MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA | KNJIGE | MORALNO-BOGOSLOVSKE OSNOVE HRIŠĆANSKOG PODVIŽNIŠTVA

MORALNO-BOGOSLOVSKE OSNOVE HRIŠĆANSKOG PODVIŽNIŠTVA

Arhiepiskop Samarski i Sizranski Sergej (Poletkin)

SADRZAJ

PREDGOVOR

GLAVA 1. ASKETIZAM KAO PUT COVEKOVOG MORALNOG OPRAVDANJA

GLAVA 2. OPIT ETICKO-SOTERIOLOSKOG OBJASNJENJA SUSTINE HRISCANSKOG ASKETIZMA

GLAVA 3. EGZOTERICKI ASPEKT HRISCANSKOG PODVIZNISTVA

PRIMEDBE

SPISAK KORISCENE LITERATURE

Covek u savremenom svetu, je na osnovu unutrasnjeg uverenja svoje sopstvene svesti, daleko od istinske punoce zivljenja. Njim istovremeno vlada nezadrziva, bezumna zedj za zivotom, zelja da spozna sve sto je dano istorijom svetske misli i ljudskim opitom u shvatanju vecnog smisla postojanja. Otuda i apelacija za potvrdu religioznog opita, tendencija ka istocno-spiritualistickom shvatanju duhovnog zivota. Medjutim, od svih religija jedino Hriscanstvo pruza coveku opitnu proveru njegovih ocekivanja. Hriscanstvo predlaze coveku put duhovnog podviga i samim tim postavlja coveka na njegovo istinsko ontolosko mesto u svetu. Medjutim, aktuelno ispunjavanje Jevandjelja, podviznistvo kao i sve sto postoji u Hriscanstvu, nosi ambivalentni karakter: Jevandjelje je Knjiga, prozracna kao kristal, a istovremeno zapecacena sa sedam pecata; podviznistvo je svetlost svetu, a istovremeno zasticeno od sveta, ezotericna svojstvenost bogoizabranih licnosti. Zato je jedan od moralnih zadataka pravoslavnog bogoslovlja i obaveza da u opstem kontekstu pravoslavnog svedocenja ukaze svakom coveku, koji se izgubio u religiozno-pluralistickom svetu, istinske orijentire duhovnog zivota. Na pitanje, sta je kriterijum predlozenog puta, pravoslavno podviznistvo odgovara: zaslepljujuca duhovna lepota preobrazene licnosti.

Glava 1. Asketizam kao put covekovog moralnog opravdanja

Istorijsko nacelo hriscanskog podviznistva potice od Gospoda Isusa Hrista. Podviznistvo je sredstvo ovaplocenja tih zavetnih hriscanskih ideala, ka kojima treba da teze svi verujuci ljudi. Podviznistvo nije nista drugo, nego odraz same sustine Hristovog ucenja.

Obicno se s nazivom asketa povezuje pojam o monahu-otselniku, koji zivi strogim moralnim zivotom, a asketizam se smatra vezbanjem u umrtvljenju tela (4. 68). Takva je obicno preterano pojednostavljena-stilizovana predstava o asketizmu.

Grci su asketizmom nazivali prekaljivanje i vezbanje, koji su neophodni za borbe u areni. Filozofi stoicke skole su ovaj naziv poceli da upotrebljavaju kao pojam u smislu vezbanja u vrlini i uzdrzanju. Rec “askeza�? je u klasicnoj upotrebi imala i siri smisao, kao i uzi, to jest obuhvatala je i osecajnu, i duhovnu sferu, ali je oduvek oznacavala napor, trud radi ostvarenja nekog cilja (10. 6).

Kod Svetih Otaca se rec “askeza�? upotrebljava u dvojakom znacenju: u opstem smislu - “truditi se�?, “vezbati se�?, i u konkretnom - za karakterizaciju podviznistva od vremena nastanka monastva (10. 8).

Ime asketa se u prva tri veka dodeljivalo prvenstveno onim Hriscanima, koji su se dobrovoljno vezbali u strogom i uzdrzanom zivotu, ostajuci u uobicajenim okolnostima, u drustvu. Podviznici, koji su se usamljivali, udaljavali od drustva, su se nazivali anahoreti (41. 294).

Kada se monastvo istorijski pojavilo kao predstavnik strogog, podviznickog zivota, tada su u obicnom shvatanju i upotrebi reci monastvo, podviznistvo i asketizam postepeno postali sinonimi (32. 74). Drugim recima, asketizam je sredstvo hriscnaskog osvecivanja, posto su za ostvarenje istog “neophodni i veliki unutrasnji napori, brige, tuge, i svaka unutrasnja borba i savladjivanje prepreka�? (33. 81).

Prema ucenju Svetih Otaca Crkve, asketizam sam po sebi je daleko od toga da obuhvata i predstavlja hriscansko savrsenstvo. Prema misljenju prepodobnog Jovana Kasijana Rimljanina, postovi, bdenja, otselnistvo, upraznajvanje zapovesti Svetog Pisma, razdavanje sve imovine ne cine savrsentsvo, vec su samo sredstva za njegovo ostvarenje, posredstvom kojih se postize cilj.

Na osnovu toga se asketizam prema recima protojereja Aleksanda Solovjeva, moze definisati na sledeci nacin: “Asketizam - nije cilj sam po sebi, vec sredstvo za samoodricanje duha i sjedinjenje sa Hristom. Njegov cilj je da se putem telesnog uzdrzanja da prostor duhu, da se putem zaglusenja zivotinjskih vapaja da coveku da cuje glas savesti, putem gasenja strasti razgori u njemu dobrodetelj, putem ukrocenja zivotinjskih instikta u njemu projavi i pokaze Boziji lik, da putem podnosenja dobrovoljnih nevolja nauci da podnosi i nedobrovoljne - jednom recju asketizam ima cilj da pomogne podvizniku da svuce starog coveka s njegovim strastima i pohotama, da bi se obukao u novog (Ef. 4, 22-24)�? (28. 23).

Profesor Sergej Zarin u svom kapitalnom eticko-bogoslovskom istrazivanju asketizma, pise: “Pod asketizmom u direktnom i u uzem smislu treba podrazumevati opste plansko upotrebljavanje, svesno primenjivanje svrsishodnih sredstava radi zadobijanja hriscanske vrline, radi postizanja religiozno-moralnog savrsenstva. Asketizam ima direktan i osnovni cilj da prilagodi covekove prirodne snage i sposobnosti za primanje Bozanske blagodati, da ih nacini organom, poslusnim i dobrim orudjem za dostizanje i ostvarenje vecnog zivota u ljudskoj licnosti (10. 11-12).

Sto se tice neposredne, moralne strane asketizma, drugi bogoslov - protoprezviter I.L. Janisev, predlazuci svoje “Tekstove o hriscanskoj moralnosti�?, kaze: “Prostor moralnog razvoja hriscanina na zemlji je njegova idealna sloboda, nemogucnost cinjenja greha, s jedne strane, i s druge - potpuna otvorenost i ukrepljenje svih njegovih sila u dobru, drugim recima: moralnom savrsenstvu�? (42. 458), koje se postize na dva nacina: unutrasnjim, to jest cuvanjem u sebi duha revnosti za zivot po Bozijoj volji, i spoljasnjim, koji se sastoji u vezbanju dusevnih i telesnih sila u blagocestivosti, kao i u borbi sa zlom koje iskusava, drugim recima - askezom (42. 434, 450).

Utvrdjujuci asketsko nacelo u moralnosti, hriscanski filozof iz proslog veka Vladimir Solovjev, pise: “Moralni zahtevi potcinjavanja tela duhu se suocavaju sa suprotnom teznjom tela da sebi potcini duh, sto dovodi do podele asketskog principa: zahteva se prvo da se duhovni zivot ogradi od telesnih potreba, i drugo da se telo potcini i da se zivotinjski instinkti svedu samo na mogucnost ili materiju duha. Samoocuvanje duha je pre svega ocuvanje njegove prevlasti. To i jeste najvaznije u svakoj istinskoj askezi, i zato je prevladavanje duha u odnosu na telo neophodno za moralno covekovo dostojanstvo�? (29. 77).

Razmatrajuci asketizam kao zahtev moralnog zivota, prepodobni avva Dorotej kaze: “Bog je sazdavsi coveka, usadio u njega nesto Bozansko, kao neku pomisao, koja slicno iskri ima u sebi i svetlost i toplotu. Pomisao, koja prosvecuje um i pokazuje mu sta je dobro a sta zlo: to se naziva savest, i ona je prirodni zakon�? (6. 607). Znaci, pravilnije je i svrsishodnije razmatrati asketizam kao nacelo, koje je prozimajuci sav covekov moralni zivot, usmereno na iskorenjenje i gusenje egoizma u celom covekovom bicu, s ciljem pokretanja svih sila, i psihickih i telesnih, na sluzenju u delu ljubavi prema Bogu i bliznjima. Za postizanje tog cilja je neophodno “vezbanje covekovih snaga u odredjenom pravcu, pri cemu su neophodni uslovi borba, podvig i trud. To nacelo asketizma u smislu moralnog vezbanja je neophodno za ostavrenje oba vida moralne delatnosti, posto je bez vezbanja i bez podviga nezamislivo ne samo postizanje prevlasti duha nad telom vec i uopste nad svetom�? (42. 144).

Dakle, asketizam predstavlja uredjenu sveukupnost sredstava za zadobijanje vrline i postizanje moralnog savrsenstva. To je dobrovoljno vezbanje duse i tela u blagocestivosti, u borbi sa zlom koje iskusava.

Hriscanski asketizam nije po strani od istinskog hriscanskog zivota, koji i jeste neprekidan zivot sa Bogom; naprotiv, sama vrlina, ili vezbanje u dobru je nuzna za bogoupodobljenje; askeza nema nikakvog smisla ukoliko je bez blagodatne podrske i bez shvatanja cilja hriscanskog zivota. Asketizam sam po sebi nije cilj, ali doprinosi dostizanju istinskog cilja, koji se sastoji u zadobijanju istinske slobode, u dostizanju vecnog zivota, u spasenju. I u tome je moralna snaga asketizma.

Pocevsi od prvih vekova hriscanstva, apostoli i njihove pristalice su se vezbali u asketskim podvizima, i njih su nazivali asketama. Za njih su izvorno nacelo uvek bile reci Samog Hrista Spasitelja, Koji poziva: “Budite savrseni, kao sto je savrsen Otac vas Nebeski�? (Mt. 5, 48).

Crkveni istoricar Jevsevije naziva Hristove ucenike prvim asketama (9. 79, 86). Apostol Pavle kaze: “Nego iznuravam tijelo svoje i savladjujem ga, da propovjedajuci drugima ne budem sam odbacen�? (1 Kor. 9, 27).

U askete su se ubrajali i oni koji su se odlikovali posebnim covekoljubljem, kao naprimer clanovi jerusalimske zajednice prvih hriscana, medju kojima “nijedan ne govorase za imanje svoje da je njegovo, nego im sve bjese zajednicko�? (Dela 4, 32).

Primetnu sklonost ka asketizmu projavljuju i apostolski muzevi. Sveti Ignjatije Bogonosac u Poslanici Polikarpu, episkopu Smirnskom, savetuje bezbracnim da prebivaju u cistoti u cast Gospoda (22. 428). O tome govori i sveti Polikarp, episkop Smirnski, u svojoj Poslanici Filipljanima, pozivajuci ih da se “brinu o celomudrenosti, i da se uzdrzavaju od svakog poroka�? (22. 443-444).
Na askezu i uzdrzanje kao na uslov i sredstvo spasenja se konkretnije ukazuje u Ermovom “Pastiru�?. Ovde se daje savet za uzdrzanje od svih losih dela radi nasledja vecnog zivota (22. 242 - 245).

Mnogi drevni crkveni pisci su strogo moralno uzdrzanje uporedjivali sa mucenickim podvigom. Poznati hriscanski apologeta Minucije Feliks u svom delu “Oktavije�? primecuje usmerenost ka asketizmu kao posebnu odvaznost prvih hriscana (30. 357).

Prvobitno Hriscanstvo nije odbacilo svet, ali ga je preobrazilo delatnom ljubavlju, osvecujuci, ociscujuci i uzvisujuci zemaljsko, i prolazno vecnim, i pretvarajuci grehovno u pravedno (17. 25).

Asketska nacela proisticu iz same sustine Hriscanstva. Hriscanska bogoslovkska misao je morala da prodje kroz osamu u unutrasnjem duhovnom iskustvu, kroz sozercateljno-molitveno tihovanje u pustinji, kroz podvig otselnistva. Poznato je da zivi primer dobra, istine i lepote u delu moralnog savrsenstva ima ogroman znacaj. Predstavljajuci sebi sveukupnost vrlina, koje su pozeljne za ukrasavanje ljudske duse, podviznik hteo on to li ne hteo deluje na svakog coeveka, budeci u njemu blagodatnu teznju, koja za cilj ima ovaplocenje zapovedanog jevandjeljskog ideala.

Zivi primer dobra, istine i lepote je skupocen za coveka, kada je on istovetan sa ovom ili onom konkretnom aksioloskom vrednoscu. “Ta istina, koja je neprekidno ostvarivana u drustvima, u kojima su interesi viseg poretka sluzili principima moralne delatnosti je imala ogroman znacaj i u asketskom zivotu prvih hriscana, koji su bili srecni i blazeni u svom unutrasnjem zivotu�? (23. 54).

Ima mnogo primera usamljivanja asketa jos u III veku, a u IV veku podviznistvo otkriva svoje “lice�? svetu. Pre prepodobnog Antonija jos niko od monaha nije znao za “veliku pustinju�?. Njega smatraju “ocem�? monastva. U njegovom Zitiju se kaze da su cak “mnogobosci-zreci dolazili u hram Gospodnji, zeleci da vide Bozijeg coveka�? (24. 31), a sveti Jovan Zlatoust svedoci: “O tom posle apostola najslavnijem muzu, blazenom i velikom, se govori neprestano sve do danas�? (13. 88).

Monastvo nije nista drugo nego ovaplocenje tog iskonskog, jevandjeljskog shvatanja Hriscanstva u novim okolnostima, koje odredjuje zivot citave rane Crkve. U tom odricanju od sveta se projavila delateljna hriscanska ljubav prema ljudima. Njen izvor nije prirodna ljubav, koja je iskrivljena grehom, vec “bratstvo u Hristu stvoreno Njegovom blagodacu, koju cine clanovi zajednice Oca Nebeskog�? (17. 32).

Borba sa zlom, formiranje novog coveka u sebi po Hristovom liku i poslednji cilj - obozenje, to jest opstenje sa Bogom, - je ideal podviznistva i Hriscanstva uopste. “Hriscanstvo, - pise episkop Gurije, - je jedina medju religijama, koja daje opitnu proveru ocekivanja. Ono u potpunosti ostvaruje i ispunjava sve to, sto propoveda i obecava�? (3. 5).

Protiv moralne raspustenosti mnogobozackog drustva i grubog varvarstva novih narodnosti Rimske ekumene hriscanstvo je u vidu monaskog podviznistva otkrilo jos nevidjenu unutrasnju duhovnu silu, koja je zaokruzila veliko delo moralnog obnovljenja starog sveta. Prezviter Rufin, savremenik i ocevidac procvata hriscanskog podviznistva, svedoci: “Video sam u Egiptu oce, koji zive na zemlji, ali vode nebeski zivot ... Neki od njih su tako slobodni od svake porocne misli, da zaboravljaju da je li je u svetu i bilo neceg zlog ... Oni borave u pustinji, razdvojeni po kelijama, ali sjednjeni ljubavlju ... Svi oni se ni malo ne brinu o hrani ili o odeci i tome slicnom ... , ne pribegavaju k ljudima, ali obracajuci se Bogu kao Ocu sa molbom, dobijaju ono za sta se mole, jer je njihova vera takva da moze i gore da premesta ... , tako da ne treba sumnjati u to da svet postoji zahvaljujuci njihovim vrlinama�? (24. 17-18).

“Monaski rod je, - kaze Jovan Zlatoust, - blazen i cudan. To su Angeli u ljudskom telu; njihov zivot treba vise da odgovara carskom: oni savladjuju strasti, ne boje se smrti, spasavaju onoga ko joj se predao, ublazuju tudja stradanja, pobedjuju demone, a svojom molitvom doprinose i opstem crkvenom blagostanju�? (13. 12).

Trudovi, neprekidan rad radi prevlasti duha nad telom i volje nad strastima cine osnovu podviznickog zivota u covekovoj borbi sa zlom. Zato se velicina monaskog asketizma sastojala u tome da ona nije samo postavljala visoki ideal svetosti,vec ga je i ostvarivala. Cvrsta vera u ranije ustanovljeni obrazac svetosti je potvrdjena zivotnim opitom podviznika Pravoslavne Crkve, primerom njihove moralne cistote i pravednosti.

Vaseljenska istorijska velicina hriscanskog asketizma se sastoji u tome, sto se u njemu na osnovu svekolike teznje ka Hristu dolazi do moralnog savrsenstva, ociscenja i osvecenja ljudske licnosti, imajuci objektivan znacaj ne samo za samu sebe, koliko i za celo drustvo i za ceo svet. Zbog toga se uticaj asketizma posebno snazno vidi na drustvenoj moralnosti. U procesu hristijanizacije svetskog zivota, monastvo se razvija u stvaralacku, prvostepenu, kulturnu silu, koja vaspitava narode tokom skoro hiljadugodisnjeg perioda (17. 36-37).

S povecanjem broja ljudi koji teze monaskom zivotu, pojavila se potreba za sastavljanjem odredjenih pravila, koja su postala osnova monaskog zivota, i dala mu strogo odredjeni svrsishodni karakter. Tako su nastali manastirski ustavi, ciji cilj je da potcine zivot monaha strogo odredjenim pravilima. Sva ta pravila postavljaju jedne te iste zavete u osnovu monaskog zivota: celomudrenost, poslusanje, nesticanje, i glavna sredstva za postizanje tih ciljeva su - post i molitva. “Monaski zaveti, - kaze protoprezviter Jovan Janisev, - predstavljaju odricanje od svoje volje, siromastvo i bezbracnost, prihvaceni u Pravoslavnoj Crkvi od strane njenih clanova, proisticu iskljucivo iz pokajnih motiva, i ne ostvaruju se u gordim vidovima postizanja moralnog preimucstva u odnosu na druge ljude, vec predstavljaju vid bogougodnog zivota koji je najprikladniji za odredjena lica i koji odgovara njihovim individualnim osobinama, kao i vise moralno savrsenstvo, kojim treba da se odlikuje svaki hriscanin na svakom mestu i u svako vreme njegovog zemaljskog postojanja�? (42. 59).

Zavet celomudrenosti je za monaha sredstvo za postizanje prevlasti duha nad telom. S druge strane, taj zavet je pregradio put ka porodicnom zivotu, koja nija mogla da bude u saglasnosti sa osnovnim monaskim teznjama, jer ga je vezivala sa raznim zivotnim brigama (8. 261-264).

Zavet poslusnosti je oslobadjao monaha od samoljublja i gordosti, u kojima su sveti Oci videli uzrok svih grehova. Smirenje i poslusanje su pocetak hriscanske ljubavi prema Bogu i bliznjemu, i preko njih se ispituje duhovna zrelost monaha. “Poslusanje je, - kaze sveti Jovan Lestvicnik, - odbacivanje svoje duse, grob svoje volje, odsecanje svog rasudjivanja, neverovanje samom sebi u svim vrlinama do kraja zivota, kao i nelicemerno, potpuno predavanje drugome samog sebe pa cak i svog spasenja. Samo na taj nacin i u takvom obliku poslusanje je istinski korisno za podviznika�? (6. 492).

Ispunjavanje zaveta nesticanja vodi monaha ka dostizanju potpune nesebicnosti, zahvaljujuci kojoj covek bestrasno gleda na zemaljska blaga. Bogatstvo otvara sirok put ka svim culnim zadovoljstvima. I zato monah u punom smislu reci treba da bude slobodan od svega sto bi okupiralo njegov duh nekim koristoljubivim mastanjima. Sveto Pismo kaze: “Gde je blago vase, tamo ce biti i srce vase�? (Mt. 6, 21).

Post je neophodan za podviznika, kako bi ugasio plamen strasti koji uznemirava ljudski duh i smeta mu da se bavi duhovnim temama (5. 514). “Post je majka smirenoumlja, - kaze sveti Jovan Lestvicnik, - izvor svake mudrosti; post je - majka svih dobara, ucitelj celomudrenosti i svake vrline�? (14. 73). “Post uvek treba da bude sjedinjen sa molitvom. I molitva se vrsi sa paznjom narocito za vreme posta, jer dusa tada biva laksa, nicim obremenjena i ne pritisnuta pogibeljnim bremenom zadovoljstava�?, - poucava sveti Jovan Zlatoust (12. 757).

Molitva predstavlja unutrasnju potrebu monaha, koji se udaljio od prelesti svetskog zivota. Ona hrani dusu, a takodje sluzi i kao sredstvo za moralno vaspitavanje u spoznaji sopstvene nistavnosti u poredjenju sa neizrecivom Bozijom velicinom. Zato su post i molitva neophodna sredstva, koja utvrdjuju namere za cinjenje dobra i suzbijanje telesnih pohota i samoljubivih dela.

Ziveci celim svojim umom i svom svojom dusom u teznji ka Bogu i sa Bogom, imajuci brigu samo za ugadjanje Njemu i spasenje svoje duse, monah-podviznik se udaljava od drustva i naseljava se negde sam ili u krugu malobrojnih ljudi, njemu slicnih trazitelja Carstva Bozijeg, ostavljajuci pritom oca, majku, bracu i sve bliznje u svetu. Medjutim, to ne znaci da akseta nije imao u sebi ljubavi prema njima i svima bliznjima, ljubavi koju je Gospod zapovedio. Naprotiv, on ljubi svoje bliznje pravom hriscanskom ljubavlju, ljubi ih prema Spasiteljevoj zapovesti, kao samog sebe. Udaljujuci se od njih i osamljujuci se, predajuci se molitvi i sozercanju, monah donosi drugima neprimetnu veliku korist za svoju dusu i zajednicu koja ga okruzuje. “Mi monasi, - pise prepodobni Isaak Sirin, - dajemo prvenstvo samoci, ne zbog toga da bi se izbavili od dela milosrdja, vec zato sto se trudimo da se koliko je to moguce udaljimo od zivotnih briga i nevolja ali ne s namerom da se suprotstavimo potrebi kada se ona pojavi, vec se usamljujemo radi toga da bismo prebivali u neprekidnom bogomisliju, posredstvom kojeg mozemo mnogo bolje da se ocistimo od poroka i da se priblizimo Bogu. Ako se u nekim okolnostima pojavi neka potreba treba da se i za nju postaramo�? (15. 303-304).
Hriscanski otselnik se odrice od sveta, ali njegova unutrasnja, duhovna veza sa svetom preko toga postaje jos jaca, a njegov moralni uticaj na svet postaje jos siri i dublji. Za svet je veoma korisno vec samo postojanje monastva, kao primer viseg ostvarenja hriscanskog religiozno-moralnog ideala. Prema objasnjenju velikih podviznika, provesti skoro ceo svoj zivot u pustinji ili manastiru, i umreti za svet - znaci ziveti za taj isti svet u najboljem smislu reci. Podviznik umire, postaje neosteljiv samo za zlo, u kojem sav svet pliva (1 Jn. 5, 19), samo za sablazni i prestupe, kojima je svet preplavljen (1. 126). Coveku, koji je izmucen svakodnevnim brigama i ovozemaljskom sujetom, skromni podviznici hriscanske blagocestivosti uvek govore o drugom, visem svetu.

Pravoslavno hriscansko podviznistvo, kao izuztena pojava crkvenog zivota, ima svoj sopstevni unutrasnji sadrzaj i u sustini ne podleze nikakvom spoljasnjem istorijskom ili fenomenoloskom opredeljenju. Pojam “spasenje�? i “duhovni zivot�? predstavljaju osnovne kategorije koje se imanentno pripisuju hriscanima, i samo istorija cini pravoslavno podviznistvo asketizmom, pretpostavljajuci samim tim rasprostranjeni povrsinsko-stilizovani pristup u njegovoj oceni. Medjutim, podviznicki zivot buduci ezoterican, i zasticen od sveta dostojanstvom odredjenih blagodatnih licnosti, nosi u sebi taj ontoloski nov dublji sadrzaj, koji je tajanstveno i celomudreno sakriven od spoljasnjeg istorijskog svedocanstva. Podviznistvo je rezultat Bozanskog priziva coveka i u svojoj istorijski fenomenalnoj raznovrsnosti predstavlja ljudski odgovor na Bozansku blagodat, kojom raspolaze eklesija - Hristova Crkva. Duhovni put ostvaren u zivotu Crkve stavlja coveka na njegovo istinsko ontolosko mesto u svetu. “Ako se covek, - kaze sveti Isaak Sirin, - u cistoti duse pomiri sa samim sobom, pomirice se sa njim i nebo i zemlja; ako zaglibljen u necistoti ratuje sa samim sobom, ratovace s njim i priroda, prevremeno unistavajuci njegovo telo, kao i visnji, nevidljivi svet�? (16. 151). Stavljajuci coveka u pravilne odnose prema Bogu, svetu i drustvu, etika hriscanskog podviznistva predstavlja istinski radikalnu osnovu, na kojoj je moguce potpuno i aktuelno ispunjavanje moralnog zakona. U tom smislu hriscansko podviznistvo treba da bude priznato u svojstvu istinskog moralnog antropodicena.

Glava 2. Opit eticko-soterioloskog objasnjenja sustine hriscanskog asketizma

Pravoslavno ucenje o spasenju se zasniva na Bozanskom Otkrovenju, koje coveku predlaze asketski put za dostizanje vecnog zivota u Bogu.
Bog je stvorio coveka po Svojem liku i podobiju (Post. 1, 26). Iz toga sledi da je covek srodan Bogu, to jest predstavlja bogoliko bice. Boziji Lik je taj nepromenjeni idealni koren duse, koji coveka cini Covekom. Ali covek je zbog grehovnog pada izgubio Boziji lik, koji predstavlja “mogucnost beskonacnog otkrivanja Bozijeg lika u realnom okruzenju�? (38. 532). Zbog toga moralno usavrsavanje putem asketskog podviga predstavlja neizbezan faktor u delu spasenja.
Pojmovi “spasenje�? i “vecni zivot�? se u Jevandjelju upotrebljavaju kao sinonimi, koji su najtesnjim, unutrasnjim nacinom medjusobno povezani (Jn. 10, 9-10). Spasenje u hriscanstvu oznacava isceljenje od greha i kroz to daruje mogucnosti i sposobnosti za vecni zivot.
Covek kao venac svega stvorenog, mikrokozma, noseci u sebi Boziji lik i podobije (Post. 1, 26), je prizvan na najpuniji i najsavrseniji, Bozanski zivot. On je pozvan da razvija i usavrsava zadatak koji mu je poveren, zalog istine i blazenog zivota. Covek je prema ideji bogolikosti, substancionalno-religiozno bice, i zato njegov normalan zivot nije moguc drugacije sem u opstenju sa Bogom (10. 14).
Prema hriscanskom ucenju, Bog je zavoleo coveka jos pre njegovog stvaranja, i upravo ta zauzvratna ljubav od strane coveka ga dovodi u najtesnije opstenje sa Bogom. Posto se punoca svakog savrsenstva nalazi u Bogu, onda covek prirodno ne moze uneti u to jedinstvo nista novo, niti neki novi sadrzaj. Medjutim, covek je svesno i dobrovoljno narusio zajednicu ljubavi s Bogom, i odstupivsi od opstenja sa Njim, ali ne buduci u stanju i nemajuci nikakve relane mogucnosti da se zajedno sa tim odrekne i apsolutnog karaktera svojih duhovnih potreba, nasao se u bezizlaznom polozaju i najzalosnijoj protivurecnosti sa samim sobom. Poceo je u sebi da oseca unutrasnju podvojenost, stupivsi u sferu antinomije misli i zivota.
Za njega je umesto istinskog zivota za koji je predodredjen poceo zivot nezdrav, lazan, povezan sa neophodnoscu zakona smrti - i fizicke, i duhovne - i vecnim nezadovoljstvom i stradanjem (Rim. 6, 23) (34. 340).
Padom u greh, koji su pocinili prvi ljudi, nasa priroda se iskvarila. Hriscanstvo ostvaruje obnavljanje nase prirode u normalno stanje preko Hristovog iskupiteljnog podviga. Na taj nacin covek ponovo dobija mogucnost za istinski zivot (Jn. 10, 9) i sposobnost za njega putem svesno-slobodnog upodobljenja Hristu i usvajanja plodova Njegovog podviga (Jn. 1, 3).
Ucenje o covekovom iskupljenju i njegovom buducem vaskrsenju za vecni zivot u stanju nebeskog proslavljenja predstavlja jednu od najkarakteristicnijih specificnih osobenosti hriscanske religije (2 Pet. 3, 13) (40. 203). Ideja sledovanja Hrista (Jn. 12, 26) ukazuje na asketski karakter moralnog bogoupodoljavanja, isticuci pre svega element aktivnosti, podviga, borbe, putem kojih se dostize istinska bogolikost (10. 68-69).
Istinski hriscanski zivot moze biti nazvan bogocovecanskim zivotom upravo zbog toga sto u njegovoj osnovi u svojstvu glavnog principa lezi sinergizam Bozanske blagodati i ljudske slobode (Rim. 8, 28) (35. 173). “Podvig hriscanskog zivota, - pise prof. V. Nesmelov, - pri svoj svojoj nesumnjivoj tezini za slabog coveka, ne moze medjutim biti prenaporan za hriscanina, jer delo spasenja coveka nije samo njegovo licno delo, vec je ono i delo Bozije, i ono se istovremeno ispunjava kako licnim snagama coveka koji trazi spasenje, tako i Bozanskom silom Spasitelja sveta - Hrista�? (19. 416).
Spasenje hriscanina je nezamislivo bez Crkve, bez njene spasonosne sredine, jer su svi uslovi i sredstva za izgradnju covekove licnosti dati u blagodatnom zivotu Crkve, koja predstavlja misticno Hristovo Telo, cija je glava - Sam Hristos.
Vecni zivot pocinje i podrzava se u hriscaninu preko crkvenih Tajni. Osnovni pocetak hriscanskog zivota je Tajna Krstenja. U njoj u trenutku sjedinjenja Bozanske blagodati sa ljudskom slobodom, koja se naziva obracenjem, hriscanin dobija nepokolebljivu osnovu za duhovno radjanje i dalje usavrsavanje i razvoj (2 Kor. 1, 22) (10. 98).
Pokretacka sila tog unutrasnjeg preokreta u delu religiozno-moralnog formiranja coveka je vera. “Bez vere je nemoguce ugoditi Bogu�?, - kaze apostol Pavle (Jevr. 11, 6). On formulise glavne principe spasonosne vere, koja odredjuje sustinu svojih odnosa prema Hristu: “No sta vise, ja i smatram sve za stetu prema prevashodnome poznanju Hrista Isusa, Gospoda mojega, radi Kojega sam sve ostavio, i smatram sve za trice, da bih Hrista dobio. I da se nadjem u Njemu ne sa svojom pravednoscu koja je od zakona, nego onom koja je po vjeri u Hrista, pravednoscu od Boga na osnovu vjere; da poznam Njega i silu Vaskrsenja Njegova i udeo u Njegovim stradanjima, saobrazavajuci se smrti Njegovoj�? (Flp. 3, 8-10). U veri su prisutna dva momenta: negativni, kada se covek odrice svog egoistickog “ja�?; i pozitivni, kada on svoju volju potcinjava Bozijoj volji (Flp. 2, 21), a to znaci da zivi verom u Sina Bozijeg (Gal. 3, 22-27).
Ceo hriscanski zivot je ispoljavanje vere u Hristovu istinu, to jest u smrt i Vaskrsenje Gospoda kao centralni akt u delu covekovog spasenja. Na taj nacin vera predstavlja tu osnovu na kojoj se delovanjem Bozije blagodati i slobodnom saglasnoscu covekove volje gradi covekov duhovni zivot.
Iz vere bezuslovno proistice ljubav prema Hristu (1 kor. 13, 2-10). Ta istina se provlaci kroz celo Sveto Pismo i hriscansko bogoslovlje. Na pitanje jevrejskog knjizevnika, koja je najvaznija zapovest u zakonu, Hristos Spasitelj je odgovorio: “Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim i svom dusom svojom i svim umom svojim. Ovo je prva i najveca zapovest. A druga je kao i ova: Ljubi bliznjega svoga, kao samoga sebe. O ovim dvjema zapovijestima visi sav Zakon i Proroci�? (Mt. 22, 37-40).
Istinska ljubav je najdublje unutrasnje religiozno-moralno covekovo osecanje, koje pri pravilnom razvoju zahvata celo covekovo bice i u potpunosti ga preobrazava prema nacelima Bozanskog, Hristovog zivota. Ljubav je pocetak bogolikosti i neophodno sredstvo istinskog bogoopstenja. Bez nje je nezamislivo bilo kakvo moralno savrsenstvo.
Ako se vera projavljuje u ljubavi prema Bogu i bliznjima, kao neophodnoj zapovesti jevandjeljskog zakona, onda se ona usavrsava kroz pokajanje (Ef. 5, 1-21) to jest preko neposrednog covekovog obracenja ka Hristu. Hriscanski religiozno-moralni zivot podviznika pocinje upravo sa pokajanjem. Ono je osnovni cin moralnog formiranja coveka, neophodni prelazni stepen iz stanja nepreporodjenosti i grehovnosti ka moralnom i bogolikom zivotu. I u tom odnosu pokajanje predstavlja osnovu asketskog principa. “Pokajanje je pomirenje sa Gospodom preko cinjenja dobrih dela, suprotnih predjasnjim gresima�?, - poucava sveti Jovan Lestvicnik.
Ruska rec “pokajanje�? odgovara grckoj “metanoja�?, sto znaci “promena�?. Ta rec se u svetootackoj literaturi u negativnom planu smatra kao uzdrzanje od zla i greha, a u pozitvnom kao cinjenje dobra (6. 495). Sustina moralnog preobrazaja u pokajanju se sastoji u prebacivanju zivotnog centra mase sa sebe na Boga i bliznje, a s negativne strane na odricanje od svoje volje. U podvigu pokajanja se na mesto egozima stavljaju ljubav i Bozija volja. Taj proces postepenog unistenja greha - egoizma, njegovog neprekidnog istiskivanja iz covekove prirode putem prilagodjavanja svih snaga hriscanina na sluzenje novom zivotom principu naziva se osvecenje (10. 19-20). Vera i pokajanje se uzajamno nadopunjuju. Na osnovu toga se sustina spasonosne vere sastoji u covekovoj potpunoj predanosti Spasitelju, u slobodnom usmeravanju svih sila ka Hristu radi primanja Njegove istine, “u sveceloj odlucnosti da se od sada ne zivi po nacelima egoisticnog samougadjanja, vec da se zivi po Hristu, i po Njegovoj svetoj volji�? (10. 102).
Glavni uslov u delu covekovog moralnog preporoda je odlucnost. Radjajuci se duhovno krstenjem, hriscanin umire za greh i vaskrsava za istinu i svetost; saraspinjuci se Hristu, on samim tim ucestvuje i u Hristovoj smrti (5. 485-486). Oblaceci se u Hrista, covek dobija slobodu od greha: hriscanska sloboda je svojstvo i osobina blagodatnog, duhovnog zivota. Zivot po duhu je ustajanje protiv tela, koje se projavljuje preko “strasti i pohota�? (Gal. 5, 24). I zato sam duhovni zivot hriscanina treba da se sastoji od neprekidne borbe sa grehovnim nacelom, koje postoji u covekovoj prirodi. Podvig borbe sa grehom, i stastima zahteva od coveka velike napore. Pobeda nad grehom se na daje na dar, vec je to podvig cak “do krvi�? (Jevr. 12, 14).
Spasenje usvojeno od strane coveka, koje objektivno vrsi Hristos, se ostvaruje borbom sa neprijateljskim silama carstva tame i greha (Jn. 12, 31), koje teze da u covekovoj dusi zagluse zalog vecnog zivota (Mt. 13, 20-22), koji je hriscanin zadobio u Tajni Krstenja, i uguse njegovu teznju ka vecnom spasenju. Na taj nacin, opravdanost asketizma proistice iz shvatanja same sustine hriscanskog preporoda.
Svetost, bogolikost, koje covek dostize u opstenju sa Hristom jos ovde, na zemlji, predstavljaju osnovni sadrzaj njegovog zivota, a potom nakon smrti, dovode do mogucnosti i realnosti neposrednog opstenja sa Bogom, kao izvorom viseg blazenstva, duhovne, najcistije i beskonacne radosti (10. 135). Zato je u delu spasenja najvaznije unutrasnje savrsenstvo hrsicanina, koje asketi nazivaju “cistotom srca�?.
Srce prema svetootackom ucenju predstavlja “centar zivota�? kako fizickog tako i duhovnog. Ono se nalazi dublje od drugih delateljnih sila (uma i volje) i predstavlja njihovu osnovu (10. 577). Sveti Oci poistovecuju srce sa duhom, to jest sa tim sto predstavlja razumni deo duse. “Srce je unutrasnji covek, - pise episkop Teofan, - ili duh, gde je sama spoznaja, savest, ideja o Bogu s osecanjem zavisnosti od Njega u svakom pogledu, sva duhovna i vecno vredna�? (36.97). U srcu dolazi do neposrednog susreta coveka sa Bogom.
Posto srce pripada razumnoj covekovoj sustini, onda je glavni zadatak podviznickog usavrsavanja normalno stanje uma u njegovom odnosu prema srcu. Ako pomisli dolaze iz srca, onda um treba da ga cuva od zlih pomisli, usmeravajuci ih ka dobrim. Podviznici radi boljeg napredovanja u duhovnom uzrastanju uce o neophodnosti neprekidne paznje i trezvenosti (10. 581-582).
Paznja predstavlja pracenje stanja srca. Paznja uma, zadobijena trudom i iskustvom sluzi za pracenje onoga sto se desava u srcu, to jest u unutrasnjem zivotu. Paznja je uvek pracena budnoscu, to jest neprekidnim naporom snaga, s ciljem ocuvanja srca od grehovnih pokreta radi njegove cistote. Prema ucenju svetih Otaca “sve je u srcu, jer sto je u njemu, to je i na delu�? (37. 302).
Posle raskida od strane coveka zivog saveza ljubavi s Bogom harmonija prirodnih covekovih snaga je narusena i zamenjena rastrojstvom i disharmonijom. Grehovni pad prvobitnog coveka je doveo do protivurecnosti duha i tela u njegovoj prirodi (Post. 6, 3). Osecajnost je sve vise i vise prelazila u antagonizam sa covekovim duhovnim bicem. Jednostrana usmerenost covekovih snaga se projavila u strastima, koje su postale njegova druga priroda (10. 235). Episkop Teofan definise strast kao bolest volje, koja je despotski zahvata (37. 232). Prepodobni Isaak Sirin, opisujuci strasti, kaze: “Kada zelimo da navedemo strasti, onda ih nazivamo svetom; a kada zelimo da ih razlikujemo prema razlicitim nazivima, onda ih nazivamo strastima ... Gde strasti vise nema, tamo je i svet umro�? (15. 18). Skoro svi podviznici definisu strast kao jaku, neprestanu zelju, zelju kao svesnu potrebu, koja je oprobana na osnovu iskustva njenog zadovoljenja. “Svaka zloupotreba, - pise prepodobni Maksim Ispovednik, - je strast, jer nije hrana zlo, vec stomakougadjanje; nije radjanje dece, vec blud; nije novac, vec srebroljublje; nije slava, vec sujeta; a ako je tako onda u prirodi nema zla, sem zlouptrebe�? (18. 120). Na osnovu ovoga se zakljucuje da je karakteristicna covekova crta u stanju grehovne povredjenosti posvetovljenost, prevladavanje zemaljskih interesovanja i predmeta, koje covek prihvata kao samovredna i samodovoljna dobra. I zato su podviznici tezili da se odreknu od svake ljubavi prema svetu, kako bi u srcu mogli da imaju Bozansku ljubav. Rec Bozija, koja hriscanima zapoveda ljubav prema Bogu i bliznjima, uporno kaze: “Ne ljubite sveta, ni ono sto je u svetu�? (1 Jn. 2, 15). Po samom smislu Svetog Pisma, hriscanstvo ne zahteva odricanje i ukidanje sveta, vec samo to da hriscanin ne prihvata svet u svojstvu samostalnog pocetka zivota, stiteci se od njegovog neprijateljskog uticaja. Zato su hriscanski podviznici, pozivajuci na odricanje od sveta, imali u vidu grehe i strasti.
Greh je neprijatelj ljudskom duhu, ali dusa i telo mu streme, jer su obremenjeni strastima. Dobro i Bozija volja se ljube u duhu, dok telo i dusa ne saosecaju sa njima, odbacuju ih, ili ako nije to, ne umeju da cine dobro i da slusaju Boziju volju (37. 12). I zato podviznik mora neprekidno da se suprotstavlja zlu i da prinudjava sebe na dobro (Mt. 11, 12). Pritom je neophodno biti veran donetoj odluci, ne menjati je, bez obzira na bilo kakve prepreke.
Nesmanjena usrdnost, spremnost za prolazak podviga postepenog i svekolikog usavrsavanja u duhu ukazane odlucnosti i savladjivanje svih prepreka na tom putu je to posebno nastrojenje koje asketi nazivaju “revnost�? (2 Kor. 11, 2) (10. 569). Revnost je vrlina bez koje se ne moze ucniti ni jedno dobro delo (5. 120). Revnost je uvek pracena vrlinom trpljenja, koja oznacava odlucnost, nepromenljivost unutrasnjeg “ja�? u odnosu na prihvacen nacin religiozno-moralnog zivota bez ikakvog kolebanja (Otkr. 14, 12).
Veliki znacaj u hriscanskom podviznickom zivotu se posvecuje radu, koji se shvata kao nacin ostvarenja prevlasti ljudskog duha nad nizim silama i sposobnostima ljudske prirode putem njihove upotrebe na sluzenje odredjenoj ideji. U radu podviznik nalazi svrsishodno sredstvo za savladjivanje i iskorenjivanje egoizma, narocito duhovne gordosti, i zadobijanje odredjenih vrlina, kao sto su smirenje, samoodricanje, trpljenje i poslusanje. I zato trudoljublje predstavlja neodvojivi deo asketskog zivota i najsvrsishodnije sredstvo za uzdrzanje covekove telesne prirode u duznom, normalnom stanju u odnosu na duh (10. 605).
Sustina strasti je kao sto je vec receno u izvrtanju prirodnih covekovih potreba. I zato podviznik u borbi sa strascu treba da ovlada bogatim duhovnim opitom, kako bi mogao da razlikuje gde se zavrsava neprirodnost u usmeravanju i zadovoljenju odredjene potrebe i gde pocinje njeno normalno zadovoljenje (37. 185).
Ako se grehovni zivot odlikuje teznjom za zadovoljstvima, onda njemu suprotan sveti zivot treba po ucenju asketa da bude podvig podnosenja stradanja i lisavanja. Na osnovu ovoga sledi da je karakteristicna crta u zivotu hriscanskog podviznika trud na savladjivanju starog coveka radi dostizanja vecnog zivota. Hriscani se radi postizanja tog cilja trude da uguse prvi grehovni zacetak - pomisli, trudeci se da im od samog pocetka ne daju mesta da uzrastaju u njima i da vrse zlo na delu, odsecajuci svoje strasti dok su jos mlade i nisu ojacale (10. 330).
Askete-podviznici proucavaju greh od njegovog zacetka do konacnog razvoja i pretvaranja u strast. Uobicajeni cin grehovnog dusevnog nastrojenja askete nazivaju pomislom. To je - seme greha. Postepeno se razvijajuci i jacajuci u ljudskoj dusi, pomisao prelazi u grehovno usmerenje, a ono se na svoj nacin zavrsava spoljasnjim delom (27. 239).
Asketi rezulat zacetog greha smatraju predstavu, koja predstavlja grehovni dodatak odredjenoj strasti, ali pri duhovnoj budnosti za “unutrasnjeg coveka�? taj dodatak prolazi bez traga, ne zadrzavajuci se u dusi. Medjutim, pri zadrzavanju misli na grehovnoj predstavi on postaje sadrzaj misli i prelazi vec u pomisli, a pomisli su opasne za duhovno stanje duse (27. 243).
Ceo ovaj slozen, a ponekad i dugotrajan proces, koji je nastao pod uticajem grehovnog dodatka se zavrsava potpunom i odredjenom usmeravanju pomisli ka dobru ili zlu. Zlo i dobro, prema prepodobnom Jovanu Kasijanu, nisu nista drugo vec samo razlicita usmeravanja volje: prvo - ka apsolutnom egoizmu; drugo - ka osnovi svog zivota i bica u Bozanskom zivotu. I ako hriscanstvo poziva coveka da stupi u Carstvo Bozije, to jest u carstvo dobra i zivota, znaci covek treba upravo na to da usmerava svoju volju (32. 90).
Grehovna strast je prvenstveno psiholoska i voljna cinjenica, i zato se borba protiv strasti usredsredjuje u psihickoj oblasti i usmerava na ozdravljenje volje. Nasuprot svake strasti, prema ucenju podviznika, postoji odredjena vrlina: protiv stomakougadjanja - post, protiv srebroljublja - milostinja itd. Moralno-vrednim i blagotvornim za duhovni zivot priznaje se samo sjedinjenje srca s ljubavlju ka dobru i mrznji ka zlu.
U Hristu se raspinje stari covek, a to znaci da se brise i unistava samo ono egoisticno, samoljubivo seme u coveku. Iz njegove prirode se izgoni i odlucno odstranjuje sve zlo, necisto, strasno, koje coveka unizava i cini ga robom pohote i slastoljubivih zelja. I zato ono istinsko ljudsko, oslobodjeno ugnjetavanja samoljublja i strasti, naprotiv, dobija mogucnost punog i beskonacno napredujuceg zivota, projavljujuci se u svoj svojoj lepoti i nepovredjenom savrsenstvu (Rim. 6, 11) (10. 367).
Bivajuci svestan svog gordeljivog “ja�? kao istinskog krivca za pad, podviznik uz Boziju pomoc odlucuje da odbaci svoju volju, svoje “ja�?, posto svoju volju smatra iskrivljenom. Ali odricuci se svoje volje i svojeg “ja�? radi hruscanskog savrsenstva, covek ne gubi svoju licnost. Licnost se upravo u cinu samoodricanja projavljuje u svojoj istinskoj svetlosti, ociscena od stranih primesa gordeljive samohvalisavosti, povrativsi svoje dostojanstvo.
Odsecanje svoje volje nije apatija - stanje u kome je coveku sve svejedno. Apatija je patolosko stanje, dok je hriscansko odsecanje volje normalno stanje, to jest procvat moralnog zdravlja (27. 377). Podviznici samoodricanje shvataju kao odsecanje svoje grehovne volje i odbijanje izvrsavanja volje svog iskrivljenog “ja�?, kao i potcinjavanje svoje volje Bozijoj volji (15. 172-173).
Samoodricanje se uvek spolja projavljuje kao delatni zacetak ljubavi, kao zivot u Bogu i bliznjem, ali ne u samom sebi. To stanje ljubavi, prema ucenju podviznika, predstavlja kao unutrasnji plamen duha, kada je covek moze se reci toliko pun ljubavi da bi kada bi mogao zagrlio svakog coveka na svom sopstvenom krilu, ne praveci razliku izmedju losih i dobrih. To je veoma jasno pokazano u klasicnoj semi prepodobnog avve Doroteja, gde je izobrazen zatvoreni krug - svet, a u centru - Bog; od zivotne kruznice ka centru idu radijusi - ljudski putevi, i sto se ljudi-radijusi vise priblizavaju Bogu, to su oni blize i jedni drugima, i obrnuto (6. 617).
Ljubav je zivotno seme koje se projavljuje u delima duhovne i telesne milosti. Ali te i druge projave ljubavi dobijaju moralni znacaj samo u toj meri u kojoj oni zaista predstavljaju iskazivanje ljubavi i imaju za cilj utvrdjivanje ljubavi, kao naprimer, molitva koja predstavlja jedan od hriscanskih podviga (7. 178). “Onaj covek koji se neprestano moli Bogu, - uci prepodobni avva Dorotej, - ako i ucini nesto dobro, zna zasto je to ucinio, i ne moze da se pogordi, jer sve uspehe pripisuje samo Bogu. On se smireno moli, i sto vise uspeva u vrlini, to se sve vise smirava�? (6. 607).
Molitva je vezivna karika coveka sa Bogom, ona nosi u sebi duhovnu silu, rusi pregradu izmedju zemlje i neba, izmedju duha i tela, priblizavajuci coveka Bogu i ljudima (6. 332). Ljubavlju i molitvom se unistava grehovna gnojna rana gordosti. Molitva za bliznjeg je cin sastradanja i ljubavi prema njemu, a gde ima sastradanja i ljubavi tamo nema ni razdrazljivosti, ni zlopamcenja, niti bilo koje druge strasti mogu imati uspeha (6. 623).
Svaka vrlina je povezana sa nekom drugom vrlinom kao karike jednog duhovnog lanca. Kao osnovu svih vrlina podviznici stavljaju ljubav prema Bogu i bliznjemu (Lk. 10, 27) kao zalog neprekinute hriscanske moralne delatnosti i vecnog zivota. Delatna ljubav prema bliznjemu neprekidno sve vise i vise ociscava ljudski duh, cineci ga sposobnim za cistu i istinsku ljubav prema Bogu. Takav put uzrastanja ka visem stepenu moralnog zivota je najzakonitiji (16. 102-109, 129-135). Sozercanje i delatnost su dva neraskidiva uzajamno uslovljena elementa hriscanskog spasonosnog puta. A to znaci da ljubav prema Bogu nije samo sozercavajuca, vec i delatna. Delatna ljubav prema Bogu se projavljuje i ostvaruje u istinskom sluzenju na dobro ljudima.
Hriscanstvo ne odbacuje covekove brige o samom sebi, posto su one prirodno povezane sa samom covekovom prirodom, s njegovim licnim postojanjem, duhovnim i fizickim (Ef. 5, 29-30). Priroda tu brigu postavlja kao konacno mesto i kriterijum ljubavi prema bliznjemu. “Ljubi bliznjega svoga, kao samog sebe�?, - glasi jevandjeljska zapovest (Mt. 22, 39). I zato asketizam tezi postepeno da dovede coveka u takvo moralno stanje, kako bi on u drugom, sebi slicnom coveku video ne sredstvo, vec cilj svoje zivotne delatnosti (Flp. 2, 4). Ljubav prema bliznjima, prozeta smirenjem se siri na sve ljude bez razlike na njihovu nacionalnost, uverenja, religiozne poglede, nacin zivota i ponasanja. Podviznik ljubi i gresnike, ne prenebregavajuci ih zbog njihovih nedostataka, smatrajuci da je nepoznavanje Boga uzrok njihove zablude.
Postojana cistota srca, ka kojoj podviznik tezi, ima za rezultat to da on sve ljude vidi kao dobre, i vise mu niko i nista ne izgleda porocno. U takvom stanju asketa je obuzet zalostivoscu ne samo prema svim ljudima, vec i prema svoj materiji. Prepodobni Isaak Sirin pise: “Milujuce srce se razgoreva za svu tvorevinu: za ljude, ptice, zivotinje, demone i za svu tvar, tako da pri secanju na njih covek lije suze�? (15. 253-254).
Sin Boziji je sisao na zemlju da bi spasao ljude. On se ovaplotio ne radi toga “da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroz Njega�? (Jn. 3, 17). Spasitelj nam je za nase spasenje dao Svoje zivotvorne zapovesti. On je u Jevandjelju vise puta ponovio sledece: “Ako zapovijesti Moje odrzite, ostacete u ljubavi Mojoj, kao sto sam Ja odrzao zapovijesti Oca Mojega i ostajem u ljubavi Njegovoj�? (jn. 15, 10). Dakle, vrlina, to jest ispunjavanje Hristovih zapovesti, je neophodan uslov spasenja i prebivanja u Bozanskoj ljubavi. “Podvizi, - pise sveti Marko Podviznik, - nisu nesto posebno drugo od zapovesti. Oni su zapovesti. Navedi mi podvige koji nisu zapovesti. Ako navedes molitvu - to je zapovest; ako spomenes odbacivanje pomisli - i to je takodje zapovest; ako napomenes samoumrtvljenje - i to je zapovest (odbacivanje sebe); i bez obzira koje delo podviznicke vrline navedes, sva su ona zapovesti�? (5. 486).
Vecni zivot je zivo, a ne razumsko spoznavanje Boga. “A ovo je vjecni zivot da poznaju Tebe jednoga istinitoga Boga i Koga si poslao Isusa Hrista�? (Jn. 17, 3). Bog se ne spoznaje razumom, vec srcem, koje ispunjava jevandjeljske zapovesti i ljubi Boga. “Opitno poznanje Boga, - pise patrijarh Sergej, - ocigledno ne moze u potpunosti biti nazvano zivotom, ukoliko ono nije upravo prezivljavanje, i osecaj Bozanskog zivota u sebi samom�? (25. 94).
Dakle, sam proces spasenja se sa pozitivne strane sastoji u sjedinjenju sa Hristom kroz veru, molitvu, Tajne Crkve i vrsenje zapovesti, a s negativne - u borbi sa grehom putem asketskog podviga. Prema recima prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, to i jeste “vaskrsenje duse u ovom zivotu�? (26. 47).
U zivotu Crkve se nista ne desava mehanicki, vec sve zahteva svesno i slobodno usvajanje. Usvajanje plodova iskupiteljnog podviga Isusa Hrista od strane svake licnosti se ostvaruje preko ucesca coveka u crkvenim Tajnama, i u svojstvu svoje soterioloske pretpostavke ima umiranje “starog�? coveka i formiranje “novog�?, koji vise ne zivi po telu, nego po duhu.
Po unutrasnjem karakteru svog sadrzaja spasenje ne moze biti ni odvojeno od moralnosti, niti joj suprotstavljeno.
Moralni principi dobijaju spoljnje opravdanje i smisao, ukoliko vode coveka ka spasenju, ka postizanju idealne norme svoga zivota. Stremljenje ka idealnoj punoci postojanja licnosti kao visem cilju, koji stoji pred covekom, pretpostavlja neprekidno moralno usavrsavanje ljudske licnosti u dinamici njenog unutrasnjeg rasta i duhovnog napredovanja. U ontoloskom smislu spasenje je sinonim svetsoti; svetost nije jednom i zauvek dostignuto stanje savrsenstva, kao nesto staticno i nepokretno. S tacke gledista pravoslavnog shvatanja svetosti, covek je uvek u pokretu, uvek je na putu. Na tom putu nema principijelne razlike izmedju onoga sto se predlaze opsteljudskom etikom, i zahtevima jevandjeljskog moralnog zakona. Razlike mogu biti samo u hronolosko-jerarhijskoj sledstvenosti stepena duhovnog napredovanja. Zajednicko za etiku i asketizam je to sto se njima predlaze jedini put duhovnog usavrsavanja, ciji objektivni soterioloski karakter ne zavisi od toga kako ce on biti interpretiran od strane ljudi. U opitu pravoslavnog podviznistva opsteljudske moralne norme dobijaju novi koeficijent, koji ih uzvisuje do beskonacnosti, dajuci im visi autoritet i bezuslovni obavezni karakter.

Glava 3. Egzotericki aspekt hriscanskog podviznistva

Osnovni kriterijum opravdanosti asketskog podviga kao puta, koji coveka vodi ka duhovnom savrsenstvu, je ta zaslepljujuca blistava lepota duhonosne licnosti, o kojoj govori svestenik Pavle Florenski: “Duhonosna licnost je predivna, i to dvostruko. Ona je predivna objektivno kao predmet posmatranja za okolinu; ona je predivna subjektivno, kao centar novog, jer vidi sav svet preobrazen�? (39. 32).
Bog je zavoleo svet kao svoju tvorevinu, koja “je dobra�? (Post. 1, 31) prema Tvorcevoj proceni, ali je iskvarena zlom zbog krivice coveka koji je sagresio. Hriscani su prizvani da ne ljube upravo taj, zlom iskvareni svet i da vode s njim neprekidnu borbu kako u samima sebi, tako i oko sebe pobedjujuci zlo. Cilj Hristove Crkve na zemlji je da prevodi njene clanove iz stanja “starog coveka�? (Ef. 4, 22) u nacin zivota “novog coveka, stvorenog po Bozijem liku, u pravednosti i svetosti istine�? (Ef. 4, 24), kako bi ceo svet na kraju karjeva bio preobrazen u Carstvo Bozije, kada ce “Bog biti sve u svemu�? (1 Kor. 15, 28). Hriscanstvo je u tom planu kosmicko. Ono u sebi ne sadrzi samo prihvatanje sveta, vec i otkrovenje o njegovom spasenju (11). Medjutim treba napomenuti da rec “svet�? (kosmos) u hriscanskoj terminologiji ima dvojako znacenje: kao kosmoloska i kao asketska kategorija. U asketskom smislu svet predstavlja sveukupnost zla i strasti. “Zlo, - kaze svestenik Pavle Florenski, - nije nista drugo vec duhovna izvitoperenost, a greh je sve ono sto vodi ka njemu. Ali prisutnost tog izvitoperenja licnosti zahteva svojevrsnu ortopediju, duhovnu ortopediju. Ta ortopedija je uzan podviznicki put po Svetim Ocima�? (39. 98-99). Hriscanin, ziveci na zemlji, treba da vodi borbu sa zlom radi prelaska iz “protivprirodnog u natprirodno stanje�?, po recima prepodobnog Isaaka Sirina (15. 24). I zato je osmisljavanje zivota i njegove vrednosti kao Bozijeg dara moguce samo kroz odricanje od sveta (zla) u smislu savladjivanja njegovih zahteva i sopstvenim utvrdjivanjem u nadsvetskoj osnovi postojanja. Dakle trazenje zivotnog smisla je borba za nebo, to jest unutrasnje obnovljenje (Gal. 6, 15).
Podviznik prvi put pronalazi sam sebe kada zrtvuje svoju privezanost za ovozemaljska dobra i ucvrscuje svoje postojanje u Bogu, ali hriscanin samim tim najdublje vezuje sebe za sve sto zivi na zemlji, a pre svega za svoje bliznje.
Hriscanstvo ukazuje na dva puta za dostizanje Bozijeg Carstva, koji su opisani u Jevandjelju - to je put Marte (delateljni), koja se brine “za mnogo�? (Lk. 10, 40) da bi sto bolje docekala Hrista; i put Marije, koja pazljivo slusa reci vecnog zivota, sedeci pored Spasiteljevih nogu (to je put sozercanja). Hristos nije odbacio ni Mariju, ni Martu, ali je samo ukazao na Marijinu prednost, koja je izabrala “dobar deo�?. Sozercanje je podvig savrsenih, koji provode zivot u samoci i tihovanju, sto je udeo malog broja podviznika. Ali i oni, izabravsi “dobar deo�?, pocinju svoj duhovni put, kao i ostali hriscani, od dela, to jest od spoljasnjeg telesnog podviga, od kojih je jedno od najvaznijih delo milosrdja. Prepodobni Isaak Sirin pise: “Ko nije stekao telesno delanje, taj ne moze imati ni dusevno; i zato se drugo radja iz prvog, kao klas iz psenicnog zrna�? (15. 399). I zato je potpuno pogresno misljenje ljudi, koji okrivljuju podviznike za to sto kao askete pogruzeni u same sebe odlaze od ljudi i gube vezu sa njima. Sama zivotna praksa pokazuje da nikada covek ne biva tako usamljen kao onda kada trosi svoje snage na spoljnje opstenje, samim tim pustoseci sebe.
Niko ne dostize takvo jasno shvatanje drugog zivota, kao podviznik koji je molitveno pritekao ka Prvoizvoru zivota - Bogu. Zivotni smisao hriscanina-askete se sastoji u molitvenom podvigu, obracenosti duse ka Bogu, u borbi sa nasom gordoscu, nasim egoizmom. I samo u hriscanskoj askezi ljudska licnost se u potpunosti projavljuje kao bogoliko bice. “Egoizam�? podviznika se na samom delu iskazuje u ignorisanju sveta kao sveukupnosti strasti (15. 18). Napustajuci ovozemaljski zivot, monah se predaje mirovnom zivotu.
Na taj nacin, “podviznici, s jedne strane, predstavljaju pred licem sveta dokaz realnosti drugog sveta i njegovih vecnih blaga. S druge strane, svojim podvigom, molitvom i duhovnim delanjem oni za mnoge prokrcuju put u Carstvo Bozije�? (20. 62). Duhovna sila je uvek nadindividualna. Opit molitvenog duhovnog podviga to neprestano potvrdjuje, ustanovljavajuci nevidljivu vezu medju ljudima. Usamljeni otselnik, koga niko ne vidi ni ne cuje, cini delo, koje utice na zivot celog drustva, kao naprimer prepodobni Sergej Radonjeski. Osnivac Trojice-Sergejeve Lavre se, kako je primetio Jevgenije Trubecki, “borio za svet, zastupajuci ga u molitvama. A one koji su se nalazili u svetu i koji nisu bili sposobni za tako velik molitveni uspon, on je pozivao na manji, ali i dalje uzviseni i odvazan borbeni podvig. Iz ovoga se vidi, da neprekidni religiozni polet ne radja pasivno, vec aktivno nastrojenje. Ono ne poziva ljude na ustupke nadmocnoj sili zla, vec ih ispunjava bodroscu i energijom za borbu sa njim�? (31. 227). I to za svet nevidljivo delo dovodi coveka u dodir sa tim bogatstvom, u kojem on pronalazi neprestanu srecu, koja predstavlja smisao zivota.
Hriscanstvo zahteva od svih ljudi neprekidni moralni podvig, neumorni duhovni rad, kako bi covek mogao da potcini svoje buntovno strasno telo mirnom duhu, to jest kako bi stremio preobrazaju svog “unutrasnjeg coveka�?. Medjutim, ziveci u savremenom sekularizovanom drustvu, vecina ljudi uopste ne obraca paznju na svoj unutrasnji zivot i nema pravilno shvatanje cak ni o tome sta se podrazumeva pod “strascu�?, kao ni o tome kako se one razvijaju u coveku, odakle dolaze, i kako postepeno pomracuju ljudski um i zarobljavaju celo njegovo bice. Ti ljudi su mrtvi i nemajuci duha zive samo telesno (Lk. 9, 60).
U postojanju borbe dobra sa zlom se krije dubok duhovni zacetak novog coveka u Hristu. U ovome i jeste psiholoska osnova podviznistva. Svakom coveku koji trezveno razmislja, i koji je manje ili vise opitno preziveo asketski put Hristove vere, je potpuno jasno da podviznistvo nije anomalija, vec zakonski covekov razvoj koji mu je bio predodredjen od strane Tvorca (15. 27).
Ceo proces spasenja se vrsi u svetlosti Bogoopstenja, ciji je konacni stepen Bogouseljenje, kada se Sveti Duh potpuno poverava coveku i useljava u njega. Prema recima prepodobnog Serafima Sarovskog, “cilj hriscanskog zivota je sticanje Duha Svetoga�?, i “nije stvar u vrlinama, vec u plodovima Duha Svetog, koje nam daruje preko njih�? (21. 5, 42). Dakle, asketizam nije sam sebi cilj, vec samo sredstvo za sticanje bogolikih osobina i dostizanje vecnog zivota.
Pripremajuci hram svoga srca za Duha Bozijeg, podviznik menja egoisticni sastav svoje licnosti u ljubav i svetost. On kroz promenu svog unutrasnjeg bica postaje ljubveobilni sluga i pomocnik bliznjima, a ozarenje svetloscu zivog Duha Bozijeg projavljuje u njemu nosioca svestvaralacke, sveustrojavajuce Bozije sile, pune ljubavi i molitve za sve zivo. Takve ljude Pravoslavna Crkva naziva svetima.
Svestenik Pavle Florenski pise: “Asketizam kao delatnost koja je usmerena na to da se Duhom Svetim sozercava neizreciva Svetlost, Sveti Oci nisu nazivali naukom, pa cak ni moralnim trudom, vec ... “umetnoscu nad umetnostima�?, slikom nad slikama ... sozercateljno znanje, koje se dobija asketizmom je filokalija “ljubav u lepoti�?. Zbornici asketskih dela, odavnina zvani “filokalije�?, uopste ne predstavljaju dobrotoljublje u nasem, savremenom smislu reci. “Dobrota�? se tu podrazumeva u drevnom, opstem znacenju, oznacavajuci pre lepotu, nego moralno savrsenstvo, i filokalija znaci “lepotoljublje�?. U stvari, asketizam ne formira “dobrog�? coveka, vec “prekrasnog�?, i posebna karakteristika svetih podviznika nije dobrota koju poseduju i telesni ljudi pa cak i veoma gresni, vec duhovna lepota, zaslepljujuca blistava lepota svetlonosne licnosti, koja ni na koji nacin nije dostupna debelom i telesnom coveku�? (39. 98-99). Duhovni zivot se ne odlikuje samo neprekidnom molitvom Bogu ili podvigom, ili odricanju od sveta, ili prosto blagocestivoscu. On predstavlja pre svega lepotu, to jest u prvom redu strog redosled u razvoju posebne sledstvenosti u zadobijanju vrlina (20. 65). Sveti Vasilije Veliki kaze, da onaj koji stupa na put duhovnog podviga treba najpre da utvrdi svoje “stope na prvim stupnjevima, a zatim da se sa njih penje sve vise i vise, dok na kraju kroz postepeno napredovanje ne stigne na onu visinu koja je ostvarljiva za ljudsku prirodu�? (2. 155).
Svetlonosna lepota obnovljene podviznikove licnosti postaje vidljiva kao rezultat njenog postepenog usavrsavanja u ljubavi prema Bogu i bliznjima.
Covek je predivan kako u svom stvaralastvu, tako i u nastupajucem preobrazaju. Ali preobrazaj ljudske licnosti pocinje vec u ovom veku, ovde, ukljucivanjem coveka u blagodatni opit Crkve. Dvojaki, ambivalentni karakter duhovnog covekovog preobrazaja je odredjen dvojakim karakterom hriscanske askeze: to je istovremeno i podvig, i lepota. S jedne strane, Carstvo Bozije ne dolazi na vidljiv nacin (Lk. 17, 20), vec se “s naporom osvaja” (Mt. 11, 12), “ono je unutar coveka” (Lk. 17, 21), kao sto su unutar coveka “sakrivena sva blaga premudrosti i znanja�? (Kol. 2, 3). S druge strane, preobrazena duhonosna licnost je svetlost svetu (Mt. 5, 14) i ne moze da sakrije svoju slavu, kao “grad koji stoji na gori” (Mt. 5, 14). Zaslepljujuca duhovna lepota hriscanskim podvigom preobrazene licnosti je najnepobitniji argument u opravdanosti hriscanskog pravoslavnog podviznistva, koji je s jedne strane predmet sablazni i prepirke od strane sveta, i s druge strane, aktuelni odraz pravoslavnog svedocenja u svetu.

Zakljucak

“U pocetku stvori Bog nebo i zemlju�? (Post. 1, 1). Stvaranje je osnovni princip odnosa Boga prema svetu. Cinjenica stvaranja pretpostavlja obozenje. Nebeska jerarhija, umna i premirna, neposredno vodi ka obozenju. Zemaljska jerarhija predstavlja mnogostepenu piramidu, koja tezi ka gornjem svetu. Carstvo minerala, biljna i zivotinjska carstva, prirodno i duhovno covecanstvo - su osnovni oblici postojanja s tacke gledista progresivnog procesa svetskog usavrsavanja. Svako od prethodnih carstava, prevodi svoje supstance u naredne, nove, vise oblike postojanja, odnoseci sa svakim prelaskom novu pobedu zivota nad smrcu, duha nad materijom. U buduce, sveopste Vaskrsenje sve tvorevine, svukavsi teski pokrov bezlicnosti, ucmalosti i ogranicenosti, treba se obuci u Bozansku lepotu, i biti prozet njenim zracima. Covek ima vise Bozansko prednaznacenje na zemlji. Medjutim, u empirijskoj povrsnosti Bozanski covekov status u svetu se nalazi pod pokrovom fizicke i moralne ponizenosti. Covekov kenozis u njegovom konacnom, zemaljskom postojanju je uvek bio predmet sablazni i sumnja o coveku sa strane stare i nove racionalne misli. Hriscanstvo ne pruza coveku samo nadu vec i opitnu proveru njegovih ocekivanja. Religiozni duhovni opit, buduci unutrasnje dostojanje licnosti, se projavljuje u svom ezotericnom poimanju i prezivljavanju u svojstvu te vise verodostojnosti, koja je u svojoj ontoloskoj, realnoj istinitosti iznad svake sumnje. Priznavajuci empirijske osnove duhovnog zivota, i vise od toga - oslanjajuci se na njih, pravoslavno bogoslovlje u pristupu ka problemu licnosti ne odvaja individualni covekov zivot od objektivnog sveta prirode, drustvenih veza, istorijskih i kulturnih uslova. Ono je takodje uzdrzano od preuvelicavanja uloge razlicitih determinanti u formiranju licnosti. U odnosima prema Bogu i svetu, prema coveku i duhovnim vrednostima, licnost predstavlja relativno potpunu i stabilnu strukturu, a istovremeno otvorenu i dinamicnu. Dinamika sveopsteg materijalnog postojanja dostize u covekovoj licnosti svoje vise ostvarenje, ciji je cilj obozenje. Covek se obozenjem ukljucuje u aktuelnu punocu postojanja, koja predstavlja sinonim moralnog savrsenstva licnosti kao i sinonim duhovne lepote coveka, koji se udostojio da postane ucesnik Tavorske svetlosti. Ontoloski udeo ljudske licnosti u Bogu u stvaranju je i konacni cilj ljudskog postojanja, koje se sastoji u obozenju coveka, kao pravo i duznost, odredjujuci taj put po kome treba da ide covek i sav ljudski rod. Istorija covecanstva i sva svetska kultura treba da budu shvaceni kao fenomen dinamicnog formiranja ljudske licnosti. Svetski kulturni progres treba da bude shvacen kao uslov i rezultat progresa ljudske licnosti, koja objektivno tezi ka dostizanju Bogom zapovedjenog ideala. U tom kljucu hriscansko podviznistvo, kao istinska antropodiceja zivota, dobija svoju moralno-bogoslovsku osnovu i opravdanost.

Primedbe

Aksiologija - filozofsko ucenje o vrednostima
Ambivalentan - dvojak
Antropodiceja - ljudsko opravdanje
Kenozis - samoumanjenje Bozanstva preko primanja ljudske prirode i njeno stradanje
Ontologija - filozofsko ucenje o zivotu
Sinergizam - saradnja, ujedinjenost
Soteriologija - nauka o spasenju
Substancija - osnova, sustina
Fenomenologija - ucenje o putu razvoja ljudskog saznanja
Teodiceja - Bogoopravdanost
Egzotericki - koji ne predstavlja tajnu, prednaznacen i za neposvecene
Eklesija - narodni skup
Empirijski - zasnovan na opitu
Ezotericki - tajni, skriven, unutrasnji

Spisak koriscene literature

1. Butkevic T., protojerej, prof. Beseda o znacaju monastva. “Vera i razum�?, N 3, februar. Harkov, 1895.
2. Sv.Vasilije Veliki. Sabrana dela, t.1. M., 1891.
3. Gurije, episkop. Bogomstvoren covek. “Bogoslovski radovi�?, sb.12.M., 1974.
4. Dalj V. Jednojezicni recnik zivog velikoruskog jezika, t.1. Izd.4-o.SPb.-M., 1904.
5. Dobrotoljublje u ruskom prevodu, dopunjeno, t.1. Izd. 2-o.M., 1895.
6. Dobrotoljublje u ruskom prevodu, dopunjeno, t.1. Izd. 2-o.M., 1895.
7. Dobrotoljublje u ruskom prevodu, dopunjeno, t.1. Izd. 2-o.M., 1895.
8. Dobrotoljublje u ruskom prevodu, dopunjeno, t.1. Izd. 2-o.M., 1895.
9. Jevsevije Kesarijski. Crkvena istorija, t.1. Izd. 2-o. Kn.2. SPb., 1858.
10. Zarin S. Asketizam po pravoslavnom hriscanskom ucenju, t.1.Kn.2-a. Opit sistematskog pitanja. SPb., 1907.
11. Zenkovski V.V. Problem kosmosa u hriscanstvu. “Zivo predanje�?, zbornik clanaka.
12. Sv.Jovan Zlatoust. Dela, t.4.SPb., 1898.
13. Sv.Jovan Zlatoust. Dela, t.7.SPb., 1901.
14. Prep. Jovan Lestvicnik. Lestvica. Trojice -Sergejeva Lavra, 1901, sl.6.
15. Sv.Isaak Sirin. Podviznicka slova. M., 1854.
16. Justin (Poljanski), episkop. Eticko ucenje sv.Isaaka Sirina. SPb., 1902.
17. Kozevnikov V. O znacaju hriscanskog podviznistva u proslosti i sadasnjosti. M., 1910.
18. Sv. Maksim Ispovednik. O ljubavi. SPb., 1819.
19. Nesmelov V.N., prof. Nauka o coveku, t.2. Kazanj, 1903.
20. Osipov A.I., prof. Sveti kao znak ispunjenja Bozijeg obecanja coveku. “ZMP�?, M., 1980, N11.
21. O cilju hriscanskog zivota. Sergejev Posad, 1914.
22. Spisi apostolskih muzeva u ruskom prevodu svest. P. Preobrazenskog. M., 1862.
23. Ponomarev P. Dogmatske osnove hriscanskog asketizma prema delima istocnih pisaca -asketa IV veka. Kazanj, 1899.
24. Rufin, prezviter. Zivot pustinjskih otaca. Trojice-Sergejeva Lavra, 1898.
25. Sergej (Stragorodski), arhimandrit. Pravoslavno ucenje o spasenju. Izd. 2-o. Kazanj, 1898.
26. Prep. Simeon Novi Bogoslov. Besede. M., 1905.
27. Sokolov L. Moralno-asketski pogledi ep. Ignjatija Brjancaninova, c.2. Kijev, 1915.
28. Solovjev A., protojerej. Starcestvo po ucenju svetih Otaca i asketa. Semipalatinsk, 1900.
29. Solovjev V. Asketski koren u moralnosti. “Pitanja filozofije i psihologije�?. M., 1895, januar.
30. Dela drevnih hriscanskih apologeta u ruskom prevodu svest.P.Preobrazenskog. M., 1867.
31. Trubecki E. Smisao zivota. M., 1918.
32. Teodor (Pozdevski), jeromonah. Asketski pogledi prep.Jovana Kasijana Rimljanina, prezvitera Masilijskog. Kazanj, 1902.
33. Teofan (Govorov), episkop. Tumacenje Poslanice Kolosanima i Filomonu (Kol. 1, 29). M., 1880.
34. Teofan (Govorov), episkop. Pisma raznim osobama o raznim predmetima vere i zivota. M., 1882.
35. Teofan (Govorov), episkop. Tumacenje Poslanice sv.ap.Pavla Galatima (11-16). M., 1882.
36. Teofan (Govorov), episkop. Tumacenje prvih osam glava Poslanice sv.ap.Pavla Rimljanima. Izd.2-o. M., 1890.
37. Teofan (Govorov), episkop. Put ka spasenju. Kratki opis asketike. Treci deo koncepta hriscanske moralne pouke. Izd.8-o. M., 1889.
38. Florenski P., svestenik. O vrstama napredovanja. “Bogoslovski vesnik�?, t.2.M., 1906.
39. Florenski P., svestenik. Stub i utvrdjenost istine. Opit pravoslavne teodiceje u dvadeset pisama. M., 1914.
40. Cistovic S., prof. Starogrcki svet i hriscanstvo u odnosu prema pitanju o besmrtnosti i covekovom buducem zivotu. Istorijsko istrazivanje. SPb., 1881.
41. Enciklopedijski recnik, pod red. profesora E.I.Andrejevskog, t.2.SPb., 1890.
42. Janisev I.L., protoprezviter. Pravoslavno-hriscansko ucenje o moralnosti. SPb., 1906.

preuzeto sa
http://www.samtel.ru/~orthodox/mag/01-1/ispovedanieveri/Obosn.html