе самога. То је уосталом и хришћански и православни постулат. Највећу опасност ми сами себи представљамо и због тога је потребно да се окренемо својим слабостима, да исправљамо своје слабости и опасности које у себи сваки човек садржи, уместо да тражимо узроке наших падова, наших пораза изван себе. Мислим да је то пагански приступ а да је окретање себи и тражењу снаге и пута у себи и из себе хришћански, еванђелски пут.

- Да ли сте можда присталица теорија да време Православља тек долази?

- Марло је рекао да ће 21. век бити религиозан или га неће бити! То је занимљиво поготово за једног Марлоа, Француза, лаика, добрим делом мислим да је добро предвидео и видео уз ту ограду што се 21. век најављује више као век не религиозности него инструментализације религозности. Тога се треба веома чувати. Православље је и наша културно историјска баштина и већинска вера у југоисточној Европи и наравно да представља један друховни, концептуални, религозни и културни оквир у коме ми живимо и живећемо. Али се треба чувати искушења, треба чувати и неговати православље, али се треба чувати искушења овог времена, значи злоупотребе вере у друге сврхе.

- Волите да кажете да сте имали привилегију да будете у друштву са таквим човеком као што је ава Јустин Поповић. Причајте нам о њему.

- Причато о ави Јустину није лако. Био је изузетан човек. Упознао сам га 1971. године на Духове, на Свету Тројицу, на други дан Свете Тројице у манастиру Ћелије где дошао сам заједно са Миланом Краиновићем из Причевића код Ваљева, једним младићем који је живео у Паризу и прислуживао у цркви и тако сам га упознао, а сада је монах Симеон на Каруљи подно Атоса у Светој Гори. Могу да кажем дружио сам се са авом Јустином до његовог упокојења, значи неких 8 година сам одлазио у Ћелије, био је то период када сам имао привилегију да будем у друштву са таквим човеком као што је био о. Јустин Поповић.

- Да ли је давао неке поуке?

- Поуке! Његова сама личност је била поука! И његове речи су биле поука! Добрим делом и оно што сам говорио потиче од, да кажем његових поука. Заправо није он био човек који је давао поуке, он је говорио и износио своје мишљење, али је више волео да пита људе и да их слуша него да он сам говори. Наравно, слушали смо његове коментаре, његове реакције, његове ставове, његове критика он их није крио. Позната је његова критика и тадашње Цркве, СПЦ и Православља и света, дешавања у свету, био је један отворен човек, један слободан човек, није био подложан клишеима и стереотипима, био је један европејац ја бих рекао који је критиковао и љуто ридао, мучио се над проблемима Европе, Српским проблемима као својим проблеима. Његова молитва је била “Боже смилуј се многогрешном и многострадалном роду Српскоме”. Стиче се утисак да се онај први део негде успут загубио после њега.

- U Француској постоји Удружење поштовалаца о. Јустина, а у Србији има људи који не знају ништа о о.Јустину.

- Ја сам био у Грчкој шест месеци и тражили су ми из манастира Ватопеда, то је други по величини манастир у Светој Гори, врло активан, врло жив са младим братством, тражили су ми слике о. Јустина и део филма који ја имам и ја сам им то дао, зато што припремају велику монографију о новим Светима, заправо Светима који још нису канонизовани, који су на путу канонизације. А то што га овде људи не познају, не поштују то није тако ново. Још у оно време значи 70.тих година о. Јустин је био далеко више познат ван граница ове земље него овде, у целом свету и Западном и у Грчкој. Интересантна ствар, долазили су људи и тада из целог света да га посете а он је некако био понајмање познат у својој земљи.

- Зашто?

- Прво зато што је он на неки начин био сматран државним непријатељем у то време, он је био у конфинацији у манастиру Ћелије. Сматран је државним непријатељем јер никада није приклонио врат, никада се није приклонио том систему. Он је био критичан и у односу на црквену хијерархију Српске цркве, односно на њихова дела као што је био раскол у Америци и друге ствари, он није крио своје мишљење, али то није било само у време комунизма. Он је био и у оној првој Југославији такође критичан према црквеној хијерархији тако да је и тада био ако не конфиниран, стављен у кућни притвор, него је био скрајнут у Битољ као професор универзиета. Он је водио “Хришћански живот” часопис који је једини тада а бојим се и до сада, отворено говорио о текућим проблемима живота цркве. Значи не о церемонијалним и реторичким појавама, говорима и званичним изјавама него отворено, јавно без увијања, без прикривања о проблемима живота који наравно увек постоје.

- Говорите ли о фарисејима и лицемерима?

- Наравно, њих има, увек их је било али није то ствар фарисеја и лицемера, него једноставно је ствар ја бих рекао друштвеног развоја. Ево у Грчкој постоје као и свуда струје у друштву, постоје школе мишљења разлике и то је на јавној сцени и свако може да види, да бира, да се опредељује, да мења мишљење ако треба. Код нас је некако све закукуљено и замумуљено, код нас постоје само центри моћи, ти центри моћи то је деспотократија. Знате о. Јустин је критиковао Запад и у првом реду католички Запад због идолократије, због стварања идола од човека, због стварања бога од човека. Питам се да ли ми то нешто слично не радимо уситњавајући само ту методологију? Да ли ми не градимо идоле од људи, и од институција на један стихијски начин, да ли се ми толико баш разликујемо? Али, о. Јустин је истовремено говорио...ја се клањам пред вером сваког побожног католика!

Мислим да је ава Јустин у садашњој интерпретацији такође злоупотребљен, као што је Свети Сава злоупотребљен, као што је све злоупотребљено. Отац Јустин није био то како се представља. Ја сам сведок тога до које мере је он био нападан од стране зилота у то време као и од стране да кажем екумениста, ето, ја мислим чак више од стране зилота у то време. Дакле, није то као што изгледа сада. Он јесте био критичан, али та његова критичност није била једна фундаменталистичка, уска, себична, затуцана критичност. То је критичност једног широког човека, толерантног човека.

- Какав је био о. Јустин према саговорницима, да ли је некада био груб у опхођењу?

- Био је диван домаћин, и не могу рећи да је био груб. Мада, ако може да се каже груб, онда је био груб само према епископима, рекао би свашта, могао би свашта да саспе у лице али онда каже... али ја се клањам пред вашим чином! Отац Јустин није ласкао слабостима рода свога, као што се то данас ради, него је жигосао његове слабости. Његов став је био другачији него данашњи наших духовника и проповедника, он није храбрио народ на путу ка пропасти, него је он жигосао. Е то је пророчки формат, јер пророчки формат није да предвиђа будућност него да жигоше слабости, односно да се на неки начин супротстави својој заједници, зато су пророке каменовали, зато су пророке убијали, зато је између осталог и он био скрајнут, он је био скрајнут од стране хијерархије а не од народа, није он имао проблем са народом, имао је проблем са хијерархијом, па исто као и владика Николај. Ава Јустин је био жива савест Српске цркве и не само Српске цркве и не само хијерархије него и народа. Кад је о.Јустин умро, старац Софроније у Есексу који је ученик Светог Силуана, иначе интелектуалац, Рус, када сам му јавио телефоном, рекао ми је: “Е мој синко, таквих више нема.