Jerođakon Gavrilo Vučković

Jerođakon Gavrilo Vučković, mirsko ime Bora, rođen je u selu Duboka kod Kučeva 23. maja po novom, a 10. po starom kalendaru 1944. godine, od roditelja zemljoradnika, počivših Dušana i Dušanke. Prvi put stupio u manastir Tuman, 1961. godine, krajem aprila kao iskušenik, a zatim je prešao u manastir Rajinovac kod Grocke, gde ostaje do 1963. godine. Monašku školu završio je 1963/64. godine u manastiru Preobraženje, u Ovčaru. Zamonašen je 2. maja 1964. g. u manastiru Rakovici kod Beograda i dodeljen bratstvu manastira Pećke Patrijaršije, gde je proveo 1965. i 1966. g. Po odsluženju vojnog roka 1967.g. stupa u manastir Dečane za sabrata, gde je 24. novembra iste godine rukopoložen u čin jerođakona. Kao sabrat manastira Dečani odlazi u Hilendar.

Iskušenik Dragomir Lukić

Dragomir Lukić , rođen marta, 1908 g. u selu Priboju u Bosni, od roditelja poč. Jovana i Savke. Živeo je u svom selu kao zemljoradnik do 1966. g. kada stupa za iskušenika manastira Pokajnice, ostavivši ženu i sedmoro dece (tri sina i četiri kćeri). Razume se, ovaj njegov odlazak u manastir usledio je po dogovoru sa ženom?

(ovaj znak “?” komentar je o.Gavrila)

.. a deca su odrasla i sva zbrinuta. Jedna mu je kćer monahinja Tekla

(komentar o.Gavrila: već se uspela udati za manastirskog kućnog električara, i povratila se u mirsko ime Stojanka)

.. u manastiru Miljkovu, a sin mu Milan je učenik Monaške škole u manastiru Ostrogu.

I treći , koji odlazi u Hilendarsko bratstvo, saznajemo, učenik je Monaške škole u manastiru Ostrogu od 1970. Pobliže podatke do zaključenja lista nismo mogli dobiti.

Iz sledeceg broja “PRAVOSLAVLJE”:

Đurđe Pešić

ĐURĐE PEŠIĆ je treći Hilendarac koji je ovih dana otišao za sabrata manastira Hilandara, a kome u prošlom broju nismo imali podatke. On nam je poslao dopis koji na ovoj strani donosimio. (sin je Petra i Katarine iz Leštana kod Grocke, gde je rođen 1934. i gde je završio osnovnu školu. Boravio je jedno vreme u Francuskoj.Učio je Monašku školu u manastiru Ostrogu, odakle je otišao za sabrata manastira Hilandara).

Posle dugog i nesrpljivog očekivanja najzad približio i taj radosni dan (12.3.1971), kada smo nas trojica budućih Hilandaraca (o.đakon Gavrilo, Dragomir Đurđe) bili spremni za polazak u Svetu Goru. Pre nego što smo krenuli iz Beograda večernjim vozom, otac Filaret, rednik Bogoslovije Sv. Save u Beogradu, svesrdno se zalagao da nam ispraćaj učini što lepšim. Pošto smo obišli manastir Vavedenje, crkvu Ružicu i crvu Sv. Save, praćeni od strane oca Filareta i sestara Anastasije i Nine iz manastira Rakovice, posetili smo i Bogosloviju na Karaburmi. Sa takvim našim raspololoženjem, zaustavimo se uveče pred Patrijaršijom gde smo trebali otići da primimo blagoslov od Njegove Svetosti parijarha srpskog Gospodina Germana. Kakva su samo osećanja, Bože dragi koja se ovde ne mogu opisati...Pošto nas je blagoslovio i poželio srećan put Nj. Sv. Patrijarh, srdačno smo bili ispraćeni i od strane Njegovog Preosveštenstva episkopa Hrizostoma i episkopa Danila, kao i drugih prijatelja Hiandara, Beograđana… Sa duhovnim pesmama uz put sestre i braća su nas pratili do železničke stanice. Tako smo napustili naš glavni grad sa lepim uspomenama u srcu i sa uspomenama na našu braću i sestre koji će u mislima ostati uvek zajedno sa nama.

Stigavši u Solun, bili smo prijatno iznenađeni kad smo saznali da se Bratstvo manastira Hilandara pobrinulo da nas dočeka i pomogne oko daljeg nastavka putovanja do Sv. Gore, odnosno do Hilandara. Naime, o. proig. Mojsije nas je tu dočekao i odveo u manastirski konak u Solunu. Zatim nas je vodio da razgledamo neke važnije znamenitosti ovog grada (Zejtilnik), crkvu i grob Sv. Velikomučenika Dimitrija i dr.

Sutradan u nedelju rano nastavljamo dalje putovanje autobusom prema Svetoj Gori. Sunce je polako počelo da se rađa bacajući svoje horizontalne zrake na predele kroz koje prolazimo. Dok smo u našoj zemlji ostavili mraz i sneg, ovde sada u ovoj prijateljskoj zemlji Grčkoj nasilazimo na već ozelenela žitna polja i procvetao voće. Neka nas naročita radost obuzima kad na takoreći svakom kilometru pored puta vidimo male kapelice staklom uokvirene u kojima se nalazi ikona Majke Božje ili nekog drugog svetitelja sa kandilom. Zaista u ovoj zemlji se oseća neko blaženstvo. Očarani lepotom prirode koja nas je na široko okružavala, približujemo se Hilandarskom dobru na tridesetak kilometra pred granicom Sv. Gore, zv. Kakovo, gde smo po predlogu oca Mojsija trebali da prekinemo vožnju i razgledamo manastirsko imanje što smo i učinili. Tu nas je dočekao otac Pavle, ekonom, koji nas je zadržao na večeri i prenoćištu.

Sledećeg dana pođosmo dalje preko Jerisosa prema zadnjoj autobuskoj stanici Uranopolis, gde nas je očekivao mali brodić kojim smo odmah zaplovili duž Svete Gore. Posle pola dva časa stigli smo na pristanište Dafni, gde su nas radosno dočekali naši Hilandarci o. Hrizostom i o. Arsenije. Kao prestavnik Hilendara u Svetogorskoj prestonici Kareji o. Arsenije nas je je pozvao zajedno sa o. Hrizostomom da se prijavimo Presedniku Protata i ostalim nadležnim vlastima. Kada smo obavili ove formalnosti, naši Hilandarci su nas vodili da se poklonimo u Isposnici Sv. Save i da obiđemo manastirski posed u Kareji. Prenoćili smo u velikom manastirskom konaku. Ujutru u pratnji o. Hrizostoma pešačili smo kroz jedinstveno lepu prirodu prema pristaništu manastira Iverona sa druge strane Atonskog poluostrva. Tu smo nastavili plovidbu koja je trajala takođe dva časa.

Stižemo najzad na Hilandarsko pristanište. Na njemu su nas radosno očekivali naši Hilandarci: o. Mitrofan, o.Grigorije, o.Joakim i iskušenik brat Živojin. Posle srdačnog pozdrava krenuli smo zajedno prema manastiru.

Dva i po kilometra živopisnog puta prešli smo neprimetno,

(komentar o.Gavrila: da nebi neko pomislio da smo to mi prepešačili i išli svetosavskom stazom, nego smo se prevozili nekavim starim olupanim kamionom, nekako je ličio na vojni koji je vozio brat Živojin)

.. i našli smo se pred našim drevnim Hilandarom. Ulazak u njegovo dvorište bio je zadivljujući. Misli su stale. Samo je srce podgrijavajući govorilo: - Evo novog početka našem zivotu.

(Komentar o.Gavrila:  evo naš zivot posle provedenog izvesnog vremena, evo mene u manastiru Lepavina vec 23 godine, brat Đurđe sada o.Justin proveo jedno vreme u Hilandaru posle provedenih par godina u Hilandaru, otišao je u Jerusalim i nekoliko godina podvizavao se u Isposnici Sv. Jovana Lestvičnika, pa se opet vratio na Sv. Goru i sada se podvizava sam u mekoj keliji-isposnici, brat Dragomir kasnije o.Savo on je ostao do kraja života u Hilandaru i tamo se i upokojio)

Sveti Savo, koji si nas dovde doveo, blagoslovi i pomozi da budemo tvoji dobri Hilandarci…

ĐURĐE PEŠIĆ

Izvor: “PRAVOSLAVLJE” br. 99-97, 18. Mart 1971. str. 14. i “PRAVOSLAVLJE” br. 98, 15. April, 1971. str. 14.

Prepisao: Arhimandrit Gavrilo (Vučković), 2. novembar, 2007g.