Čudo sa padobranom

U Boga nisam verovao. Kada je nastupilo vreme da idem u vojsku, moja majka koja je često odlazila u crkvu mi je dala cedulju sa napisanom molitvom i rekla: «Sine, neka ona bude uvek sa tobom». Kasnije sam saznao da je to bio 90 psalm. Dopalo mi je da služim u desntnim jedinicama. U vojsci ne dozvoljavaju da se ima nešto suvišno u dzepovima, i ja sam zašio molitvu u jakni na levom ramenu.
Prvi skok sa padobranom.
Nikada neću zaboraviti taj trenutak kada sam padajući kroz vazdušno prostranstvo povukao ručicu i … padobran se nije otvborio. Povukao sam ručicu i rezervnog padobrana – ni on se nije otvorio. Zemlja se uveliko približavala. U tim sekundama nisam mogao da dodjem do mamine molitve i da je pročitam, već sam samo udario to mesto na kome je bila zašivena i povikao: “Gospode spasi me!” Kao odgovor na molit vu, padobran se otvorio. Potom je bilo: pitanja nadredjenih i drugova, mamina radost i mamine suze, ali pre nego što sam se i spustio na zemlju, obećao sam da ću upisati seminariju. A potom sam završivši seminariju otišao u manastir i danas sam jeromonah.

Upozorenje roditeljima

U crkvi Zosime i Savatija je služio jeromonah Jovan. On je govorio da se mi, odrasli ne vodeći hrišćanski način života nalazimo u vlasti satane i da preko nas zli duhovi napadaju našu decu, jer ona nisu zaštićena.Bio sam svedok slučaja koji je dokazao istinitost tih reči.

Roditelji su doveli da krste dečaka od četiri-pet godina. Malo dete, dobro, a na licu zloba. Počeli su da ga skidaju, i tu je sve počelo. Krik, cika, on se sav izobličio. Šestoro odraslih su ga držali sa naporom. Dečakova snaga je bila nečovečanska, kao i glas kojim je vikao. Tek pošto su ga spustili u krstionicu, on se umirio i njegovo lice je zasijalo.

“Glasovi”

Jednu ženu od četrdeset pet godina su razgovori sa “glasovima” doveli do psihičkog rastrojstva. Kada su je posavetovali da se krsti, “glasovi” su počeli da joj sugerišu da će poginuti na putu. Posle Krštenja joj je postalo lakše, a potpuno se oporavila tek posle Pričešća.

“Bog me je spasao!”

Većina nas koji su u školskim godinama prošli kroz pionirske i komsomolske organizacije, je vaspitana u ateizmu. I daleko od toga da svako i odmah prilazi veri u Boga. U svakodnevnom životu mi kada je to na mestu i kada nije pominjemo Ime Božije: “Daće Bog”, “Pomoćiće Bog”, “Vidi Bog” itd., a da uopšte nismo svesni šta govorimo.
Mnogi ne veruju u to da je Isus Hristos – Bog, ne veruju u čuda koja je činio. Daj čoveku čudo, da ga vidi svojim sopstvenim očima, - tada će možda i poverovati u Boga. Mi živimo kao po uzrečići: Dok grom ne udari, seljak se ne prekrsti!”.

Tako sam i ja živeo. Iako sam bio kršten u mladosti, krstić sam svesno stavio tek pre otprilike pet godina. U crkvu sam išao jednom u pola godine, a još redje se ispovedao. U svom automobilu sam u prednjem delu stavio ikonicu Majke Božije i ponekad bih se pre svakog putovanja molio svojim rečima (ne znajući tradicionalne molitve) Gospodu Bogu i Majci Božijoj.
I jednom sredinom jula 1995 godine i za mene je “udario grom”.

Ušao sam u oštru krivinu na izlazu iz Visokovska u stranu Volokolamska., brzinom nešto manjom od sto kilometara na sat. Asfalt je bio mokar posle kiše. Automobil koji mi je išao u susret je pre ulaska u krivinu ušao u moju traku i sudar je bio skoro čeoni. Od mog automobila su ostala cela samo dva zadnja točka i desna zadnja vrata.
Osvestio sam se tek posle toga kada su me izvukli iz automobila, polomivši ostatke vrata. Ugledavši u kakvom stanju je bilo vozačevo sedište, izbezumio sam se: u kakvom sam ja tamo položaju bio? Zadobio sam nekoliko modrica, a u stegnutoj pesnici mi se nekako našla ikonica Majke Božije. I kako da ne poverujem?..Bog me je spasao!

Strašan znak

Evo šta je ispričao jedan sveštenik. On je na Bogojavljenje u crkvi sipao vernicima tek osvećenu vodicu. Prišla mu je jedna žena i dodala flašicu. Samo što je počeo da sipa vodicu u njenu flašu, flašica se raspukla i razletela na sitne komade. Začudjeni sveštenik je upitao ženu:
- Od čega je ta flaša? Da li je u njoj bilo nešto?
Zbunjena žena je odgovorila:
- Oče, želela sam da jedan mladić oženi moju ćerku. Da bi ga pridobila, nabavila sam od jedne babe uvračanu vodu, ali sam se bojala da je dam ćerki, pa sam želela da se toj vodi doda još i bogojavljenska vodica.

Snaga molitve

1994 godine sam radila nažalost veoma kratko u crkvi svetih Apostola Petra i Pavla. Ta crkva je jedna od najstarijih i najlepših u Moskvi. U njoj je bilo mnogo toga zadivljujućeg. Ja sam bila svedok nekoliko čudesnih slučajeva. Evo jednog od njih.

Služba se završila a ja sam stajala pored vrata. Prišla mi je žena koja se gušila u suzama i počela da me moli da joj pokažem gde se u crkvi nalaze odredjene ikone. Njen muž je umirao i ona je došla iz bolnice. Valentinin muž (žena se tako zvala) Aleksej je imao veoma tešku bolest bubrega, koja je počela nekako neočekivano. Tako smo nas dve počele da idemo od ikone do ikone i palile smo sveće pored svake ikone. Ja sam joj pričala o svetiteljima, koji su bili naslikani na ikonama, trudeći se da je utešim. Kako je ta žena plakala, kako je molila Boga da pomogne njenom mužu, da mu oprosti za njegov težak karakter i sve loše što je uradio u svom životu! Za nju nije postojao niko: samo Bog, Majka Božija i Sveti. Ja nikada nešto slično nisam videla.

Kada je polazila, ja sam i sama ne znam zašto zatražila njen telefon. Uveče me je nešto podstaklo da je nazovem. I odjednom sam čula njen veseo glas. Ispričala mi je sledeće.
Pozvao ju je dalji rodjak, koji je nekim čudom našao profesora-urologa, pri čemu je taj profesor specijalizirao upravo tu bolest. Profesor je dao saglasnost potpuno nepoznatom čoveku da pregleda bolesnika, i dogovorio se sa vojnom bolnicom Burdenko u kojoj se nalazila potrebna instrumentacija, kao i sa bolnicom u kojoj se nalazio Aleksej. I evo oni su se sad našli i idu po Alekseja da ga prevezu u bolnicu Burdenko. Razgovor sa profesorom i pregovori sa bolnicama su bili u to vreme, kada je Valja bila u crkvi. Pojavila se nada!Profesor je skoro do ponoći pregledao Alekseja i odredio je procedure. Bilo je to veoma komplikovano lečenje. Valja je bila u bolnici 24 sata. Aleksej je preživeo.

Aleksej je sad već potpuno bodar i radi i neke poslove po kući, pa se čak sprema i da se zaposli. A bilo mu je preostalo da živi samo nekoliko dana: bubrezi su već skoro bili otkazali.

“Šta mogu da ti kažem, kada ti prizivaš Boga?»

Monahinja Ksenija je pričala sledeće o svom rodjaku. On je mkad čovek od svojih 25 godina, sportista, lovac, karatista, nedavno je završio jedan od moskovskih instituta – uopšteno rečeno, savremeni mlad čovek. Jedno vreme se bavio istočnim religijama, a potom je počeo da opšti sa “glasovima iz kosmosa”. Koliko god su ga mati Ksenija i njena sestra odgovarale od toga, on je ostajao pri svome. Iz nekog razloga nije bio kršten u detinjstvu i nije želeo da se krsti. Na kraju – bilo je to 1990-1991 “glasovi” su mu zakazali susret na jednoj od kružnih stanica metroa. U 18.00 je trebalo da sedne u treći vagon voza. Naravno, njegovi domaći su ga odgovarali ali je on pošao. Tačno u 18.00 je seo u treći vagon i odmah je ugledao čoveka koji mu je bio potreban. Shvatio je to po nekoj neuobičajenoj sili, koja je dolazila od njega, iako je spolja izgledao sasvim obično.

Mladi čovek je seo naspram neznanca, i odjednom ga je obuzeo strah. Potom je pričao da nikada ni u lovu nije osetio takav strah. Neznanac ga je ćutke posmatrao. Voz je pravio već treći krug kada se mladić setio da u opasnosti treba izgovarati: “Gospode, pomiluj”, i počeo je u sebi da izgovara tu molitvu. Na kraju je ustao, prišao nepoznatom čoveku i upitao ga: “Zbog čega si me zvao?”. “A šta ja mogu da ti kažem kada ti Boga prizivaš?” – odgovorio je ovaj. Tada se voz zaustavio i mladić je iskočio iz vagona. Sutradan se krstio.

Isceljenje od slepila

Pri osvećenju vode se izgovara divna molitva, u kojoj se moli za isceliteljsku silu za one koji je koriste. Osvećeni predmeti imaju duhovna svojstva koje obične stvari ne poseduju. Projava tih svojstava je slična čudima i svedoči o vezi ljudskog duha sa Bogom. I zato su sva svedočanstva o činjenicama projava tih svojstava veoma korisna za ljude, posebno u vreme iskušenja i sumnji, to jest u duhovnoj vezi čoveka sa Bogom.

To je posebno važno u današnje vreme, kada je naširoko rasprostranjena zabluda da takva veza ne postoji i da je to nauka dokazala.
Medjutim nauka barata činjenicama, a odricanje činjenica samo po toj osnovi da se one ne uklapaju u odredjenu šemu – nije naučni metod.

Mnogobrojnim projavama posebnih isceliteljskih svojstava osvećene vode može se dodati još jedan potpuno verodostojan slučaj, koji se odigrao krajem zime 1960-61 godine.
Prestarelu učiteljicu-penzionerku A.I. su bolele oči. Ona se lečila u očnom dispanzeru, ali bez obzira na sav trud lekara, potpuno je oslepela. Bila je vernica. Kada je snašla ta nevolja, ona je nekoliko dana uzastopno sa molitvom stavljala na oči vaticu, natopljenu Bogojavljenskom vodicom. Na čudjenje lekara, jednog predivnog jutra je počela dobro da vidi.

Poznato je da je kod onih koji boluju od glaukoma tako rapidno poboljšanje nemoguće pri običnom lečenju, i isceljenje A.I. od slepila se može razmatrati kao jedno od projave čudesnih svojstava svete vode.

Nažalost, daleko od toga da se sva čuda zapisuju, a još manje štampaju, i mnogo toga ni ne znamo. Čudo koje sam ispričao će biti poznato samo uskom krugu ljudi, ali i mi koji smo se po milosti Božijoj udostojili da budemo medju njima, uznesimo Bogu slavu i zahvalnost.

“Ne mogu da pijem!”

U jednoj medicinskoj knjizi iz psihijatrije, koja je izašla početkom XX veka, njen autor, profesor, piše da on deli duševno bolesne na posednute i bolesne sa fizičkim oštećenjima organa nervnog sistema.

Prve je odredjivao na veoma jednostavan način. Davao im je da piju svetu vodu: niko nije mogao da primora posednutog čoveka da popijen svetu vodu.
Evo jednog slučaja iz života, koji to i potvrdjuje.

Naša poznanica je posetila mati E., veoma staru monahinju uzvišenog života. Kod nje je dolazio narod za duhovnu pomoć iz svih krajeva zemlje.
Mati je primala samo ujutru. Ona je slušala pitanja, molila se, a zatim odgovarala (kada je to bilo neophodno) i davala svetu vodu. 
Od te vode su se po svedočanstvu mnogih, isceljivali ljudi čak i od neizlečivih bolesti.
Kako priča naša poznanica, ona je došla sa nekoliko drugih ljudi tada kada je mati već završila prijem.

Poslušnica joj je rekla:
- Nadjite prenoćište u selu, mati će vas primiti sutra,
- Znam jednu staricu koja prima i noću, - rekla je jedna žena koja je došla kod mati. 
- A zar nećete poći s nama? – upitali smo je.
- Mati me neće pustiti kod nje, - uvereno je rekla žena. Mi nismo poverovali i nagovorili smo je da podje s nama. Mati nas je lepo dočekala i složila se da nas primi. Kada je primetila onu ženu koja je tražila prenoćište, odmahnula je na nju rukama:
- A idi, idi – neću te pustiti.
Ne shvatajući u čemu je stvar, počeli smo da molimo mati da pusti i tu ženu da prenoći.
- Vi nju ne znate, - rekla je mati, - jer ona nikada ne pije matuškinu vodu, a prosipa je u šumi.
Da bi nas uverila u to, mati je uzela flašicu, nalila vodu u šolju i dala toj ženi koju nije htela da pusti.
- Evo ti pij, onda ću te pustiti.
Žena je uzela šolju, i držala je neko vreme. Na licu joj se videlo da joj se u duši vodila neka borba. Vratila je šolju da čak nije ni pokušala da popije ni gutljaj. 
- Ne mogu da pijem, - rekla je.

Spasiteljev Lik na nebu

Na frontu sam bio 1941 godine kao 22-ogodišnji mladić. Učestvovao sam u odbrani Lenjingrada. Nemci su napredovali k njemu i bio je opkoljen. Pokušavajući da po svaku cenu zauzmu grad, zasuli su nas lavinom bombi. Prijatelji su mi ginuli jedan za drugim. I u toku jednog bombardovanja, kada se veliki broj bombi obrušio na grad, i činilo se kao da je nešto osvetlelo ceo grad, desilo se pravo čudo. Noćno nebo se odjednom ozarilo roza svetlošću, i na nebu se pojavio Spasiteljev Lik. Svi vojnici koji su se nalazili u tenkovima su od iznenadjenja pali na kolena i počeli da se krste.
Spasiteljev Lik je nestao. Nebo je postalo kao i pre, ali je bombardovanje prestalo. A mi još dugo nismo mogli da dodjemo k sebi … Od tada sam poverovao u Boga. Sa tom verom sam prošao ceo rat i posle Pobede se vratio kući bez ijedne rane. Hristov Lik mi je zauvek ostao u sećanju.

“Oče Alekseje, spasi!”

Početkom Velikog Otadzbinskog rata sam bio zarobljen od strane Nemaca. Zatvorili su nas u crkvi, a zatim počeli da izvode u grupama na streljanje. Poveli su i mene sa drugima. Setio sam se tada oca Alekseja Mečeva. U očajanju sam se pomolio: “Oče Alekseje spasi me”. I prekrstio sam se. Gledam, Nemci koji su nas vodili su se nešto dogovarali a potom su me odvojili od ostalih i više me nisu izvodli.

Sve su streljali a ja sam ostao živ. Od tada u svakoj nevolji i teškoći prizivam u molitvi oca Alekseja.

“Oče naš..”

Jedan mornar, koji je ratovao na Baltičkom moru sa fašistima, našao se u ledenoj vodi. Plivao je ali mu je ponestajalo snage. Hladni talasi su mu prekrivali i glavu. Odeća mu je bila mokra. Ruke i noge su se kočile i nije mogao da upravlja njima. Kuda da pliva? Gde je sever? Gde je jug? Magla. Neprobojna stena. Srce je jedva kucalo.
On je uništavao neprijateljske brodove, a sad je njegov čamac uništen. Niko nije ostao. I on će poginuti. Treba gledati istini u lice: ostaju mu poslednji trenuci. Čak i ako neki brod prodje pored, neće ga videti od guste magle. Do obale je daleko. A ne zna ni gde je. Hladnoća mu prodire u kosti. Sve mu je teže da diše. Nema čemu da se nada samo na čudo. Ali ceo život je smatrao a i učili su ga na Moskovskom univezitetu poznati profesori da čuda nema, da Boga nema, da su to sve izmišljotine nepismenih glupana.

U tim trenucima se setio omiljene bake koja mu je u detinjstvu govorila sasvim drugačije: “Ti samo reci: Oče naš. Nazovi Boga svojim Ocem. A hoće li Otac ostaviti u nevolji Svoje dete?”
I mornar je s trudom se prisećajući reči molitve, poslednjim snagama prošaputao: “Oče naš, Koji su na Nebesima! Da se sveti Ime Tvoje…”
Nije uspeo ni da završi molitvu do kraja, a gusta magla je nestala i pokazao se sovjetski brod, koji je slučajno bio u tom regionu, mornara su primetili i podigli na palubu. I to izbavljenje od sigurne smrti, a posebno posle pročitane molitve mu je bilo toliko čudesno, da je on poverovao u Boga.

Andjeo je pricestio umirućeg čoveka

U jednom planinskom mestu Srednje Azije se nalazila crkva, u kojoj su služila dva sveštenika. Jednom je iz jednog naselja došao vernik sa molbom za pričešće umirućeg čoveka. Jedan od sveštenika je bio bolestan, a drugi je odbio da ide iz nekog razloga.

Rodjak umirućeg čoveka se vraćao tužan, razmišljajući o tome da nije mogao da ispuni poslednju molbu bolesnog čoveka.
Ali kada se vratio kod bolesnika našao ga je u radosnom, prosvetljenom stanju.
- Kako sam ti zahvalan što si se potrudio da pozoveš sveštenika, jer sam imao sreću da se ispovedim i pričestim Svetim Tajnama. Rodjak se veoma začudio i shvatio da je umesto sveštenika umirućeg ispovedio i pričestio Andjeo Gospodnji.

O važnosti Proskomidije

Jedan veoma veliki naučnik, lekar se teško razboleo. Pozvani lekari, njegovi prijatelji su našli bolesnika u takvom stanju da je bilo veoma malo nade za njegovo ozdravljenje.
Profesor je živeo samo sa svojom sestrom, staricom. On nije bio potpuno neverujući, ali se malo interesovao za pitanja religije, u crkvu nije išao iako je živeo nedaleko od male crkve.
Posle takvog medicinskog saveta njegova sestra se veoma rastužila ne znajući kako da pomogne bratu. I tada se setila da se pored kuće nalazi crkva gde može da ode i da ime teško bolesnog brata da se pomene na Proskomidiji.

Rano ujutru, ne govoreći bratu ni reči, sestra je otišla na jutrenje i ispričala svešteniku o svojoj tuzi i zamolila ga da izvadi česticu i da se pomoli za zdravlje njenog brata. A u to vreme je njen brat imao vidjenje: kao da je zid u njegovoj sobi nestao i otovrila se unutrašnjost crkve, oltar. On je video svoju sestru koja je nešto razgovarala sa sveštenikom. Sveštenik je prišao k žrtveniku, izvadio česticu i ta čestica je uz zvuk pala na diskos. I u tom trenutku je bolesnik osetio da je neka sila ušla u njegovo telo. Ustao je sa postelje što odavno nije mogao da uradi.
U to vreme se sestra vratila i njenom čudjenju nije bilo kraja.

- Gde si ti bila?” – uzviknuo je bivši bolesnik. – Ja sam sve video, video sam kako si ti u crkvi razgovarala sa sveštenikom i kako je on izvadio česticu za mene. I tada su oboje sa suzama zablagodarili Gospodu za čudesno isceljenje. Profesor je živeo još dugo posle toga nikada ne zaboravljajući o Božijem milosrdju ukazanom njemu grešnom.

To nam je otkriven “delić” Višnje Stvarnosti

U toku letnjeg raspusta smo odlučili da sa celom porodicom obidjemo Zlatni Prsten sa novim automobilom. Poslednji grad naše maršrute je bio Vladimir. U Vladimiru smo se razišli dogovorivši se da se sretnemo u sedam uveče. Obišao sam centar grada i došao do Uspenjeske crkve. Ušao sam u crkvu …Sećam se kada sam imao 21 godinu i ušao u crkvu kao bezbožnik, jednom rečju kao “normalan” sovjetski student.

Sećam se da kada sam ušao porazilo me je sledeće: sve je bilo zaliveno oslepljujuće zlatnom svetlošću i nešto se dešavalo, neko se negde kretao, neznano kuda. Hor je pevao tako da nigde ništa slično nikad nisam čuo, a bio sam ljubitelj rok-muzike. I ja sam sve zaboravio: zaboravio sam na sebe, na svoju nevolju, planove. Stajao sam …i neprekidno plakao. Sećam se da nije bilo ustezanja, duša se zagrejala i postala zadivljujuće laka i bilo mi je nekako kroz suze radosno, olakšavajuće radosno i …sladosno.

Ne znam koliko je to trajalo. Potom sam se setio da ne smem da zakasnim za sedam sati. Pogledao sam na sat: bilo je vreme da krenem. Da li ste nekad izašli iz toplog, prijatnog doma u “pseću” vlagu? Eto kako sam se ja osećao kada sam izašao iz crkve na ulicu, iako je bilo toplo letnje veče. Vratio sam se u čudno uobičajenu stvarnost, sa nečim neovozemaljskim u duši, nekim potpuno nepoznatim osećajem.

Blizu crkve se nalazila diskoteka (bile su to 70-e). Napravio sam nekoliko koraka ka njoj, ali sam osetio da se gušim od te muzike. Ne fizički, nego nekako unutra, u duši. Svim svojim bićem sam osetio kako je ona hladna, strana. I ona, i ceo naš život, i svo naše okruženje. To sve je veoma nečisto, nedostojno i iz nekog razloga nam se zlo ruga …U poredjenju sa TIM što je bilo u crkvi…Potom sam se našao sa rodjacima. U razgovoru i poslu TO je nestalo, skoro se zaboravilo. Ali ONO je uvek sa mnom – taj otkriveni delić Višnje Stvarnosti. Kroz 12 godina sam se krstio zbog drugih dogadjaja, ali je u njihovom nizu TO bilo prvo …

“Taj pogled je iscelio moju dušu”

U našoj porodici je bilo malo radosti. Bila sam jedino dete svojih roditelja. Rasla sam sama jer su roditelji stalno radili. Uveče kada su umorni dolazili s posla okupljali smo se u kuhinji na večeri. Mama i tata su se često svadjali. Njihovi razdraženi glasovi i uvredljive, surove reči su se zabadale u moje srce …Bila sam ružna devojčica bez nekih posebnih sposobnosti. Nisam uspevala ni sa kim da se družim, iako sam to veoma želela. U duši su bili neprekidno prisutni neka samoća i tuga.

Sećam se tog dana: bilo mi je posebno hladno i tužno na duši. Nisam želela ni da čitam pa ni da živim. Pošla sam po gradu i ugledala na ulici obaveštenje da je u muzeju otvorena izložba starih knjiga i ikona. Pošla sam tamo. Naroda skoro uopšte nije bilo. Sećam se da sam odmah bila u nekom posebnom stanju: skoncentrisanosti i tišine. Na duši mi je postalo lakše, svetlije.

Više od sat vremena sam išla od knjige do knjige, od ikone do ikone. Želela sam da dugo, dugo stojim pored svake ikone. Osećala sam toplinu od ikona. Moja duša se polako zagrevala.
I sećam se toga kao da je to sad bilo – našla sam se pred ikonom Andreja Rubljova “Nerukotvorenog Spasitelja”. Samo sam pogledala na Taj Lik i desilo se nešto zadivljujuće: kao da je sve okolo nestalo, a i samo vreme je prestalo da postoji. U moju dušu je bio uperen taj pogled … Taj pogled je imao takvu snagu, da ni mene više nije bilo, i sav moj život se sastojao u tome da krenem u susret k njemu. Za mene nije bilo nikakve prepreke za taj pogled: On je o meni znao sve. I u njemu je bila takva ljubav, takva nežnost, takva toplina i takva radost, kakvu nikad nisam osetila. Zauvek mi je u srcu ostao osećaj da se nikada nikakva ljudska ljubav ne može čak ni u nekoj meri uporediti sa tom ljubavlju, koja mi je tada bila upućena.

To je trajalo čitavu večnost i kada sam se kao probudila preda mnom je bila ikona – predivna, od koje dugo nisam mogla da odem. Ali sam ja već bila druga. Zlatni potok je sagoreo večni mraz, koji je ležao u dubini srca. Taj pogled je iscelio moju dušu, i nekako je skupio. Sada sam imala zašto da živim. Osećala sam radost, blaženstvo zato što sam, bila potrebna i draga Njemu. A Kome? Još to nisam znala. Nisam ništa znala o Njemu. Samo sam znala da je On beskrajno lepši od svih ljudi, da On može sve da oprosti, da u Njemu nema nikakve hladnoće, da On može da pošalje u dušu okean sa toplim zlatnim talasima radosti i da je zagreje i oživi. To je bio kao potres, ali ne strašni, već spasonosni …

Sećanje na taj pogled je postala moja tajna od ljudi i pomoglo mi je da pretrpim sve nevolje do tada dok me On nije priveo u Svoju Crkvu na Sveto Krštenje.

«Kako sam spasla život sinu Svetim Krštenjem»

Kada je mom sinu bilo tri meseca, on se razboleo od stafilokokne upale pluća na oba krila. Odmah su nas hospitalizovali. Njemu je bivalo sve gore i gore. Kroz nekoliko dana nas je načelnik odeljenja prebacio u posebnu sobu i rekao da je mališanu ostalo još malo da živi. Mojoj tuzi nije bilo kraja. Pozvala sam mamu: “Dete umire nekršteno, šta da radim?”. Mama je tog trena otišla u crkvu po sveštenika. On je mami dao bogojavljensku vodicu i rekao koju molitvu treba da čita u vreme vršenja Krštenja. Rekao je da u izuzetnim slučajevima kada je čovek na samrti, Krštenje može da izvrši i mirjanin. Mama mi je donela bogojavljensku vodicu i tekstove molitve.

Soba je imala staklena vrata, a po hodniku su se sve vreme šetale sestre. One su se neočekivano okupile u tri sata noću. Naša medicinska sestra mi je poručila da pratim sinovljevo stanje, pošto će ona biti na sastanku. Ja sam mirno krstila sina. Dete je odmah posle Krštenja došlo k sebi.

Posle sastanka je ušao lekar i veoma se začudio: “Šta se to s njim desilo?”, a ja sam odgovorila: “Bog je pomogao!”. Kroz nekoliko dana smo dobili otpust iz bolnice, a uskoro sam dovela sina u crkvu i sveštenik je izvršio Svetu Tajnu Krštenja.

“Kako sam prišla k Bogu”

Odrasla sam u neverujućoj porodici. O Crkvi i Bogu nisam ništa znala. 1972 godine sam napunila 16 godina, i sama sam pošla da se krstim u Vaskrsenjsku crkvu u Sokolnicima. Prvi put sam došla u aktivnu crkvu. Sada mogu da kažem da me je Bog pozvao, ali tada nije bilo nikakvog objašnjenja: odjednom sam samo pošla. Prošlo je 20 godina. Bila sam isto tako ateista kao i moji bližnji. To nije bilo malo nego smo se i podsmevali onima koji su išli u crkvu. Ja sama naravno nisam išla i krstić čak nisam ni nosila. Napravila sam mnogo grešaka u svom životu, preživela sam veliku ličnu dramu. I tada je nastupio taj crni dan. Do tog dana sam skoro godinu dana pokušavala da shvatim kako sam dospela do potpunog sloma. To nikako nisam mogla da shvatim.

Nekako sam na poslu razgovarala sa jednom starijom ženom i ona je rekla nešto o crkvi. Upitala sam je zar ona veruje u Boga. I danas se sećam njenog osmeha i odgovora sa dostojanstvom, srećom, radošću: “Da, ja verujem u Boga”. Kao da se nešto pokrenulo u meni. Sutradan mi je donela nekoliko brošura. One su me malo zagrejale iako sam malo toga shvatala čitajući ih.
I tada je nastupio taj dan. Osetila sam veoma jako bezizlaznost svog života, samoću. Teško je sve to opisati. Rećiću samo da kao da je zračak svetlosti ozario moju dušu i ja sam shvatila da je koren svih zla – egoizam, gordost, a iz toga i ravnodušnost prema drugima, gnev, bezosećajnost itd. I tu se već pojavio odgovor na moje unutrašnje pitanje – samo jedna reč: Bog.

Ne mogu da opišem olakšanje koje sam tada osetila. Moja sreća je bila neizmerna. Sada sam takodje mogla da kažem da verujem u Boga. Ja sve to dugo opisujem, ali se sve to dešavalo brzo, i vremenski se ne može izmeriti. Čvrsto verujem da me je spasla Tajna Krštenja koja je izvršena dvadeset godina pre toga. Radujem se kada vidim kako ljudi idu da se krste i nose decu. Znam da će biti pod Svemogućom zaštitom.

“Mi nikada ne govorimo istinu”

Jedna poznanica, već starija žena je počela da razgovara sa “glasovima”. “Glasovi” su joj prenosili razna svedočanstva o svim bližnjima, pa i o drugim planetama. Deo toga što su govorili je bilo lažno ili se nije dešavalo. Ali moja poznanica to nije smatrala dovoljno uverljivim i nastavila je da im veruje. Vreme je prolazilo. Ona je počela da se loše oseća. Očigledno su se sumnje uvukle u njenu dušu. Jednom ih je direktno pitala: “Zašto vi često govorite laž?”, “Mi nikada ne govorimo istinu” , - odgovorili su “glasovi” i počeli da se smeju. Mojoj poznanici je pozlilo. Tada je pošla u crkvu, ispovedila se i više se nikada time nije bavila.

Umno retardirana devojka

U crkvu su nedeljom i praznicima dovodili umno retardiranu devojku: ona uopšte ništa nije razumela i njeno lice je bilo potpuno bezlično. Devojka bi se preobražavala kada bi je uvodili u crkvu. Posmatrala bi sve okolo, a kada su je pričešćivali njeno lice bi bilo radosno.

“Hoćeš li k Meni?”

Bilo je to u 6-oj Gradskoj bolnici u Moskvi, na odeljenju za povrede kičme. Mi, nas nekoliko vernika iz Elohovske crkve smo bili u toj bolnici i pomagali svešteniku i bolesnicima onako kako smo mogli. Sećam se da sam ušao u jednu bolničku sobu i odmah ugledao jednog čoveka koji je očigledno bio najteži bolesnik na celom odeljenju. Ležao je nepokretno na ledjima. Pošao sam k njemu i porazgovarali smo. Evo šta mi je ispričao o sebi.

Jednom uveče se posle posla vraćao kući. Ušao je u svoj podzemni prolaz koji je bio mračan. Na njega je neko naleteo i počeo da ga bije. Očigledno je bilo nekolicina njih koji su ga tukli. Izgubio je svest.

Prvo što je video bilo je – Gospod, tako nežan, stoji pored njega i pita ga: “Hoćeš li k Meni, ili hoćeš da ostaneš na zemlji?”. A on je odgovorio: “A šta će biti sa mojom ženom i decom?”. I Gospod mu se nekako veoma lepo osmehnuo i – sve je nestalo…
Osvestio se. Taj najteži bolesnik potpuno nepokretan je imao zadivljujuće lice, prijatno i radosno (iako je to teško povezati sa bolovima koje je osećao) i veoma bistre oči.

Božija pomoć ateisti

A evo šta se desilo mom starijem bratu. On je deset godina stariji od mene uspešan u poslu, tipični savremeni biznismen. Ima porodicu: ženu i dvoje dece. Jednom se preopteretio i imao srčani napad. Bili su to jaki bolovi. Došla je hitna i odvezli su ga u bolnicu. Neko vreme je bio na reanimaciji, a zatim su ga prebacili u dvokrevetnu sobu. Bolnica je bila dobra, opremljena po poslednjoj reči tehnike.
Sledeće noći su njegovog suseda prebacili na odeljenje za reanimaciju zbog rapidnog pogoršanja stanja. Brat je ostao sam u sobi. San nije dolazio na oči. Već duboko noću, ležeći na ledjima on je odjednom osetio da s krajeva prstiju nogu i ruku počinje da ga prožima hladnoća po celom telu. Nekoliko puta je pritisnuo zvono da pozove sestru, ali niko nije dolazio: da li je sestra zaspala … A hladnoća ga je obuzimala sve više i više, sve bliže k srcu. I brat je pomislio: “Kada ta hladnoća dodje do srca, umreću”.

Treba da kažem da je moj brat potpuno neverujući čovek. I više od toga neko ko poriče Crkvu. Svako pozitivno pominjanje Crkve izaziva kod njega negativnu reakciju.
A hladnoća je nastavljala da se podiže naviše. I tada je moj neverujući brat govorio, ili šaptao: “Gospode, spasi me!”. I šta mislite da se desilo? Hladnoća je prestala. Uskoro su brata pustili iz bolnice. Na žalost, on nije izveo nikakve zaključke iz toga što mu se desilo i ostao je neverujući. Dok mu se ponovo nešto ne desi.

Čudesno obraćenje

Mojoj baki se desilo sledeće: ona je svoju veru sktrivala od vlasti. Jednom je šetala sa svojom prijateljicom-ateistkinjom i prošla pored crkve. U crkvi je bilo u toku Bogosluženje, ljudi su se molili. Prijateljica je odlučila da se podsmeva vernicima. Ušla je u crkvu i za vreme pojanja molitvi povikala: “Zašto se vi molite Onome Koji ne postoji?”. Baka je pokušala da je odvede i nagovarala je: “Ne treba to da radiš, ako se mole pusti ih neka se mole”. Ali njena prijateljica nije htela da prestane i rekla je tako da je svi čuju: “Ako Bog postoji, neka ja sad padnem i ne ustanem”.
I ona je zaista odjednom pala i nije mogla da ustane. Izneli su je napolje i ona je zamolila za malo vode i tada je kupila ikonicu. Posle toga prema bakinim rečima, ta žena je postala veoma verujuća, ali je bila bolesna do kraja života. Eto šta se desilo…

CUDA PRESVETE BOGORODICE

“Ustani i podigni!”

Moja prabaka je živela u Jaroslavskoj guberniji. Ona je više od deset godina ležala nepokretna – noge su joj otkazale. U njenoj sobi u uglu je visila Vladimirska ikona Majke Božije, Kojoj se ona često obraćala u molitvi.

Jednom je čula neko lupkanje, kao da je nešto palo i čula je glas: “Ustani i podigni”. Pogledala je oko sebe i videla da nema nikoga. “Učinilo mi se”, - pomislila je. I ponovo je potom opet čula reči: “Ustani i podigni”. Uplašila se a istovremeno i začudila: “Kako da ustanem kada toliko godina ležim nepokretna?”
I treći put je čula glas, odlučan, kao naredjenje: “Tebi govorim, ustani i podigni!”

Tada je osetila u sebi snagu, spustila je noge na pod i pošla u taj ugao odakle je čula glas. I šta je videla? Ikona (bez okvira, samo od daske ali je na njoj bio oslikan lik kao živ) je ležala na podu, prepolovljena na dva dela.

Ona se sa strahom sagnula, podigla ikonu i počela da sastavlja dve polovine, koje kao da su same srasle. Ali pošto nije precizno spojila obe polovine, jedna strana lica Majke Božije je ostala viša od druge. Od tada je starica ozdravila, a ikonu su odneli u crkvu i od nje su se dešavala čuda.

Brzopomoćnica

Van grada su živele dve meni poznate sestre – veoma pobožne žene i usrdne molitvenice. U njihovom životu je bilo mnogo toga čudesnog. Jednom su za vreme rata, zamenivši nešto za krompir, natovarile ga na sanke i povezle. Put je bio dalek. Izmučene i gladne, ostale su bez snage. Pomolile su se: “Presveta Bogorodice, pomozi nam”.

Stajale su na putu bez snage i videle da im prilazi dobronamerna Žena i govori: “Veoma ste umorne, pomoćiću vam da dovezete krompir”. I Ona im je pomogla da ga voze. I njima dvema je bilo tako lako da voze s Njom, da su se začudile gledajući Je, i bojale su se da je pitaju Ko je Ona. Tek kad su krompir dovezli do kuće izgubili su je sa vidika.

Tada su shvatile da je to bila Sama Brzopomoćnica – Presveta Bogorodica.

Pomoć od Vladimirske ikone Majke Božije

Moja majka je bila blagočestiva žena i primala je u kuću strance. Sećam se jednog starca sa dugom sedom kosom, odevenog u beli podrjasnik. Na ledjima je nosio tešku torbu, kao peskom nabijenu, a u ruci gvozdeni štap, tako težak, da mi deca nismo mogli da ga podignemo.

Naš otac je umro ostavivši majku sa šestoro dece. Majka je odlučila da otvori radionicu za šivenje kako bi prehranila decu. Pozajmila je novac, kupila materijal, zaposlila radnice i okačila natpis o primanju narudzbina. Počela je da čeka mušterije a njih nije bilo. Mesec dana je skoro prošlo, trebalo je da da platu radnicama, a novca nije imala. Počela je da zapada u očajanje.
Odjednom joj je prišao neki stranac. Mama mu je sa suzama ispričala svoju tugu. “Ne tuguj, Uljanuška, - rekao je stranac, - daću ti veliku pomoćnicu pa nećeš moći da postigneš da završiš sve narudzbine. Pošalji sa mnom nekoga radi pomoći”.

Mama je poslala našu dadilju, i oni su doneli veliku Vladimirsku ikonu Majke Božije iz stranikove kelije. Stranik je malo boravio u svojoj keliji, a više je išao po svetim mestima.
Stranik je naredio da zakačimo tu ikonu i da pred njom gori kandilo koje se ne gasi.

Kada smo okačili ikonu i upalili kandilo, mama je nas decu svu okupila. Stranik je čitao molitve, i mi smo se s njim dugo molili. Mama se molila sa suzama. Potom nas je starac sve blagoslovio, i otišao.
I odjednom su počeli pozivi od mušterija. Poziv za pozivom – do ručka smo imali dvanaest poziva. A sutradan smo privremeno prestali da primamo narudzbine: njih se za jedan dan nakupilo za ceo mesec. A potom smo morali da proširimo i radionicu.

Obraćenje oficira

Poznavala sam jednu porodicu, u kojoj je bila blagočestiva majka i mladi sin-oficir. On je u službi zaboravivši na Boga vodio raskalašan život. Majka, koliko god da je pokušavala, nije mogla da utiče na njega i samo se usrdno molila Majci Božijoj za spasenje njegove duše. 

Umirući, ona je pozvala sina k sebi i zamolila ga da joj da reč da će ispuniti njenu poslednju želju. Sin se složio. Majka mu je zapovedila da posle njene sahrane ode u crkvu i celiva čudotvornu ikonu Carice Nebeske. Ta molba majke koja je umirala je kao grom pogodila sina. Pri njegovom tadašnjem raskalašnom životu i nastrojenju duše ispunjenje te molbe mu se činilo nečim strašnim, jer se njegova vera skoro sasvim ugasila i on nije shvatao šta je to bogohuljenje.

Majka je umrla. Bez obzira na dubinu pada i strah pred svetinjom, sin nije smatrao mogućim da naruši oficirsku reč i primorao se da ode u crkvu. U njegovoj duši se bukvalno podigla bura, i što je bio bliže crkvi to je sve teže hodao. Ali osećaj obaveze koji mu je ostao ga je primorao da dodje do crkve. Tu je ugledao ikonu Carice Nebeske, koju je trebalo da celiva. Znoj mu je oblio lice, i on nije mogao da se pomeri s mesta. S velikim naporom je napravio korak napred i ponovo se zaustavio. Rastojanje do ikone od nekoliko koraka je prešao kroz sat vremena i kada je konačno skupio ostatke snage, celivao je ikonu i pao u nesvest …

Kada je došao k sebi, bio je već drugi čovek kao da je koprena spala s njegovih očiju. Uvideo je svu dubinu svog pada i svu tugu koju je pričinjavao svojoj majci …
Potpuno je izmenio svoj život, počeo je da ide u crkvu i usrdno se molio za oproštaj svojih grehova i za upokojenje duše svoje majke, čijim molitvama je njegova duša spašena.

Susret

U jednoj od moskovskih crkava je služio jedan sveštenik. U njegovoj porodici je živela kao rodjena blagočestiva žena Marija koja je iz sela došla u Moskvu 1936 godine.
Tridesetih godina taj sveštenik i njegova popadija su bili prinudjeni da napuste Moskvu na nekoliko godina. Najpre se vratila popadija. Trebalo je početi raditi, a devojčica nije imala s kim da ostane.
Nedugo pre toga Marija je došla u Moskvu i počela da radi kao domaćica u kući. Želela je da radi u nekoj blagočestivoj porodici do kraja svog života.
Dugo joj to nije uspevalo. Jednom je ušla u jednu od moskovskih crkava, stala pred čudotvornu ikonu Majke Božije i sa suzama se molila da pronadje blagočestivu porodicu. Pri izlasku iz crkve zaustavila ju je nepoznata žena. Njen izgled je Mariju porazio …

Žena joj je rekla: “Idi sutra u crkvu, pridji svešteniku, kada bude davao narodu da celiva krst. Zamoli ga da te primi u svoje domaćinstvo, a Ja Sama ću se za to pobrinuti”:

Žena je nestala, i Marija je shvatila da je pred njom bila Sama Majka Božija. Sutradan je u tu crkvu došla i popadija – supruga drugog sveštenika. Ona je na kraju službe prišla svešteniku koji je vernicima davao da celivaju krst, i zamolila ga da joj pomogne da nadje pomoćnicu za rad u kući, koja bi pazila maloletnu devojčicu za vreme njenog odsustva. Sveštenik je rekao da nema neki predlog za to, i ona je otišla da celiva ikonu Majke Božije.

Posle nje je k svešteniku prišla i Marija i zamolila ga da mu pomogne da pronadje blagočestivu porodicu u kojoj bi radila. Zadivljen takvom koincidencijom, sveštenik joj je rekao: “Pridji k onoj ženi koja stoji pored ikone, ona traži pomoćnicu za rad u kući”.
Tako je Sama Majka Božija zauvek sjedinila Mariju sa svešteničkom porodicom.

Teta Polja

Hram u Selenskom pod Klinom su zatvorili pred rat, a teta Polja je i dalje ostala njegov starešina. Vlasti su za vreme rata htele da naprave skladište u crkvi, ali ona nije davala ključeve. Tada su smatrali da ta crkva ne donosi nikakvu korist i parohija treba da plaća porez.

Šta je radila teta Polja? Imala je kravu. Gajila je telad, prodavala ih, a za novac koji bi dobila od prodaje je plaćala porez. Jednom je prodala malog bika i dobila novac da plati porez. Noću su kod nje došli lopovi, nasrnuli na nju i počeli da je guše. Ona se tada pomolila: “Majko Božija pomozi, pomozi!”. I odjednom se negde u kući čuo strašan tresak. Ona je pomislila: možda je mačka skočila sa čardaka, ali nije imala ni mačku. Lopovi su sve bacili i pobegli … I ona je platila porez.

Imala je ona i ovakav slučaj. Imala je malog bika, a u to vreme su vršili “kontraktaciju” životinja, i životinje su hvatali i negde gonili. Ona nije bila kući, a bik se odvezao i pošao sa stadom. Ona je dugo plakala: “Sada nemam novac da platim za hram”. A i njene čizme su bile loše, i vrata sva u rupama. Ona sama je mrznula zimi. “ A ja, - kaže, - ću otići kući, kucnuću štapom po nogama…” Tako je plakala nekoliko dana. I odjednom je neko pokucao na prozor. Prišla je i videla nečiju ruku koja je stavila zavežljaj i nečiji glas je rekao: “Uzmi, sluškinjo Božija”. I sve je nestalo. Otvorila je zavežljaj, a u njemu je bio novac. Tačno onoliko koliko je trebalo da plati.

U Belovežskoj Pušći

Za vreme rata se desio zadivljujući dogadjaj u Belovežskoj Pušći. 27 septembra 1942 godine su se u šumu koja se nalazi nedaleko od sela Rožkovke Kameneckog regiona Brestske oblasti, spustili sovjetski padobranci. O tome su saznali Nemci i počeli da pročešljavaju šumu. Tada su poginula dva nemačka vojnika, a padobranci su otišli.
Ozlojadjeni fašisti su odlučili da za jednog nemačkog vojnika streljaju 100 stanovnika tog sela.

U noć izmedju 27 i 28 septembra fašisti su opkolili selo i nikoga nisu puštali. Izdali su naredjenje da se u toku dva sata stanovnici okupe sa stvarima na kraju sela. Bilo je odredjeno 16 ljudi za kopanje jame 2x20m i dubine dva metra. Omladinu stariju od 16 godina su odredili za odlazak u Nemačku. Sve preostale stanovnike sela su postrojili u kolonu i poterali ka jami.
Nemci su postavili ljude na ivice jame, a okolo su postavili mitraljeze. Ljudi su klekli i počeli da plaču i da se mole.

U to vreme se nad selom pojavio nemački avion, koji je uskoro sleteo nedaleko od jame. Oficiri, koji su rukovodili streljanjem su potrčali k njemu. Iz aviona je izašao oficir visokog zvanja. Rekao je da treba ponovo da leti i da ako se ne vrati za dva sata svi treba da budu streljani.
Tačno kroz dva sata avion se vratio i sleteo na isto mesto. Iz aviona je izašao taj isti oficir. Ljudima su rekli da će oni biti streljani a selo spaljeno, ali zahvaljujući ovom oficiru svi će biti oslobodjeni: deca, životinje i sva imovina koja je bila oduzeta će biti vraćena. Naredjeno je da se jama ne zakopava u narednih godinu dana. Ako se za to vreme nešto desi, svi će biti streljani. Posle toga su sve pustili kućama.

Oficir je došao u selo kroz dve nedelje i dovezao ikonu Majke Božije sa Mladencem na rukama, izrezbarenu. Naša Crkva u to vreme još nije bila obnovljena, ali se u njoj već služilo. Oficir je rekao_ “Kada je avion leteo nad poljem, javila se Djeva i pokazala rukom nadole. Čuvajte tu ikonu – to je vaša Spasiteljica!”
Naše selo praznuje taj dan svake godine. U crkvi se služi Liturgija.

Tihvinska ikona Majke Božije

U mladosti sam bio ateista, a roditelji su mi bili verujući ljudi. Nedugo pre očeve smrti usnio sam san kao da klečim pred ikonom Majke Božije i molim se.
Poslat mi je telegram da dodjem da vidim oca koji je umirao, ali ga nisam zatekao medju živima. Majka mi je ispričala sve o poslednjim danima života moga oca. On je bio tužan što njegov sin Kostja živi bez Boga…Ali nekoliko sati pre smrti, on je sav radostan rekao: “Sada ću mirno umreti jer sam u snu video da zajedno sa Kostjom klečim i molim se pred ikonom Majke Božije. Znači sin će prići k veri u Gospoda”. Čuvši to, ispričao sam majci o svom snu i od tog vremena sam uz pomoć Carice Nebeske postao verujući. Ali to još nije sve. Kroz nekoliko meseci sam bio u Paraklitu (to je muški manastir sedam kilometara udaljen od Trojice Sergejeve Lavre). Kada sam ušao u crkvu, s desne strane sam ugledao ikonu Majke Božije koju sam video u snu. Kleknuo sam pred Caricom Nebeskom i dugo plakao. Bila je to Tihvinska ikona Majke Božije.

“Ništa neću moliti od Nje…”

Počela sam ozbiljno da bolujem od grla, i bolest je sudeći po prethodnim slučajevima, imala izgleda da me učini radno nesposobnom za deset dana i da u potpunosti prodje tek kroz mesec dana. 
Nastupio je praznik Rodjenja Presvete Bogorodice. Stajala sam na svenoćnom bdeniju u crkvi u Sokolnici, gde se nalazi Iverska ikona Majke Božije (Zaštitnice Moskve, kako Je nazivaju). Ja sam nekako posebno doživela taj praznik i mislila: “Ako tako svečano slavimo rodjendan svojih bližnjih, kakvo za nas ima značenje Dan Rodjenja Djeve Marije – Majke Samog Gospoda, Sina Božijeg, Spasitelja i Iskupitelja ljudskog roda?!”. Imala sam želju da se poklonim Presvetoj Bogorodici, da Je veličam sa celom Crkvom i da je molim da primi samo poštovanje bez reči Nje kao Lika Neuporedivog ni sa kim od ljudi Svete Krasote i Duhovne Uzvišenosti. Iako sam bila već ozbiljno bolesna, odlučila sam da ništa neću moliti od Nje.

Posle celivanja ikone, jelepomazanja i uzimanja blagoslovenog hleba odjednom sam osetila da je grlo prestalo da me boli.

U početku nisam poverovala u svoje isceljenje i pratila sam svoje stanje. Ali i te večeri, i sutradan i kasnije nisam više primećivala nikakve znake bolesti.

Čudo na stazi

Jedna moja mlada prijateljica mi je ispričala sledeći slučaj. Ona je učila i radila u Moskvi, a živela je van grada, negde kod Nemčinovke. Kući se vraćala kasno, i to po pustoj stazi a jednom delom i kroz šumu. Najstrašnije je bilo to što su se tamo dešavale kradje, pa čak i silovanja.

Devojka je veoma poštovala Caricu Nebesku i posebno je volela Njenu ikonu “Neočekivana Radost”. U svim svojim nevoljama molila se pred tom ikonom. Nekako zimi se vraćala kasno. Ušla je u šumu i žurila uskom prtinom po dubokom snegu. Odjednom je videla da joj u susret ide muškarac. Bila je mesečina, bilo je očigledno, da se smeje i pruža ruke da je uhvati. Obuzeo ju je veliki strah – Carice Nebeska, Neočekivana Radosti, spasi me, - prošaputala je i osetila je takav mir da više nije bilo ni trunke straha.

A muškarac joj je prišao bliže i sa čudjenjem je posmatrao, ali ne devojku, već Onoga Ko je bio iza nje. I odjednom je brzo otišao. Devojka nije smela da se okrene, ali je osećala iza svojih ledja Saputnika, a kada je došla do kraja šume ipak se okrenula - i nikoga nije bilo, samo se daleko video obris figure čoveka koji je želeo da je napadne.

Usrdna Zastupnica

Moja baka je bila vernica. I ja, budući još devojčica, sam posmatrala kako se ona molila stojeći pred ikonama. Uvek se molila ćutke, ali ne znam koje molitve je čitala, a u to vreme me to nije posebno interesovalo (bilo je to šezdesetih godina). Kada je baka umrla, ikone su negde nestale.

Prošlo je deset godina. Kod mene je došao brat iz Moskve i počeo nešto da radi u garaži. Kada je mama otišla tamo, on je u rukama držao ikonu, brišući s nje prašinu. Rekao je da bi ikona mogla da bude veoma skupa. Mama je rekla da ikonu ostavi na njeno mesto, jer je veliki greh prodavati takve ikone. On je poslušao.
Prošlo je još pet godina. Ja sam se razbolela. Razmišljala sam o tome da bi trebalo okačiti ikone. Našla sam u garaži tu ikonu – bila je to Kazanjska ikona Presvete Bogorodice – i još jednu- Spsiteljevu. Obe ikone sam okačila u svojoj kući i molila se za pomoć u bolesti. Bolest je prestala.

Prošlo je neko vreme. Jedan poznanik je primetio moju ikonu i predložio da je odnese u Moskvu i proda. Ja sam mu je dala. On je otišao, a kroz dve nedelje se vratio i vratio mi ikonu. Nisam prepoznala svoju ikonu. Ikona je bila naslikana na drvetu i pomalo tamna. A sada sam imala ispred sebe svetlo-žutu dasku, na kojoj su se jedva videle neke konture. Moj poznanik je rekao da ikona ništa ne vredi. Ali ja sam se u duši čak pomalo i obradovala, iako nisam imala neku posebnu veru u to vreme i Bogu bih se obraćala sa molitvom samo onda kada bih se razbolela, a potom bih o svemu zaboravljala.

Prošlo je još tri godine. Tog čoveka koji je vozio ikonu su zatvorili, a ja sam se ponovo, ovoga puta veoma ozbiljno razbolela. Nastupio je treći novembar. Ponovo sam se loše osećala, a u noć izmedju 3 i 4 novembra sam se veoma loše osećala. I čula sam glas: “Podigni decu, ti umireš!”. Sve je u meni zadrhtalo, i prestala sam da osećam svoje telo. Imam dva sina. Starijem je u to vreme bilo četrnaest godina, a mladjem – osam. Uopšte nisam znala šta da radim. Došla je žena-lekar dala mi inekciju u mišić i otišla. Lek nije delovao i meni je postajalo sve gore. Tada mi je iz nekog razloga (sada shvatam zašto) pala na pamet sledeća misao. Rekla sam starijem sinu da uzme sveće i upali ih pred Kazanjskom ikonom Presvete Bogorodice, pred tom mnogostradalnom ikonom, za koju su svi hteli da uzmu novac. Rekla sam deci da na kolenima mole Majku Božiju da se smiluje na mene. Oni su se sa suzama molili Presvetoj Bogorodici. Osetila sam da mi telo postaje meko i da se odvaja od poda, iako sam u to vreme stajala. Viknula sam: “Deco držite me!”, a oni su mi pritrčali i još više se molili Majci Božijoj.

Moja majka je opet pozvala hitnu. Ali ovoga puta sam nekako znala da će doći muškarac. Kada je ušao znala sam da se to sve desilo zbog toga što sam želela da prodam našu Zastupnicu, našu Majku za novac. Bilo je pet do pet ujutru. I u duši se desilo istinsko pokajanje i krenula je molitva – kao da mi je unutrašnji glas rekao da će mi kroz dve minute biti bolje. Shvatila sam da mi je po mojim molitvama i pokajanju, a više zbog molitvi moje dece, oprošteno. Lekar mi je dao inekciju i otišao ne shvatajući šta je sa mnom, i čak je pitao moju majku da li se lečim kod psihijatra. A ja sam postepeno živnula. Moleći se pred Kazanjskom ikonom Presvete Bogorodice primećivala sam da ikona dobija nove crte. A kroz mesec dana je ikona dobila svoj predjašnji izgled, a ikona Spasitelja Mladenca je – prosto divna.

Prošlo je tri godine. Za to vreme se mnogo toga izmenilo u mom životu. Gospod mi je dao iskusnog duhovnika. Sasvim nedavno (isto kao onda 4 novembra) uoči praznika Kazanjske ikone Majke Božije ikona me je pozvala na put. Pedantno uvivši ikonu, povezla sam je u crkvu. Tamo se i danas nalazi. Shvatila sam da takvu svetinju ne treba držati kući – neka se ljudi mole i znaju kako je dobar Gospod i mnogomilostiv nama grešnima.

“Presveta Bogorodice spasi me!”

Ovo mi je ispričala jedna mlada devojka, prodavačica u knižari. Ona je retko odlazila u crkvu, i malo je znala da se moli. Jednom uveče je legla da spava. Bila je sama u sobi. I tada je čula korake na vratima svoje sobe. Zaledila se. Nije čak imala snage da se okrene i pogleda, a koraci su bili sve bliži njenom krevetu. Potom je nešto teško, tamno navalilo na nju i počelo da je guši. Ona se gušila i shvatila da će poginuti. I tada se setila molitve i počela da se moli Majci Božijoj: “Presveta Bogorodice, spasi me!”. Šaputala je molitvu sve češće i češće. I odjednom kao da je nestalo to što ju je gušilo sa takvom mržnjom, zlobom, podiglo se i počelo da udaljava. Otišlo je na vrata, i koraci su utihnuli …

“Molim prvi put…”

Kao rezultat teških životnih iskušenja moje zdravlje se potpuno pogoršalo. Počeo sam da stradam od hroničnog lošeg rada želuca. Ali posebno opasno je bilo stanje potpunog nervnog rastrojstva. Izgubio sam sposobnost da čitam ili razgovaram duže od deset minuta. Pojavile su se jake glavobolje. Doktori su mi rekli da je moje stanje ozbiljno i da mi je potrebno dugotrajno lečenje: potpun mir i odmor u sanatorijumu. A ja nisam imao mogućnosti ni za jedno ni za drugo. Užasavalo me je to stanje nerada (sa trideset godina!) na koje sam bio osudjen.
Tada sam živeo u Muromu. Na jedan od većih praznika posvećenih Presvetoj Bogorodici stajao sam na pražničnom bdeniju. Prvi put u životu sam se obratio usrdnom molitvom Majci Božijoj: “Mogu da podnesem neprekidnu bolest želuca ako je Gospodu ugodno da mi pošalje taj krst, ali da živim bez rada, bez čitanja Svetog Pisma i duhovnih knjiga i mogućnosti da opštim sa ljudima ne mogu. Presveta Bogorodice molim Te prvi put daj mi mogućnost da radim, čitam i opštim sa ljudima”.

Kada sam prišao k svešteniku, celivao prazničnu ikonu Presvete Bogorodice, pomazan bio jelejem, i pojeo blagosloven hleb, osetio sam da se nešto posebno desilo u meni, misli u glavi su postale potpuno jasne i kao da se neka sila uselila u mene. Od tog momenta nije bilo ni najmanjih tragova bolesti glave i nerava. Bolest želuca sam i dalje imao, ali nju trpljivo nosim sećajući se Gospodnjih reči iz poslanice Apostola Pavla: “Sila se Moja u nemoći projavljuje” (2 Kor. 12, 9).

Nema je progovorila

U selu je živela blagočestiva zemljoradnička porodica – muž, žena i odrasla gluvonema ćerka, koja je mogla samo da se sporazumeva mimikom. Oni su imali kravu. U toku surove mrazne zime krava je trebalo da se oteli, a staja je bila hladna. Bojali su se da se tele ne smrzne ako se krava oteli noću. Jedne večeri je muž hteo da ide da stražari noću, ali ga je žena odgovorila: “Još je rano za stražu”.

Noću su čuli ćerkin glas s peći: “Idite brzo u staju!”. Skočili su i potrčali u staju, ne obrativši pažnju na to da je ćerka progovorila. U staji su našli tek rodjeno tele i tek tada su pomislili: kako je ćerka progovorila i ko joj je rekao za tele?
Ćerka im je ispričala da joj se javila Sama Majka Božija i naredila da ih probudi i pošalje u staju. Od tada je nema devojka počela normalno da govori.

Neočekivana radost

1921 godina Konstantinopolj. Nada i ja živimo u polumračnoj sobi, čiji je prozor okrenut prema perionici. Mi smo emigranti, bežale smo iz Rusije. Nada ima malog sina, kojeg je uspela da smesti u prihvatilište, a ja nemam nikoga: muž mi je ubijen u vozu, i ja sam sama na celom svetu.
Stvari su sve prodane, a ja ih nisam ni imala, živela sam od Nadinih sredstava, ali ni ona trenutno ništa nije imala, tako da već tri dana nismo ništa jele. Samo malo stavimo prst u so, poližemo i legnemo na zajednički široki krevet.

Šta da se radi? Nada traži posao jer zna strane jezike, a ja ne znam i mene niko ne uzima. Zato se mnogi trude da nas kupe, i mi smo tako uplašene naglošću okolnih ljudi, da se svih bojimo i zamolili smo svoju gazdaricu, staru punačku Turkinju da nikoga ne pušta kod nas.
Čak ni svoju adresu nikome ne dajemo, tako se bojimo. Jer su nas nedavno skoro prodali u javnu kuću naši sunarodnici. Nas je slučajno spasao francuski oficir.

Kako želim da umrem!
Nada veruje u Boga i u to da će se naš život izmeniti na bolje. Ja takodje verujem u Boga, ali nas je On zaboravio … Meni je dosadilo da ležim, smučili su mi se prljavi zidovi, i ako se bojim svega u Konstantinopolju, ustajem i oblačim svoj jedini kostim i izlazim na ulicu. Idem i zanosim se od slabosti, ali mi je na vazduhu lakše. Odjednom me neko hvata za ruku. Kolja – muževljev prijatelj. Pozdravljamo se i pričamo o svojim tugama. On mi predlaže da me odvede kod poznatog trgovca N-a, koji je otvorio restoran za emigrante, i da ga zamoli da me primi na posao.

- Eh, dok nadjem posao, Nada i ja ćemo umreti od gladi, jer već tri dana nismo ništa jele, - kažem ja.
- Marija Nikolajevna! I vi ćutite! Evo uzmite – Kolja mi pruža novčanicu.
- A jel imaš još?
Kolja se meškolji.
- Recimo da nema.
- Onda neću da uzmem.

Dugo smo se prepirali i na kraju smo uradili sledeće: Kolja i ja smo za sav novac kupili hleba, on je jednu trećinu uzeo za sebe, a ja sam sa dve trećine otišla kući.
- Nado!- vičem direktno s vrata. – Hleb!
I jedemo meku kiflu i nikako ne možemo da se zasitimo.
- Andjelski hleb, - dodaje Nada, s punim ustima. Ona je zadovoljna i već je puna bodrosti, a meni je opet teško na duši i ne želim da idem kod Koljinog trgovca: meni tako ništa ne ide u životu da ni sada neću imati sreće.

Nada je ipak uspela da me nagovori, i ja odlazim kod N-a, ali od njega dobijam otkaz:
- Sva mesta su zauzeta …
Ah, čemu ponižavanje …Ležim i plačem… Nadi se opet posrećilo da nadje posao, a ja ponovo treba da joj visim na vratu. Koliko još to može tako da traje? Čini mi se da mi preostaje samo jedan izlaz – Bosfor. Ima mnogo takvih kao ja …

Te noći sam spavala posebno čvrsto, a pred jutro sanjam: mračna soba, a u uglu – sija se ikona Carice Nebeske i od nje dolazi glas:
- Ovog petka otidji u crkvu …
Budim se i na duši mi je radosno, sveto …
Dugo ležim i razmišljam o snu, a potom se podižem i kažem Nadi:

- Slušaj kakav sam neobičan san imala. Probudi se molim te.
Nada trlja oči i ništa ne shvata. Ali je moja priča ubrzo osvešćuje.
- Kakav divan san! – uzbudjeno šapuće. – To ti Carica Nebeska nagoveštava nešto dobro. Čekaj, a da li je neki praznik tog petka? Nada uzima jedinu knjigu koju smo izneli iz kuće – “Žitije Presvete Bogorodice” i počinje da je lista.

- Danas je utorak, znači u petak će biti praznik posvećen ikoni “Neočekivana Radost” – prvi maj (po starom kalendaru).
Celog tog dana sam bila okriljena nadom, ali je uveče opet nastupila tuga. Šta je to san i zar mu se može verovati? Samo da ne razočaram Nadu, otićiću u petak u našu posoljsku crkvu …

Prošla je Liturgija …Gde je čudo? Čuda nije bilo …
Idem kući i ništa ne vidim od suza. Odjednom iznad uha čujem Koljin glas:
- Marija Nikolajevna, tražim vas po celom gradu. Kakav vam je taj običaj da apsolutno nikome ne dajete adresu! Sve Ruse sam pitao, i s nogu sam spao, a danas sam došao ovde misleći da ste možda u crkvi. Idemo brzo k N-u, poslao me je po vas.

- Opet kod njega? Nipošto!
- Ali kod njega se desila neka promena, on je sam došao kod mene i molio me da vas nadjem.

Na kraju sam se složila iako sam odlično shvatala da od toga ništa neće biti. N. nas dočekuje kao najdraže goste, poziva nas u sobu upoznaje sa ženom a potom kaže:
- Slušajte me mnogopoštovana Marija Nikolajevna, a potom sudite kako hoćete. Odbio sam vas jer su sva mesta službenika bila zauzeta, a drugog posla nisam imao. Odbio sam vas i umirio se jer sam formalno bio u pravu. Nastupila je noć, i sanjam da stojim pred ikonom Carice Nebeske i čujem od nje glas, tako strašan da sam sav zadrhato. “Ti, - čujem, - nisi zaposlio ženu koja je došla kod tebe, a ona može da pogine a ti ćeš biti kriv za to”. Probudio sam se ni živ, ni mrtav. Sama Carica Nebeska je ustala u vašu zaštitu! Jedva sam dočekao jutro i brzo sam pošao kod Nikolaja Petroviča: dovedite molim vas Mariju Nikolajevnu, a on je odbijao jer nije znao kako i gde da vas traži. Ne mogu da vam opišem koliko smo se žena i ja uznemirili. Slava Bogu vi ste došli. A ja sam već isplanirao da stolovi mogu da se zbiju u sali i da se postavi još jedan, a dva da iznesemo na ulicu, postavimo kod izlaza, i molim vas da sutra dodjete na posao, radićete kao starija službenica.
Ja slušam i ništa ne shvatam, a u duši raste nešto likujuće, moćno. umu nedostupno – neočekivana radost.

Ko pomaže Rusima?

1941 godine Vasilija Grigorijeviča su pozvali na front. Ratovao je pod Smolenskom, učestvovao je u napadu na Velike Luke. Pet puta je bio ranjen. Jedan metak mu je prošao kroz celo telo, a nekoliko centimetara ispod srca. Oslobadjao je Kenigsberg. Nemci su tada imali svuda baze, a granate su odskakale od kamenih bastiona. Naši su bili u povlačenju.

Potom su doneli Kazanjsku ikonu Majke Božije. Sveštenici su odslužili moleban i krenuli u litiju. Nemci su rafalirali. Odjednom je paljba prestala, i protivnik kao da je zanemeo. Naša vojska je započela opšte zauzimanje Kenigsberga. Izlazeći iz svojih skloništa, hiljade Nemaca se predavalo u zarobljeništvo. Kasnije su pričali da im je otkazivalo oružje, a na nebu se pojavila Prečista, i oni su shvatili Ko pomaže Rusima …

Vasilije Grigorijevič je posle rata po prizivu otišao u Pskovo-Pečerski manastir i podvizavao se u monaškim trudovima pod imenom shimonah Irinarh.

Carica Nebeska ne ostavlja

Nastupila je strašna 1937 godina. Otac Sergej je tada napunio četrdeset godina. On i supruga su imali četvoro dece, a očekivali su i peto. Otac Sergej je veoma voleo svoju decu i kada bi govorio o njima njegovo lice bi se ozarilo nekim posebno nežnim osmehom. On je jednom uveče bio kod nas, i moja majka ga je upitala:

- Oče Sergeje, kako ste vi imajući tako veliku porodicu odlučili da postanete sveštenik? A ako vas uhvate i streljaju kome ćete ostaviti svoju decu?

Otac Sergej je zadrhtao, i bistrim očima pogledao moju majku i odgovorio:
- Carici Nebeskoj! Ako ja poginem za Njenog Sina zar možete da mislite da će Ona ostaviti moju decu? Nikada. Spašće ih i zaštiti!

Kroz dva meseca su oca Sergeja uhapsili i on je poginuo. A šta je bilo sa decom? 1956 godine sam srela njegovu ćerku Tanju i sina Aljošu. Oni su mi ispričali da je njihov stariji brat postao oficir i da je prošao kroz rat bez ijedne rane. Sestra Vera je blistavo završila institut i dobila odgovorno mesto u jednoj od uralskih fabrika. Tamo je povela i majku. Sama Tanja je završila Poligrafski institut i ostala da živi u Moskvi, u porodici svog dede bez dece. Aljoša je sa odličnim završio fakultet.

Treći sin oca Sergeja, koji se rodio posle njegove smrti, je po njemu nazvan Sergej. Prema Aljošinim rečima to je talentovan dečak, koji je prešao u deseti razred.
Dalju sudbinu dece oca Sergeja ne znam, pošto nikoga od njih nisam sretala, ali čvrsto znam da će oni do same smrti ostati pod Pokrovom Carice Nebeske.

«Obrati se, ti si u zabludi»

S Natašom sam radila u krojačkoj fabrici od 1922 godine. Ona ne samo da je bila neverujuća, već se i smejala vernicima iako je po karakteru bila dobra i pomagala drugima. Od 1927 je više nisam sretala jer su je prebacili u drugu fabriku. Ponovo sam je srela tek 1947 godine. Prijatno me pozdravila i ispričala sledeće:

- 1942 godine sam radila u Kalužskoj ulici u ateljeu. Trebalo je daleko da putujem, a vreme je bilo teško – ratno. Osetila sam i hladnoću i glad. Jednom sam putovala na posao i izašla sam iz metroa u šest sati ujutru. Bila je duboka jesen, i mrazevi su već počeli. Ulice su bile mračne i puste. Prelazeći trg, upala sam u veliku baru. Probala sam da ustanem i nisam mogla, podignem se i opet padam kao da me neko vuče nadole. Ostala sam bez snage, zaplakala sam i rekla: “Gospode, ako postojiš, pomozi mi”. Odjednom sam videla kao da se s neba spušta ikona velikih dimenzija i zasutavlja se preda mnom. Bila je to ikona Majke Božije “Znamenje”. A ja sam bila na kolenima posred bare i vikala: “Majko Božija, pomozi mi!”
Ona mi se obratila sa ikone i rekla: “Natalija, ti si u zabludi, obrati se Mome Sinu”. S tim rečima ikona je počela da se podiže i sve vreme dok nije nestala iz mog vidokruga čula sam glas: “Obrati se, ti si u zabludi”.

Tada su mi pritrčali ljudi, i počeli da me podižu. Pitala sam: “Da li ste videli kako se ikona spustila s neba?”. Ali niko sem mene to nije video.
Na posao sam došla sva prljava, mokra i kroz plač sam molila da me puste kući jer nisam mogla da radim u takvom stanju. Pustili su me da idem kući. Otišla sam kući i odmah sam se uputila u crkvu Novo-Devičkog manastira. Tamo sam našla ikonu Majke Božije “Znamenje”, upalila sam sveću pred njom i dugo plakala, ništa ne primećujući.
Potom sam se ispovedila i pričestila. “Ti si srećna, - rekao je sveštenik, - očigledno imaš dobru dušu…” Sada često idem u crkvu, i krstila sam i ćerku i unuke; često se i pričešćujem, i život mi je postao lak i srećan, i ne znam kako Gospodu da zahvalim za Njegovu milost.

Nebeska Vaspitačica ćerki

Muž jedne žene je ubijen u toku Velikog Otadzbinskog rata, kada je njegovim dvema ćerkama bilo pet i šest godina. Njegova žena je morala da radi, a decu je ostavljala same skoro ceo dan. Okolnosti i ljudi su ih toliko kvarili, da su skoro počele da kradu.

Ali udovica je bila blagočestiva. Videći svoju nemoć da dobro vaspita svoje ćerke, ona ih je odvela u crkvu, postavila na kolena pred čudotvornom ikonom Majke Božije, i sama je kleknula, obratila se Majci Božijoj sa gorkim suzama i usrdnom molitvom:
- Majko Božija, Ti vidiš moju tugu i moju nemoć da vaspitam ćerke u čestitosti i veri. Ja ništa ne mogu da uradim s njima. Predajem ih Tebi. Uradi s njima šta želiš. Ako hoćeš neka umru, a ako ostanu žive, onda ih Ti Sama vaspitaj.

Srela sam ih kroz petnaest godina. Svi koji su ih znali su ih hvalili za trudoljubivost, dobru narav i blagočestivost. “I kako je majka uspela tako da ih vaspita?” – neprekidno sam slušala o njima od okolnih ljudi.

“Majka Božija je došla k nama!”

Sneg, sneg, sneg … On zaslepljuje, a ja svu noć trčim po ulicama naselja. Šesnaest mi je godina i sekretar sam školske komsomolske organizacije. Danas će naš samostalni kružok održati priredbu u fabričkom klubu i ja igram glavnu ulogu. Naučila sam je napamet, a kostim nije gotov i brinem se.

Kući nema nikoga, otac je na poslovnom putu, a majka je verovatno otišla kod bake. Otvaram sanduk i izvlačim pozorišnu veoma široku suknju. Na nju treba prišiti još neke detalje. Eh, kad bi mi Katja pomogla! Od svih prijateljica Katja mi je najomiljenija; ona je ćerka sveštenika, a ja u Boga nikada nisam verovala, a i kako se može verovati kad je religija – besmislica? Katja takodje učestvuje u kružoku, samo joj nešto ne ide za rukom: ona želi da igra glavne uloge, a uvek dobija samo najbeznačajnije. Ali ona nauči ono što joj se svidja i vežba sama za sebe. Podsmevaju joj se zbog toga, ali ona ne mari! Ali treba brzo šiti jer će uskoro kod mene doći devojke sa decom, da zajedno odemo u klub. Zašto je glava počela da me boli i imam temperaturu? …

Ne, ne mogu više da šijem, a sve mi je gore i gore …
Iza vrata se čuju glasovi, topot nogu, i u sobu ulaze učesnici priredbe. Ugledavši me da ležim, pritrčali su k mom krevetu. Neko mi je stavio toplomer, neko skida valjenke s mojih nogu, koje ja nisam mogla da skinem i prekriva me odelom.

- Vasilije, - čujem Kimov glas, - trči po doktora. Katja, izvadi toplomer! Koliko? 41! Oj-oj-oj!
Došla je mama. Meni je loše da ništa me mogu da kažem. Kim mi daje tabletu:- Progutaj, poslala je sestra sa poliklinike, a lekar je već došao: danas je subota.
Sa gadjenjem sam progutala gorak lek i plačem od bola, od težine u svom telu i od neke mučne tuge. Svi ulaze u klub, a Katja ostaje i govori mojoj majci:
- Nadežda Andrejevna, ja ću posle priredbe doći kod vas i ostaću kod Ljuse, da možete mirno da idete u noćnu smenu.

Da, Katja će danas igrati i svoju i moju ulogu. U ušima mi je strašan zvuk …Kako mi je loše! Ja očigledno umirem …Mama mi stavlja mokar peškir na čelo, a ja ga skidam i vrtim se po krevetu. Da mi je da se malo rashladim!

A odakle se pojavila takva svetlost u sobi? Jarka, a istovremeno nežna. Šta je to? U samom centru svetlosti je – Kazanjska ikona Majke Božije. Ja je dobro znam, takvu ima i baka. Samo to nije samo ikona, već živa Sveta Djeva, i talasi radosti dolaze od Nje k meni…
- Mama, - neočekivano glasno kažem, - Majka Božija je došla k nama. Mama mi prilazi i plače:
- Dete, to ti se prividja pred smrt – ti umireš.
A sijanje je sve svečanije, sve jače, i u njegovoj svetlosti sdesna od Majke Božije vidim Hristov Lik. On kao da je naslikan na peškiru i zajedno s tim osećam da je Lik živ i da me posmatra krotkim, neobičnim očima.

- Mama, Sam Bog je ovde, - šapćem i odnegde izdaleka čujem njen plač. Velika radost obuzima celo moje biće. Gubim predstavu o vremenu, o tome gde sam. Želim samo jedno: da se to nikada ne završi. Dva Lika u neovozemaljskom sijanju i ja …I više ništa mi nije potrebno …Ali svetlost je iščezla isto tako iznenada kao što se i pojavila. Ležim dugo i ne mrdam. Nešto novo je ušlo u mene i postajem ispunjena …Stavljam ruke na grudi i ustajem. Ali kako to, zar nisam bila veoma bolesna, a sad sam potpuno zdrava? Mama mi uplašeno prilazi:

- Ljusenka, šta je s tobom?Lezi, rodjena.
- Ne, mamice sve je prošlo: ruke i glava su mi hladni, i ništa me ne boli. Hajde da ti pomognem da skupiš stvari i idi na posao, zakasnićeš. Ne brini, ja sam potpuno zdrava.
Mama odlazi, a ja čekam Katju. Samo njoj mogu da ispričam šta mi se desilo i nikome više. Ah, kad bi došla što pre!
Škripa snega ispod prozora, topot brzih Katjinih nogu i evo nje na pragu. Na haljini i šubari su joj pahuljice, i gleda me brižno.

- Katja, Katja, znaš li šta se desilo? – vičem. – Samo slušaj! Razgovarale smo celu noć, a rano ujtru Katja me je povela kod svog oca. Prvi put u životu sam se ispovedila i pričestila …Tako je počeo moj novi život.

CUDA SVETOG NIKOLAJA MIRLIKIJSKOG CUDOTVORCA

Brzi Pomoćnik u nevolji

Poznavala sam jednu blagočestivu radničku porodicu, koju su činili muž, žena i sedmoro dece. Živeli su u Podmoskovlju. Sve se odigravalo početkom Velikog Otadzbinskog rata, kada se hleb delio na kartice i to u veoma ograničenim količinama. Pritom mesečne kartice nisu obnavljane ukoliko se izgube.
Po hleb je u toj porodici išao u prodavnicu najstariji od dece, Kolja, trinaestogodišnjak. Zimi, na dan Svetog Nikolaja, on je ustao ranije i pošao za hleb, koga je bilo dovoljno samo za nekoliko prvih kupaca.

Došao je prvi i počeo da čeka pored vrata prodavnice. Video je da prema njemu idu četvorica mladića. Primetivši Kolju, uputili su se direktno k njemu. U glavi mu je kao munja sevnula misao: “Sada će mi oteti kartice za hleb”. A to je značilo glad za celu porodicu. U strahu je u mislima zavapio: “Sveti Nikolaje, spasi me”.
Odjednom se pored njega pojavio starčić, koji mu je prišao i rekao: “Podji sa mnom”. Uzeo je Kolju za ruku i naočigled zaprepašćenih mladića odveo ga kući. Kada su bili blizu Koljine kuće starčić je nestao. Sveti Nikolaj je svima “brzi Pomoćnik u nevolji”.

“Što ti spavaš?”

Evo šta je jednom svešteniku ispričao učesnik Velikog Otadzbinskog rata po imenu Nikolaj.
- Uspeo sam da pobegnem iz nemačkog zarobljeništva. Noću sam se probijao kroz okupiranu Ukrajinu, a danju sam se negde skrivao. Jednom sam lutajući noću, zaspao pred jutro u raži. Odjednom me je neko budio. Ugledao sam ispred sebe starčića u svešteničkoj odeždi. On mi je rekao:
- Što ti spavaš? Sada će doći Nemci.
Uplašio sam se i upitao:
- Gde da bežim?
Sveštenik mi je odgovorio:
- Vidiš tamo šikaru, beži tamo što pre.

Okrenuo sam se da bežim, ali sam tada shvatio da nisam zahvalio svom spasitelju i kada sam se okrenuo njega već nije bilo …Shvatio sam da je to bio sam Sveti Nikolaj – moj Svetitelj i moj spasitelj.
Iz sve snage sam trčao ka šikari. Pred njom sam ugledao reku, koja nije bila široka. Skočio sam u vodu i prešao na drugu obalu i sakrio se u grmlju. Iz grmlja sam video Nemce koji su išli po raži sa psom. Pas ih je vodio pravo na mesto na kome sam spavao. Napravio je jedan krug i poveo Nemce ka reki. Ja sam polako kroz grmlje bežao sve dalje i dalje. Reka je sakrila moj trag od psa i ja sam srećno izbegao poteru.
“I to to gledaš?”

Baka mi je ispričala kako je Sveti Nikolaj spasao našu porodicu u ratom zahvaćenoj Moskvi 1943 godine.
Ostavši sama sa troje gladne dece, i nemajući mogućnosti da nabavi hranu čak i preko kartice, ugledala je u kuhinji potamnelu od vremena ikonu Svetog Nikolaja. U očajanju mu se obratila: “I ti to gledaš?”

Posle toga je istrčala na stepenište, rešivši da se više ne vraća. Ali uspela je da dotrči samo do spoljnih vrata, kada je na podu ugledala dve novčanice od deset rubalja. Ležale su jedna preko druge u obliku krsta. Taj novac je tada spasao život troje dece, od kojih je jedno bila moja majka.

Spasenje majke i deteta

Kroz selo u kome je živela moja baka protiče reka Veletma. Danas je reka postala uska i plitka, tako da su najdublja mesta deci do kolena, ali je ranije bila veoma duboka sa puno vode. I obale reke su bile blatnjave. I desilo se tako da je trogodišnji Vanječka skliznuo sa brvna na majčine oči i odmah počeo da tone. Jelisaveta je skočila u blato i uhvatila sina a sama nije znala da pliva. Setila se toga kad je već bilo kasno. Oboje su počeli da tonu.

Pomolila se Nikolaju Čudotvorcu moleći za spasenje grešnih duša. I desilo se čudo. Bukvalno je talas podigao iznad blata majku sa detetom i spustio ih na suvo oboreno drvo, koje je pregradilo vir, bukvalno kao most. Moj deda Vanja je i danas živ, ima sedamdeset godina.

“Sada je meni potrebna pomoć!”

Kada se obnavljao Nikolajevski hram u Zelengorodu, na rad je došla i starica od svojih sedamdeset godina i rekla da je došla da pomogne. Svi su se začudili: “Kako ćeš ti da pomažeš”, a ona je rekla: “Dajte mi neki fizički posao”.

Svi su se nasmejali a potom su videli da se ona trudila da stane na najteža mesta. Pitali su je šta ju je na to podstaklo. Rekla je da je odjednom došao starčić u njenu sobu i rekao: “Slušaj, ti si me toliko molila za pomoć, a sada je meni potrebna pomoć…” Ona se začudila. Potom se setila da su vrata njene sobe bila zatvorena. Prepoznala je lik sa ikone Svetog Nikolaja i shvatila da ju je on posetio i pozvao da mu pomogne. Znala je da se obnavlja Nikolajevski hram i došla je …

“Sišao s ikone, kao po lestvici”

Prabaka Aline prijateljice je bila veoma verujuća žena. Imala je veoma mnogo velikih starih knjiga i ikona. Medjutim njena ćerka je odrasla posle revolucije kao neverujuća.
Kada joj je bilo pedeset i nešto godina dobila je čir na želucu. Njeno stanje je bilo teško i mogla je da umre. Operisali su je i otpustili iz bolnice. Lekari su je upozorili da će umreti ukoliko ne bude jela. A ona i pored svega ništa nije jela: nije mogla i nije htela. I postepeno je sve više slabila.
Ugao pored njene postelje je bio sveti ugao. I tu je bila i ikona Svetog Nikolaja …

Jednom je odjednom ugledala kako sam Sveti Nikolaj silazi sa ikone kao po lestvici, ali je bio tako malog rasta kao što je naslikan na ikoni. Približio joj se i počeo da je teši i nagovara: “Draga moja, treba jesti jer se može poginuti”. I potom se ponovo vratio na svoje mesto na ikoni.
Tog dana je zamolila da joj daju da jede i posle toga je počela da se oporavlja. Proživela je do svojih osamdeset godina i otišla je na onaj svet kao prava istinska hrišćanka.

“Da li si ti andjeo Božiji?”

Parohijanka naše crkve Ekaterina je ispričala slučaj koji joj se desio 1991 godine. Ona je iz Solnečnogorska. Jednom zimi je šetala po obali jezera Senež i odlučila da se odmori. Sela je na klupu da uživa u jezeru. Na toj istoj klupi je sedela jedna starica i izmedju njih dve se poveo razgovor. Razgovarale su o životu. Starica je rekla da je sin ne voli, a snaja je vredja, i ne može da živi.

Ekaterina je blagočestiva pravoslavna žena, i prirodno je da je razgovor pošao o Božijoj pomoći, o veri, o Pravoslavlju, o životu po Zakonu Božijem. Ekaterina je rekla da se treba obratiti Bogu i od Njega tražiti pomoć, podršku. Starica je odgovorila da nikada nije išla u crkvu i da ne zna molitve. A Ekaterina je ujutru ni sama ne znajući zašto stavila Molitvenik u torbu. Setila se toga izvadila Molitvenik iz torbe i poklonila ga starici. Starica ju je začudjeno pogledala: “O, ti mila, nemoj sada da nestaneš?” “Šta vam je?” – upitala je Ekaterina. “Da ti nisi Božiji andjeo?” – uplašila se starica i ispričala šta joj se desilo pre nedelju dana.

U kući je bila takva situacija da se ona osetila potpuno suvišnom i odlučila je da okonča život samoubistvom. Došla je na jezero sela na klupu pre nego što će da se baci u provaliju. Pored nje je seo starčić veoma blagog lika, sed, sa uvojcima u kosi i veoma dobrim licem i pitao je: “Gde se ti to spremaš? Da se utopiš? Ti ne znaš koliko je tamo strašno gde se ti spremaš da ideš! Tamo je hiljadu puta strašnije nego što je tvoj život sada.”. Poćutao je malo i ponovo je upitao: “A zašto ti ne ideš u crkvu, zašto se Bogu ne moliš?” Ona je odgovorila da nikada nije išla u crkvu i da je niko nije učio da se moli. Starčić je upitao: “A imaš grehova?” Ona kaže: “Kakvi su moji gresi! Ja nemam nekih posebnih grehova”. I starčić je počeo da je podseća na njene grehe, loša dela, čak i one koje je zaboravila i za koje nije mogao niko da zna sem nje. Ona nije mogla ništa drugo sem da se čudi i užasava. Na kraju je upitala: “A kako da se molim kad ne znam nijednu molitvu?”. Starac joj je odgovorio: “Dodji ovde kroz nedelju dana i dobićeš molitve. Idi u crkvu i moli se”. Starica je upitala: “A kako se vi zovete?”, a on je odgovorio: “Ja se zovem NIkolaj”. U tom trenu se ona okrenula za nečim, a kad je ponovo pogledala prema mestu na kome je on sedeo, njega više nije bilo.

“Kuda ideš devojko?”

Moja prijateljica Elena je sada već starica, penzionerka. Evo šta joj se desilo u mladosti kada je sastavu geološke ekspedicije istraživala Solovecka ostrva. Sve se dešavalo u kasnu jesen i more je počelo da se prekriva ledom. Nadajući se da će još moći da se vrati u svoju bazu, Elena je otišla na jedno od ostrva da završi posao, misleći da se vrati do večeri.
Vraćajući se uveče, videla je da na moru ima toliko leda da se ne može preći ni čamcem. Noću su vetar i led odneli njen čamac i sutradan se obrela na nekom nepoznatom ostrvu. Elena je od detinjstva bila verujuća i sve vreme se molila Svetom Nikolaju da je spase. Odlučila je da ode na obalu, nadajući se da će naći neku kuću.

Susreo ju je starac i upitao je:
- Kuda ideš devojko?”
- Idem na obalu da nadjem neku kuću.
- Ne idi na obalu rodjena, jer na stotine vrsta nećeš nikoga naći. Već vidiš ono tamo brdo, popni se na njega i odatle ćeš videti gde treba dalje da ideš.

Elena je pogledala na brdo, a zatim se okrenula prema starcu, ali njega već nije bilo. Shvatila je da joj je to sam Sveti Nikolaj ukazao put, i pošla je ka brdu. Sa njega je primetila u daljini dim i pošla je prema njemu. Tamo je naišla na ribarsku kolibu.

Ribar se začudio njenoj pojavi u tom potpuno bezljudnom mestu i potvrdio joj da zaista na stotine kilometara uz obalu ne bi našla žive duše i zaista bi nastradala od hladnoće i gladi. Tako je Sveti Nikolaj spasao neobazrivu, ali blagočestivu devojku.

«Umesto tebe stoji Sveti Nikolaj»

Bile su to najteže godine gradjanskog rata. V.P. – tada mlada devojka – je stajala u vrtu pored svoje kuće, I nju je nišanio jedan seljak (tada su se po celoj Rusiji zemljoradnici raspravljali sa lokalnim stanovništvom). Devojka je sa trepetom stezala ruke na grudima i sa velikom verom i nadom usrdno govorila:

- Oče, Sveti Hristov Nikolaje, pomozi, zaštiti.
I šta se desilo? Seljak je bacio oružje u stranu Ii govorio:
- Sada idi kuda hoćeš i ne izlazi mi na oči.

Devojka je otrčala kući, uzela neke stvari, otrčala na stanicu i otputovala u Moskvu. Tamo su joj rodjaci pomogli da nadje posao.
Prošlo je nekoliko godina. Jednom je neko zvonio na vrata. Susedi su otvorili – na vratima je stajao mršav seoski muškarac, koji se sav tresao. Pitao je da li tu živi V.P. Odgovorili su mu da je tu. Zvali su je da izadje.

Kada je izašla, taj čovek joj se bacio pred noge i kroz plač je počeo da je moli za oproštaj. Ona se uznemirila, nije znala šta da radi, i počela je da ga podiže, govoreći da ga ne poznaje.
- Mati V.P., zar me ne poznaješ? Ja sam onaj isti koji je hteo da te ubije. Podigao sam oružje, i nanišanio – i odjednom vidim da umesto tebe stoji Sveti Nikolaj. Na njega nisam mogao da pucam.
I opet joj se bacio pred noge.
- Evo koliko vremena sam tugovao zbog toga i odlućio da te pronadjem. Došao sam peške iz sela.

Ona ga je uvela u sobu, umirila, i rekla da mu je sve oprostila. Nahranila ga je i preobukla u čisto.
Rekao joj je da sada može mirno da umre. Odmah je izgubio snagu i legao.Ona je pozvala sveštenika. Zemljoradnik se ispovedio i pričestio. Kroz nekoliko dana je mirno otišao Gospodu. Kako je ona samo plakala za njim …

“Sveti Nikolaje, pomozi rodjeni!”

Marija Petrovna je poverovala u Boga, a posebno u pomoć Svetog Nikolaja posle jednog slučaja.
Spremala se da ide u selo kod svoje sestre od strica. Ranije nije odlazila kod nje, ali je ćerka sa zetom otišla u julu na Krim, oba unuka su otišla na ekskurziju, i ostavši sama u stanu Marija Petrovna je odlučila: “Otićiću kod svojih u selo”. Poslala je telegram da je sutradan sačekaju na stanici Lužki.

Stigla je u Lužki, okrenula se i nikoga nije videla. Šta da radi?
- Daj nam mila svoje stvari, ostavićemo ih u garderobu, - posavetovala je Mariji Petrovnoj stanična stražarka – a ti sama idi pravo tim putem osam kilometara, a možda i deset, dok ne dodješ do brezika, a pored njega su videćeš odvojena dva bora. Skreni direktno prema njima i videćeš stazicu, i kreni njom. Potom ćeš doći do šume. Proćićeš breze i direktno ćeš izaći na to selo koje tražiš.

- A ima li vukova tamo? – upitala je Marija Petrovna.
- Ima draga ne mogu da lažem, ima ih. Dok je dan ne izlaze, a noću mogu da se pojave.
Krenula je Marija Petrovna. Ona je bila sa sela, ali za dvadeset godina života u gradu odvikla se da mnogo hoda i brzo se umorila. Išla je, išla i to ne deset već petnaest kilometara, a nije ugledala ni borove niti brezik.

Sunce je zalazilo za šumom, i zahladnelo je. “Kad bih srela nekog živog”, - pomislila je Marija Petrovna. Nikoga nema! A šta ako vuk iskoči? Možda je dva bora već odavno prošla, a možda su oni još daleko…Potpuno se smračilo…Šta da radi? Da se vrati? Do stanice može da dodje tek pred zoru. Kakva nevolja!

- Sveti Nikolaje, pogledaj rodjeni šta mi se desilo, pomozi mi, jer će me vukovi rastrgnuti na putu, - pomolila se Marija Petrovna i od straha je zaplakala. A naokolo je bila tišina, ni žive duše, samo su je zvezde posmatrale sa tamnog neba… Odjednom su se negde sa strane čuli točkovi.
- To neko prolazi – potrčala je Marija Petrovna i videla sdesna i dva bora – i od njih stazu. O kakva sreća!
A putem je išla zaprega sa samo jednim konjem, i na njoj starčić, kome su se videla samo ledja i glava, a oko nje – svetlost …

- Sveti Nikolaje, to si ti sam! – povikala je Marija Petrovna, i ne gledajući na put pokušala da stigne zapregu, ali je ona već otišla u šumu.
Trčala je Marija Petrovnsa iz sve snage i samo je jedno vikala:

- Čekaj!
A zaprega se već nije ni videla. Izašla je iz šume – i pred njom su bile kolibe, a kod poslednje su stari ljudi sedeli na klupama i pušili.. Upitala ih je:
- Da li je pored vas prošao sedi starčić sa zapregom?
- Ne, mila niko nije prošao a mi ovde sedimo već sat vremena.
Kao da su joj se noge oduzele – sela je na zemlju i ćutala, samo joj je srce u grudima lupalo i suze su tekle niz obraze. Posedela je, pitala gde je sestrina koliba, i tiho je pošla k njoj.