Virtualni svet je privlačan I veoma nalik na Ostrvo Slasti iz Diznijevog filma o Pinokiju.Vi možete leteti I izgraditi sebi dvorac, da bi popravili nedostatke kuće u kojoj faktički živite, i koja treba da se ukrasi i sredi. Takodje se mogu preskočiti staromodne moralne zabrane i stvoriti sebi novo virtuano telo za igru sa onima koji takodje imaju ista interesovanja. Od različitih kostima se može odabrati odeća u stilu «gradski šik» ili da se odabere klupski stil, gotski ili teniski sa farmericama. Opet, raspolažući određenom sumom virtuelnog novca, možete se obući klasično ili preobratiti u “posetioca”, androida I čak kosmato čudovište, -čovekoliku dvonožnu životinju tipa Miki Mausa ili Paje Patka.

To bez sumnje širi granice virtualnog sveta. Drugi život, kao i njegov sumnjiviji srodnik, slatkorečivog imena Red Light Center (Centar crvenih svetiljki), gordo naglašavaju svoj glamurozni I ljubavni karakter.

Damoklov mač

U početku kompjuterski virtuelni svetovi nisu bili tako privlačni. Oni su uglavnom bili “biljke” i pravo odatle je virtualna realnost napravila kolosalni pomak napred, kada su kompjuteri od instrumenata postali mesto koje ima “svest”.

1968 godine napravljen je glomazan uredjaj opremljen naočarima obešen o plafon na četiri bloka. Dobrovoljac je stavljao glavu u metalnu napravu i uranjao u prvi virtualni prostor na svetu.
To je bio izum doktora Ivana Sazerlanda sa Harvardskog Univerziteta, a virtualni prostor nije bio naročito interesantan. Grafika se sastojala samo iz prostih modela kubova, piramida, I ravnih delova. Ostalo mesto je zauzimala crna oblast I bilo je teško da se razluči šta je virtualno a šta ne.

Uvek je laborant, stavivši na glavu šlem sa naočarima mogao da baci pogled na novu sliku u perspektivi koju je stvorio kompjuter.  U meri u kojoj su bili angažovani odredjeni delovi njegovog mozga, linije I tačke koje su predstavljale unutrašnjosti kubova I piramida učinile su mu se kao stvarne. To je bio odlučujući momenat u odnosu na virtuelnu stvarnost: telo ne vidi granice izmedju fantazije I realnosti. Kada utiču emocije, telo može da reaguje nezavisno od toga, da li predmet postoji stvarno ili ne.

Ovu napravu je jedan šaljivdžija iz laboratorije Sazerlanda nazvao «Damoklov mač», što se pokazalo kao zloslutno predskazanje. Naziv se održao, jer je šlem za virtualni svet predstavljao mitološki mač,koji je visio nad glavom egoističnog Damokla, koji je sve vreme provodio na zabavama, opijajući se i ludujući po čitav dan u blaženom stanju iako stalno u opasnosti. 

Posle eksperimenta s «Damoklovim mačem» kompjuterska faza virtuelne realnosti počela je da se razvija ubrzano za vojne i industrijske namene. Takodje se razvijala I kroz video igre, na početku su to bili Pong I Space Invaders , koje su sada zastarele i staromodne. Tehnologija virtuelne realnosti se brzo pretvorila u igre “dimenzija” 10 milijardi dolara. Pomoću virtuelne realnosti i sa kvalitetnom grafičkom karticom, možete se osećati tačno kao da upravljate vozilom, otimate automobile ili pucate iz policijskog auta, kao u igri Grand Theft Auto . U igri Full Spectrum Warrior , koja je razvijena pod pokroviteljstvom američke armije, možete osetiti kao da ste na zadatku sa vojnim garnizonom I patrolirate opasnim delovima Bagdada.

«Svetska mreža»

Virtuelna realnost je napravila novi skok napred, kada se 1989 pojavila «svetska mreža». Do tada je Internet bio zabava naučnih I inženjerskih odseka и odbrambenih snabdevača.To je samo skup protokola koji su bili stvoreni za spajanje jednog velikog kompjutera sa skupom drugih velikih kompjutera. Ipak, ser Tim Berens-Li i Robert Kajo su izveli koreniti preokret u Internetu i u labratorijama CERN (Evropske organizacije za nuklearna istraživanja) u Ženevi napravili format stranica koji je pogodan za korisnika, zahvaljujući kome su stranice bile spojene medjusobno hiperslikama: dovoljno je bilo da se klikne na plavu liniju i da se predje na drugu stranu.

Statistika o globalnoj mreži je impozantna. Januara 2005 godine,samo 15 godina posle njenog pojavljivanja , u njoj je bilo više od 11,5 milijardi stranica, koje je bilo moguće posetiti, koristeći opštedostupne kataloge. Neuporedivo više stranica nalazi se u tzv. nevidljivom web-u.Vikipedija( internet enciklopedija) daje joj sledeću definiciju , «…Svetska mreža» - je najopširnija I najobimnija na svetu sredina medjusobnog uzajamnog delovanja. Ona dozvoljava komunikaciju velikog broja i grupa ljudi, koje su locirane na planeti u različito vremene i na različitim mestima ».

Medjusobno delovanje u mreži u najbezazlenijoj varijanti predstavlja vrhunsku tehnologiju razmene pošte gde se pisma i traktati mogu poslati i primiti praktično trenutno. Ali to nije prava zajednica. To je virtuelna zajednica gde obitavaju bestelesna društva, često sakrivena iza izmišljenih imena, izmišljenih likova I internet-ikonica. U današnjoj zajednici I u realnom ogledu se kreću i medjusobno deluju molekuli. Mi dišemo.Osećamo mirise.Opažamo jedni druge. Nekada su se takve stvari podrazumevale, ali to je bilo pre virtuelne realnosti, u kojoj ne postoje dimenzije, već je sve u domenu imaginacije.

Ali «globalna mreža» zahteva da bude priznata kao zajednica i grupe fanatika je pogrešno smatraju zajednicom. Tako se virtuelni doživljaji programirani na kompjuterskom mikročipu čine kao stvarni. U isto vreme imamo stvarne emocije. Ljudi misle da medjusobno opšte (posredstvom virtualnog pomoćnika tzv., «avatar»), I čak se zaljubljuju. Nedavna anketa 35 000 učesnika interaktivne virtuelne igre je pokazala da je skoro 9% muškaraca i 23% žena učestvovalo u «virtuelnim brakovima». Čak se i neki psihijatri plaše mogućnosti «širenja emocionalnog reda»,koji se može dobiti, eksperimenitišući sa drugim ulogama, tipovima ličnosti i polne opredeljenosti. 

Fantazija

Ipak, virtuelna realnost nije realnost. Mašine slušaju pravila u igri Grand Theft Auto , ali igrač vidi I čuje samo igru. On ne može u krajnjoj liniji da oseti inerciju ili gravitacionu silu na sedištu svog auta. U toku igre World of Warcraft igrač čuje grohot kanonade u slušalicama, ali ne oseća zadah mrtvih I ranjenih tela, koja su nabacana u rov, i ne oseća kako se bori njegovo telo kada ga pogodi metak.
Zato je virtuelna stvarnost nesavršena. I što je još važnije, u dobokom smislu ta pojava nije nova. Kompjuterska stvarnost – to je tehnološko oličenje toga, što su Sveti oci Crkve jednoznačno označavali kao fantaziju. U najstarija vremena mnogo pre kompjuterske ere fantazija je cvetala u nižim vidovima zabave, analogno pijaci dogadjaja strasti. Upravo to je postalo osnovni uzrok toga što je sv. Jovan Zlatoust i mnogi drugi Oci Crkve oštro istupao protiv teatra a ne zbog same drame. I kako su prolazili vekovi fantazija je menjala oblik. Kroz epohu kada su se štampale knjige, na kraju srednjeg veka prvo je mnogim umovima počela da se nameće cela serija lažnih mišljenja i nepostojećih likova.

Televizija je pomogla da virtuelna realnost izvede novi prevrat.Nil Postman je često upozoravao svoje čitaoce o tome da je televizija banalizuje sve najuzvišenije u ljudskoj prirodi, i to je zato, šто оna zasenjuje literaturu, ozbiljnu muziku i umetnost, koji po staroj tradiciji proističu iz poučnih stvari. Sociolog Filip Rif je u svojim poznim godinama video u televiziji i sredstvima masovnog informisanja, i posebno u savremenoj umetnosti dubok otklon od realističnosti i principa, a takodje prepoznao u njima poguban povratak na «smrtno nasledje» neljudske strasti i fatalizma.

Fantazija- to je u suštini religiozan termin, koji je ušao u hrišćansku upotrebu, kada je Hristos proširio razumevanje moralnosti od pukog zakona do granica unutrašnjeg izbora i individualnog opita.
Prema tradiciji Crkve fantazija se smatra veoma mučnim problemom. « Vi ste čuli da je odavno rečeno: «ne čini preljubu», - tako u Besedi na Gori Gospod ukazuje na precizan zakon Starog Zaveta. A zatim On proširuje granice tog starinskog i uskog moralnog standarda, preformulišući ga korenito: «A ja vam kažem, da svako, ko posmatra ženu sa požudom, već čini preljubu sa njom u svom srcu» (Мф 5:27,28).

U slici koju Gospod daje, greh se sastoji ne samo u onome što savremeni ljudi smatraju istinom, već čak i u virtuelnim granicama pohote.Strast gneva Gospod je takodje nazvao ubistvom jer se takodje ubistvo izvršava u mislima gnevnog čoveka.

Fantazija (maštanje)– je reč, koju upotrebljavaju Sveti Oci za opisivanje načina, koji odbacuje istinu stvorenu od strane Svete Trojice. Ne treba je mešati sa fantazijom, koja se odnosi na literarnu fantaziju. Umetnička literatura, kao makakva tvorevina zasnovana na istini, ima mogućnost da ispriča priču koja podstiče slušaoca ili čitaoca na duboko duhovno razmišljanje o istini. Umetnička dela kao npr.«Gospodar prstenova» ili «Hronike Narnije» mogu proširiti saznanja mladih duhom, pomoći im da izadju iz uobičajenih okvira i da saznaju da se istina prostire iza mračnih granica naučnog materijalizma.

Veštačka tvorevina

Fantazija odlično opstaje u okvirima naučnog materijalizma. Ona ima znatnu umešnost odvraćanja od istinitog trenutka ka prošlom, ka preopširnim razmišljanjima o tome «šta bi bilo kad bi bilo...» i «ako bi samo…».Ona odvraća pažnju srca od Svete Trojice i zadobijanja blagodati i usmerava ga na strasne želje za posedovanje stvari celog sveta - virtuelnog sveta koji je izgubio svaku vezu s Bogom. Fantazija– to je iluzorno predstavljanje od strane čoveka nepostojeće realnosti, to je put na kome čovek odvaja tvorevinu od Tvorca, odvaja sebe od Boga.

Svet fantazije i virtuelnosti nije samo bežanje od problema stvarnosti: čovek stvara alternativnu vasionu, gde ne postoji neophodnost u pokajanju od greha i strasti. Fantazija pojačava odricanje od Svete Trojice i odbijanje blagodati. Tamo, gde postoji jeres sekularizacije, tamo postoji fantazija i virtualna stvarnost. Tamo gde postoji strast (a to je pravoslavno odredjivanje u odnosu na bilo koju zavisnost, ne samo fizičku), tamo već postoji fantazija, jer u jednom stvorenoj od Boga realnosti, nema mesta idolskim privrženostima. Samo stvoreni fantazijom alternativni likovi mogu postati predmeti strasti pohote, gneva, prejedanja, pohlepe, samoljublja.

U tom smislu nije teško pretpostaviti, da u osnovi virtualne realnosti stoji nešto nečastivo.
Vreme ne ne trpi ništa nerealno a priroda ne trpi laži. A u virtualnom svetu lažna naslada (ne sreća) prezentuje se u vidu prolaznih letećih elektronskih slika, koje nestaju kao fatamorgane, iščezavaju u pustinji kao u starim vesternima, kada je tako neophodno utoliti žedj. Virtuelna realnost je industrijski razvijen mehanizam, koji stvara opsene, koji budi želje, ali ne ume da ih zadovolji.
Na taj način, jedino što se može uporedi sa virtuelnom realnošću je realizovanje mračnih naslada. Glavno, što nastaje u takvom stanju su takve muke neraskajane duše, to je takav tragičan položaj da grešnik prestupa prag smrti zajedno sa svim svojim strastima. Ali sada bestelesna. Kao avatari u mreži, duša fizički ne može da utoli te strasti. 

Ako i fantazija nije novi pojam, to je mrežni kompjuterski virtuelni svet, nova jedinstvena pojava u istoriji. Danas se dešava novi prevrat u razvoju virtualne stvarnosti. Glavno što se izmenilo, je karakter uzajamnog odnosa čoveka sa tehnologijama i orudjima rada. Od Adama i do današnjeg vremena čovek je koristio orudja za rad. Koristio ih je za to da bi transformisao okolinu, nastavljajući time da i dalje uzajamno dejstvuje sa predmetima materijalnog sveta. On se bolje razumeo u vreme i godišnja doba, u zemljoradnju, u potrebe domaćih životinja, u obaveze i radosti, koje je darovala ljubav prema porodici, drugovima, i društvu. On je umeo da čita stihove. Umeo je da peva i svira muzičke instrumente. Umeo je da se raduje zvezdama. Umeo je da vidi lepotu Božje tvorevine kroz jasnoću kulture i kroz to da raspozna večita i savršena svojstva Stvoritelja. Orudja za rad su bila u vlasti čoveka. Sada su ona iznad njega i možda će na kraju zagospodariti njime.

Vavilonska kula

U naše vreme naša vrhunski tehnološka kultura koja ne priznaje tradiciju postala je toliko malo razumna, da čovek zatvara oči pred lepotom Božje tvorevine.  I nigde ta nerazumnost nije tako izražena kao u pseudokulturi virtuelne realnosti. Ako bi hteli da ponovo podignemo Vavilonsku kulu, to bi bilo ovde u sajberprostoru. 

U praksi, pitanje o hrišćanskom odnosu prema virtuelnoj realnosti parcijalno je rešeno zahvaljujući njenoj sličnosti sa drugim vidovima fantazije. Pri nastajanju pohote,gneva, žedji, pohlepe, treba izbegavati ili odvraćati to što izaziva te strasti: «Ako li te sablazni desno oko, izvadi ga i baci od sebe» (Мф.5:29). Virtualni karakter efekta treba razumeti kao fantaziju. Zato ubijanje virtualnih ljudi u virtualnim igrama izaziva veliki nemir.

Možemo koristiti internet kao instrument, ali zabava i virtualni sastanci u virtualnim zajednicama u virtualnoj realnosti su ono što treba izbegavati. Razmišljajući o tome treba li pravoslavni hrišćanin da koristi bilo koji oblik virtualne realnosti ili fantazije osnova njihovog korišćenja izaziva oprečne stavove. Nije potrebno počinjati svoja etička razmišljanja od pitanja: «Šta je u tome loše što imam lakomislenu stranicu na sajtu MySpace , ili u tome što ja gadjam naciste u igri Wolfenstein »? Umesto toga se treba zapitati: «A šta je u tome dobro? Da li mi to pomaže da jače volim Boga i bližnjeg? Da
li mi pomaže da upravljam svojim strastima, da li to otvara moje srce za zadobijanje blagodati »?

Treba shvatiit razlike u toj oblasti. Internet se nigde ne može uvrstiti . On je postao važan i moguće, nezamenljivo sredstvo komunikacije. Bez sumnje internet treba koristiti kao instrument, kao što koristimo lopatu ili otvarač. Može se koristiti za komunikaciju i za dobijanje znanja. Može se koristiti u svojstvu telefona, kopir aparata, i elektronske knjige. Internet je za to sposobniji možda više od drugih instrumenata.

Ali u mrežu se ne treba uživljavati, jer je u psihološkom smislu mozak ubedjen, da se to zaista i dešava u dobro opremljenim virtualnim svetovima. Čak i malene bube dobro znaju da ne upadnu u paukovu mrežu u realnom svetu. Kompjuter treba da služi čoveku a ne da rukovodi njime. Ipak virtualna realnost podrazumeva tonjenje i podčinjavanje sebe onome,što uvek treba da bude samo instrument. A ako je instrument okačen odozgo, kao virtualni šlem na Harvardu 1968 godine, on može postati Damoklov mač.

Osim svega ostalog u Drugom životu ili bilo kojoju drugoj alternativnoj vasioni pokajanje je nemoguće. Pokajanje je moguće samo u ovom životu.U drugom životu Damoklov mač može pasti svakog minuta. Ali u maglovitim predelima virtualnosti već niko to ne može da oseti. 

Otac Džonatan Tobijas –sveštenik, koji služi pod sveštenonačalništvom Mitropolita Nikolaja, u Karpatsko-Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi u Americi. Ima ženu Mašu Tobias i dve kćeri Marisu (pohadja koledž u Malonu) i Aleksis (pohadja Akademiju Bleckburn. Nastojatelj je hrama Svetog Jovana Preteče u Istočnom Pitsburgu i profesor pastirske teologije Seminarije Hrista Spasitelja u Džonstaunu, Pensilvanija.
Tekst je prvi put publikovan u časopisu AGAIN, izdanje 29, №3, jesen 2007 г.

Izvor: http://www.pravmir.ru/article_2709.html
Prevela mr. Ž. Mančić