ČOVEK I NJEGOV KOMPJUTER ILI KOMPJUTER I NJEGOV ČOVEK?

Autor: Djakon Andrej Kurajev

Danas se na Internetu oseća veliki nedostatak pozitivne crkvene publicistike, koja bi nezvanično objašnjavala zvaničnu poziciju Crkve. I tako je došlo do posustajanja u tempu. U internet-prostranstvo su se ubacili ljudi sa “svojim idejama”, sa “vrtoglavicom”. Oni prave svoje aktivne sajtove, ulaze na sve forume, nameću svoju tačku gledišta. A glas stabilne, konzervativne crkvene većine i jerarhije skoro i da se ne čuje.

- Čitaocima časopisa je možda veoma neobično da pravoslavni sveštenik, i to ne samo sveštenik, već i bogoslov ima svoj sajt na Internetu. Kako ste došli na ideju da otvorite sajt?

- Pa, moja glava nije takva, da u nju dolaze te ideje … Prosto mi je na početku prišao čovek, a u njegovoj glavi je bila baš ta ideja. Ja sam odmah odmahnuo rukom, pošto u to vreme nisam dublje razmišljao o Internetu. Kada su takve vrste predloga postale redovne prešao sam sa reči na pokušaje. Na kraju se našao provajder (grupa Vinchi) koja je to mogla da uradi profesionalno. Moguće je da je ona u početku imala neki svoj nereligiozni interes za otvaranje moga sajta, ali se na kraju pokazalo da me rad na Internetu ništa ne košta.

- S kojim ciljem obično koristite Internet, šta najčešće od svega tražite?

- Pored potrage za novostima, imam i nekoliko svojevrsnih povoda za korišćenje Internet resursa. Kao prvo, smatram da je Internet nezamenljivo “oružje inkvizitora”. Kada se treba informisati o nekom čoveku, izdanju, centru, onda se uz pomoć Interneta mogu pronaći veoma interesantne stvari.
Naprimer, pre dve godine su mnoge novine i časopisi, pa tako i neka crkvena provincijalna izdanja, objavile informaciju o tome da su u gradu Priozersku lokalni vernici podneli tužbu na poresku inspekciju zbog uvodjenja poreskih brojeva. Sudski je zakazana nezavisna naučna ekspertiza, koja je izjavila da se u šrafiranom kodu nalazi žig zveri. Mene je od samog početka smutilo to što je “nezavisni svetski ekspert” Aleksej Ipatov bio predstavljen kao “rukovodilac laboratorije energo-informacionih uticaja”. Odmah je bilo jasno da se radi o banalnom ekstrasensu, ali sam ja uz pomoć Interneta počeo da tražim ko je to. I pokazalo se da se Ipatova laboratorija delimično bavila i testiranjem ruku Alana Čumaka, i čak je ustanovila da završeci njegovih prstiju “ispuštaju energiju, nepoznate nauke”. Divan zaključak za naučnu laboratoriju!

Drugi motiv mog udubljivanja u Internet je potreba da se opovrgne laži o Crkvi, koje se s vremena na vreme pojavljuju na nekim forumima ili sajtovima. Recimo, trenutno vodim polemiku na normalnom naučnom astronomskom sajtu o Koperniku, Dzordanu Brunu i Galileju.

I na kraju, treći povod za korišćenje Interneta je potraga za povratnom informacijom. Preko Interneta je lako saznati kakav je odjek u lokalnoj štampi i na lokalnim forumima izazvao moj dolazak u neki grad. Ponekad čak postoji neophodnost i mogućnost da se nešto koriguje i pojasni.

Da i postepeno počinjem da se privikavam na elektronske biblioteke. Njih po pravilu ne koristim radi čitanja, već u cilju pronalaženja i kopiranja meni već poznatih citata iz knjiga, koje sam ranije pročitao sa papirnih stranica.

- Pa, odnos prema Internetu je veoma raznolik. Stvar je u tome da je u vreme kada je Internet ušao u naš život, pre osam godina – to bila reč koja se u crkvenoj sredini smatrala pogrdnom. Čak su se i u nekim pravoslavnim novinama pojavili članci sa naslovima tipa “Inter-teneta” (teneta na ruskom znači zamka – prim.prev.). S jedne strane, to je bila neka potpuno razumna obazrivost pred licem svega novog, a s druge – reakcija na to što je Internet postigla sudbina kao i svake druge novine: obično u sve nove otvore brže prodiru različiti aktivni kradljivci. I čovek se upravo s plodovima njihove delatnosti najbrže od svega susreće na Internetu. Pri prvom pokušaju ulaska na Internet, novajlija je najpre ulazio na najbolje reklamirane, i najnametljivije sajtove, to jest na pornostranice. Zatim je o tome pričao svojim vršnjacima, i na kraju bi informacija dolazila do parohija i tamo bi se stvarao utisak da je Internet prosto smetlište, na kome nema, niti može biti ništa drugo sem djubreta.

Internet je svetska spletkarnica. Ali, na kraju karjeva, spletke su uvek postojale. Internet ih fiksira i čuva.
Tako da je prva negativna reakcija crkvenih ljudi na Internet razumljiva. Maloobjašnjivo je nešto drugo. I samo duhovništvo nije isto – u njemu postoje ljudi raznih stilova misli i života: postoje ljudi koji su orijentisani više tradicionalistički, konzervativno, a postoje sveštenici koji deklarišu otvorenost prema savremenom svetu, koji su skloni reformama i zbližavanju sa zapadnim svetom. I u takvim uslovima se pokazalo sasvim logično da upravo ti sveštenici (kao što su recimo naslednici oca Aleksandra Menja) ne istražuju alergije od kojih boluje Internet, i zato će na Internetu Pravoslavlje biti predstavljeno sajtovima upravo takvih propovednika, a ne propovednika konzervativnog stila.

Tako da je paradoks u tome, što se sve desilo upravo suprotno očekivanjima. Za poslednje dve godine je postalo jasno, da su naprofesionalnije uradjeni i najposećeniji religiozni Internet sajtovi na ruskom jeziku – sajtovi konzervativnih bogoslova, i konzervativnih crkvenih institucija i manastira. A sajtovi koje su pokrenuli sveštenici “nedogmatskog” usmerenja, i koji su se pojavili kasnije, su manje posećeni, i pored toga oni su strašno zatvoreni u same sebe i svoje unutrašnje probleme: ko je šta napisao o tim kružocima, kako ih je nazvao, kako je kritikovao i “kako smo mi na to odgovorili”. I pritom postoji odsustvo onoga čime Internet živi, a to je “sabornost”.

Paradoks je i u sledećem: oni koji su deklarisali svoju privrženost demokratiji su izabrali najkonzervativniju formu prisustva na Internetu, koja ne dozvoljava dijalog. Nasuprot tome, bogoslovi, propovednici, sveštenici, koji deklarišu svoju privrženost tradiciji, a često i prosto monarhijske poglede, su se pokazali sposobni da naprave sajtove, na kojima mogu da prisustvuju svakojaki ljudi (osim satanista – kod nas postoji pravilo da sataniste odmah “zamrzavamo”) i da vode diskusiju, ne saglašavajući se, i zauzimajući bilo kakvu nepravoslavnu poziciju, počevši od ateizma, do nekih novih sekti tipa mormona ili teozofa. U tome i vidim neki paradoks u odnosima Crkve i Interneta.

A što se tiče odnosa crkvenog rukovodstva prema Internetu, tu je našoj Crkvi pošlo za rukom. U jesen 1999 godine na misionarskom skupu su se čule veoma važne reči Patrijarha Alekseja: “Mi treba aktivnije da osvajamo misionarsko prostranstvo Interneta”.

- Da li danas na Internetu ima mnogo konzervativnih pravoslavnih sajtova?

- Da, ima ih mnogo. Onih na kojima postoje forumi, - na koje češće odlazim, - ima negde desetak. A onih na kojima se prosto skladište informacije ima daleko više.

- Da li su se već pojavili neki problemi crkvenog Interneta?

- Danas se na Internetu oseća veliki nedostatak pozitivne crkvene publicistike, koja bi nezvanično objašnjavala zvaničnu poziciju Crkve. I tako je došlo do posustajanja u tempu. U internet-prostranstvo su se ubacili ljudi sa “svojim idejama”, sa “vrtoglavicom”. Oni prave svoje aktivne sajtove, ulaze na sve forume, nameću svoju tačku gledišta. A glas stabilne, konzervativne crkvene većine i jerarhije skoro i da se ne čuje.
Pre svega, ne postoji ni jedan živi forum, na kome bi moderatorov zadatak bio zastupanje zvanične crkvene pozicije. Informacije o odlukama Sinoda i Patrijarhove izjave kao da se operativno pojavljuju. Ali posle toga nastaje pauza, i na raznim forumima oko te informacije počinju razne spletke i prepričavanja, i dobro je ako je negde ipak komentarišu trezveni sveštenici, ali oni za to nemaju punomoć. Patrijaršiji nedostaje normalna zdrava polemičnost, kojom bi zastupala crkvenu poziciju po onim pitanjima, po kojima se vrši napad na Crkvu.

- Kakvi treba da budu internet-resursi, da bi oni realno radili i pomagali da se rešavaju ti zadaci, koji stoje pred Crkvom?

- Već sam rekao da je neophodna interakcija, neophodna je povratna reakcija. Za tako nešto treba tražiti ljude, koji mogu korektno i sa ozbiljnom bogoslovskom odgovornošću da zastupaju poziciju naše Crkve. Ovde je pitanje toga da se privuku predavačke snage naših duhovnih akademija. Treba da postoji sopstvena analitika. Zbog čega je dobar portal “Kredo”, sajt Sretenjskog manastira ili “Radonježa”? Zbog toga što tamo postoji sopstvena autorska analitika. O njenim svojstvima nećemo sada govoriti, a ti sajtovi imaju različitu orijentaciju, različite akcente, ali je važno da na njima postoje samostalni materijali sa analizom štampe i crkvenih dešavanja. Treba obnoviti žanr esejistike.

- Da li postoji neka specijalna misionarska taktika, koja uzima u obzir specifičnost internet-prostranstva?

- Internet je potreban Crkvi kao sredstvo našeg sopstvenog vaspitanja. Internet je divan oblik asketskog odrastanja. Stvar je u tome, što nam je ponekad teško da zaštitimo naše svetinje upravo zbog toga, što volimo našu veru i našu Crkvu. Zato i odgovaramo previše emocionalno, neuravnoteženo. i to samo šteti toj istoj veri, koju pokušavamo da zaštitimo. Internet pruža mogućnost da se napravi pauza za umirivanje svojih emocija, da se pronadje potrebna informacija, da se razmisli o formi svoje reakcije i sadržaju svog odgovora.
Smatram da je otvaranje internet-foruma sociološki model našeg savremenog društva.

Kao što u realnom životu pravoslavni maštaju o getu, tako je i na Internetu. Svuda se mogu videti parole, lozinke, sterilna atmosfera, kako se nikako neko drugi ne sme pustiti, nikakvi sektaši, već samo ljudi iz našeg kruga. I sve takve koji su “skrenuli korak levo, korak desno” treba “zamrzavati”, anatemisati. Zašto savremeni prosečan pravoslavni čovek mašta da se zatvori u konzervu i zablindira iznutra i napravi geto svojim rukama? Čak i na Internetu žele da naprave geto jer stranci tu ne svraćaju.

Kao što se i realnom životu pravoslavni pokazuju previše često bespomoćno-agresivni, tako je i na forumu. Kao što u relanom životu pravoslavni svake minute treba (treba – ne znači da može) da bude spreman da da odgovor, tako je i na forumu. I sektaši su ravni samima sebi – kako na forumu, tako i van njega. Onima kojima se uslovi foruma čine hladnim, samim tim priznaju da oni prosto ne umeju da žive u svetu ljudi. Takav čovek želi da izbegne realni oštar susret sa raznim ljudima i da se sakrije u virtuelnom svetu parohijskih spletki. Oni, koji osudjuju moj forum zbog otvorenosti, mogu da govore o Pravoslavlju samo ukoliko unapred znaju da su oponenti lišeni prava na odgovor. Ali ako imate da kažete nešto u zaštitu Pravoslavlja – onda govorite. Ko vam smeta? I ako na tim prostorima, u toplim uslovima, ne naučimo da štitimo Pravoslavlje, ukoliko pravoslavni ljudi beže sa foruma na kome se pojavi bilo kakav sektaš, to znači da za nas i u realnoj Rusiji nema mesta.

Zbog čega smatram da su na forumu uslovi kao u staklenoj bašti? Da, tamo mogu nekoga da nazovem pogrdnim imenom, da ga uvredim, ali i u pravom vozu to isto mogu da uradim. Samo što u vozu pri susretu sa sektašima i ratobornim ateistima neće biti mogućnosti da se izabere opcija «drugo zvono», i da se proveri citat iz Biblije ili od Jovana Zlatousta. Na Internetu vas niko ne obavezuje da odgovorite posle pet sekundi posle pojave informacije, koja vam je privukla pažnju. Možete da odgovorite kroz nedelju dana, a za sve to vreme da sabirate misli i kontrolišete osećanja. Ovde mnogo toga zavisi od stila, i umešnosti da se ne prestupe granice agresivnosti.

- Po čemu se internet-komunikacija razlikuje od obične komunikacije?

- Pre svega, ovde nije moguć sugestivni, “duhovni” uticaj na sagovornika. Ovde nikakvu ulogu ne igraju ni intonacija, ni oči. Znači, ostaje goli razum. I to je veoma važno za crkvene ljude, zbog toga što usiljeno opterećivanje razuma koje se vrši preko Interneta, doprinosi razvoju onih misica, koji su najviše od svega atrofirali u crkvenom životu u XX veku, - snaga bogoslovlja.

- Mnogi osobe se na Internetu koriste takozvanim “virtualima” – izmišljenim ličnostima radi opštenja na forumima i čatovima. Da li pravoslavni čovek može da bude “virtualan” dok je prisutan na mreži?

- Danas sam baš čitao pisma prepodobnog Teodora Studita. On je pokrenuo takozvanu “mihijansku šizmu”, to jest prekinuo je opštenje najpre sa Konstantinopoljskim Patrijarhom svetiteljem Tarasijem (784-806), a zatim sa svetiteljem Nikiforom (806-815). Treba primetiti, da u tom sporu prepodobni Teodor, sa tačke gledišta Crkve nije bio u pravu, ali se i pored svega Crkva sa velikim uvažavanjem odnosi prema njegovim radovima i poštuje ga kao velikog podvižnika i bogoslova. Tako u jednom od pisama svojoj sabraći prepodobni Teodor predlaže – zbog neizbežne cenzure pisama – da se imena aktivnih lica označe slovima grčkog alfabeta. Sam Teodor se potpisivao poslednjim slovom alfabeta – “omega”, a “alfa” je označavala njegovog duhovnika, igumana Platona (1). Svih 24 slova grčkog alfabeta (i tri dodatna) su označavali neke osobe, tako da to nisu bila prva slova imena. Vidimo, da je sveti smatrao mogućim da se ne potpisuje svojim imenom, a druge ljude je pominjao pod nekim, kako bismo danas rekli “nadimcima”.
Taj raskol, “mihijanska šizma” je nastao zbog toga što su postojala razmimoilaženja izmedju svetih Patrijaraha (Tarasija i Nikifora) i svetog Teodora po pitanju o tome gde je granica mogućih kompromisa. Patrijarsi su govorili o principu ikonomije, i o tome da ukoliko se govori o vlasti, na koje careve grehe se mogu zatvoriti oči, a prepodobni Teodor je govorio o tome kako se tako ne sme raditi, pošto je Jevandjelje isto za sve, pa samim tim i za vlast. Kao što vidite, on je bio protivnik elastične ikonomije, ali je i pored svega dozvoljavao mogućnost skrivanja hrišćanskih imena.

- Požar Ostankinskog tornja, je izazvao isključivanje televizije, i na neki način izbacio u prvi plan neka druga, alternativna sredstva informisanja, pa tako i Internet. Sutradan, posle požara je bilo veoma teško izaći na Internet, jer je opterećenje bilo veoma veliko. Možda zaista Patrijaršija treba da razmisli o tome da učestvuje u procesu od samog početka: da organizuje svoj Web-radio, Web-televiziju?

- Kao prvo, Vi ili ste optimista, ili živite u potpuno virtuelnom svetu. Prema mom mišljenju, posledice požara u Ostankino se nisu toliko odrazile na opterećenost Interneta, koliko su se odrazile na porast upotrebe rakije. Zbog toga što je narod izgubivši jedan narkotik, prešao na drugi … Te mračne večeri sa praznim ekranima iniciraju prelazak na ličnu komunikaciju, a posrednik ličnog opštenja u našoj zemlji je nažalost sve vreme flaša sa prozračnom tečnošću.

O tom požaru je teško govoriti, zato što je prvo osećanje naravno bila iskrena radost kod svih crkvenih ljudi.
Ali zdravo razmišljajući shvataš da je to pre svega težak udarac po nacionalnoj kulturi. Ja to ne govorim zbog toga što cenim emisije RTR i ORT, već zato što su ti dani postali predivna reklama TV pratioca. A ta pijaca je u Rusiji predstavljena pre svega produkcijom NTV-plus, i znači upravo je NTV, to jest najantihrišćanski naj-antiruski kanal, povrh svega pokrenuo otvoreno klevetanje Predsednika moje države, dobivši predivnu mogućnost da poveća svoju potražnju. Pored toga, sav taj televizijski bezobrazluk će biti nadoknadjen državni novcem i radiće još efikasnije, zbog toga što će kupljena tehnika biti još savremenija. 
Tako da se prema nekim mišljenjima gasi prva radosna reakcija. Ali zar je ona i postojala – i tu postoji veoma ozbiljan povod za razmišljanje. Ja ni na Internetu, ni u pojedinačnim razgovorima nisam video vapaj užasa i očajanja. Opšta reakcija je – olakšanje. “Konačno!”… Na jednom okultnom, antihrišćanskom sajtu – rerihovskom – se čak pojavila primedba: “Svenarodna mržnja prema televiziji je konačno materijalizovana”.

Tu već oni koji gledaju televizor mogu da se zamisle: zbog čega su oni odjednom postali predmet narodne mržnje? Da li su oni zaista demokrati, i da li zaista zastupaju narodne interese? Ili su pozneri – to je agresivna manjina koja narodu nameće svoj sistem vrednosti, narodu, koji se do sada bez obzira na petnaest godina ispiranja mozgova, protivi tom sistemu njihovih vrednosti?
A što se tiče prisustva Crkve na Internetu, naša istorija, i crkvena i gradjanska, uči da je najefikasnija metoda “ne smetati”, ne praviti neke supreprograme, superfinansiranja, već prosto ne smetati onima koji žele i umeju da rade.

- U svojoj knjizi “O našem porazu” navodite dovoljno mračne stvari o tome da je Rusija danas pre paganska zemlja, nego pravoslavna. Možda s te tačke gledišta neko kompjuter smatra objektom nekog paganskog kulta? Naravno, kompjuteru se niko ne poklanja, ali se religiozna osećanja usložnjavaju: opštenje na Internetu i tome slično.

- Kompjuter se ni po čemu drugom ne razlikuje od bilo koje druge “tvorevine ljudskih ruku” (artefakta). Ovde se može reći sledeće: “Čistome je sve čisto, a svinja će uvek naći prljavštinu”. A šta da kažemo za iskušenje u vidu kompjutera! Evo naprimer pravoslavna ikona. Reklo bi se, šta za pravoslavnog čoveka može biti svetije od ikone, ali i pored svega opažaj nekih ljudi je takav da im ikona smeta da idu ka Bogu, a ne da pomaže. Naprimer, kada su u VII-VIII veku u Vizantiji nastali ikonoborački sporovi, mnogi ljudi su počeli da odbacuju ikone, zato što su videli da je u svesti nekih jedinoveraca poštovanje ikona dovodilo do nepriličnih stepena. Naprimer, smatralo se da je za to da Pričešće postane “svetije” bilo potrebno ostrugati u čašu sa Pričešćem malo boje sa ikone. Ili su uzimali ikonu i pri Krštenju izjavljivali: “Evo ova ikona će biti tvoj kum” (3). Nažalost, čovek može da izvrne sve ono što je dobro. Čovek može da gata nad Biblijom, ali to nije povod da se Biblija spali. Čovek može da koristi kompjuter za bezobrazluke, ali to nije povod za to da se objavi rat svim kompjuterima. To je povod da se spozna sledeće: čovek treba da ostane uvek čovek, pa samim tim i na Internetu.

Postoji dobar crkveni princip: “Ti možeš da vladaš svime, samo da ništa ne ovlada tobom”. Nisam li ja postao dodatak mom kompjuteru? Odgovor na to pitanje je lako dobiti: treba se samo setiti svoje reakcije, kada neke ljudske obaveze primoraju čoveka da se odvoji od sveta kompjutera. Ista stvar je i sa televizorom. Zamislite samo situaciju da već odrasla deca zovu telefonom svoju staru majku i mole je da sutra provede tri sata sa malim unukom. Baka odgovara: “Dobro. Ali da najpre proverim svoje planove…” I otvara program TV emisija. i samo ukoliko se poklopi da izmedju njene omiljene opere i ne manje omiljenog tok-šoa postoji tročasovna pauza, ona pristaje da se u to vreme zabavi sa unukom. To već nije baka, već “telepristavka” (TV dodatak).
Tako je i mlad čovek u tolikoj meri slobodan od komjutera, ukoliko ima snage da pritisne tipku “Esc” kada treba da se vrati u svet ljudi.

- Recite nam nešto o “ratu sa komjuterom”. Da li biste malo mogli da rasvetlite istorijat sledećeg pitanja: zašto neki pravoslavni ljudi (ili koji sebe smatraju takvima) ne vole kompjuter i odakle ta povećana fobija prema Internetu?

- Tu ne postoji nikakav poseban istorijat tog pitanja. S jedne strane, to je prosto čisto psihološka mera zaštite čovekovog mira, od toga što je previše kasno ušlo u njegov život, već posle toga kako je formirao sopstveni način života. Ja i za sebe mogu da kažem da se ne osećam kao svoj u svetu kompjutera. Ako moj RS počinje da se joguni, ja tada ne stupam s njim u razgovor. Tada prosto uzimam telefonsku slušalicu i zovem svoje kumče-mladića. Za njega je, kao i za druge mladiće 90-ih, kompjuter isto što i rodjena kuća. Ja već prosto s užasom gledam kako on razbacuje najskupocenije (u materijalnom smislu) stvari u mojoj kući…
Prosto želim da kažem da neprihvatanje kompjutera od strane mnogih crkvenih ljudi nije ispoljavanje neke izuzetne “mračne posednutosti”. Prosto, s jedne strane, to je razumljivo (i delimično povezano sa godinama) psihološko odbacivanje onoga što “nije moje”. S druge strane, već sam objasnio, da je ta reakcija uslovljena time što je prvobitno ta zona bila zaposednuta necrkvenim ljudima i religiozno prisustvo na Internetu je pre bilo sektaško, a ponekad i direktno satanističko. Zbog toga je prva reakcija bila da se od toga treba odvojiti, samoizolovati. I tek posle toga je došlo do zdravije reakcije: ući u taj novi dom da bi se uticalo na njegovo vreme, i da bi se učinio toplijim i svetlijim.

Kada čitaš u nekim crkvenim novinama napade na Internet, poražava pre svega ta opšte poznata nastrojenost na kapitulaciju. I upravo to nastrojenje i dovodi do poraza. Ukoliko pravoslavni publicisti odu sa Interneta, onda će tamo zaista ton zadavati pokvarenjaci i sektaši. Ne zbog toga što je Internet stvoren specijalno za njih, već zato što pravoslavni nisu poželeli da žive u tom zajedničkom domu. Tako da je možda bolje umesto toga da se proklinje Internet, odlaziti na njega češće i stvarati u tom moru ostrvca Pravoslavlja?

- Internet i sveopšta globalizacija – da li su oni duhovno opasni s tačke gledišta Pravoslavlja? Da li je to od Boga ili od…

- Od Bila Gejtsa. Svet ne treba deliti po radikalnom crno-belom principu. Postoji ono, što ulazi u naš svet od Boga, a postoji i ono što satana provocira. A postoji i ono što sam čovek stvara – i dobro, i loše.
A što se tiče opasnosti – nije opasan samo sam kompjuter. Opasna je opšta kompjuterizacija. Ona stvara nove mogućnosti za totalitarnu kontrolu – tu imam u vidu elektronske kartice, INN i tako dalje. Ali u svemu treba razlikovati društvenu opasnost od duhovne opasnosti. Ja kao hrišćanin nisam obavezan da “bežim od praćenja”. U stvari je suprotno: neprekidni razgovori o njoj i sećanje na nju su sposobni da na kraju zatruju dušu. U sovjetska vremena smo svi bili pod“Milerovom kapom”, ali nam to nije smetalo da verujemo da smo u stvari pod Pokrovom Majke Božije. I da nismo imali tu našu veru – i zbog “kalpaka” ne bismo ušli u Crkvu, već bismo se stropoštali kao gomila uplašenih i razjarenih pacova (jer se samo u podrumu može naći toliko pacova).

- Izvinjavam se za neka pitanja, ali to što se Vama čini potpuno jasnim, kao što je unutarpravoslavna diskusija, ljudima van te diskusije nije sve u potpunosti razumljivo. Recimo, čovek koji radi sa kompjuterom, pravi internet-stranicu i njega odjednom počinju da proklinju ljudi, koji sebe nazivaju pravoslavnima. Čovek počinje da se oseća neugodno i spreman je da svoje negativno osećanje prenese na Pravoslavlje …

- Evo u čemu je problem: u savremenoj civilizaciji ponekad nije dovoljno jasno, gde je ta granica koja odvaja trenutak, kada se čovek igra sa kompjuterom, od tog trenutka kada komjuter počinje da se igra čovekom.
Stvar je u tome, što kompjuteri, kompjuterske mreže i tehnologije čine čovekov život i njegov unutrašnji svet mnogo prozračnijim i shodno tome i ranjivijim. Naprimer, kompjuter omogućava da se veoma operativno pronadje informacija i da se dugo čuva; pri čemu se tu radi o informaciji koja ranije nije podlegala kontroli: informaciju o zdravstvenom stanju, o korišćenju ličnog novca, o tome, u kojoj prodavnici, kada i koliko novca sam potrošio na neku robu i na koju knjigu.

Elektronski novac je ozbiljan atak na prava ličnosti u društvu. On čini prozračnim tvoj sosptveni život. Na osnovu njega se može odrediti svaki tvoj poziv, kupljene novine, knjiga. On na taj način omogućava da se otkrije svet tvojih uverenja. Prema tome koje knjige i novine kupujem, može da se stvori predstava o tome šta čini moj život.

U principu, nije teško sastaviti takve programe, koji omogućavaju da se fiksiraju moji izlasci na Internet: na koje stranice idem, šta gledam, i šta “skidam”. I to znači da čovek smatra da je potpuno anoniman, povlači neku informaciju sa nekog za njega interesantnog sajta, ali neko drugi (koji ima specijalnu tehniku i dozvole specijalne službe) dobija mogućnost da ga kontroliše: on zna šta čini život tog čoveka.

Setite se kako su u sovjetska vremena skrivali Solženjicina: zapadne knjige su uvijali u druge omote, stavljali na tajna mesta, i nikada ih nisu čitali u prisustvu stranaca. Ili kako su se medjusobno pozajmljivale kasete: Visockog ili Galiča – ono što se nije moglo naći u prodaji.
Tako ako se jednom u državi ponovo pojavi obavezna ideologija i podela gradjana na “crne” i “bele” (“beli” treba da misle tako i tako), onda je uz pomoć Interneta za koji ne postoje državne granice (to je njegova dobra karakteristika) veoma lako razjasniti ko u stvari misli “nepravilno”.

Pošto se govori o svetu koji je dovoljno popustljiv prema različitim uverenjima – u tome nema ništa strašno. Ali ako odjednom država ispolji ideološke prioritete – zvanične ili nezvanične – to može ozbiljno da se odrazi na sudbinu gradjana, što se čak štaviše može veoma dobro primetiti u SAD i u Evropi. Tamo postoje pravila političke korektnosti, i teme zabranjene za razmatranje. Naprimer, onaj koji pokuša da postavi pitanje o prednosti hrišćanstva u odnosu na judaizam ili započne kritiku jevrejske mistike, odmah gubi posao. Ali na tome radi ogromna mašinerija – “Antidifamaciona liga”, koja prosledjuje “nekorektne iskaze”.

U jednoj od svojih knjiga, koje su posvećene problemu antisemitizma u ruskoj literaturi, oni su nazvali sve ruske klasike antisemistima, pa čak i Puškina. To me je začudilo. Pročitao sam i razjasnio da se antisemitizam Puškina (i Gogolja) ispoljio u tome što on nije stvorio nijedan veliki pozitivan lik Jevreja: “Dosadno odsustvo pozitivnog lika Jevreja u stvaralaštvu velikih pisaca” (4). Danas u SAD jevrejska dijaspora zauzima ulogu KPSS u Sovjetskom Savezu.

- U svakom slučaju, u SAD Vas neće staviti u GULAG.

- U Sovjetskom Savezu takodje nisu uvek stavljali okove. Ali ako se nisi pretplatio na novine “Pravda” (“Istina”) u vreme opšte pretplate, tebi bi potom objašnjavali da si postupio nekorektno. A potom bi sve počinjalo – platu ti nisu povećavali, put u sanatorijum je nestajao, red za stan se oduživao, a tvoj članak u novinama su isecali. Sličan pritisak osećaju i opisuju ljudi, koji pokušavaju da idu nasuprot toka, jer je sila toka odredjena otporom njemu i ne primećuje je ono brvno koje pliva tokom zajedno sa svima. I u SAD postoji taj tok. To već nije bara u kojoj svako pliva u onom pravcu u kome želi. Usavršavanje tehnike društvene kontrole i ideološko zombiranje će totalitarizam XXI veka učiniti mnogo opasnijim od totalitarizma XX veka, slično kao što su i diktature Hitlera i Staljina bile opasnije od napoleonovske diktature.

b>- Ali dobro, to je pitanje države, uslovno govoreći: da li je moguć ili nemoguć totalitarizam, ali zašto se tu pojavljuju i pitanja religije?

- Shvatate li da je u toku prethodnih pet stotina godina – od cara Konstantina Velikog do cara Nikolaja Drugog – sve promene, usavršavanja u tehnici državne kontrole Crkva pre pozdravljala, time što je govorila: “To je za našu zaštitu, jeretike će pratiti, a ne nas. Mi smo uz vlast, vladar je pravoslavan, i zato nećemo imati problema …” Sredinom XIX veka sveti Ignjatije Brjančaninov je u toku diskusije o sudbini ugovornog prava čak napisao traktat sa izlaganjem “tačnog učenja Pravoslavne Crkve o ropstvu i robovlasništvu”, čiji je smisao bio u tvrdjenju, da “izmedju duhovne i gradjanske slobode nema nikakvih odnosa” (6). Današnje crkveno mišljenje se s tim već ne slaže: gradjanska sloboda se smatra kao uslov religiozne slobode, pa prema tome predstavlja vrednost, koju vernici treba da štite. Odatle potiče i masovno nezadovoljstvo pravoslavnih ljudi radi usvajanja elektronskih brojeva (INN).
Tako da se za mene u kovanici “novi svetski poredak” akcenat nalazi na reči Ordnung.

Iskustvo XX veka je pokazalo da ojačavanje represivnih i fiskalnih državnih snaga može da stvori probleme ne samo za jeretike i prestupnike, već i za nas. I zato danas Crkva gleda na sve to s tačke gledišta potencijalnih žrtvi potencijalnih disidenata.
Ne zaboravite da je Pravoslavna Crkva na sopstvenom iskustvu osetila u XX veku šta to znači biti gonjen. I zato kada pozivamo ljude da se sa krajnjim oprezom odnose prema formiranju globalnih kompjuterskih sistema – to znači da se Crkva prvi put za hiljadu i pet stotina godina svoje istorije smatra gonjenom. 

Može se pokazati da smo svoje umove predali u vlast neosnovanim “fobijama” i da nam se pričinjavaju gonjenja tamo, gde u stvari cveta potpuna sloboda. Setite se samo ozloglašene “tri šestice”. Bez ikakve politike, zamislite da u razredu postoji dečak sa dovoljno čudnom navikom da svuda stavlja tri šestice – i u svoje sveske, i u dnevnike, i u sveske svojih vršnjaka, na tabli, i tako dalje. Da li ćete reći da je taj dečak potpuno normalan, ili ćete reći da ima problema?

- Naravno da postoje neki problemi …

- A naš problem je u tome što danas ti dečaci upravljaju svetom.

- Nedoumica …

- Vi teško da možete da osporite moju pretpostavku da simboličku vrednost dolarske valute odredjuju ljudi, koji poseduju punomoćja vlasti … A pri svim reformama spoljašnjeg oblika dolara ostaje nepromenjena širina novčanice – 66,6 milimetara … Naravno, iz toga što se stvaraoci tog sistema igraju s trima šesticama, ne treba zaključiti da su oni satanisti ili da svesno izazivaju hrišćane. Stvar je u tome što se taj broj dva puta sreće u Bibliji i ima različiti smisao. Prvi put se sreće u Knjigama Starog Zaveta, i tamo simbolizuje svetsko bogatstvo: pokorena plemena su caru Solomonu platila 666 talanata u zlatu. A drugi put se taj broj sreće u Novom Zavetu, u Otkrovenju, - i tamo on već predstavlja satanin žig. Tako da može biti da su ti ljudi koji hrane naš svet upornim šesticama, ljudi za koje Novi Zavet nije autoritativan. Njima su drage knjige Novog Zaveta: car Solomon je deo njihove lične, nacionalne religiozne tradicije, i zato je za njih to dobar simbol, simbol bogatstva, simbol uspeha, jer s tim simbolom oni prate svu svoju robu i dokumenta. Može biti i tako, ali zamislite ako ja kažem: “Znate, kukasti krst je po mom mišljenju dobar simbol”, i pojasnim da se on dugo pre Hitlera sretao kod Indusa i Slovena, i počnem taj kukasti krst svuda da crtam. A ljudima koji su zbunjeni – veteranima Drugog svetskog rata ili Jevrejima – ću govoriti: “Ne smućujte se, po mom shvatanju to nije znak fašizma, već je to stari znak suncokreta”. Da li ćete Vi moje ponašanje smatrati lukavim i ciničnim?

- Ali, bezuslovno ljudi koji prave slične zapise, ne mogu a da ne znaju da se u jednoj od najmoćnijih religija u svetu taj broj prihvata negativno.

- I to znači da u svesti tih ljudi postoji misao: “Kako da se uznemire osećaji miliona hrišćana?” Za njih je to sitnica, tako sitna zabava. A u takvom svetu, u kome ti “dečaci koji se zabavljaju” imaju ogromnu vlast, kod hrišćana se javlja osećaj da od takvih šala

- samo šala

- s vremenom može da dodje do neceg mnogo ozbiljnijeg. Na kraju krajeva, gonjenja na Crkvu su počinjala Volterovim anegdotama.

- Razumljivo, a da li je satanizam s tačke gledišta Crkve direktno poklonjenje satani ili nešto drugo?

- “Satanizam” je strogi termin. To je ili poklonjenje satani, ili apologija satane, ili kao minimum, takvo prepričavanje biblijskih sižea, gde se satana pominje kao neka pozitivna osoba. Ne treba misliti da svako neslaganje sa Pravoslavljem odmah u našim očima predstavlja - satanizam.

- Vi smatrate da se u savremenom svetu ostvaruju proročanstva iz Otkrovenja?

- Biblijska proročanstva su svesno sastavljena na taj način da bi svako pokolenje moglo da ih usvoji. Recimo, ako društvo živi u ratnom stanju, tada se pominju reči iz Jevandjelja: i ustaće narod na narod, carstvo na carstvo, i tada će biti kraj (1). A ako je u društvu stabian period, onda nam na um dolaze reči apostola Pavla o tome, da je kraj blizu kada počnu da govore: “mir i bezopasnost” (2).

Tako da je sama po sebi takva eshatološka uznemirenost prirodna nota hrišćanskog nastrojenja uma. Medjutim, stvar je u tome da ta nota ne počne da preovladava i da se previše agresivno ističe u odnosu na sve životno raznolike stvari, prevodeći sve novinske vesti na jezik Otkrovenja. Ne treba same sebe ubedjivati kao da mi tačno znamo da je našem pokolenju sudjeno da bude poslednje. Nije slučajno da je u crkvenoj pravoslavnoj tradiciji Otkrovenje jedina knjiga Novog Zaveta koja se nikada ne čita na bogosluženju u crkvi, radi toga da se ne bi citirala na pijacama i bazarima, i u svetu spletki.
Da, mi znamo šta su zabrinjavajuće tendencije u današnjoj “globalizaciji”.

Carstvo antihrista je – ono koje se opisuje u Otkrovenju, - je autoritativno-totalitarno carstvo. Njegova autoritativnost se ogleda u tome da ono kontroliše ceo ekonomski život. Gradjani, koji nisu saglasni sa državnom politikom su osudjeni na bojkot, kada se ne sme ni kupovati, ni prodavati bez odgovarajuće simbolike na sebi (3).

Ono je totalitarno zato što teži da kontroliše ljudske duše, i njihovo prihvatanje ovih ili onih dogadjaja, pa samim tim i religioznih. Na naše oči se formira globalno autoritativno carstvo, u kome se pod maskom borbe sa terorizmom proglašava neophodnost ograničenja ljudske slobode gradjana.

To je jedna strana medalje. A s druge strane, prevodjenje celokupnog dokumentaciono-nomenklaturnog i čak i finansijskog života na jezik kompjutera i elektronske dokumentacije znači da naš život postaje apsolutno prozračan, i da svaki čovek prosto postaje nag. I pojava po celom svetu šou programa “Iza stakla” u tom kontekstu je štetna: to je navikavanje čoveka da razmišlja o tome da je čak veoma prijatno živeti pod prismotrom videokamera …
I zato se ne možemo radovati svakoj novini. Kada čujem “novosti globalizacije”, setim se natpisa na prokletom “obruču svevlašća” iz Tolkienovog “Vlastelina obruča”: “Da bi se svi pronašli, u jedno sabrali i jednu crnu volju skovali”.

Tako da hrišćani ne žele da učestvuju u svim reformama, niti da budu zahvaćeni svim promenama.

- U osnovi Interneta, tačnije njegovog osnovnog segmenta – www, leži pojam linka u hipertekstu. Svi znaju da je ideju hiperteksta opisao 1945 godine direktor Fonda nauke SAD Veniver Buš. Ali, skoro niko ne zna da je Buš – religiozni čovek, da je ideju za link uzeo iz Biblije, koja je od početka predstavljena kao hipertekst: svi tekstovi su razbijeni na glave, svi novi redovi su prenumerisani, a veoma često se u tekstu nalazi tačno pozivanje na broj drugih fragmenata i tako dalje. A zbog čega se u Bibliji pojavila tako stroga numeracija?

- To je pre svega neko otkrivanje njene skrivene hipertekstualnosti. Biblija je pri svoj raznolikosti svojih autora (Biblija je zbornik knjiga, koju su tokom hiljadu i po godina pisali desetine ljudi) – knjiga o jednom.Jedinstvo te knjige podrazumeva jedinstvo njene centralne ličnosti – Hrista. Knjige Starog Zaveta predskazuju, prorokuju o Hristu. Novi Zavet opisuje šta se desilo sa Hristom, a Otkrovenje prorokuje o tome šta će se desiti sa Hristovom Crkvom.
Numeracija stihova se pojavila mnogo kasnije, i to prosto radi lakšeg korišćenja i upućivanja na pojedine delove. Pri čemu daleko od toga da je to razbijanje na stihove i glave uvek bilo uspešno. Medju bogoslovima čak postoji šala da je taj čovek koji je radio razbijanje na stihove, radio to jašući konja u galopu. I pored svega taj sistem povezivanja stihova je pokušaj da se čitaocu pomogne da spozna duboko jedinstvo biblijskog teksta. On je po svojoj suštini – hipertekst, i u svakoj biblijskoj frazi je sadržana cela Biblija, kao što se u svakoj okeanskoj kapljici nalazi hemijski sastav celog okeana.

- Biblija je za običnog čoveka skup poučnih mitova, istorijskih priča i legendi. Recite nam, šta ona predstavlja za Vas? Da li Vam je poznat neki njen iskonski smisao, koji je nedostupan neupućenom?

- Čovek, koji pročita Bibliju, ne može da je prihvati kao skup mitova, zato što je Stari Zavet isključivo istorijska knjiga, istorijska hronika. A Novi Zavet je istorijat jednog Čoveka, i tu nema govora o mitovima.

- Kod katolika postoji svetitelj, koji je pokrovitelj Interneta i to je Isidor Seviljski. Da li je i Pravoslavnoj Crkvi potreban sveti zaštitnik informacionih tehnologija?

- Mislim da bi bilo veoma dobro kada bi apostola Jovana Bogoslova smatrali pokroviteljem pravoslavnog Interneta. Ali apostola Jovana ne kao autora Jevandjelja, već kao starca, koji je poslednje godine svog života ponavljao samo jednu frazu: “Deco, ljubite jedni druge”. Pojava “mrežnih svetitelja” ne izaziva kod mene razdražljivost. Smatram da je Crkva pozvana da osvetli svojom svetlošću sve sfere ljudskog života. Čovek ne može da kaže sledeće: “Ja sam dva sata dnevno u Crkvi hrišćanin, a sve ostalo vreme funkcionišem kao običan čovek”. To jest nije važno gde se nalazim: na poslu, u kući, u prevozu, - svuda treba da imam na umu to da postoji neki sistem vrednosti – etičkih, religioznih, kojima sve vreme treba da budem dosledan. I rad na Internetu ne treba da bude izuzetak.

apostol Jovan Bogoslov

Možda će ljudi na osnovu iskustva otkriti koji svetitelj pomaže onima koji rade na Internetu. Medjutim, iskreno govoreći ja maštam o nečemu drugom: ja bih veoma želeo da se u XXI pojave specijalne molitve za rad na kompjuteru. U našim crkvenim trebnicima postoje molitve za seljake: molitva za napasanje životinja, molitva za osvećenje bunara, a postoji i molitva za osvećenje kola. Danas su se pojavile molitve za osvećenje automobila, aviona. A ja bih veoma želeo da imamo molitvu za izbavljenje od skakavaca, kako bi se pojavila i molitva za izbavljenje od koimpjuterskih virusa.

- Nedoumica …

- Iskreno govoreći, znam za sledeći slučaj. Moskovski sveštenik je napisao knjigu o krišnaitima, pri čemu je ona napisana na veoma interesantan način na osnovu dijaloga, koje je vodio sa liderima krišnaita. I kada je knjiga već bila napisana, jedan od krišnaitskih bramana je došao kod njega u goste. Posedeli su i dva sata porazgovarali. I kada je sveštenik potom pokušao da ukljući kompjuter, na kome je kucao knjigu, isti nije radio. Uključio je rezervni kompjuter, na kome je bila kopija – i isto se desilo, a na disketama nije imao kopiju. Kompjuteri su se “srušili” i u toku dve nedelje niko nije mogao ništa s njima da uradi.
Posle dve nedelje kod istog sveštenika je u goste došao Belgorodski arhiepiskop Jovan, i otac Oleg se žalio: “Evo, Vi ste mi dali blagoslov da napišem knjigu o krišnaitima, ali posle toga, kako je jedan od njih bio kod mene u gostima, da li zbog nekog podudaranja, ili zbog nečeg drugog, tek kompjuteri na kojima se čuva ta knjiga se nisu uključivali”. Arhiepiskop je prosto izgovorio: “U Ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha”, prekrstio kompjuter jedan i drugi, i oni su proradili.

- Da, iskreno govoreći, da se manje razumem u kompjutere, onda bih se verovatno skeptički odnosio prema toj priči. Ali svaki programmer, koji veoma dugo radi sa kompjuterima zna da te mašine začas mogu da počnu da se ponašaju iracionalno, to jest van logike programa – to je neka kompjuterska mistika … Naprimer, nekada se dešava da korisnik izjavljuje: “Vaš program ne radi”. Dodješ, uključiš i sve radi …Ja to zovem: “program oseća domaćina”. A kako uopšte nastaju molitve?

- Logično je da molitve piše onaj kome su one potrebne. Ne treba misliti da se radi toga okuplja neka grupa monaha, koja donosi sledeću odluku: “Hajde da usrećimo kompjuteraše sa ovom molitvom”. Najverovatnije je da takve molitve sastavljaju sami kompjuteraši (možda i oni koji su već primili monaštvo). Zatim, već po savetu sa filolozima, taj tekst se slavonizuje, ocrkovljava, a zatim se potvrdjuje na Sinodalnoj bogoslovskoj komisiji.

- A kakva je Vaša prognoza za razvoj kompjutera i informacionih tehnologija kroz pet godina? Kako vidite kroz pet godina odnose: kompjuter – informaciono društvo – Crkva?

- Pošto ću ja kroz pet godina postati potpuno star i bolestan, veoma bih želeo da mogu da predajem na Internet-univerzitetu, tako da ne moram metroom da putujem do univerziteta, već da mogu da sedim kod kuće, i da se u virtuelnoj Sali pred ekranima monitora okupi auditorijum studenata, koji su zainteresovani za taj kurs, i ja bih s njima u on-line režimu mirno razgovarao. Ali kroz pet godina mislim da toga u Rusiji još neće biti (iako u Americi takvi univerziteti već postoje). Shvatite, ja sam čovek – “čajnik” vašim žargonom rečeno, i za mene je kompjuter samo velika mašina koja pišti. Tako da je bolje da me izuzmete od prognoza u toj oblasti, koja je previše izvan moje kompetencije.

- Čak staviše, da li je moguća intermet-služba?

- Smatram da će s vremenom komjuter postati sastavni deo jedne od najvažnijih pravoslavnih profesija, a to je ono što se zove “ustavnik”. Crkva živi prema dva kalendara. Postoji sunčani kalendar – to su praznici Božić, Blagovesti, Preobraženje, koji se uvek praznuju jednog te istog dana. A postoji i kalendar prema Mesecu – od njega zavisi početak Velikog Posta, poklade, Vaskrs, Trojice. I uvek postoji problem usaglašavanja ta dva kalendara. I zato se u našem Ustavu (Tipikonu) specijalno objašnjava šta raditi ukoliko taj dan padne u nedelju ili sredu, plus korekcije za svaku crkvu u zavisnosti od toga kome je posvećena. Postoji osnova službe a to su pesme koje se ponavljaju svaki dan, postoje pesme koje se ponavljaju jednom u dva meseca, i postoje one koje se pevaju samo jednom godišnje. Dovoljno je složeno sve to medjusobno usaglasiti, treba znati specijalnu tehnologiju …

- Algoritam …

- …da, po kome sve treba razvrstavati. Ljudi koji to znaju “ustavnici” su uvek bili poštovani u parohijama. Ali mislim da će se u bliskoj budućnosti pojaviti program koji će to rešavati. Što se tiče Internet-službe … Mislim da će se to desiti, jer već sad postoje televizijski prenosi službe, i to je normalno. Treba znati da je to za one koji ne mogu da idu u crkvu: zbog dece, sopstvene bolesti, ili zbog brige za bolesnika, ili zbog udaljenosti crkve. Za takve ljude je bezuslovno potreban televizijski, ili radio prenos, ili internet službe. Ali čoveku je ipak važno da sam učestvuje u službi, a ne da samo gleda sa strane. Na Liturgiji se pričešćujemo Hristovim Telom i Krvlju, i to se ne može izvesti u virtuelnoj realnosti.

Recimo da preko Interneta možemo da uradimo sve, što bismo mogli da učinimo za Boga: možemo da pošaljemo prilog u crkvu, da poslušamo propoved, da damo cedulju za zdravlje. Ali preko mreže se ne prenosi ono što Bog daje čoveku lično, a to je Njegova blagodat, Pričešće Njegovim Telom i Krvlju.

- Znači može se reći sledeće: pravoslavni čovek treba da prihvati kompjuter veoma mirno, kao neku opremu, koja unosi u njegov život dodatne olakšice, a nepravoslavni treba mirnije da prihvataju istupe nekih ljudi, koji nazivajući sebe pravoslavnima, smatraju mogućim da se svi osudjuju za nesaglasnost sa njihovim predstavama?

- Mislim da je sve malo složenije. Da, kompjuter unosi odredjene olakšice, ali je Internet nešto više, to nije samo olakšica, već je to i opasna zona, jer tamo gde ne budemo palili sveće nastupiće mrak. I zato je Internet prostor rada i odgovornosti za hrišćanina, kao i svako drugo mesto na koje ljudi dolaze.

1. Intervju za časopis «Upgrade». 2000, avgust.
2. http://ip.elections.ru/ip/messages/941/2547.html?3020000024. 2000, 23 januar.
________________________________________
Izvor: djakon Andrej Kurajev. “Neamerički misionar”. Saratov, 2005

http://www.pravmir.ru/article_826.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic