METOHIJO, ISUSE NA GOLGOTI

Пут у Девич и Бањску
У Косово смо ушли ноћу, као лопови. У аутобусу мук, девојке су престале да певају “Јечам жњела Косовка девојка”, двојица прогнаника из Клине стегла су зубе, занемеле су чак и госпође родољуби из “Источника живота” (НВО за истину о Космету и за помоћ женама и деци на Косову и Метохији), нас две покушавамо да побегнемо у сан..

Далеко је Девич а свети Јоаникије је дошао, поноћ је 14. децембра. У Северној Митровици чекају нас још два аутобуса са Србима (зар само о празницима можемо по Косдмету да путујемо?). Испред нас је возило са војницима КФОР-а, иза нас опет војници, чувају нас на окупираном Косову као ретке птице које изумиру. Понижење се увлачи у кости и нема тог Србина – човека који не би положио заклетву Лазару. Напољу, на Косову и Метохији мркли мрак.

Пут до Девича је много дужи од километара које пролазимо. Нас две причамо о Вадиму, песнику и руском омонцу(специјалцу) који је баладу “Православље” посветио монашењкама из Девича. Чудна је птица, степски соко био наш друг Вадим у време пропалог војног пуча против Горбачова заузео је пошту у Риги, био је добровољац у српској војсци, два пута рањен и писао је песме. Ако нас сада из ноћи потајице (као што су навикли) Арбанаси нападну хоће ли нас КФОР бранити? Арбанаси су се притајили, пут је пуст, само иде наша тужна колона. На Космету зора мрачно освањива. Прошли смо Србицу без Срба, а и Србице више нема. Србица се вазнела на њеном месту пише Скендерај. Нове xамије на Космету подигнуте, православне цркве порушене, српске куће попаљене. Xамије по моди Ал Каиде, зелене куполе као лубеница којој је кришка исечена. Аутобус је висок, гледамо преко зидова у арбанашка дворишта. Нема ниједног дрвета, ниједног бокора цвећа. Какво је то племе које дрвеће не сади и цвеће не воли, што божије куће пљачка и туђу дедовину отима? Бог све види, а нечастиви ће доћи по своје – говорио је руски конзул Јастребов када је пре скоро два века овим истим путем ишао у Девич.

На улазу у Девичку клисуру други војници, заменили су оне који манастир нису сачували од албанског зулума 17. марта. Крећемо пешице, пролазимо кроз отвор у бодљикавој жици. Клисура је нестварна, на падинам са обе стране бела белина на борицима, на дубовима густо иње, ледени прах пада и на наше душе. Из те чистоте коју је Бог дао, израњамо пред нагорелу капију манастира и сушене зидове које су (не)људи попалили. Све нам се накупило ту поред полупорушеног Девича. И очајање и понос и трпљење и побуна. У црвки задужбини српског деспота Ђурђа Бранковића, подигнутој у знак захвалности за оздрављење деспотове кћери девице (отуда Девич) леже мошти девичког заштитника, светог, да светији не може бити Јоаникија Девичког. И Турци су, и Арбанаси и Аустроугари, па и један католички прелат 17. марта покушали свете мошти да украду али никоме од пљачкаша није успело. Прва нам је пришла мати Анђелија, она монахиња коју кфоровци нису успели да киднапују из манастира, а Девич су оставили на милост и немилост албанским варварима. “Нису ме заборавили” – каже нам мати Анђелија, а ми слутимо да је у Девичу остала због неког Божијег посла.

“Најгоре је било 1998. – прича нам игуманија мати Анастасија – тада су нас Албанци опколили и малтретирали све док нас наши нису ослободили. Са КФОР-ом су 1999. дошли и Албанци, и све опљачкали, није било ни грама брашна, ниједне шибице, ниједне свеће. Београд је слао пакете са храном које су Французи хеликоптером бацали у манастир и тако смо преживеле.”

Празник је а звона не звоне. У овом манастиру се некада до неба чуло звоно које је Девичу поклонио деспот Гргур Бранковић и на којем је писало: “Старцу Јоаникију даде благочестиви господин Гргур”. Ниједног звона више нема у Девичу, покрали су их Албанци. Молимо се Господу у цркви без икона и без олтара. Покрали су их Албанци. Певамо Богородици у цркви нагорелих зидова. Запалили су их Албанци. Манастирско гробље разровано. Разрушили су га Албанци. Спалили су Албанци и књиге манастирске, ко ће да посведочи колико је стотина, колико је хиљаде Срба крштено и венчано у Дреничком крају. Ко ће да посведочи да су манастирска имања Албанци отели и населили? У цркви нас је око пет стотина и служе архиепископи Артемије, Атанасије и Амфилохије. Архиепископ Зетско-приморски Амфилохије беседи, падају речи на измучене душе, пролазе кроз нагореле зидове и лете клисуром:
”И овај свети храм и ова света обитељ је била и остала крсно васкрсна обитељ. Сва њена историја вековна је у знаку Христовог распећа, голготе и васкрсења. Тако је то било у време када се овде подвизавао преподобни отац наш Јоаникије девички. Његов живот је био крсно васкрсни живот, распет свијету носио је крст Христов и његово распеће на тијелу своме, тако да је мјесто ово било и остало мјесто његовог сведочења и страдања за Христа. Ово је мјесто сведочења Христа и мјесто страдања за Христа преподобног оца нашег Јоаникија и свих оних који су посли њега , до данас, на овом месту служили Христу господу и подвизавали се у његово име. Ходили светим путем, носили његов часни и свети крст. У знаку крста и васкрсења је живот свих подвижника и подвожница овог светог места. У знаку крста и васкрсења је и историја ове свете обитељи. Ево и данас после толико векова тај свети знак блиста у светој обитељи, али и сила Христовог васкрсења обнавља њу и обнавља нас који смо се данас у њој око ћивота светога и преподобнога оца Јоаникија сабрали. И, ево је, погледајте је! Није ли распета ова светиња, није ли она израсла из гроба Христовог, из оног места страдања Христовог, није ли рођена на голготи Христовој, из његових светих рана, рана распетога за нас и за наше спасење. Ево је и она постала једна од Христових рана, једно од мјеста где је канула кап Христове крви са Голготе, свете његове крве из његових ребара. Ево једног од прободених ребара Христових. То је била и то је она остала до данас ова света обитељ и онај око које је она садјенута и они који су кроз вјекове овдје Христу Господу служили. Распета лавра свето девичка, али и лавра која увек изнова васкрсава, сва је у духу Христове голготе и сва је у духу, историја њена, онога који је овде први носио Христов крст, али и примио у себе силу васкрслога Господа. И данас овдје сабрани ми опипљиво, без да нам то неко други прича и казује, и ми доживљавамо ту велику и свету тајну, крсно васкрсне пасхе, ове свете обитељи. Тугујемо над распетим Господом за нас и наше грехе, тугујемо за распетом овом светињом, за оскрнављеним ћивотом преподобног оца нашега Јоаникија, за оскрнављеним гробовима наше матере Параскеве, Ефимије, и других сестара, и свих оних који су се подвизавали овдје кроз вјекове. Њихови гробови су постали причасници Христовог гроба, њихова голгота је израсла из голготе Христове, и она страдања ранија и ово данашња страдање то потврђује и то посведочује, а ми додирујући ране Христове, у његовом светом тијелу и крви које примамо на овој светој служби, и силом духа светога, те исте његове ране додирујемо кроз ћивот оца нашег светог Јоаникија, кроз распету ову светињу. Али, додирујући ране његове исцељење добијамо, и добијамо силу његовог васкрсења, и кроз светињу тела његовога, које примамо у светом причешћу, са страхом божијим, љубављу и вјером, и са трепетом, задобијамо силу васкрслога Христа. Кроз обнављање наше душе постом и молитвом, и овом светом службом, овим појањем , пјесмом овом, вјек вјековном пјесмом, која се поје овде, и која ће се појати овдје до краја свијета и вијека. Обнабвљамо се примањем тијела и крви његове, примањем силе васкрслога Христа, и тиме задобијамо непоколебљиву и неоништиву наду да ће ова светиња, као што је васкрсавала кроз векове, поново васкрснути, да ће на овом мјесту, као и до сада тако и у будуће, владати живи Господ, који је са нама, који је међу нама, који је на распетом, али увек изнова васкрсаваном Косову и Метохији. Данас је Косово и Метохија гроб истоветан са оним гробом Христовим на Голготи његовој. У тај гроб Христов колико је њих који су остали причасници његовог распећа? Ова светиња је светиња васељенска, светиња која призива на љубав, на мир све оне који живе око ње.

Међу народом у манастирском дворишту су и војници КФОР-а. Питамо француског капетана зашто нису бранили Девич 17. марта: “Нисмо ми тада били у Девичу” – каже капетан француских падобранаца и додаје да војници КФОР-а нису имали наредбу да бране Србе и српске светиње. “Зовем се Николас Мартинос и манастир бих бранио и без наредбе” – каже капетан. Сувишно га питамо да ли је пореклом Грк и православац.

Пре мрака враћамо се кроз насељена места, улицама шетају буљуци мушкараца са нескривеном мржњом зуре у наш аутобус. Тек по који времешни Албанац савије главу као да му је непријатно. Тамо где Срба још увек има сиромашно је видљиво. Албанске куће су нове, скупе. Нас две разговорамо о италијанском војнику који нам је у Девичу рекао да је Косово европска Колумбија.

Из ваздуха отиче претња, лакше се дише, пред нама је Бањска краља Милутина. У Бањској је до албанских зулума у турско време столовала и чувена скулптура Богородице са Исусом. У њој нема више прелепих фресака али се манастирски комплекс рестаурира. Тамо где су Срби Божије се куће обнављају, тамо где су Албанци Божије куће се руше. “И опет васкрсни господе, помози нам имена твога ради” – Арсеније Трећи Чарнојевић.

Споменка Деретић и Љиљана Милановић

preuzeto sa http://www.srpskoogledalo.co.yu/pub/40/kosmet.htm, Srpske novine “Ogledalo”