O DEPRESIJI

Govori Antonije Surožski:

Mnoga pitanja se javljaju ljudima, kada čovek oboli duševnom bolešću. Šta je to duševna bolest? Mi znamo, da naše psihičko stanje u velikoj meri zavisi od toga šta se odvija fiziološki, s tačke pogleda fizike, hemije, u našem mozgu i u našem nervnom sistemu...

Stoga ne treba svaku psihičku bolest pripisivati zlu, grehu ili zlim duhovima. Takva bolest je najčešće izazvana pre povređivanjem nervnog sistema čoveka, nego demonskim priviđanjima ili nekim grehom koji je čoveka odvojio od svake veze s Bogom. I tada medicina nastupa s pravom i može da uradi veoma mnogo.

Sećam se jednog slučaja. U Parizu je živeo veoma talentovan umetnik, ikonopisac. On se iznenada razboleo, počeo postepeno da gubi razum. Kod njega su se pojavile halucinacije, njegov unutarnji svet izgubio je osećaj za realnost. Njegovi rođeni mu nisu protivurečili, u nadi, da će se smiriti. Ali njemu je bivalo sve gore, i tada se ova blagočestiva porodica obratila Crkvi. Našem mladom ikonopiscu su očitali posebne molitve, ispovedili, kropili ga svetom vodom, pričestili, mazali osvećenim uljem, ali on je bio sve više i više bolestan. Ja sam tada bio lekar, i obratili su mi se s pitanjem šta da rade?...Na mene su se veoma naljutili kada sam im odgovorio: «Ostavite sve to, on je bolestan, a nije opsednut. Poštaljite ga u bolnicu, da bi primenili na njemu lečenje elektrošokom». (Tada je to bilo jedino što su znali da urade u ovoj oblasti). I sećam se kako se uzbunila porodica i duhovništvo: «Šta?! A šta ako je to u stvari opsednutost? Šta ti o tome znaš?» Odgovorio sam: «Ja jedno znam – ako je to opsednutost, tada elektrošok ni na koji način neće naškoditi zlom duhu i neće pomoći bolesniku, a ako je to jednostavno bolest, tada će naš drug ozdraviti». I posle godinu dana on je ozdravio. (Istovremeno bih napomenuo: sveštenik ne može uvek biti profesionalni psihijatar, ali on bi trebalo u krajnjem slučaju da se zainteresuje time, šta se dešava s ljudima oko njega, da bi imao nekakvo znanje o tome kako se ispoljava duševan bolest. Kada je duševno bolestan čovek i verujući, njegovo duševno stanje baca senu na sve, u tom redu i na njegov život u Crkvi. Veoma je važno, da svešetenik bude u stanju da kaže: to je – bolest, a to je – stvarno mistično iskustvo).

A za vreme bolesti umetnika desilo se nešto izuzetno interesantno. On je ušao u bolest kao nezrreo ikonopisac, a izašao iz bolesti kao sazreo, njegove ikone su postale drugačije, zrele, duboke. I mi smo postavili pred sebe pitanje: šta bi to moglao biti? Kako se to moglo dogoditi? ..Odgovor sam našao kasnije kod Svetog Jovana Kronštatskog. On je rekao, da ima duša veoma nežnih, koje bi mogle biti razbijene okružavajućim svetom, i Bog spušta izmedju takve duše i sveta zastor bezumlja ili nekakvog delimičnog otuđenja i nerazumevanja, sve dok ova duša ne sazri. Ova duša može da i ne sazri na ovoj zemlji, ali ona će sazrevati u tišini svoga tako nazvanoga «bezumlja», odvojenosti od okružavajućeg sveta, i stupiće u večnost zrela, sazrela. A kada se dešava da se ovo pokrivalo skine, kao što se desilo sa ovim ikonopiscem, iznenada se vidi, da je iza ovoga pokrivala on preživljavao nešto, što se samo između njega i Boga odvijalo, i u šta se nije mešala nikakva čovečija sila: i na kraju je on postao zreo čovek.
U glavnom – jedinstvo, u spornom – sloboda, u svemu – LJUBAV.

Prevod s ruskog: Natasa Ubovic