ODGOVORI NA KOMPLIKOVANA PITANJA

Pre nekog vremena je u našu redakciju stiglo interesantno pismo sa pitanjima svešteniku. Pitanja, koja su postavljena u pismu možemo da čujemo veoma često. Protivurečnosti, o kojima se govori u pismu, se često predstavljaju kao dokaz lažnosti hrišćanstva. Medjutim postoje odgovori na komplikovana pitanja, a neobjašnjive protivurečnosti se takodje objašnjavaju dovoljno jednostavno. Mislimo da će objavljivanje pisma i odgovora na njega biti interesantno za naše čitaoce.

Pitanje: Ubrajam sebe u ljude koji veruju u Boga. Na osnovu svojih skromnih mogućnosti potrudio sam se da se upoznam sa osnovama nekoliko religija. Medjutim nažalost nisam našao religiju ljubavi prema životu koji je stvorio Bog. Sekte nisam razmatrao, uzdajući se u iskustvo generacija ljudi, koji su odvojili zrno od kukolja. Počeo sam da postavljam pitanja. Na zemlji postoje desetine religioznih učenja i pravaca od kojih velika većina zastupa jedinstvenu stvaralačku Božiju silu. Njega nazivaju raznim imenima, ali se suština time ne menja – Bog postoji i On upravlja ovim svetom. Većina tih religija ne sumnja da je nemoguće dostići Boga. Korigujući ljudski razvoj u prelomnim tačkama, On nam šalje učitelje koji usmeravaju religiozne tokove. Hristovo učenje pretenduje na liderstvo medju svetskim religijama. I pored svega ta učenja se stvaraju za ljude, a ne za Boga. Ona sadrže principe moralno-etičkih normi, neophodnih ljudskom društvu u datom konkretnom vremenskom periodu, metode ukrepljenja zdravlja kako duhovnog, tako i fizičkog, usmerenje daljeg razvoja i ljudske samosvesti.

Odgovor: Vi ste u pravu za to da niz verskih pravaca predstavlja niz moralno-etičkih normi. To je posebno izraženo u konfučijanstvu. Medjutim to se ne odnosi na sve religije. Suština hrišćanstva nije u zborniku moralno-etičkih zahteva, kao što je to naprimer u konfučijanstvu, već u Samom Hristu.
To je veoma dobro pokazao o.Andrej Kurajev u knjizi «Hristovo nasledje»:
«Hristos nije Sebe Samog prikazivao kao Učitelja, Koji zaveštava ljudima neko «Učenje» koje se može pronositi po svetu i kroz vekove. On toliko ne «uči», koliko «spasava». I sve Njegove reči su povezane sa tim kao što je i «spasenje» povezano sa Tajnom Njegovog sopstvenog Života.

Sve što je novo u Hristovom učenju je povezano samo sa tajnom Njegovog Sopstvenog Postojanja. Ukoliko pažljivo pročitamo Jevandjelje, shvatićemo da glavni predmet Hristove propovedi nisu pozivi na milosrdje, ljubav ili pokajanje. Glavni predmet Hristove propovedi je On Sam. «Ja sam Put, Istina i Život» (Jn. 14, 6), «Verujte u Boga, i u Mene verujte» (Jn. 14, 1). «Ja Sam svetlost svetu» (Jn. 8, 12). «Ja Sam hleb života» (Jn. 6, 35). «Niko ne dolazi k Ocu, samo kroz Mene» (Jn. 14, 6); «Istražujte Pisma: ona svedoče za Mene» (Jn. 5, 39).

Nijedan učitelj nije polagao toliko prava na vlast nad dušama i sudbinama svojih učeniuka: «Koji čuva dušu svoju, izgubiće je; a koji izgubi dušu svoju Mene radi, naćiće je» (Mt. 10, 39).
Čak i na Poslednjem Sudu razdvajanje će se vršiti na osnovu odnosa ljudi prema Hristu, a ne po stepenu poštovanja Zakona. «Šta ste Mi učinili...» - Meni, a ne Bogu. I sudija je Hristos, i u zavisnosti od odnosa prema Njemu će se vršiti razdvajanje. On ne kaže: «Vi ste bili milostivi i zato ste blagosloveni», ali zato kaže – «Bejah gladan, i nahraniste Me». Osnivači drugih religija nisu nastupali kao predmet vere, već kao njeni posrednici. Ličnost Bude, Magometa ili Mojseja nije predstavljala sadržaj nove vere, već njihovo učenje. U svakom slučaju bilo je moguće razdvojiti njihovo učenje od njih samih. Ali, «Blago onome koji se ne sablazni o Mene» (Mt. 11, 16). Ta najvažnija Hristova zapovest, koju je On Sam nazvao «novom», takodje govori o Njemu Samom: «Zapovest novu dajem vam, da ljubite jedni druge kao što ja zavoleh vas». Znamo da nas je On zavoleo do Samog Krsta.

Običan etički i religiozni sistem predstavlja put, idući kojim ljudi dolaze do odredjenog cilja. On govori o životu, koji nam Bog daruje, a ne o našim naporima, koji mogu da nas uznesu do Boga. On poklanja ono za šta drugi ljudi moraju da rade. Drugi učitelji počinju sa zahtevima, a Ovaj od – Dara: «Približilo vam se Carstvo Nebesko». Ali upravo zato propoved na Maslinskoj Gori ne objavljuje novu moralnost, niti novi zakon. Ona objavljuje ulazak u neki potpuno novi životni horizont. Propoved na Maslinskoj Gori ne izlaže toliko novi sistem morala, koliko otkriva novo stanje stvari. Ljudima se daje dar, i govori se pri kojim uslovima oni ne mogu da ga ispuste iz ruke. Blaženstvo nije nagrada za podvige. Veza izmedju stanja i zaveta je Sam Hristos, a ne ljudski napor ili zakon.

Pitanje: Svidja mi se da dolazim u crkvu, kada tamo nema nikoga, i kada se niko ne meša u moj razgovor sa Bogom. Ali najčešće biva drugačije. Dolaze nezadovoljne starice i opominju – niste pravilno obučeni, ne treba tako da se poklanjate, ne treba tako da se krstite – i to sve uz prećutnu saglasnost prisutnih sveštenika.

Odgovor; Nažalost, istina je da u mnogim crkvama postoje takvi ljudi. Ali daleko od toga da se to dešava uz saglasnost sveštenika – naprotiv, nastojatelji mnogih hramova kažu da se iz sve snage ali, avaj bezuspešno godinama «bore» sa takvim parohijankama, koje ponavljaju «Oče, oprostite!» i ponovo rade jedno te isto.
Nedopustivost takvog ponašanja podvlači i Svjatijejši Patrijarh Moskovski i Cele Rusije Aleksej II: «Veoma je važno kako ljudi koji pomažu u crkvi dočekuju ljude koji dolaze u crkvu. Domar, prodavačica sveća, čistačice – nisu slučajni ljudi u Crkvi. Njima nastojatelji treba da objasne važnost i odgovornost crkvenog služenja. Ljudi koji pomažu u Crkvi treba da budu učtivi, fleksibilni, treba da znaju da odgovore na prva, elementarna pitanja. U vezi sa tim smatram da je veoma korisno da nastojatelji hramova vode redovne razgovore sa radnicima u parohiji. Takvi susreti omogućavaju svima onima koji rade u hramu da razmotre odgovore na osnovna pitanja, koja ljudi postavljaju» (Izveštaj Svjatijejšeg Patrijarha Moskovskog i cele Rusije Alekseja II na Eparhijskom saboru grada Moskve).

Ovde je važno razumeti da takvi ljudi nisu rukovodjeni zlobom, već nerazumevanjem svog postupka – oni su iskreno uvereni da rade potrebnu stvar. U našem društvu je uništena kultura opštenja, a forsira se kultura agresije, i takvo ponašanje je jedna od posledica sveopšteg agresivnog ponašanja.

Pored toga, svaki hram ima svoj poredak, svoj ritam života, koji treba poštovati zbog uvažavanja svetinje. Naprimer, ukoliko se čisti jedan deo crkve u pauzi izmedju službi, onda ne treba kao i na nekom drugom mestu, narušavati poredak i ometati čišćenje. Mi često svojim neznanjem, i nevoljnošću da pomognemo ili razumemo, neuvažavanjem tudjeg truda provociramo takvo ponašanje, zaboravljajući da su oko nas takodje ljudi, umorni od svakodnevnog rada.

Naprimer, u drvenim hramovima u pauzi izmedju službi obično ne dozvoljavaju da se pale sveće na više od dva čiraka. I ljudi se veoma uznemiruju kada ih pomoćnici u crkvi mole da pogase sveće. Zašto je to tako? Da li su odlučili da uspostave svoje poretke? Radi protivpožarne bezbednosti neko u hramu u pauzama izmedju službi mora da vodi računa o svećama, jer samo jedna sveća može da padne i zapali ceo hram. Ukoliko počnemo od sebe, i naučimo da uvažavamo druge, takvih problema će biti mnogo manje. Trpljenje podrazumeva toplinu srca, a ne «obraćanje pažnje» - prenebregavanje. Ovde treba početi od sebe i uvažavanja drugih.

Pitanje: Interesuje me gde se u Bibliji govori o naprsnom krstiću? Shvatio sam da se radi o Krstu, kao o sudbini, čovekovom prednaznačenju koje treba da prihvati.

Odgovor: Krsni znak se pojavio kod prvih mučenika za Hrista – kada su vodjeni na mučenje, oni su krstoobrazno sklapali ruke na grudima, pokazujući time da umiru za Raspetog i Vaskrslog. Mi nosimo Krst kao znak svog jedinstva sa Spasiteljem, kao potvrdu Njegovih reči: uzmi krst svoj i podji za Mnom.

Pitanje: Čemu sve te rase, pozlaćeni oltari i pojanje – da li zbog toga da bi se bolje čuo glas srca?

Odgovor: Razmislite, kada idete u goste ili kod načelnika, obučete najbolju odeću. Tako i kada prilazimo Caru sveta, treba da budemo odgovarajuće odeveni. Bogu se uvek prinosilo samo ono najbolje. Od davnina su ljudi ukrašavali i gradili pre svega Dom Božiji, a potom svoj. O tome svedoče svi drevni hramovi – danas izgleda nezamisliva izgradnja takvih veličanstvenih i čvrstih zgrada, a kamoli pre hiljadu godina? Čovek je Bogu prinosio sve ono najbolje. Protestantska crkva je izgubila lepotu hrama i Bogosluženja. I svaki protestant ne može a da se ne zadivi spoljašnjoj i duhovnoj lepoti pravoslavnog hrama.

Pitanje: Zbog čega se niz hrišćanskih praznika po datumu poklapa sa paganskim?

Odgovor: Godina ima svega 365 dana bez obzira koji se datumi poklapaju. Ali nekada je bilo ovako – kada je hrišćanstvo prodiralo u mnogobožačku zemlju neki praznici su se praznovali u dane pre mnogobožačkih praznika – narodna tradicija je veoma jaka i to se radilo da bi se paganizam što pre potisnuo iz narodne svesti.

Pitanje: Zbog čega su potrebne pesme-blagoslovi? A nemamo sposobnost da jednostavno verujemo u Tvorca? Bez straha pred Bogom je već nemoguće živeti čestito, uvažavati roditelje, ne menjati suprugu, ne ubijati druge ljude i ne krasti.

Odgovor: Vaše reči samo potvrdjuju da je hrišćanstvo tek ušlo u našu svest a da mi to ne primećujemo. Naprimer na ruskom se ne može zablagodariti za nešto a da se ne pomoli, jer “spasibo” je skraćenica od Spasi Bog! Živeti jednostavno je naravno moguće, ali ako se setite Dz. Londona, setićete se I dobre paganske tradicije da se u slučaju gladi pojedu roditelji. Ili možemo da spomenemo Srevnu Grčku gde se svakovrsni razvrat samtrao višim moralom.

Pitanje: A starice srećne idu po loše osvetljenim ulicama često i po nekoliko kvartala, jer novac umesto za taksi potroše za kupovinu sveća.

Odgovor: Može se kupiti i jedna sveća za 2 rublje i ona će možda biti draža pred Bogom nego 100 sveća po 20 rubalja.

Pitanje: Da li je Novi Zavet jedino svedočanstvo Hristovog učenja iz prve ruke?

Odgovor: Nije. Postoji još niz svedočanstava, kao što su istorijski traktati antičkih istoričara, koji sa strane opisuju jevandjelske dogadjaje. I postoji i interesantno svedočanstvo Hristovog Vaskrsenja.

Isusa Hrista su prema Jevandjelju Jevreji doveli na sud kod rimskog guvernera Pontija Pilata. Svi istorijski dokazi govore o tome da je Pilat bio izuzetno surov i nemilosrdan sudija. Prema rečima filozofa Filona Aleksandrijskog, koji je živeo u I veku posle Hrista, Pilat je bio odgovoran za bezbrojne surovosti i kazne, koje su izvršene bez ikakvog suda…

Do 1961 godine se znalo samo za literarne izvore u kojima se spominjao Pilat. Ali dva italijanska arheologa su započela iskopavanja u Kesariji, luci u Sredozemnom moru, koja je nekada bila sedište rimskog namesnika u Palestini. Oni su izmedju ostalih iskopina pronašli kamen približnih razmera 70 x 100 cm sa latinskim natpisom. Antonije Frova je uspeo da ga dešifruje i na sopstveno čudjenje je pročitao: “Pontije Pilat, jevrejski prefekt je predstavljao Tiberija Kesarijscima”. To je bila prva iskopina koja je potvrdjivala Pilatovo istorijsko postojanje. Josif Flavije – drevni jevrejski istoričar, koji je živeo od 37 do 100 godine posle Hristovog Rodjenja, je pisao: “U to vreme se pojavio Isus Hristos, čovek velike mudrosti, ukoliko se on kao čudotvorac može nazvati čovekom;kada ga je po naredjenju ljudi na vlasti Pilat raspeo na Krstu, tada su se pokolebali oni koji su ga prvi zavoleli. On im se kao živ ponovo javio trećeg dana”.

Postoji i sledeće istorijsko svedočanstvo: Grk Germidije, koji je vršio zvaničnu dužnost biografa jevrejske vlasti, je sastavio Pilatovo žitije. Njegove izjave zaslužuju posebnu pažnju iz dva razloga. Kao prvo, one sadrže mnogo istinitih podataka iz istorije Palestine, Rima i Judeje. Drugo, Germidije se veoma izdvaja po svom stilu izražavanja. Taj čovek nije mogao da potpdane ni pod čiji uticaj, niti da se divi. Prema izjavi poznatog istoričara akademika S.A.Žebeleva, “on je sa nepristrasnom tačnošću fotografskog aparata govorio o svemu”. Germidijeva svedočanstva su još verna i zbog toga što je on u početku bio nastfojen protiv Hrista i nagovarao je Pilatovu ženu da ne odvraća muža od izvršenja smrtne presude nad Isusom. On je do samog Raspeća Hrista smatrao prevarantom. Ali evo šta on piše o Pilatu: “Nedugo pre izvršenja smrtne kazne nad Hristom u Judeji je trebalo da se kuje moneta sa velikim ćesarevim likom (Tiverija) s jedne strane i sa malim Pilatovim likom sa druge strane. Na dan suda nad Hristom, kada je Pilatova žena poslala kod njega ljude preko kojih je ubedjivala muža da ne izvršava smrtnu presudu nad Hristom (jer je u snu mnogo postradala zbog Njega), pitala ga je: “Kako ćeš ti iskupiti svoju krivicu, ukoliko je Onaj Koga si osudio zaista Sin Božiji, a ne prestupnik?”. Pilat joj je odgovorio: “Ako je On Sin Božiji, onda će vaskrsnuti, i prvo što ću tada uraditi je da ću zabraniti da se kuje moj lik na monetama dok sam živ”. (treba bnapomenuti da se prikazivanje lika na monetama smatralo kod Rimljana veoma velikom čašću). Najporaznije je to, kaže biograf Germidije što je Pilat ispunio svoje obećanje. Kada se uverio da je Isus vaskrsao, onda je zaista zabranio da se njegov lik kuje na monetama.

Moglo bi se posumnjati u Germidijevu izjavu, ali to u potpunosti potvrdjuje savremena numizmatika. Od tog vremena su se monete u Jerusalimu kovale samo sa ćesarevim likom, bez lika Pontija Pilata. Tako je rimski prokonzul postao neposredni istorijski svedok Hristovog Vaskrsenja.

Pitanje: Naravno, religija daje mir i nadu. Molitve štite ljude od grešaka. Sveštenici okupljaju vernike na večernje i jutarnje molitve na praznike. Oni znaju da iskreno verujući ljudi žele da se pričeste. A posle toga sedaju u automobile i odlaze kući.

Odgovor: Većina sveštenika koje poznajem idu kući peške ili javnim prevozom. Ali po pravilu sveštenik retko kada odlazi kući posle službe. Obično posle Liturgije počinju trebe, koje se često završavaju uoči večrenje službe.

O.Maksim Kozlov primećuje: «Inostrane marke svešteničkih automobila su te iste inostrane marke kao i kod drugih gradjana. A ako se po Moskvi danas primećuju više od polovine inostrane marke, onda je to zato što – kako zna svaki automobilista – približno za jednu te istu cenu se može kupiti novi VAZ ili polovni nemački automobil, ali će ovaj poslednji služiti duže, raditi bolje i imati manje troškove, neko automobil domaćeg automobilskog giganta.

Pitanje: A u povratku prolaze kroz masu maloletnog ološa dva metra visine, koje štiti naše humano društvo. A reklo bi se samo treba prebaciti službu za vreme dana, pa čak iako je zima.

Odgovor: Nikada nisam imao prilike da slušam takve žalbe od starica. Starice uopšte pripadaju toj generaciji koja se nije žalila, a koja je dobila bitku. Vaš predlog ne predstavlja rešenje problema. Ukoliko se služba prebaci u toku dana onda Bogosluženje ne mogu da posećuju oni koji danju rade. A ukoliko je zaista opasno vraćati se kući uveče onda se može zamoliti neko od parohijana da nas otprati. I upravo mladi ljudi treba sami prvi da predlože svoju pomoć. U slučajevima kada postoji realna potreba vreme Bogosluženja se pomera – tako naprimer u nekim seoskim crkvama služba počinje ranije kako bi vernici uspeli da stignu na poslednji autobus. Ali najvažnija služba – Liturgija, na kojoj se vernici i pričešćuju se služi ujutru od 8, 9 ili 10 sati.

Pitanje: Zbog čega je radi saglasnosti Crkve s tim da se Zemlja okreće potrebno da neko bude spaljen na lomači?

Odgovor: Tu treba malo razmisliti. Reči «ipak se okreće» mitski se pripisuju Galileo Galileju, a Dzordano Bruno je spaljen. Ovde treba napomenuti da inkvizicija nije spalila naučnika i astronoma Bruna (Bruno u istoriji naučne astronomije ništa ne znači), već banalnog maga, koji se u obraćanju vice-kancelaru Oksfordskog univerziteta sam preporučio kao «doktor najizoštrenije teologije, profesor najčistije i bezopasne magije». Inkvizicija predstavlja stranicu istorije katoličke, a ne pravoslavne Crkve. A Galilej je umro prirodnom smrću.

Pitanje: Pitao sam nekoga: Da li se Bogu treba obraćati na jeziku koji sam razumeš? – Da. – A na kom jeziku se treba moliti? – Na crkvenom. – Čak iako ga ne razumeš? – Bog zna bolje od nas šta nam je potrebno.

Odgovor: Veza izmedju crkvenoslovenskog i ruskog jezika je veoma tesna, a crkvenoslovenski je veoma razumljiv i veoma poetičan jezik. I da bi se razumeo, a treba da ga razume svaki vernik, treba prosto uložiti neki napor – pročitati kući tekstove na crkvenoslovenskom – jutarnje i večernje molitve i on će vam uskoro postati razumljiv.

Čovek koji je naučio da barata računarem, može bez posebnog truda da nauči i crkvenoslovenski jezik. Zapadna tradicija nam daje tužan primer prevoda molitvi na savremeni jezik, pri čemu se gubi sva lepota molitve.

I najvažnije je to da su slavjanski jezik formirali sveti ljudi, sv.Kiril i Metodije su u njega unosili dušu, i to je jezik na kome nema nijedne loše knjige. I zato je nerešiv zadatak prevoda – može li Bogoslužbeni tekst biti napisan na jeziku, u kome je svaka reč prekrivena dubokim slojem asocijacije, koje su često veoma negativne, i gde svaka reč može da izgubi pravi smisao.

Pitanje: Kako to može da se uveče poje Najsladčajšem, a ujutru da se ratifikuje zakon koji faktički ukida medicinsku pomoć na račun države, a zatim se uveče pokajati i opet si primeran hrišćanin!

Odgovor: To nije sasvim jasno. Ako čovek, smatrajući sebe hrišćaninom čini zlo drugima, teško da se može smatrati hrišćaninom, nezavisno od toga šta on sam o sebi misli.

Pre nekog vremena je izdata naredba da se isključi elektrosnabdevanje na Dalekom Istoku. Mnogi su u početku vredjali rukovodstvo. Ali nije isključivalo struju rukovodstvo, niti Čubajs ... Oni su samo izdali naredjenje, jer je neki «deda Petja» pokrenuo prekidač sa polugom, izvršilac dužnosti, koji i sam živi na Dalekom Istoku. A da je odbio to da uradi? Da li bi tada naredili nekome drugome?  A da su i drugi i treći odbili? Zar je to vojno naredjenje? Kada se kreće u napad, onda vojnici zaista rizikuju život, ali moraju da ispune naredjenje i po cenu života. Ovde može da se bira, a u ratu će ubiti ili neće, ali i u jednom i u drugom slučaju treba projaviti hrabrost: i u jednom i u drugom slučaju štitiš otadzbinu, to jest one kojima je potrebna zaštita. Jer su bez struje i grejanja ostala porodilišta, bolnice, starci, deca ...Zar je nejasno kako treba postupati, ako od tvojih postupaka zavisi život i sudbina ljudi? I zato imamo i takvu vlast, i zemlja nam je siromašna, jer imamo takve heroje kao što je «deda Petja». A oni su sasvim nedavno bili drugačiji.

Lomonosov, naprimer, je sam bio iz seljačke porodice, jednostavan mladić, ali kada su ga zadirkivale dvorske «šestice», on bi im govorio: «Ja neću da budem ulizica čak ni Gospoda Boga». On je bio duboko verujući čovek, i ovo je naravno hiperbola. Bio je rab Božiji i davao je sve što je Gospodu potrebno, ali nije dozvoljavao nikome da ga unižava. Lomonosov je ovde iskazao veoma duboku misao. Takvim ljudima kao što je Lomonosov se nije moglo manipulisati, ali njih u Rusiji više nema.

preuzeto sa http://www.hram-evenkya.ru/fnews2.php?id=1160
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic