Danas ćemo početi sa pričom o tome kako hrišćanin treba da se odnosi prema smrti, kako da pripremi bolesnika za prelazak u drugi svet, kako sam da podnese gubitak bližnjeg, i vodi ga u život večni po tradicijama i Ustavu Pravoslavne Crkve i na kraju kako se pravilno moliti za upokojene, izbegavajući po dušu štetne narodne sujeverice. U ovom članku ćemo se zaustaviti na tome šta je smrt u hrišćanskom shvatanju.
Nema čoveka koga će smrt zaobići (1)

Zakon smrti je opšti za celo čovečanstvo. Smrt je neizbežna svima i svakome. Reč Božija svedoči o sveopštosti smrtnog zakona: Koji je čovek živeo a da smrti nije video? (Ps. 88, 49). “Od Adama svi umiru” (1 Kor. 15, 22).

Smrt čoveka nastupa onda kada je dostigao životni vek koji mu je odredio pravedni Božiji Sud za činjenje dela koja su mu prednaznačena: vreme u kome je uzeto u obzir sve što je čoveku na korist: shodno tome, smrt je čoveku na korist. I nama je zapovedjeno da za sve blagodarimo Promislitelja Boga; slava Tebi Bože Koji sve radiš na našu korist … neka je Ime Tvoje Gospode blagosloveno od sada i do veka.

Duši je od Boga odredjeno da prodje tri stanja, koja čine njen večni život: u majčinoj utrobi, na zemlji i posle smrti. Zbog čega se posle toga plašiti kad je u svemu volja Božija a mi smo Gospodnji? Mi se nismo pripremali za prvo rodjenje na zemlji i ne sećamo se ničega o našem prvom stanju; pripremaćemo se sada za drugo rodjenje, za večni život. Imamo rukovodstvo kako da se spremamo, i znamo već šta će biti posle smrti.

Evo šta piše sveti Jovan Zlatousti o smrti: “Užasna je smrt i strašna za one koji ne znaju uzvišenu mudrost, za one koji ne znaju za život posle smrti, koji smatraju smrt uništenjem života; razume se za takve je smrt strašna, i već sam njen naziv je za njih ubistven. Mi blagodaću Božijom neznana i tajna premudrosti, Njega ugledavši i smrt smatrajući preseljenjem, ne treba da se bojimo, već da se radujemo jer ostavljamo ovaj prolazni život i prelazimo u drugi, večni i neuporedivo bolji” (2).
Zbog toga verujućeg čoveka ne uznemirava sama činjenica smrti, već to moralno stanje u kome ga je smrt zatekla.
Kada je nevolja stigla u našu kuću (3)

Nema te kuće koju smrt nikada nije posetila, a sa njom i tuga. Medjutim u tom slučaju se razlikuju tuge vernika i ateiste …
Ali je nemoguće uopšte ne tugovati. Često čujemo reči: “Nema nezamenljivih ljudi”. I tek kad umre neko ko nam je bio drag shvatamo kakva je to laž: mesto pored nas – to mesto koje je zauzimao čovek koji je otišao u drugi svet – ostaje prazno. I njega već niko neće zameniti jer je pripadalo samo njemu.
I druga stvar nam takodje ne daje mira a da ne tugujemo: i verujući u Boga i u večni zagrobni život ne znamo kakav udeo je dobio naš voljeni čovek – jer niko nije čist od greha pa makar proživeo na zemlji samo jedan dan.

Ali naše suze i muke umrlima ne donose nikakvu radost, baš obrnuto. Jedino što im je potrebno je molitva za njih. Molitva u najširem smislu te reči: i pominjanje na Proskomidiji, i parastos, i čitanje Psaltira i tih zaupokojenih molitvi, koje postoje u crkvenoj praksi. Možemo pored toga da se molimo i svojim rečima: svaki put kada se setimo našeg upokojenog i u srcu se javi tuga za njega možemo da se pomolimo da mu Gospod oprosti grehe i udostoji Svog Nebeskog Carstva. Možemo da činimo i milostinju u znak sećanja na njih.

Ali osnova molitve za upokojene i najbolja žrtva za njih je naš sopstveni život – život saglasan sa Jevandjeljem, život u Crkvi usmeren ka večnom cilju – spasenju. Živeći tako, osetićemo u svom srcu mir sa Bogom i ljudima, i ono će nas uveravati u to da nas Gospod čuje kada Ga prizivamo.
I često se dešava da tragična smrt bliskog čoveka predstavlja za njegove rodjake i poznanike prekretnicu i u njihovom odnosu prema Bogu i Crkvi, i od nje često počinje taj proces koji se danas zove ocrkovljenje. Postaje jasno da je Crkva jedini izvor utehe i nade, mira za namučenu dušu. I želimo da budemo bliže njoj, da živimo u njoj, njenim životom. I po meri toga kako se sve dublje hrišćanin pogružava u crkveni život, za njega postaje očiglednije da i on i onaj koga njegova duša oplakuje su u jednoj Crkvi privremeno razdvojeni, kao što je privremen i naš sopstveni život.

Dešava se da čovek ne može da poveruje u smrt svog bližnjeg jer je on zaista živ samo što smo on i mi dva različita bića. Mi ćemo se svi u stvari sresti u budućnosti a pre svega na Strašnom Sudu na koji ćemo bez sumnje stati svi do jednog. Ali naravno to ne treba da bude glavni cilj. Za nas je najvažniji susret sa Samim Bogom i to da uvek budemo sa Njim. I On Jedini zna kako da nas uteši i umiri. Mi treba da proživimo ovaj ovozemaljski život sa svim onim što nam u njemu Gospod pošalje, jer On Sam upravlja naš životni put.

Smrt – je velika tajna

Sveti Ignjatije (Brjančaninov) je u svojoj “Besedi o smrti” pisao: “Smrt je velika tajna. Ona je radjanje čoveka iz ovozemaljskog privremenog života za večni. U toku smrtnog časa skidamo sa sebe naš grubi omotač – telo i duševnim bićem, prefinjenim, etarskim prelazimo u drugi svet, u obitelj bića, srodnih duši … Šta se desilo i šta se dešava sa dušom koja je napustila telo? To nam ostaje nepoznato sa našom svešću.

Smrt je – skrivena tajna! Ljudi su pre ozarenja svetlošću hrišćanstva o besmrtnosti duše imali najgrublje i najlažnije predstave: najveći paganski mudraci su samo nagadjali o njoj. Medjutim srce palog čoveka je koliko god bilo mračno i tupo, neprekidno osećalo da tako kažemo svoju večnost. Sva idolopoklonička verovanja služe kao dokaz tome: sva ona obećavaju čoveku zagrobni život – život ili srećan ili nesrećan, saglasno zemaljskim zaslugama.

Mi, kratkotrajni gosti na zemlji treba da spoznamo naš udeo u večnosti. Ako su za vreme ovdašnjeg kratkotrajnog stranstvovanja naše brige usredsredjene na to da odstranimo sve tužno i okružimo se samo prijatnostima, onda treba da se još više zabrinemo za naš udeo u večnosti. Šta se s nama dešava smrću? Šta predstoji duši van materijalne oblasti? Zar tamo nema udela za dobro i zlo, koje je čovek proizvoljno i slobodno učinio na zemlji? Zar nema tog udela tada kada zlo na zemlji u najvećoj meri vlada, a dobro je gonjeno i strada? Neophodno je da otkrijemo tajnu smrti i vidimo telesnim očima nevidljivu zagrobnu čovekovu budućnost.
Reč Božija nam objašnjava tajnu smrti, a posredstvom Svetog Duha postaje čak dostupna i otkrivena za čula, očišćena blagodaću: “Sveti Duh, rekao je apostol Pavle, ispituje dubine Božije, a ne samo ljudske (pogl. 1 Kor. 2, 10).

Smrt je razdvajanje duše od tela sjedinjenih i razdvojenih Božijom Voljom. Smrt je razdvajanje duše od tela kao posledica našeg pada od koga je telo prestalo da bude netruležno, kako ga je Tvorac prvobitno stvorio. Smrt je kazna besmrtnog čoveka za neposlušanje Bogu!” (4).
Mnoga mesta Svetog Pisma govore o večnom životu i Carstvu Nebeskom, otkrivajući nam njihove tajne i pokazujući da je istinita vera u Boga potpuno nemoguća bez vere u budući život, u Hristovo Vaskrsenje i nastupajuće Sveopšte Vaskrsenje. “Ako Hristos nije vaskrsao uzalud je vaša vera: vi ste još u gresima vašim” (1 Kor. 15, 17), - piše apostol Pavle.

Sveto Jevandjelje nam najpotpunije govori o večnom životu: “Jer je Bog tako zavoleo svet da je dao Sina Svoga Jedinorodnoga da svaki koji veruje u Njega ne pogine, već ima život večni” (Jn. 3, 16)…Zaista, zaista vam kažem: koji veruje u Mene ima život večni (Jn. 6, 47).

Čovekova duša je tako formirana da razmišljajući o smislu života upada u ćorsokak ukoliko misli da se život završava grobnom pločom.
Smrti nema! Posle groba nas čeka besmrtnost. Ali kako postati svestan toga, kako se uveriti u večni život živeći ovde na zemlji?

“…Izmedju tela i duha postoji neprekidna veza i medjusobni odnos, - piše sveti lekar-hirurg, arhiepiskop Luka (Vojno-Jasenecki). – Sve što se dešava u čovekovoj duši tokom njegovog života ima značenje i neophodno je samo zato da čitav život našeg tela i duše, sve misli, osećanja, voljni akti …na najtešnji način budu povezani sa životom duha. Svi akti duše i tela se obrazuju i čuvaju u duhu

Ali, po jasnom svedočenju Otkrovenja, i naša tela će vaskrsnuti za život večni i biće prisajedinjena blaženstvu pravednih ili beskrajnim mukama grešnika.
U tome je takodje kamen spoticanja za neverujuće i duboka tajna za verujuće …

Ali ako je za života tela duh bio na najtešnji mogući način povezan sa njim, sa svim organima i tkivima, prožimajući sve nejgove molekule i atome, zbog čega bi onda iščeznula ta veza posle smrti tela? Zbog čega je nezamislivo da se ta veza zauvek sačuvala posle smrti, i da će se u trenutku sveopšteg Vaskrsenja na glas arhagelske trube obnoviti veza besmrtnog duha sa svim fizičkim i hemijskim elementima istrulelog tela i ponovo projaviti vlast duha koja stvara formu? Ništa ne nestaje samo menja vid” (5).

Članak pripremila Marina Novakova prema knjizi: Sa Svetima upokoj: O crkvenom pominjanju umrlih: Zbornik sast. monahinja Julijana (Samsonova). Saratov: izdato u Saratovskoj eparhiji, 2007.