Narkomani i alkoholičari

Priprema narkozavisnih za život u parohiji crkve.
Oni koji usmeravaju narkozavisnike na crkvenu parohiju ili u manastir trebali bi da na odgovarajući način pripreme mladog čoveka za život pri crkvi.

Pripremu je bolje obaviti individualno sa svakim ko izrazi želju da boravi u parohiji posle rehabilitacije. Prvo treba podrobno razjasniti njegove predstave o parohijskom životu, zatim ih dopuniti i ispraviti ih, te ih pravilno usmeriti. U prvom redu je potrebno, da bivši narkoman jasno shvati, s kakvim ciljem on ide u parohiju. O tome ga treba samog ispitati, i upravo će odgovor na ovo pitanje odrediti ima li uopšte smisla usmeravati ga na parohiju crkve.

Odgovori na zadano pitanje mogu biti razni, ipak, oni treba da izražavaju ili želju za aktivnim ocrkovljenjem, što se najviše ceni, ili prosto želju za promenom sebe na bolje, za usvajanjem drugog stila ponašanja, drugog načina života u krugu pravoslavnih ljudi. Želja da promeni sebe, da radi na sobi jesu osnova za odlazak na crkvenu parohiju.
Parohije koje primaju narkozavisnike posle njihove rehabilitacije u nekom od rehabilitacionih centara (naprimer, u «Mlinarevom Potoku»), mogu se značajno razlikovati jedne od drugih. Ne otežavajući svoj zadatak, govoriću vam o tome, šta očekuje polaznika koji polaže nadu u takav centar u parohiji u kojoj sam ja nastojnik i duhovnik, predstavljajući šta bismo mi , idealno, mogli da očekujemo od njega.

Mnogo od rečenog biće ispravno i odnosi se i na druge parohije, ali, verovatno, ne na sve. Pre svega, nekoliko reči o našoj, parohiji crkve Svetog Georgija. Parohija se nalazi na severnoj obali Gorkovskih bazena za vodu. S juga i sa istoka prilaz njemu ograničavaju rečne vode, sa severa – šume i močvare.
Prilazni put je sa zapada, užasno loš, završava se ispred rečice Vali, kojom kada pređe po drvenom mostiću, rehabilitant ulazi u ne veliko selo Georgijevsko. U selu niko ne živi, osim služitelja hrama. Među ovim služiteljima već nekoliko godina nema predstavnika ženskog pola. Osnovu maloga muškog bratstva čine četiri monaha: iguman, jeromonah i dva jerođakona. Broj stanovnika (uključujući i rehabilitante), menja se od šest do dvanaest ljudi, obično osam-deset. Po mišljenju stanovnika, to je idealno mesto za rad na sobi u služenju Bogu. Šta bismo mi hteli da vidimo kod svakoga koji želi da živi sa nama (i ne samo kod bivših narkomana)? Na šta ih ih trebamo pripremiti? Da bi bilo pregledno, izdvojićemo određene tačke.

1.Neophodno je, da svaki koji dođe u parohiju nastoji da sluša, oseća, razume one, koji žive pored njega, da bude sposoban da oseti opštu atmosferu parohije i da je ne narušava. Sam dolazak treba da prođe, po mogućnosti tiho, mirno, da bi onaj koji je došao mogao da vidi, kako se ovde živelo pre njega, da vidi nešto dobro, što objedinjava bratiju, s tim, da i njegov dolazak ne deformiše i ne iskrivi izgrađene odnose, nego naprotiv,da obogati parohijski život bogatstvom svoje duše. Ali to je ideal. I kao minimum novi stanovnik ne bi trebao, bar ne grubo, da štrči iz opšteg života, bar da može da prihvati blage aluzije o greškama u svom ponašanju. Ako počnemo zajednički da živimo sa direktnim prigovorima i, ne daj Bože, ukorevanjem, tada zajednički život neće doneti nikome ni radost, niti posebnu korist.

2. Po dolasku novom daju neku keliju, i objasne mu, kuda se može ići, a kuda ne bi trebalo, kažu mu raspored parohijskog života, u odnosu na ostalo on treba sam da se snalazi, između ostalog – koga i u čemu da podražava, od koga i šta da uči. Sve, što je zabranjeno za bratiju, zabranjeno je i za njega, ali sve što je dozvoljeno ranijim stanovnicima, samim tim je i njemu dozvoljeno. Sasvim je razumljivo, da je bolje da se do detalja sve razjasni. Onda glavno. Ako novi polaznik bude postavljao pitanja, odgovoriće mu po meri znanja, a ako ne bude hteo da pita, teško da će mu se neko početi nametati za nastavnika, jer se stanje učitelja teško uklapa u smireno mišljenje o samom sebi. S druge strane, ljudi praktično uvek propuštaju pored ušiju pouke netraženih nastavnika, tako da, pokušavajući da ih urazumiš, samo bacaš reči u vetar, uzalud traćiš snagu. Takva «nazidavanja»- nepotrebne reči podvižnici su ocenjivali, kao pustoslovlje. Čak ni duhovnik neće da se nameće sa savetima. A još manje namesnik, čija je prva briga vezana za to, kako se obavljaju bogosluženja, druga – kako urediti vanjski život parohije. Zatim sveta obaveza namesnika jeste posmatranje, da odnosi među bratijom budu mirni, i još celo brdo drugih poslova. Osnovnu brigu po pitanju svoga spasenja svako treba da ispoljava sam.  «Naš zadatak je da damo čoveku uslove za spasenje, a da li se čovek spasava ili ne – neka pazi sam », govorio je prepodobni Mojsije (Putilov), Optinski nastojatelj.
Na ovom mestu se mnogi spotiču. Novajlija se može osećati odbačenim, iako to nije tako. Sve do sada su se svi petljali da ga uče: nastavnici u školi, raditelji, prijatelji, drugovi, drugarice, radnici centra za rehabilitaciju, - on je na to navikao, a u parohiji je drugačije. Naprimer, rade neki posao, i neko ko prolazi, pogleda, i ništa ne prigovori. Novi brat reši, da to znači odobravanje toga kako on obavlja poslušanje, ili saglasnost s onim, šta je on rešio po sopstvenoj inicijativi. Ali za takav zaključak nema nikakve osnove. On je trebao da pita, da li on tako i da li to treba da radi, i tada, za njega neočekivano, mogao bi čuti odgovor brata, da tako ne treba, i da to ne treba. Samo u slučaju, ako se njegov posao može loše završiti ili sa većim gubitkom za parohiju, a isto i za njega samog, njega mogu zaustaviti, čak i pri tom, može biti, ostaviće mu vremena da se predomisli ili da pita sam. To je primer u vezi poslušanja. Više bi trebalo naučiti se da se pita o duhovnom životu.
I tako, od samog početka treba pažljivo gledati, ozbiljno slušati i o svemu pitati one koji vas mogu naučiti. Inače je moguće potpuno se dezorijentisati i besplodno gubiti vreme.

3.Još jedna stvar smućuje rehabilitante: odsustvo pohvale posle dobro obavljenog posla. Mnogi u parohiji samo što počnu da rade, i svako završeno delo za njih je događaj, a pohvale, osim najskromnijeg odobravanja, ne mogu se čuti. Kad se tako razočaraju dižu ruke od svega, izgube želju za bilo kakvim radom. Ali takva je tradicija bratstva: ne gradi se dobrobit parohije eksploatacijom slavoljublja njenih stanovnika.

4. Detaljnije o poslušanju. Onaj koji je došao da se spasava treba da se pripremi za ispunjavanje svake molbe i namesnika, i svakog od bratije. Njemu se daje mogućnost da projavi svoju ljubav prema onim stanovnicima koji žive pri crkvi, na najuverljiviji način: svaku njihovu molbu da smatra, kao obaveznu da je i ispuni. Zapovedanja i naređivanja niko u parohiji ne daje, jednostavno su svi sebi postavili za pravilo da olakšaju jedni drugima život uzajamno ispunjavajući blagorazumne želje bližnjih. Opštu brigu o svima nosi na sebi namesnik, i stoga u prvom redu njegove molbe bratija nastoji da ispuni . Sve se odvija bez pritiska, prosto, po-porodičnom. Ako neko opet i opet ne mari, ne obraća pažnju na molbe sabraće, i posebno, na molbe namesnika, tada to svedoči o tome, da on neće da živi sa nama zajedničkim životom, tada neka se i telesno udalji, pređe na drugo mesto da živi. I ta njegova želja da se udalji treba da se obavi mirno, bez svađe i bez uvreda s njegove strane, i da njega niko ne vređa, prosto zajednički život se nije ostvario.
Kakve nedumice se pojavljuju vezano za poslušanja? Kao prvo, mnogi prostu, u dve-tri reči bez akcentovanja iznesenu molbu kao da uopšte i ne čuju. Ako na njih izbeče oči, povise glas, lupe nogom, i uz to priprete sankcijama (kaznama, prim.prev.), tada oni i shvate, da upravo to i znači da treba da idu da obave poslušanje. Ali u takvoj formi dati poslušanje znači nasilje nad poslušnikom, kao što u smirenom nagoveštaju, nasilja nema. Ako pomenemo prvu tačku, to i u odnosu na nju možemo primetiti, da u delikatnom opominjanju isto nema nasilja, nego samo obaveštavanje brata o njegovom propustu, a u primedbi i , tim više, prigovaranju već je prisutno nasilje. Ali niko od onih koji traže blago za sebe ne želi da projavljuje nasilje nad bližnjim. A ako neki brat uporno ne želi da živi u atmosferi uzajamne pažnje i jedinstva, ne bi trebalo da se radi njega uništava red u parohiji koji je već ustaljen, neka on tada sam nađe mesto za sebe, gde ljudi međusobno razgovaraju na za njega dobro razumljivom žestokom jeziku. U tome mi ne možamo praviti ustupke.
Druga, isto tako veoma česta i ništa manje opasna greška u odnosu prema poslušanju sastoji se u tome da ljudi uglavnom smatraju da je glavni cilj poslušanja u svim njegovim oblicima maksimalna uspešnost, najbolji rezultat. Ne, cilj je spasenje, koje traži odsecanje svoje volje. Sav dogmatični smisao pravoslavne askeze može biti izražen samo jednom frazom: «Da bude volja Tvoja, a ne moja, Gospode». S druge strane, jedan od najpoznatijih satanista prošlog stoleća Alister Krouli uči, da je najkraći put prema demonizaciji moguće izraziti isto samo jednom frazom; «Radi, šta hoćeš». Stoga osnovno pravilo u odnosu na poslušanje na parohiji glasi ovako: «Radi posao ne onako, kako se tebi čini da je bolje, nego onako kako su te zamolili da uradiš posao». To je zaista veoma teško pravilo. Sva priroda se buni, ako mi znamo, kako uraditi posao koji nam je dat i bolje i brže, a od nas se traži da ga uradimo drugačije. Ili smo uvereni, da ne treba sada da se bavimo tim poslom, nego sasvim drugim. Kada su prepodobnog Mojseja Optinskog upitali, šta je od svega najteže kod vas u manastiru, on je odgovorio, da je teže od svega da se sluša.
Neko olakšanje zadanog «žestokog» pravila predstavlja sledeća popustljivost. U odnosu na svaki predstojeći posao stanovniku je dozvoljeno da jedan put izrazi svoje mišljenje, ako on smatra, da zna, kako se zadani posao može bolje uraditi, ili smatra, da posao treba da se odloži za neko vreme, ili da ga uopšte ne radi. Ali posle toga kada se brat izjasni, njemu sleduje da obavi posao onako, kako ga zamole, nezavisno od toga, sluša li se njegovo mišljenje ili ne. Kada se saglašavaju sa mišljenjem brata, to se ne smatra s njegove strane neposlušanjem samo u tom slučaju ako, izražavajuči svoje viđenje, on prosto ispoveda svou pomisao, ne sporeć se i ne insistrajući na njoj.

5. Zatim o pokajanju. Kod nas duhovnik pozove novog brata na prvu ispoved obično dve nedelje posle njegovog dolaska. Za to vreme novi stanovnik upozna situaciju oko sebe, malo se privikne, umiri, dobije mogućnost da pažnju usmeri unutar sebe, što je važno za prolaženje kroz određenu Tajnu. Sa svoje strane i duhovnik posmatra brata, počinje ga osećati. Onome, koji dolazi u bratstvo, savetuje se da prođe generalnu ispoved, da kaže sve značajne i glavne grehove, kojih se seća, počevši od samog detinjstva. I ne samo da govori o gresima, nego i o roditeljima, nešto o bliskim drugovima, o važnim, prelomnim doživljajima u životu, o svojim interesovanjima, o svome sistemu vrednosti.
Ali to treba da bude veoma sabran razgovor pred licem Boga, ni u kom slučaju ne ćaskanje. I duhovnik, i ispovednik – oba se nalaze na sudu, i oba su dužna da čuvaju tajnu svoga razgovora, što, nažalost, svi tako ne shvataju. Od duhovnika se zahteva čuvanje tajni, a od čoveka koji se ispovedio – ne. Ali, primajući čovekovu ispoved, duhovnik isto tako uzajamno otkriva njemu svoje srce, stara se da bude krajnje iskren. Duhovnike veoma često izdaju.
Čovek, koji počinje duhovni život, treba da ima određeno shvatanje o pokajanju
U pokajanju treba da izdvojimo dva njegova dela: mirenje s Bogom i nošenje epitimije za grehe. Prvo se brzo dešava.

Ako čovek osuđuje svoje prošlo grehovno i obeća da će voditi dobar život po zapovestima, tada time on odmah dobija pristup Bogu i mogućnost punovrednog učestvovanja u životu Crkve (iako mnogi duhovnici ne smatraju kao suvišno da neke od pokajanih grešnika na duže ili kraće vrema odluče od pričešća). Drugo – bolećivo nošenje Bogom naznačenog teškog pokajanja – pri svoj brizi i usrdnosti pokajanog grešnika, produžava se dugi niz godina (što se tiče bivših narkomana to je neizbežno), biće potrebno mnogo strpljivosti. Pri tome duhovni uspesi kod ljudi, koji su se zasitili poroka, biva, po pravilu, beznačajno (to jeste, znači, da posle činjenja mnogih i teških grehova sledi ostaviti svaka maštanja o posebnim duhovnim ozarenjima, otkrovenjima i darovima od Boga).
U centru parohijskog života nalazi se nastojnik i duhovnik. U većini parohija nastojnik i duhovnik je isti čovek (tako je i kod nas). Veoma teško je biti iskren i poveriti sve najgore o sebi čoveku, kao duhovniku, ako u mnogo čemu zavisiš od njega, kao od nastojnika. Pri tom sadašnje svoje propuste, čak beznačajne, znatno teže je otkrivati, nego bivše u prijašnjem životu, na drugom mestu i među drugim ljudima. Takvu situaciju treba ranije predstaviti, kako god da je teško, treba shvatiti i prihvatiti, da se na poverenju duhovniku gradi duhovni život svakog od bratije i parohije u celini. Osim razumevanja, ovde je potrebna i velika hrabrost. Iskrenost i otvorenost su neophodni. Ali posebno složeno postaje, kada se podigne unutrašnja borba protiv samog duhovnika, a kojom se povremeno čovek ispituje u čvrstini? Stabilna bratija zna, da posle ispovedi takvih pomisli neće doći do raspravljanja, iako se i oni trude da biraju izraze. A za novajliju, i to još sa žalosnom prošlošću i nesigurnog u životu, iskrena ispovest o ovoj borbi je gotovo nezamisliva, ali uveravam vas – i većina duhovnika će se sa mnom biti saglasna – oni neće pogrešiti, ako odluče da kažu duhovniku, šta povremeno o njemu misle.
I poslednje važno za razgovor o ispovesti. U mnogim slučajevima učesnici ozbiljnog propusta su uglavnom nekoliko članova bratije zajedno. Neko odmah zažali zbog napravljenog propusta i želi da ode da se pokaje, a neki ne žure sa pokajanjem. Ali u malom bratstvu na ispovedi jednog od bratije, čak i ako ovaj ne želi specijalno da odaje ostale (želeći da se pokaje, a ne da nabeđuje druge), duhovnik (on je i nastojnik),iako uopšte ne vlada pronicljivošću detektiva, može lako da se doseti, ko je još i u kakvoj meri bio učesnik određenog dešavanja. Ne uvek, ali često. I onaj, koji hoće da se pokaje, to shvata. Da li ići na pokajanje? Ako se duhovnik stara da bude otac za štićenike, tada – van svake sumnje i bez zadrške – da. Ako on na pravi način nije i istinski otac, tada se na ovo pitanje ne može dati odgovor: za razne slučajeve mogu biti prihvatljiva i razna rešenja.

6. Šta činiti, ako stanovnik vidi brata da greši? Ovo pitanje je u svim okolnostima razmotreno u četvrtom poučavanju ave Doroteja, i neophodno je da citiramo ovo važno mesto.
«Ako se desi da neko vidi, da njegov brat greši, ne treba da ga prezre i da prećuti o ovome, dopuštajući mu tako da pogine, ne treba ga ni ukorevati, niti zlosloviti ga, nego sa osećanjem sastradanja i sa strahom Božijim treba da kaže onome ko može da ga ispravi, ili onaj koji ga je video može da mu kaže s ljubavlju, i sa smirenjem, govoreći ovako: «Oprosti, brate moj, ako ne grešim, mi to ne radimo dobro». I ako on ne posluša, trebaš reći drugome, za kojeg znaš, da on ima poverenje prema bratu, ili reci njegovom starcu, ili avi, u zavisnosti od stepena sagrešanja, da bi ga oni ispravili, a ne radi praznoslovlja ili zloslovlja, i zbog toga da ga ukorevaš, ne iz želje da ga izobličiš, ne zbog osuđivanja, i ne pretvaraj se da ga ispravljaš ako u sebi imaš nešto od pomenutog. Jer, uistinu, ako ga neko kaže i samom avi, ali kaže ne radi ispravljanja bližnjeg ili samo da bi izbegao ličnu štetu, tada je to greh, jer je to zlorečitost; i neka on ispita srce svoje, da li ono ima neko pristrasne kretnje, i ako je tako, tada neka ne govori.
Ako on, sagleda sebe pažljivo, i uvidi, da hoće da kaže radi sastradavanja i radi koristi, a unutra se smućuje nekom strasnom pomisli, tada neka on kaže avi sa smirenjem i o sebi, i o bližnjem, govoreći ovako: savest moja mi svedoči da hoću da kažem zbog ispravljanja brata, ali osećam, da imam iznutra neku smućujuću pomisao,...- i tada će mu ava reći, treba li on da govori o tome ili ne… Kada neko nešto kaže samo radi toga da bude na korist bratu, tada Bog neće dopustiti, da dođe do smućivanja, niti da uz to sledi tuga ili šteta.»

7.Gotovo da ne mogu da se nađu takve neznalice, koje nisu čule, da je Bog dao zapovest o ljubavi. Ali grešnici koji se bave mudrovanjem objašnjavaju ovu zapovest na svoju korist. Na primer, oni smatraju, da ako im se da mogućnost da borave pri crkvi, da će tada, bez obzira na njihovo prošlo i sadašnje jako skverno ponašanje, i Bog, i Njegove sluge ove grešnike obasuti nežnošću i ugađanjem, na njihov bezobrazluk i lenjost zatvarati oči, i da će se slagati sa svakim njihovim prohtevom.Smem da tvrdim, da takvog shvatanja ljubavi, nema ni u jednoj parohiji. Onaj koji je došao da živi pri hramu ne treba da gradi nikakve iluzije povodom ovoga. Čak će zbog mnogih slabosti, na koje se u svetskom društvu jednostavno i ne obraća pažnja, u parohiji biti suočeni sa neodobravanjem ( to se odnosi, na primer, na pušenje i žargonski karakter reči). Uz to nije teško dosetiti se, da deo i, bolje rečeno većina ljudi koji služe pri hramu i sami čine samo prve korake ka spasenju, i stoga su još veoma daleki od savršenstva ljubavi. Znači da se i ovde treba spremiti za najneočekivanija iskušenja.

8.Svaki čovek ima potrebu za raznim stvarima, ali jedni se snalaze s malo toga, a drugi ne. Pri odsustvu potrebne stvari kako treba postupiti? Može se neophodna stvar tražiti, ali ako je ne daju, tada se ne treba smućivati i ne treba roptati (mera početnika). Može se i ne tražiti, ali čekati, sve dok je ne predlože, a kada predlože, odmah je sa blagodarnošću prihvatiti (mera onih koji su dostigli značajne uspehe). Može se, naravno, kada neophodnu stvar predlažu, prvo ne prihvatiti, ali ako nastave sa predlaganjem, tek tada se saglasiti i uzeti je, slaveći Boga (mera bliskih savršenstvu podvižnika). U kakvom duhovnom stanju se nalaze mladi ljudi koji su došli iz rehabilitacionog centra? Odgovor je očigledan, i biće veoma dobro, ako oni mogu da izdrže u okvirima mere početnika (čak oni, koji su dugo živeli pri crkvi , nemaju hrabrosti za više). U parohiji postoji opšte pravilo: treba bez sramežljivosti reći nastojniku ili odgovornom bratu o svakoj svojoj potrebi,o bilo kojem ličnom problemu. Ali pri tome treba da bude spreman na to da mu i ne odobre. Ako izrečenu molbu radi nečega ne ispune ili potrebu ostave bez pažnje, - ne treba se ogorčavati, niti smućivati, niti roptati. A u budućnosti se ne treba bojati da ponovo zamoliš za nešto samo jer su te radi ranije odbili.

9.U parohiji se mora mnogo raditi. Kao prvo, to je objektivna potreba da bi se parohija održala u savremenoj situaciji rasula i siromaštva. Kao drugo, rad, pravilno shvaćen, predstavlja prvi stepen na lestvici duhovnog delanja, i ovu stepenicu nije moguće preskočiti. Sveti oci ovako određuju ove stepene: a) smanjenje grubih strasti u radu na poslušanju; b) pojanje psalama ( molitve naglas); v) umna molitva; g)sozercanje. Prvo je postavljeno po meri poslušnika i blagočestivih mirjana, drugo s merom rasofornih monaha, treće s merom shimnika, na četvrtu dolaze izuzeci od duhovno najobdarenijih podvižnika. Znanje o ovome pomoći će da se izdrži protiv zle pomisli, da na novog u parohiji gledaju samo kao na radnu snagu. Ali ako neko od rehabilitanata ne želi da se prinudi za fizički posao, neće ni imati naviku da se vredno trudi, tada se on ni za korak neće moći pomaknuti u duhovnom životu ( što mnoge od njih, uostalom, uopšte ne ogorčava), ali, vrativši se u svet, jedva da izdrže od recidiva narkotizacije. Još o radu. Opit pokazuje, da ljudi, koji su imali iskustvo narkotizacije, prilično su nepažljivi u služenju sa alatom za rad i često ga kvare: pokvare ne samo složne mehanizme, nego i lopate, sekire, dleto, - sve što im se da u ruke. Posao, urađen njihovim rukama, veoma često je potrebno ponovo prerađivati. To se ne može izbeći. Potrebno je opet i opet pozivati ih na pažljiv odnos prema stvarima koje se zajednički koriste, i prema inventaru, prema ukazanom poslu, poučavati ih, da se oni trude da sve rade uredno. Treba im početi govoriti to mnogo pre dolaska u parohiju.

10. Da bi se oslobodili zauvek od života u grehu (delom, od narkotika), treba mnogo šta shvatati na drugačiji način.Grešnik se naivno nada da će uspešno izgraditi svoj život ugnjetavanjem bližnjeg, da će živeti na njegov račun. Stvarni stimulans za promenu takvog lažnog odnosa prema životu predstavlja usvajanje duhovnog zakona o viđenju u sebi grehova bližnjeg kroz mržnju ili s ljubavlju prema njemu (slično pitanje je pojašnjeno kod prepodobnog Marka Podvižnika). O zapažanju grahova sa mržnjom prema njima, potrebno je reći sledeće: ako smo pričinili nekakvu štetu bližnjem (pokrali, obeščastili, istukli, živimo na njegov račun uz pomoć nasilja ili lukavstva i tako dalje), tada, po meri ove štete, gresi bližnjega kao da se pripisuju nama, i mi ćemo se sa ovim gresima sami obračunati, umesto onih ljudi koje smo uvredili. Tako da reči Svetog Pisma o tome, da onaj koji voli nepravdu mrzi svoju dušu, mogu se shvatiti upravo u ovom smislu.

11. O činjenici da se u svakoj parohiji ne mogu pomiriti sa pušenjem ( u nekima uopšte ne primaju pušače), već sam govorio. Kada ostaviti pušenje? Još pre dolaska u crkvenu parohiju . Bolni period, koji nastupi posle ostavljanja štetne navike, treba da se završi daleko od crkve.

12. Pri zajedničkom životu u parohijskoj zajednici uvek se nađe povod za svađu, stalno se pojavljuju razne nedoumice, naizmenično se javljaju povodi za prepiranje. Kako se ponašati u ovakvim slučajevima, na šta nas obavezuje blagorazumanost? Čak i ako se tebi čini, da si ti sto puta više u pravu, ipak je bolje ustupiti bratu koji nije sasvim u pravu i ne ogorčiti ga, ako u tome nema greha.

Dobili smo dvanaest podeljaka. U stvari ima ih više, i svaki od izloženih može biti opširniji. Neko to urade oni, koji spremaju narkozavisnike na život u parohiji. Teško je ljudima nagrđenim grehom da se u svemu tome brzo i u potrebnoj meri snađu, tim pre, ako bivši narkoman nije pripremljen za život pri crkvi. Kad dođe u parohiju, on ne može da se snađe, i čini grube greške. Ako su ovde počeli da se ocrkovljavaju njegovi drugovi, na nevolju, on se prilepi uz njih, umesto toga da se blagorazumno ukloni od njih. Od njih on traži savet, s njima razmenjuje doživljaje, priča im o svom slomljenom životu, provodi s njima slobodno vreme. Ali ne treba to da čini. U crkvenoj parohiji treba se držati onih, koji su naučili da idu kroz život, izbegavajući greh. Što se tiče gorkih uspomena, koje se odnose na period narkotizacije, treba se pridržavati sledećeg: i za samog čoveka najbolje je da ih se brzo oslobodi, treba da ih uporno tera od sebe. U parohiji se daje šansa čoveku da mu život bude iznova ispunjen.
Na kraju treba reći, da ja ne gajim iluzije, da će oni koji dođu u crkvenu parohiju odmah sve adekvatno prihvatiti, ako se s njima o svemu naznačenom iscrpno porazgovara. Ali neka on prihvati u svoj um rečeno, kao zaštitnu vakcinu, tada će mu biti bar malo lakše da na pravi način uđe u život parohije. I naposletku, ovo obavezno treba reći onima kojima rehabilitacioni centar savetuje da borave pri hramu: u parohiji hrama na pridošlog ne gledaju kao na narkomana, nego imaju dobru nameru da dobiju novoga brata. Grehovna prošlost, iako je čovek tek pobegao od nje, neće mu se spominjati. Spasavajuće je grešnikom smatrati jedino sebe, a u bližnjem treba primećivati ne grehe, nego lik Božiji. Onaj, koji je blagočestivo boravio među stanovnicima parohijske crkve, zauvek ulazi u njihov život, ostaje u molitvi bratije, ako želi uvek može da dođe u goste, a, ako ima snage da ponese, može i da uopšte ne ide iz parohije.

Čoveku je data vlast da sam napravi izbor: da bude čedo Božije, ili da se okrene nazad i da da prvenstvo svome grehu umesto večnog života s Bogom. Bog nije zlopamtiv, sve loše on je spreman da zaboravi. Uvek postoji mogućnost da se postavi početak. «Kada kažem bezakoniku: «smrću ćeš umreti», i on se obrati od grehova svojih i počne da čini sud i pravdu, (ako) ovaj bezakonik… bude išao po zakonima života, ne čineći ništa loše, tada će on biti živ, neće umreti. Ni jedan od njegovih grehova, koje je on uradio,neće mu se pomenuti; počeo je da tvori sud i pravdu, on će biti živ» (Jez.33,14-16).

Iguman Metodij (Kondratjev), namesnik hrama svetog velikomučenika Georgija Pobedonosca u selu Georgijevsko Ivano-Vaznesenske i Kinešemske eparhije
Tekst časopisa «Trezvenost»

Prevod s ruskog: Nataša Ubović