Monah David Perović: CRKVA: ŠKOLA LIKA I PODOBIJA

ViÅ¡e i bolje nego ostalima , hrišćaninu su poznate dubine uma i srca Ä?oveÄ?jega. Nalazeći se sav u sastavu toga dvoga, on svoje srce oseća kao prekrupu iz koje odzvanjaju zamasi uma kao krupe kojom on mrvi pomisli. Hrišćanin opet, jeste vrsta kovaÄ?a i rastopa; pre nego Å¡to se rastop stisne, kovaÄ? ga iskiva u celinu. Zato je on u stalnoj trci s vremenom, ne bi li stigao da pomoću blagodatnog ognja, blagodatne rose ili blagodatne svetlosti bude uobliÄ?en kao rastopina u jednu umnosrdaÄ?nu celinu. Tom i takvom umetnošću savesni hrišćanin , u zajednici sa ostalima iskupljuje svoje vreme, dakle, predajući Duhu Svetom sebe ogvoždalog strasnom neosetljivošću , hrišćanin prelazi u jedno istinsko hristoljepije.

Mi znamo da za hristolepotom Ä?eznu svi, makar u ukraÅ¡avanju sebe bili neuspeÅ¡ni, Å¡to jest neistinito lepi. Naime i demoni posežu za svojom negdaÅ¡njom lepotom, sada pervertiranom sa ciljem da obmanu i da unakaze Božije sve i sva. Hrišćaninu pak pristoji da iÅ¡te Božiju blagodat, da bi u saradnji sa Duhom Svetim Ukrasiteljem, bio namalan hristolikošću i uzveo se do savrÅ¡ene ljubavi.

O svemu tome ovako je govorio božanstveni Dijadoh, episkop fotiÄ?ki:â€?

“Sveta blagodat nam kroz krÅ¡tenje daruje dva dobra, od kojih jedno beskrajno nadilazi drugo. Prvo dobro ona nam odmah daruje, jer nas obnavlja u samoj vodi i spira svu naÅ¡u neÄ?istotu greha, prosvetljujući sve crte duÅ¡e koje saÄ?injavaju ono – po obrazu. Drugo pak dobro – krÅ¡tenje, ona nam ne saopÅ¡tava odjedanput, nego Ä?eka da sa nama postigne ono – po podobiju. Kada, dakle um poÄ?ne duhovno snažno da oseća ili okuÅ¡a blagodat Svetoga Duha, tada treba razumeti da ona, blagodat, poÄ?inje takoreći da živopiÅ¡e podobije po liku. Jer, kao Å¡to živopisci najpre pomoću boje skiciraju oblik Ä?oveka, pa potom, dodajući boju za bojom izobražavaju izgled protottipa do samih njegovih vlasi, tako i ona-blagodat Božija kroz krÅ¡tenje najpre dovede lik u ono stanje u kome se on nalazio prilikom stvaranja Ä?oveka. Kada dakle blagodat spazi da mi o sveg srca želimo krasotu podobija, i dok pri tom nagi i spokojni stojimo u njegovoj radionici, ona vrlinu boji vrlinom i izgled duÅ¡e prevodi iz slave u slavu, izobražavajući tako u njoj karakter podobija. I mada nas Ä?ulo obaveÅ¡tava da se u nama obrazuje podobije – mi smo ga već pojmili iz tajne prosvećenja. Um stiÄ?e sve vrline kroz osećanje ravnomernog usavrÅ¡avanja i neobjaÅ¡njivog skalda. Pa ipak on ne može steći duhovnu ljubav ukoliko nije potpuno prosvetljen Svetim Duhom. Ako, pak božanska svetlost umu joÅ¡ nije otkrila sve ono Å¡to saÄ?injava podobije, makar imao sve ostale dobrodetelji, on će ipak ostati nepriÄ?astan savrÅ¡enoj ljubavi, a podobije i božansku ljubav steći će samo onda kada se bude upodobio božanskoj vrlini (pod upodobljenjem Bogu , pak podrazumevam ono Å¡to je i koliko je Ä?oveku moguće postići pomoću Božijom). Kao Å¡to se liku i živopisu dodaje ona oja koja preovlaÄ‘uje nad svim ostalim bojama da bi istakla njegovu sliÄ?nost sa prototipom sve do samog njegovog osmeha , isto tako biva i kod onih koje božanska blagodat živopiÅ¡e u Božije podobije; tada se ljubavlju dopunjuje prosvećenje i tada se time pokazuje da je lik dobio krasotu punoće podobija. Osim ljubavi, nijedna druga vrlina ne može duÅ¡i doneti bestrašće. Ljubav je punoća zakona (Rim.13,10). I tako, mada se naÅ¡ unutraÅ¡nji Ä?ovek obnavlaj iz dana u dan hraneći se ljubavlju, ipak će se on potpuno obnoviti samo kada bude dostigao njenu punoću.â€?

Monah David (Perović)