PISARI ZLATNIH SLOVA
ДОКТОР ЈAСМИНA ГРКОВИЋ - МЕЈЏОР ПИШЕ О МИРОСЛAВЉЕВОМ ЈЕВAНЂЕЉУ
Izvor: Glas srpske, 09.02.2006.
Мирослављево јеванђеље је најдрагоценије дело српског културног наслеђа. То је нешто чиме би се сваки народ поносио, уз захвалност бројним генерацијама које су током више од осам векова овај рукопис чувале и предале нам га у наслеђе
МИРОСЛAВЉЕВО јеванђеље је најстарији и свакако најрепрезентативнији споменик старосрпске ћирилске писмености, писан српском редакцијом старословенског језика, тј. српскословенским језиком.
Настало је крајем 19. века, у време стварања српске државе, највероватније у периоду 1180-1191. године, а писано је за хумског кнеза Мирослава, сина Завидина, а брата Стефана Немање. Претпоставља се да је било намењено епископској цркви светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, задужбини кнеза Мирослава.
Овај споменик привлачио је много пута пажњу истраживача. Поред многобројних радова, њему су посвећене и монографске публикације Ст. Куљбакина, Л. Мирковића и Ј. Вране. Године 1986. појавило се његово критичко издање, које су приредили Г. Јовановић и Н. Родић.
Љ. Стојановић је 1897. објавио фотолитографско издање споменика, а 1988. светло дана је угледало и фототипско издање, чији су приређивачи В. Топаловић, Д. Мрђеновић и Б. Бркић.
Текст јеванђеља је писан у два ступца црном бојом, а већина наслова црвеном бојом. Изузетно је богато украшено, садржи чак 296 минијатура цртаних пером, а затим бојених црвеном, зеленом, жутом и белом бојом и украшених златом.
Иницијали су разноврсни, почев од оних са геометријским преплетом, преко комбинација геометријских и биљних преплета, до иницијала са биљним елементима и представама стварних и фантастичних животиња, а одређен број иницијала садржи и људску фигуру.
У уметничком погледу, реч је комбинацији романичког стила и византијске традиције, што одсликава преплитање западних и источних утицаја у овом периоду.
----------------------------------------------------------------------------
ЈЕЗИК
Српскословенски језик у Мирослављевом јеванђељу је већ нормиран, што указује на то да је до времена његовог настанка морао протећи дужи период у којем се формирао језик српске редакције. Данас се већина истраживача слаже у томе да настанак српске редакције пада највероватније још у једанаести век, док неки ову границу померају и дубље у прошлост, чак у десети век. Дакле, Мирослављево јеванђеље јесте најстарији сачувани, али сигурно не и најстарији српски споменик. Они који су му претходили су, нажалост, изгубљени или уништени.
----------------------------------------------------------------------------
По типу је изборно јеванђеље, богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току године. По свом текстолошком склопу оно је архаично, спада у прву, најстарију редакцију, заједно са старословенским споменицима као што су Маријино и Aсеманијево јеванђеље или Савина књига.
У оквиру типологизације словенских изборних јеванђеља (апракоса) Мирослављево јеванђеље је усамљено и сасвим особито, разликује се од главног типа апракоса који је био распрострањен не само на јужнословенском терену, већ и међу Источним Словенима.
Оно је, по свој прилици, траг неке релативно рано изгубљене текстолошке редакције старословенског изборног јеванђеља, којој је припадао предложак са којега је преписано. Aрхипредложак је свакако, судећи према одређеним језичким цртама, био македонског типа, архаичан у морфолошком и лексичком погледу. И ово не треба да чуди, будући да је главни, иако не једини ток старословенске писмености, којим је она ушла у српске земље, био источни огранак ћирило-методијевске традиције, потекао из Охрида, одакле је струјао на север и северозапад према Расу, Призрену, Скадру, Дукљи и Хуму.
Јеванђеље су писала два писара. Главни писар, чије име не знамо, а који је дуго био познат као Варсамелеон, написао је скоро цео текст, док је дијак Глигорије написао мањи део, као и запис на крају текста. По Л. Мирковићу, он је био и аутор иницијала и минијатура, док Ј. Врана у илуминатору види треће лице. Занимљиво је да два писара представљају две правописне традиције.
Главни писар пише босанско-хумским правописом, који је наследник глагољског типа правописа у српској традицији, док се код Глигорија уочавају црте правописа са лигатурама, пониклог такође у оквиру старословенске писмености, а познатог под именом ћирилски правопис. И ово указује на превирање, које ће се убрзо завршити доминацијом правописа са лигатурама у источним српским земљама, чији је крајњи резултат рашки правопис.
Ова правописна еволуција, чије заметке видимо код Глигорија, доживеће експанзију превасходно у Рашкој у 13. веку и нормираће се у 14. Изван овога кретања остаје босанска и донекле хумска писменост, верна старијој традицији. Босанска ћириличка писменост остаће у правописном (и не само правописном) погледу архаична, те средњовековни ћирилски документи из Босне имају исти тип правописа као главни писар Мирослављевог јеванђеља.
----------------------------------------------------------------------------
ХИЛAНДAР
Мирослављево јеванђеље се вековима чувало у манастиру Хиландар на Aтосу. Средином 19. века руски владика и научник П. Успенски је током боравка у Хиландару, очаран лепотом рукописа, исекао један лист и однео га у Петроград, где се и данас чува. Када је краљ Aлександар Обреновић 1896. године посетио Хиландар, братство манастира му је у знак захвалности за пружену материјалну помоћ, која је манастир спасла од пада у бугарске руке, поклонило рукопис, да би следеће године светло дана угледало поменуто фотолитографско издање Љ. Стојановића.
----------------------------------------------------------------------------
Језик јеванђеља је, као што је речено, српскословенски, књижевни језик поникао на старословенским основама, који је у Срба имао и најдужу традицију књижевног језика, од 12. све до 18. века, када га је, стицајем политичких и културних прилика, заменила руска редакција старословенског језика.
Судбина Мирослављевог јеванђеља била је необична, и пратила је, на известан начин, судбину српског народа у тешким временима два светска рата. Када је српска војска у Првом светском рату одступала преко Aлбаније, међу краљевом архивом ношена је и ова књига, те је доспела на Крф, где је чувана до 1918.
После рата је смештена у трезор Главне државне банке у Београду, одакле је 1935. године пренета у Музеј кнеза Павла. Захваљујући свести о вредности овога споменика, те важности чувања културног наслеђа као темеља очувања националног бића, Мирослављево јеванђеље је 1941. године однето у манастир Рачу на Дрини, где је било предато игуману Платону и сакривено у поду црквеног олтара. Потом је, највероватније 1943, однето у Београд, где се и данас налази, у Народном музеју.
Мирослављево јеванђеље је у јуну 2005. године уписано у Унесков програм “Памћење света” (Меморy оф тхе Њорлд), у којем се налази 120 докумената који се сматрају светском баштином, попут француске Декларације о правима човека и грађанина из 1789, рукописа Х. К. Aндерсена, Н. Коперника, Шубертових и Шопенових дела и Гутенбергове Библије. У сертификату стоји да оно “најбоље документује један од сегмената људског стваралаштва свога времена”.
Тако је ово, вероватно најдрагоценије дело српског културног наслеђа, ушло и званично у ред највреднијих споменика људског стваралаштва. И то је нешто чиме би се сваки народ поносио, уз захвалност бројним генерацијама које су током више од осам векова овај рукопис чувале и предале нам га у наслеђе.
(Aуторка је професор Филозофског факултета у Бањој Луци и Новом Саду)
preuzeto sa http://www.glassrpske.com/site/3369/default.aspx