U našoj crkvi se za vreme čitanja Šestopslamija gasi svetlo, a u nekim manastirima se za vreme Šestopslamija gase čak i sveće, i ostaju da gore samo kandila.
Sveštenik se za to vreme moli za narod, za našu zajedničku molitvu, za naše spasenje. I ja sam danas želeo da s vama porazgovaram o sveštenikovoj devetoj molitvi, o toj istoj molitvi koja se čita pre Jevandjelja za vreme Liturgije. Ja je ponekad čitam naglas.

«Neka zasija u srcima našim Čovekoljupče Vladiko, neprolazna svetlost Tvog bogorazuma, i otvori naše mislene oči za propoved Tvojih jevandjelskih istina».
Ta molitva ima puno smisla, zato što sveštenik uskoro iznosi Jevandjelje i počinje da ga čita. I sveštenik se moli da bismo svi mi koji smo prisutni u crkvi razumeli svete Jevandjeljske reči i Sveto Pismo.

«Usadi u nas i Tvoj blaženi strah, da pogasimo pohote tela, i duhovno proživimo život, blagougodno Tebi, i mudro i delatno».
I nama je potrebno da imamo strah od narušavanja Božijih zapovesti; mi samo treba da ga razvijamo. Jer je rečeno: «Život i smrt predložio sam tebi...Izaberi život, da bi živeo ti i potomstvo tvoje, da bi ljubio Gospoda Boga tvoga, prilepio s k Njemu; jer je u tome život tvoj» (Utor 30;19-20). A kako i gde ćemo naći te puteve života ako ne u zapovestima Gospodnjim, u tim zapovestima o kojima se govori u Jevandjelju?

Ta molitva je veoma delotvorna i jaka. Iza tih jevandjelskih reči stoji misao: «Gospode, usadi u mene razumevanje Tvojih jevandjelskih istina». A kako često ih mi ne shvatamo i ostajemo gluvi za te reči.

Bio je jedan divan egipatski pustinjak, ne znam da li je živ ili ne, ali je on praktično naš savremenik. On je pisao da se knjige mogu čitati na dva načina. Neke knjige čitamo umom, razumom, racionalistički; postavimo se iznad autora knjige, i tražimo greške: kada se vrši recenzija uvek se traži ono što treba ispraviti. A Sveto Pismo treba čitati sa drugim nastrojenjem. Njega pre svega treba čitati srcem i meriti sebe prema njemu: ono je – iznad nas. Mereći sebe prema Svetom Pismu, možemo duhovno uzrastati, pa samim tim i u delima. To je osnova pristupa Svetom Pismu, bilo to Jevandjelje, apostolske Poslanice ili Šestopslamije koje ćemo danas milošću Božijom pročitati.

I poslednje: «pogasimo pohote tela, i duhovno proživimo život, blagougodno Tebi, i mudro i delatno». Mi treba da vodimo nevidljivu borbu. Koliko je samo knjiga napisano o tome, a jedna od njih se i zove «Nevidljiva borba».

To je rasudjivanje o tome kako treba da se borimo sa našim pomislima, s našim gresima. A evo u ovoj molitvi je sve rečeno, kratko, jednostavno, u jednoj frazi, u nekoliko reči o tome da mi treba da prodjemo ovaj život blagougadjajući Gospodu, razmišljajući o duhovnom i ispunjavajući zapovesti Gospodnje i dela – «i mudro i delatno».

Više puta sam vas podsećao na reči apostola Jakova, brata Gospodnjeg, koji je pisao: «Ti veruješ ...dobro činiš; i demoni veruju i drhte» (Jak. 2:19). Naša vera treba da bude duhovno delanje; ona se ukrepljuje delima i treba zapamtiti divne reči sv. Ignjatija Bogonosca, koji je u svojoj poslanici napisao: «Vera je put ka ljubavi, a ljubav je put ka Hristu».

Jedan čovek, koji je bio u logoru, priča da su oni kao zatvorenici tamo u logoru, čitali 12 Jevandjelja napamet – jer knjiga nije bilo. Prvo jedna čovek izgovara (nije važno da li je to bio sveštenik, mirjanin, episkop ili neko drugi). On zastajkuje, neko od prisutnih nastavlja i izgovara dalje, dok i on ne stane, pa preuzima treći i tako dalje.
Oni su tako uspeli da izgovore 12 Jevandjelja. I taj isti čovek (a ja znam da je toga bilo i u drugim logorima) kaže da mu je jedan od najsnažnijih preživljenih utisaka bio Vaskrs u logoru pod Karagandom. Pevala se puna služba, a bilo je hiljade zatvorenika. I pošto je bilo toliko ljudi i sa takvim entuzijazmom, straža ništa nije mogla da uradi. A mi smo raslabljeni i dešava se da čovek ne može da prati ni na službi – to su ti mirajni koji su ovde. A na poslednjoj Liturgiji u zatvoru, zatvorenici su čitali časove, zahvalne molitve. Shvatam, rećićete da su oni tamo imali puno slobodnog vremena i imali su rok služenja kazne. A mi ovde? Ne radimo kako treba. Umesto duhovnog delanja uvek se nalazi vreme za nešto drugo, te dolazi do raslabljenosti, tako da rad na Reči ide traljavo u svakom smislu te reči.