Zamislite kako Svetu Zemlju zamišlja svaka monaška čista dušica, koja prosto moae samo da sanja kako do tamo da stigne kad se zna da je jedan od glavnih zaveta svakog monaha siromaštvo, odnosno odricanje od svakog materijalnog bogatstva. Kada je mati Mihaila u svojoj molitvi poaelela da kroči nogom na Svetu Zemlju, znajući da niotkud, osim od Gospoda, nema mogučnosti ni da se spremi, a kamoli da još i put plati, do.e joj u snu njena duhovna majka noseći u ruci smotak para. Kada se iz sna prenu, mati je znala da će sigurno otputovati i hodati stopama “kuda je hodao sam Gospod i Presveta Majka”, kroz suze stalno ponavlja mati, i, 1962. godine, neko joj pokloni kaputić, neko tašnu, neko cipele, a na.oše se nekako i neke pare, i naša mati poseti mnoga sveta mesta, na.e se i u Božijoj blagodati silaska Svetog Ognja i poaele “da taj trenutak ničim ne pokvari, već da odmah tu umre”. Od tada prođe mnogo godina služenja Gospodu, mati dobija jedno za drugim poslušanje, negovanje bolesnika, ispomoć, gostoprimnica i mnoga, mnoga druga, i sve bez roptanja, a onda se i sama teško razbole. Posusta mati telom, ali ne i duhom. Sada je mati jedna vedra, bistra, odsečna, mudra, duhovno snaana i topla starica. Ako je posetiš u njenoj skromnoj keliji, naći ćeš je okruženu njenim najdražim ikonicama, gde su pored ikone Gospoda i Bogorodice Zografske, neizbeane ikone svetog Jovana Krstitelja, njene krsne slave, gotovo izbledele ikone Presvete Majke koju mati dobi na dan svog monašenja, zatim ikonice svetog Serafima Sarovskog, svete Matrone Moskovske, svetog Jovana Šangajskog i mnoge, mnoge druge. U uglu neprestano gori kandilo i podseća na usrdne molitve mati Mihaile. Mati sedi na krevetu prekrivenom pirotskim ćilimom, plete brojanice i moli se, a u svojoj molitvi njena duša često čezne da ponovo vidi Svetu Zemlju, da ponovo hoda stopama kuda je hodao Gospod Isus Hristos i Presveta. Međutim, osim krepkog duha, treba imati i krepko telo, tako da je mati znajući to radovala se i kada drugi putuju. Kada je mati igumanija Anastasija o Gospojinskom postu sa sestrama otputovala u Svetu Zemlju, Mati Mihaila bi sa suzama u očima pričala kako je svaki njihov razgovor toliko oaivljavao slike iz Svetog Jerusalima; toliko se radovala što su monahinje manastira Vavedenja sa nastojateljicom u Svetoj Zemlji i tako sa puno ljubavi pričala o njihovom boravku u Svetoj Zemlji. Prošle godine o Gospojinskom postu k mati Mihaili do.e mladić Vasilije, inače kršten na dan Mati Mihaila pred ikonama u svojoj keliji slave svetog Vasilija Ostroškog. Ovaj mladi čovek, inače veliki dobrotovor i pravi hri.ćanin, često dolazi u manastir Vavedenje i pri tom nikad ne zaboravi da poseti mati Mihailu, da bi se malo duhovno okrepio. I toga dana do.e Vasilije, mi ga zovemo Miki, i saopšti mati da želi da putuje u Jerusalim. Mati se jako obradova, ali Miki dodade: “Mati, ja aelim da idem u Svetu Zemlju, ali samo s Tobom”. Mati pokuša da mu objasni da je njeno telo slabašno za tako naporan put, da je to nemoguće, da bi ona i njemu i svima bila veliki teret. Me.utim, Miki je bio uporan, a onda se mati zamisli, uozbilji i reče: “Ko sam ja da se usu.ujem da ne verujem da ću izdraati put u Svetu Zemlju? Idem, pa makar moje kosti tamo i ostale”. Znala je mati koliki je to za nju napor, ali vera njena okrepi je. Opravismo mi našu mati i krenu ona put Svete Zemlje sa grupom poklonika koju je vodio otac Dušan.

Čim sam čula da je mati Mihaila doputovala iz Jerusalima, pohitala sam k njoj da uzmem blagoslov, i da joj vidim sreću na licu i osetim nepresušnu ljubav njenu. Našla sam je već okruaenu njenim čedima. Mati je sa neopisivim an.eoskim osmehom na licu pričala o sveti mestima. »as je pričala, čas plakala. Bila je presrećna. Umor se uopšte nije primećivao. Trebalo je videti i sve nas prisutne kako smo bili srećni dok je mati dočaravala sveta mesta jerusalimska i sinajska. - Kada u.osmo u avion, oni što pu.taju putnike stoje na ulazu i obratiše se meni: “Mati, imate puno pozdrava od Zorice.” Ja pogledah i ugledah jednu visoku, lepu ženu koja me upita: “Jeste li Vi mati Mihaila?” - “Jesam”, rekoh. “Vi ste moja krštena kuma.

Krštena sam kad sam imala 12 godina.” Poče da me grli, ljubi… Baš je bilo dirljivo. U to vreme, kao mlada monahinja, mnogima sam bila krštena kuma, mnogo sam kumčadi imala. Neki stalno dolaze, a neki se nikad ne pojaviše. Ja sam dugo čuvala pramenčić kose sa njihovog krštenja, ali se nikad ne pojaviše. Sad, kao shimnica, ne mogu da budem krštena kuma. Jedan mladi bračni par htede da im budem kuma na venčanju. Nisam mogla da prihvatim. Krštenje je grehota odbiti, ali kad si shimnica, ne može.... Prvu liturgiju smo imali u hramu Uspenja Presvete Bogorodice. Crkva je podignuta iznad grobnice gde su apostoli poloaili telo Presvete Bogorodice. Liturgiju je sluaio otac Vasilije iz manastira Crna Reka. Svi smo bili ushićeni. Videli smo kamenu grobnicu ispod staklenog poklopca. Pomislila sam: “Majko, i posle Uspenja Tvog Presvetog Ti nas nisi ostavila! I sada svi osećamo kako se neprestano za nas grešne moli.

Sinu svome Isusu Hristu.” Činilo mi se kao da je Majka Boaija sa nama. Svi smo se pričestili. Boae, hvala Ti! Na svemu Ti hvala, - i zaplaka mati Mihaila. - A onda smo otišli u Getsimanski vrt, koji se nalazi ispod Maslinske gore. Isus je mnogo voleo to mesto, često je tu dolazio da se u miru sa Svojim učenicima tajno pomoli Stvoritelju. To je upravo mesto gde je Isus proveo poslednju noć i molio da Ga mimoide čaša stradanja, mesto gde Ga je Juda izdao. Tu se nalazi oko osam velikih maslina ‘vršnjakinja’ Isusa Hrista. One su stare više od 2000 godina. Kaau da masline ne mogu tako dugo da aive, ali ove su, vidite, aive i svedoče ljubav Hristovu. Tu je hram Getsimanske molitve, podignut iznad kamena na kome je Isus u molitvi, sa suzama i u krvavom znoju proveo Svoju poslednju noć. Jako je teško boraviti na tim mestima kad se setimo stradanja Gospodnjeg. A u Getsimanskom vrtu nalazi se grob Presvete Bogorodice, nedaleko od Groba Gospodnjeg. Prvo smo na NJenom grobu bili. Bili smo mi i u kući Svetog Jovana Bogoslova, gde je aivela, gde se molila i gde se upokojila Presveta Bogorodica. Ima tamo crkvica gde se nalazi ikona na kojoj je pruaena Majka Boaija. To sad drae rimokatolici. Kad su Srbi draali tu svetinju, Sveti Sava ju je svu zlatom pozlatio. Sve je pozlaćeno bilo. Brat Aleksandar je rekao da će sve da slika, pa će svima da nam da slike. Oni se spremaju i neku knjigu da izdaju o ovom pokloničkom putovanju. Jako lepo. Posle Getsimanskog vrta posetili smo hram svetog Georgija Hozevita. Tu se nalaze njegove mošti, zatim mošti svetog Jovana Rumuna, svetog Mine i svetog Alimpija Stolpnika. A telo svetog Jovana Rumuna je celo, netruleano, lepo smo videli svetiteljevu nogu, bela, kao da je juče umro. Velika je to svetinja.

Suze same naviru. A sveti Jovan Rumun, kad mu se neko ne dopadne me.u poklonicima ili kad nai.e aena koja se mnogo namirisala, svetitelj okrene od nje glavu, ali ako neko dođe da se iskreno ispoveda ili pomoli, svetitelj ponovo glavu okrene. Jako je tamo lepo. Jedna aena je u neverju svom istrgla dlaku iz svetiteljeve brade. Uveče je sanjala kako joj svetitelj oštro narđuje da vrati dlaku. Ne dozvoljava svetitelj da se u bezboanim rukama nalazi svetinja. Ovde sam kupila nekoliko bočica onih ‘nardov’ mirisa i tako sam se radovala da ih nekome poklonim, me.utim ukrali su mi ih u hotelu. Što, i takva se iskušenja doga.aju. Pa kako je lep manastir svetog Georgija Hozevita… Samo tu je bilo jako sunce, pa uzbrdica, velika uzbrdica. Brat Miki potraži magare, Bože mili, baš je pomoglo. A kad smo silazili, tu se desi neki čovek sa traktorčićem i odjednom ugledah kako on trči i pita gde sam ja: “Ne na magaretu, matuška, tu sedi, tu.” I do autobusa doveze mene, Varvaru i još jednu sestru. Stalno mi je ljubio ruku, ljubio, ljubio. Nešto smo mu bili dragi. Boae mili… Svud je Gospod pomagao, svud se osetila sila Boaija i pomoć Boaija, jer kako bih drugačije izdržala kad ja milim kao mrav. Na Gori Kušanja sastavilo se nebo sa onim brdom. Noć, noć. Milan nešto gleda u nebo, gleda… Ja pitam: “Šta ti to radiš?” - “Slikam zvezdu”, kaae. “Pa gde će. ti stići zvezdu...?” - “Pa, vidite, matuška, Mati Mihaila sa haxijama Milanom i Danilom Getsimanski vrt kako su blizu, vidim kako padaju.” - “To ti se čini”, kažem ja. Posle sam ga pitala da li su mu uspele slike. “Pa nisu, matuška.” - “Pa nije baš lako stići zvezdu!”, smejem se ja. Na Gori Kušanja smo bili nekako čudno smireni. Kako smo stalno svi postili, tim putem smo se samo molili, molčanije draali, slušali, Ęutke išli za ocem. Tako je lepo bilo. Prosto se oseća i nije slučajno da baš na tu goru Duh Sveti uznese Spasitelja odmah posle Njegovog krštenja u reci Jordanu.

A kad smo se penjali uz onaj kamen ka pećini gde je Sveti Jovan Lestvičnik napisao svoju čuvenu Lestvicu, znači, u pećini u kojoj provede 20 godina, otac Dušan se izu i dalje nastavi bos da ide. Mili Boae, mi ne moaemo ni na kamili tako bosi da idemo. Meni samo molitva pro.e kroz glavu: “O, Gospode, hvala Ti! Hvala i tebi, oče, što si me poveo, što si mi pomagao, što si me priče.ćivao.” Otac kaae: “Bogu hvala.” Ali, zaista, ne bi se svako usudio da ovakvu babu primi u grupu. Niko nije mogao da pretpostavi da sam ja tako slaba. Ali ukrepi me Gospod. Idem sa njima i gotovo. Idem! - govori mati Mihaila. Brat Jandrija ispriča kako je otac Grigorije, jednom kad je sluaio, čuo kako su Grci govorili da je sveti Jovan Rumun nabe.eni svetitelj, da nije pravi. Tako i naš otac Grigorije poverova u tu priču, jer to su govorili “ljudi na visokom poloaaju”. I otac Grigorije od tada ne htede da kadi telo svetog Jovana Rumuna, jer mu do.e misao da je otac Joanikije, koji je sluaio sa njim, od njega napravio svetitelja. I šta se dogodi? Sveti Jovan Rumun mu se javi, i to ne u snu, već u vi.enju, onako uaivo, i reče: “Šta sam ti sagrešio kad neće. da me kadiš?” Mati Mihaila nastavi: - Pa i naša sestra Varvara je pričala kako je posumnjala u našeg Svetog Nikolaja da je sveti i on joj se preko noći javi. Istina je. A sveti Nikolaj je bio sveti još i pre nego što su ga kanonizovali. Onakve knjige njegove! Onakva blagodat! U svakoj besedi njegovoj velika blagodat iz usta njegovih izlazi, pravi Zlatousti. Brat Jandrija nastavi o svetom Nikolaju Aičkom: - Otac Kalist kaže da je on dana živeo bez hrane i vode, samo u molitvi. I otac Kalist pokuša da ga podraava, ali je uspeo samo 25 dana. Pa čudo sa starcem Gavrilom iz Bošnjana, koji je doaiveo duboku starost. Zna se da su njega komunisti, dok je bio crkvenjak u Jagodini, toliko tukli da je bio umro. Starac kaae da je video kako mu je duša iza.la iz tela i tada ugleda svoje telo kako pliva u vodi u nekom podrumu. Tu su ga stvarno bili bacili. A kad je bio u duhovnom svetu, onda je izme.u ostalog video i to da su sve svetinje, koje su iz Svete Zemlje doneli poklonici koji su tamo putovali, posebno sa Tavora, po celoj zemlji svetlele. On kaže: “Svuda vidim, po celoj zemlji, kako te svetinje sijaju kao oganj, a posebno kamenčići koji su doneti sa Tavora.” Starac je uvek govorio: “Hrišćaninu koji ode u Jerusalim dato je sedam puta više nego običnom čoveku, ali će se toliko od njega i traaiti.” Kaae da ni na jedno mesto na zemlji na koje je Gospod stao Svojom nogom, .avoli nikad ne mogu da se spuste. - To je sto posto tačno! - potvrdi mati Mihaila. - To je Sila Boaija. Ne moae se to, što se oseti tamo, ne moae se jezikom iskazati. Samo se moae doaiveti duhom. To su velike stvari, velike tajne Božije. Brat Jandrija ushićen pričom mati Mihaile nastavlja: - Jeste veliko čudo da ti staneš nogom i da znaš da je na tom mestu Gospod stajao. To je neverovatno! Kada sam prvi put stupio na tlo Svete Gore, meni je samo misao ovakva prošla: da ja stojim svojom nogom na istom onom mestu na kome je stajala Bogorodica Svojom nogom. Pa onda tako zastaneš i samo ti se kaae ovako: sigurno je nekad ovde, baš na ovom mestu stajao, a moada i sahranjen neki svetitelj! A kad ste tamo, na tim svetim mestima, prosto osećate kao da je svaka stopa osvećena. Jandrija upita mati Mihailu za pokojnog oca Gavrila iz Raletinca. - O, kako mi otac Gavrilo dao blagoslov veliki. Bila sam tada mlada iskušenica. Otac Gavrilo je imao tada dugu kosu, svu u loknama, pa dugu bradu. Pa kad te na ispovesti pogleda ispod crnih obrva, kao dubinsko sni- Gora Tavor manje… Dolazio je u Zrenjanin ispovedati sestrinstvo. Jandrija: - Kažu da je bio veliki duhovnik? - I veliki duhovnik, i veliki pravoslavac, i veliki devstvenik je bio. Jako. Jako. Ovog leta sam išla na njegov grob.

Kako smo imali sreću što nas je vodio otac Dušan. On je jako ozbiljan, pravi monah, sa puno ljubavi. Zamislite da je on mene poveo na takav put! On je tu svoju ljubav preneo na celu grupu. Svi su me vodili, svi mi pomagali, samo su gledali kako se ja osećam. Ako Bog da da skupim nešto para, pa da okupim sve poklonike iz naše grupe, da pripremim nešto ručka, da se opet sastanemo i ispričamo. Tako sam ih sve zavolela. Volela bih da taj sastanak bude u subotu posle svete Liturgije, da se spremi lepa riblja čorba, praena riba, grašak, pire, naravno, sve posno. Me.utim, moram prvo da pitam mati igumaniju. Ali, sad smo se istrošili pa nemam, što kažu, ni prebijene pare, ali daće Bog, biće, biće… Bila sam jako uzbu.ena kada sam prilazila Grobu Gospodnjem. Ulazili smo pognute glave, jer sam ulaz u Grob Gospodnji je veoma nizak. Kaau da je ranije bio i niai. Osećala sam se kao da sam prvi put na tom svetom mestu gde je Gospod tri dana leaao i odakle je treći dan vaskrsao. Tako je On i nama otvorio put ka vaskrsenju. Tačno na Grobu Gospodnjem ispod srednje ikone stoji pli- šani vozduh na kome na grčkom jeziku piše Hristos Vaskrse. Tu se nalazi i jedinstvena ikona Majke Boaije kao mironosice gde u rukama drai posudu sa svetim mirom. Klečali smo, čelom smo dodirivali sami Grob Gospodnji, plakali i od tuge i od radosti. Boae, kako su tu pomešana oseĘanja! Bio je to dan Vozdviženja Časnog Krsta. Svetu Liturgiju je sluaio Patrijarh jerusalimski Teofilos. Svi smo se pričestili. Nema kraja radosti. Pa tu je Gospod vaskrsao. Izlazili smo licem okrenuti ka Grobu. Niko tu ne moae drugačije da iza.e. Ne… Ne.. A kada smo išli na Grob Gospodnji, ja sam prosto trčala. Tako sam bila srećna. Tamo je bila prva Liturgija. A otac čita sva imena. Ja sam sama 1500 imena imala. I sve sam tako po svim manastirima ostavljala i imena i sve priloge što sam dobila. Ali, nije uvek bilo lako. Iz autobusa do tog svetog mesta imaš dosta peške da ideš. To je tako Bog uredio da nikakvo vozilo tu ne može da uče. To je pravo poklonjenje. A na Golgoti, na kolenima se prilazi duainom dva do tri metra. I, svi tako idemo na kolenima. A kad se izlazi iz Groba Gospodnjeg, niko Mu ne okreće leđa, svi izlazimo, onako, natraške. A put ka Golgoti… Na tom putu je Gospod padao i dizao se, i opet padao. Ima 14 obeleaenih molitvenih mesta. Prvo mesto je mesto gde osudiše Isusa Hrista. Drugo mesto je gde Pontije Pilat izvede nevino osuđenog Gospoda. Treće mesto je mesto gde Gospod prvi put pade zbog iscrpljenosti i težine Časnog Krsta. Na četvrtom mestu se Gospod poslednji put video sa Svetom Majkom. Peta stanica je početak penjanja ka Golgoti, a na šestoj je mesto gde je sveta Veronika peškirom obrisala izmučeno lice Gospoda i gde je na peškiru ostao NJegov lik. Na sedmom mestu je Isus drugi put pao, na devetom treći put, a ostalih pet mesta nalaze su u samom hramu Groba Gospodnjeg. Od tolikog naroda nije bilo lako zastati kod svih ovih stanica. Boae Ti hvala, bilo naroda k’o mrava. Dolaze iz svih krajeva sveta. Kako je to sreća velika! Kad čovek zna da ide stopama kuda je Gospod hodao. Baš po NJegovim stopama. Baš je divno bilo. Gospode, Gospode, da li je moguće da sam bila tamo!? Prosto sam klonula od te blagodati. Svih 15 dana, svaki dan smo imali Liturgiju, svaki dan smo postili na vodi i pričešćivali se. Gde god bismo stali, otac Dušan je čitao Jevanđelje. Ja bih svakom preporučila da u Jerusalim ide sa ocem Dušanom. Tako je blag, tako smiren, sve nam objašnjava, zna Grob Gospodnji nekoliko jezika, odlično se sa svima sporazumeva. Nešto sam zapazila što me jako zadivilo. U te dve grupe, bilo nas je negde oko tridesetoro, gotovo svi mladi, uzmu blagoslov i po ceo dan ne progovaraju ni jednu reč. Tako se oni podvizavaju. Zamislite kako je to divno. A jedna sestra, treći put od Vaskrsa doputovala u Jerusalim. Pa kakva se blagodat osećala u pećini Svetog Jovana Preteče, gde ga je majka nosila, gde se krila sa njim… Puno sam videla, puno zapamtila, ali bojim se da što ne propustim. Kad budu slike izra.ene, pa ćemo sve to po redu da propratimo.. A Vitlejem, Boae milostivi! Pokloniti se ovoj svetinji… Hvala Ti, Gospode! Tamo je bio naš otac Vladislav, koji je sluaio sa pokojnim ocem Ilijom. Tu je i mati Doroteja. Tu se upokojila i sahranjena mati Hrizostoma, velikoshimnica. Išli smo i na njen grobić. Oni se tamo čudno nekako sahranjuju. Samo stave telo u kovčeg i tako posle poloae u kamen. Ne zakopavaju u zemlju, jer nema zemlje. Otišli smo na grobić, odraali pomen. A u Vitlejemskoj crkvi, prvo smo se poklonili, pomolili, bila je divna Liturgija, pričestili se. Radost, radost je bila velika. A tu gde je Zvezda, od 1962. godine mnogo toga se promenilo, nadogradilo, zamenilo. Ali svetinje su sve na svom mestu. Ranije je tu bila samo pećina obložena crvenim plišem, a sad je to dosta raskošno namešteno, kandila, ripide. Onda su bile, sećam se, jaslice, sad je samo neko obeleaje. Teško je sada zamisliti kako je pećina, vertep, prvobitno izgledala. To drae rimokatolici. Srebrna Zvezda sa okruglim otvorom u centru označava pravo mesto rođenja Isusa Hrista. Iznad Zvezde nalazi se veliki raskošni oltar. Tu se sluae svete Liturgije.

Kad ti Gospod da da se na tom svetom mestu na.eš, ili ćuti. ili plače.. Toliko je to velika svetinja. A kada smo krenuli u ćgipat na Sinaj, tu na granici nas dočeka.e vojnici s puškama, pregleda.e nas. Ja sam imala jedno lavorče. Vojnik upitno gleda u mene, ja mu pokazujem da se iz toga umivam. On se smeje, malo pogleda i ode. Moj pasoš i ne pogleda. Kada do.eš na sveti Sinaj, ti odmah vidiš sve ono što si do sada samo čitao u Starom Zavetu. Znači, na.eš se na brdu Horivu, gde se Mojsiju javio Gospod iz kupine koja je bila sva u plamenu. I kada je Mojsije, čuvajući stado, ugledao kupinu koja gori, pri.e joj da vidi zašto taj abun ne sagoreva, a sav je u plamenu. A onda, odjednom začuje glas Božiji: “Mojsije, ne prilazi bliae i izuj svoju obuću, jer mesto na kome stojiš je sveto mesto!” I dandanas se tu nalazi nesagoriva kupina, a u dolini, na mestu gde je po zapovesti Božijoj Mojsije stao sa izrailjskim narodom koga je izveo iz ropstva egipatskog, nalazi se pravoslavni Sinajski manastir, čija je crkva posvećena prazniku Preobraaenja Gospodnjeg. Po zapovesti Božijoj Mojsije se pope na goru Sinaj, gde se tri dana molio Gospodu. Trećeg dana začu se tako jak glas trube da je sav narod zadrhtao od straha, a onda se začu.e reči Gospodnje kada izgovori narodu deset spasonosnih Boaijih zapovesti koje Bog dade Izrailjcima, za sve ljude i za sva vremena. A na Sinaju smo bili na Svetoj Liturgiji. Svi smo se pričestili. Bio je tu i jedan ruski vladika. Rusi Nesagoriva kupina na Gori Sinaju u manastiru Sv. Ekatarine tu i služe. Za pevnicom su pevale ruske monahinje. Tako su lepo pevale, kao da su anđeli sa neba sišli. Meni je tu bilo dosta loše. Srce se malo uznemirilo, noge i ruke podrhtavaju. Molim se ja: “Gospode, neka bude volja Tvoja!” Brzo legnem, pa kad sam malo poležala, kleknem da se pričestim. Odmah sam se okrepila. Mati Varvara odnekud donese parče alve sa lešnikom i sa kikirikijem. To me još vi.e osnaći. Ja dadoh malo alve jednoj Ruskinji i kažem joj: “Poaauilsta, mne očen. ploho. ® bol.na. Serdce bolit”. A one me pogledaše i odjednom pobegoše. Mora da sam jako loše izgledala. - Mati, pa Vi govorite ruski. I to divnim ruskim akcentom!? - upitah je zadivljeno. - Ma, ja razumem sve, samo teae pričam. I tim Ruskinjama sam rekla da sam imala igumaniju Ruskinju, da je deset monahinja Ruskinja bilo sa nama. One su za vreme revolucije došle u Srem, u manastir Hopovo. Izbegle su iz ruskog manastira LJesne. Tu je dolazilo na stotine ruskih monahinja. Posle su prešle u manastir Kuveadin, a i ja sam iz tog sestrinstva. Bile su tamo i dve-tri matuške. Tu nam je bilo jako lepo, Sveta Liturgija, pričest. Jedino mi je aao što u ove svetinje ne dolaze samo poklonici, nego ima dosta i turista. Vidi se da nemaju pravi odnos prema svetinji, već kao prema nekom kulturnom spomeniku. Onda smo krenuli ka pećini gde je svetog Iliju, starozavetnog proroka, hranio gavran. Penjali smo se uz veliku i kamenitu uzbrdicu. Za mene je to bilo jako naporno i teško, pa su za mati Varvaru i mene iznajmili kamile te smo jedan deo puta na kamilama putovale. Posle smo jedan deo puta išli pe.ke, a ja onako umorna rekoh: “O, sveti Ilija, ja te mnogo volim, ali mnogo si visoko otišao.” Svi su se nasmejali. Zamislite, pa sigurno da nije lako doći do mesta gde je Gospod razgovarao sa čovekom. A otac Dušan je tako imao aelju da i ja nekako stignem do pećine Svetog Ilije. Ma, ni jedan jedini put ne reče: “Mati Mihaila, pa Vi ste bolesni, ne moaete Vi to!” Naprotiv, ja čuh kako reče: “Doći u Svetu Zemlju, a ne otići na Sinaj, to nema smisla”. “ideš, Mihaila”, rekoh sama sebi, “ideš, pa šta ti Gospod da.” Krenuli smo oko 11 sati noću. Nas dve na kamilama, a kamile tačno znaju kud idu. Dođosmo do mesta gde je Sveti Ilija udario štapom u stenu i gde se stvorio izvor vode.

Od autobusa do izvora smo išli peške. Stvarno, mnogo su mi učinili. Ja bez njih ne bih mogla nidokle doći. Svuda su me vodili. Nema tu, idu svi pa idem i ja, peške do pećine Svetog Ilije gde ga je gavran hranio. Jao, Milan me vodi s jedne strane, beduin s druge, a ona stepenica neka visoka, ja ne mogu da stanem, a on me samo vuče. Na engleskom mu kažem da me ne vuče, da ne mogu da koračam, a on se pravi da ne čuje. Kad sam ga videla da puši, hoĘu da mu kaaem da ne puši, sva će odeća da nam se oseti na taj .avolji kad. Kada smo se popeli, otac zaključa crkvu da nam turisti ne dosađuju i poče da nam čita o Svetom Iliji i o njegovom razgovoru sa Gospodom. Posle smo do pećine Svetog Jovana Lestvičnika takode išli na kamilama. To je jako uzak put, sami kamen, cela brda kamenita. ‘”Gospode, oprosti, Gospode, pomozi, Gospode, spasi sve”, molila sam se stalno. A oni meni kaau: “Mati, ovaj jedan deo puta kojim se ide na Sinaj je dosta teaak, a ovo dalje je tri puta teae. Hoće. li moći, mati?” - “Nemoj da me kušaš”, rekoh, “nego se moli da mi Gospod da snage da izdraim!” Kad stigo- Pećina Svetog Ilije smo u pećinu, pomolismo se Bogu. Otac je čitao Jevanđelje. Čitao nam je i o Svetom Iliji, i o njegovom razgovoru sa Gospodom.Tako nam je lepo čitao. Osećala sam kao da je sveti Ilija tu sa nama - priča mati Mihaila. U jednom trenutku u.e jedna mlada devojka, kaae, samo da vidi mati Mihailu, a mati joj reče: “I s tobom sam bila tamo, i svi ste bili sa mnom u Jerusalimu.” Mati se za sve nas stalno molila. - A kako sam plakala kada smo bili u Nazaretu na Gori Kušanja, gde su Gospoda hteli da bace u jednu provaliju. Ali, On im se izmače. Videli smo tu provaliju, - i opet zaplaka mati Mihaila. - Da, da, izmače im se. Na sami vrh Gore Kušanja nisam išla, jer je to jako dug put za mene. Samo stepenice, ideš, ide., ide.... a sve sami kamen. I otac meni kaae: “Nemojte Vi dalje, mati.” Samo je četvoro, petoro gore stiglo i, naravno, otac Dušan sa njima. Mi smo ostali kod kamena. Tu gde se Gospod molio. Kod tog kamena se molitve drae. Znači, jedan jedini kamen i manastir veliki. Tu smo bili u manastiru Svetog Ilije. Tako je bilo lepo… Svuda se osećala velika blagodat i tako se čovek presrećno oseća. Ja sam svuda plakala. A da ste videli kako je brat Milan na Grobu Gospodnjem plakao. Kako je plakao, kako se glasno Bogu obraćao: “Gospode, pomozi celom srpskom narodu, podigni nas, spasi nas. Pomozi, Gospode, patrijarhu našem, pa kad njega, Gospode, uzmeš, odredi Ti ko će da vodi Crkvu našu.” Jako je bilo potresno, svi smo plakali. On se molio takvim molitvenim glasom da bi i kamen proplakao. A oni kalu.eri na Grobu Gospodnjem, tako su nas lepo primili. A ti staneš u red, pokloniš se i opet bi da se pokloniš i opet, i opet… Ali naroda mnogo, mnogo… Kao i na Gori Kušanja. Samo, vidi se da nisu svi poboani. A šta će., hvala Bogu. Neka Gospod prizove sve. A na Ploči miropomazanja?

Prvo smo i išli na Ploču miropomazanja. Tamo smo klekli, pomolili se. Narod naslanja glave. Onda smo išli na Grob Gospodnji, a posle na Golgotu. Kandila, kandila, samo gore, gore… Radost, radost velika. Pa mi idemo stopama kuda je sam Gospod hodao. Gospode, ko je ovoga dostojan!? Na Golgotu se ide klečeći po onom betonu. Tu je poboden Krst i kandila silna gore. Samo… pojavio se tu neki laani krst koji ima više tih kraka. Ne znam da li je to ispravno? Kako da se svi ujedine? Ne znam ja šta je to, ja to ne razumem. Ima raznih propagandi, mislim, da mi Bog oprosti, da to ne bi trebalo dozvoliti… A Miki odu- ševljen, zadivljen, pa samo slika. Ja galamim na njega: “Ma pusti babu, šta me slikaš toliko?” - “Hoću, mati”, kaae, “da vide da si svuda stigla s nama.” Znate šta, da nije tu bila i jedna druga grupa sa bratom Milanom, i da nisu bili tako dobri, ja ne znam da li bih izdraala. Oni su me vodili ispod ruke, vodili, pridraavali, vukli. Ja samo malo zastanem, a oni odmah svi trče da mi pomognu… Otac Dušan je rekao: “Nemoćnima pomozite!” - A jeste li bili u manastiru Svetog Save Osvećenog ? - Jesmo, aene su ostale ispred vrata, a muškarci u.oše u crkvu. Otac Grigorije tamo sluai i otac Sava. Ja sam od jedne gospo.e ponela ćilim na poklon. Nek’ se otac raduje, neka zna odakle je potekao. Videla sam da oni tamo nemaju nijedan naš Ęilim. Tu se nalaze mošti svetog Save Osvećenog, čije ime nosi naš Sveti Sava. Vi znate da je sveti Sava Osvećeni, kada je osetio da će da se upokoji, zavetovao bratstvo da originalnu ikonu Bogorodice Mlekopitateljnice i njegovo aezlo daju monahu “koji će doći jedne godine iz jedne zemlje, koji će nositi njegovo ime, koji će biti sin vladara i koji će to bogatstvo ostaviti i otići u manastir da postane pastir Božiji.” To je bilo, čini mi se, u VI veku, a naš Sveti Sava dolazi da poseti Svetu Zemlju početkom XIII veka i kad se pokloni grobu svetog Save Osvećenog, čije ime dobi na monašenju, pade aezlo koje je bilo pričvr.ćeno pored groba. To je monasima bio znak da je to taj monah o kome je sveti Sava Osvećeni pre toliko vekova pričao i da baš njemu treba da daruju ikonu, aezlo, kao i ikonu Bogorodice Trojeručice koju u VIII veku ostavi sveti Jovan Damaskin, koji čuv.i za zavet svetog Save Osvećenog, tako.e poaele da se original ikone Bogorodice Trojeručice preda tom istom monahu.

Danas ikona Mošti Svetog Save Osvećenog Bogorodice Trojeručice, čiju je treću ruku u znak zahvalnosti zbog isceljenja, dodao upravo sveti Jovan Damaskin, čuva naš Hilandar, a ikona Bogorodice Mlekopitateljnice, kao i aezlo, nalaze se u posnici posvećenoj svetom Savi Osvećenom u Kareji na Svetoj Gori, u kojoj se podvizavao naš sveti Sava. Odjednom mati povika: - LJiljo, stavi kafu, daj slatko! Vidi ti njih! Niko mi nije otišao iz kuće da se ne posluai. Hoćete da me prevarite, dok me ispitujete da zaboravim da vas posluaim. Niko se nije ni setio da se nečim posluai. Svi smo u svojim mislima sa mati Mihailom bili u Svetoj Zemlji. Ulazi sestra Radojka, majka jednog divnog dečaka Stefana. Mati ih mnogo voli. Obradova se. Iako nas je već puna soba i to joj kaaemo, mati sa osmehom kaae: - Neka vas Gospod čuva. ćvo ovde, srećo, sedi tu pored mene. Dušica moja. A gde je Stefan? Otišao u školu? Mili moj! - a onda se naglo snuadi: - A imamo, srećo moja, sahranu kod Kragujevca. Mati Haritina se upokojila. Skoro sam joj bila u poseti u bolnici. Idemo sutra u pola sedam, ako Bog da. Pa eto, da smo zdraviji i mladi, mogli smo i noćas pored nje da budemo, da imam zdravlja, a ovako, šta će., ipak je to dalek put. Sve do opela se posle pomena pored odra stalno čita psaltir. A kad se vladika upokoji jevan.elje se čita, neprestano, neprestano. Mati Mihaila pokazuje svoje rane: - Ovde, srećo, imam jednu ranu, ne mogu lako da je izlečim. Izgleda da je od onog drveta na kamili. To su bolne kosti… A, evo, sad imam i tu sahranu. Sirota mati Haritina… igumanija krstonosna… Kad sam bila kod nje u bolnici, sirota, rekla mi je: “Pomoli se Bogu i za mene, grešnu, mati Mihaila.” - “Hoću, srećo”, rekoh. I jesam se pomolila, ali mi je tako bilo hladno oko srca. I juče do.oše i rekoše da se mati Haritina upokojila. Sećam se da je nju brat njen doveo u manastir Sretenje… - sve kroz suze priča mati. - Mati, da li ste bili u hramu Svete Marije Magdaline? - Jesmo, kako da ne. To je ruski aenski manastir. Tu su ruske monahinje. To je velika, lepa svetinja, sagra- .ena u ime ravnoapostolne Marije Magdaline, koja je bila najdraža Hristova učenica i veoma poštovana u svoje vreme. Ona je prva donela vest o Hristovom vaskrsenju, bila je veoma hrabra propovednica Hristovog učenja. Vi znate kako je to bilo opasno u to vreme.

Bili smo i tamo gde je mati igumanija Grigorija. Tu je sluaena Sveta Liturgija, i tu smo se svi pričestili. Pa manastir Svetog Krsta, isto ruski manastir. A gde god smo bili oni su nas posluaili, pripremili nam nešto za pojesti i popiti. Ja sam tamo dosta ostavila imena i dala priloga. Mati igumanija kaae sestri da potraai mene “da matuška do.e sa narodom.” Otac Dušan reče da se puno aurimo, a mati igumanija kaae: “Neka, iako se aurite, sačekajte da počastimo narod.” Spremili su nam baš pravi obrok posle Liturgije i svetog priče.ća. Sa bratom Milanom, koji je vodio drugu grupu, rastadosmo se tu. Naša grupa je otišla na Sinaj, a oni su odo- še u crkvu Svetog Krsta, odakle su za sve nas poslali miomiro. A kad smo na reci Jordanu bili, svi obukoše stihare pa kad poče.e da ulaze… Kakva sreća na njihovim licima! Ja sam ponela svoju vlasenicu i po blagoslovu oca Dušana u.em i ja u svetu reku. Imala sa neku ranu, iz rane poče da krvari. Otac kaae: “Samo se vi, mati, kupajte.” Nisam uopšte vi.e tome pridavala paanju. Sve je sveta voda sprala. - Kako ja jaka vera Vaša, mati! - rekoh ushićeno. - Bez vere si ništa! Ali, i vera bez dela je ništa. A što me pitate za vlasenicu? Vlasenica treba da bude od grubljeg platna, prava podvianička. A ove naše vlasenice su od belog batista, malo gospodske. I tako sam se i ja lepo pokvasila i bila sam jako radosna. Ja sam u apostolniku bila, ali sam ipak htela po blagoslovu očevom da ranu pokvasim. I nisam se plašila zbog rane, znam da će Bog meni da pomogne kad je i otac tako to hrabro blagoslovio. Otac Dušan je inače celim putem dosta ćutao, puno se molio, uvek bio u molitvi, u podvigu. A nije mu lako, znate kako, ti autobusi, on za sve brine. Onaj ostao tamo, onaj tamo… I sada u reci svi bi ostali ko zna koliko a ja podviknem: “Izlazite, otac čeka!”

Tako smo svi radosni došli u hotel. Mi smo znali da za jedan dan posetimo po 10 -15 mesta. I sve od svetog mesta do svetog mesta dok uvek neko vodi ja se molim: “Oprosti nam, Gospode, grehe na- še, pomozi, Gospode, svima koji su molili da se molim za njih, pomozi, Gospode, i onima za koje niko nema da se moli!” Svi su vapijali, svi su se molili, sa celom Srbijom i celim narodom smo bili u duši. Svi su bili u molitvi… Jednu sestru smo na Galilejskom jezeru krstili. Kako je to bilo divno! Prvo je krštena, pa posle pogruaavana u jezeru, pa na liturgiji nas pustiše da budemo sami u crkvi, da sami pevamo za pevnicom… Sačinim ja tropare Majci Boaijoj, svetoj Nedelji… Sve otac blagoslovi, ali prvo me pita: “Mati, šta Vi to pevate?” - “Pa”, rekoh, “kaaite Vi, oče, kakav poredak molitava hoćete. Ja znam kako je u našem manastiru. Ako je nedelja, prvo se peva Vaskrsni tropar, pa Majci Boaijoj, pa svetitelju, ali, sačinite Vi kako hocete.” Otac blagoslovi, ja za pevnicom satvorim poredak kako ja znam, otac je čitao Jevan.elje, jedan Rumun Lazo apostole i tokom cele Svete Liturgije svi se priključi.e da pevaju. Na krštenju je bilo predivno. Kad smo pre apostola pevali “Svjati, Boae, svjati Krjepkij...” pa onda “Jelici vo Hrista krestitesja, vo Hrista oblekostesja. Aliluja”, - poče mati da peva, a najviše se ozari kad zapeva “Gospod prosve.čenije moje i Spasitelj moj, koga ubojatsja...” - Posle liturgije sam jedno vreme sedela na obali jezera na jednom kamenu i čitala molitve, a ona voda sve zapljuskuje obalu, a vazduh tako divan, a iz vode se oseća miris joda. Sve lekovito i mnogo, mnogo lepo. Kaae otac: “Jeste ovo krštenje malo sporije bilo, ali je zato sve po pravilu teklo.” A oni Palestinci i crnci, čim čuju da smo iz Srbije, samo kaau: “Pro.ite.” Nismo imali nikakvu muku sa njima. Ali otac stalno govori: “Samo budite u molitvi!” Baš je svuda bilo blagosloveno. Vidite, kad Srbi idu na Zapad sve im se kapije zatvaraju, a kad idu na Istok - sve im se kapije otvaraju. - Znači li to, mati, da svi treba da idemo na Istok? - upitah sa osmehom, misleći pritom na svetinje. - Naravno, samo na Istok. Baš je stvarno svuda bila velika blagodat. A ima svakojakih nezgoda u putu, a nama je Gospod svuda pomagao i Majka Boaija. Najviše smo pevali “Bogorodice Djevo” i “Tebe slave angeli...” To smo puno pevali kada smo putovali autobusom. A ja samo čitam, molim se, slušam .ta oni pevaju, onda se ponekad malo ispruaim pa se odmorim. U jednom trenutku mi se još vi.e rana otvori. Neko povika: “Majko, pa ja nisam znala kako Vaša rana krvari!” Ja kaaem: “©ta se bojite, hajde molim te, pa isteklo je ono što je trebalo.” Šta će., ona vrućina, rana to ne trpi… Trinaesti dan stigosmo u Nazaret. Mi, koji svaki dan čitamo Jevan.elje, tačno znamo gde se nalazimo. Nama je sve tako blisko i čisto.

Bili smo na brdu gde se nalazi stara vizantijska crkva, odakle su Jevreji Gospoda hteli da bace. Gore se ide po visokoj kamenoj stazi. Nije to baš totalni krš, ali otac Dušan po nekom poruči: “Ako mati Mihaila nije pošla, neka i ne polazi.” A Mikiju bi aao pa reče: “Ma šta, mati, išla si na Sinaj, a sad da mi ovde ne ideš. Samo mene drai ispod ruke.” I mi hajde, hajde, i… stigosmo nekako. Mnogo je lepo bilo. Ali i tuano gledati liticu odakle su hteli da Ga bace. Pa tamo u pećini gde su Ga mučili… - sad već kroz plač priča mati, - i sve otac o tom stradanju Isusovom nam priča i čita Jevan.elje na svakom mestu mučenja NJegovog. Posle smo posetili sinagogu gde je Hristos propovedao hri.ćansku veru, zatim radionicu gde je mla.ani Isus radio sa pravednim Josifom. A onda je došao red da posetimo crkvu Blagovesti gde se Arhangel Gavrilo javio Djevi Mariji na izvoru rekavši joj: “Raduj se, Blagodatna! Gospod je s tobom! Blagoslovena si ti me.u aenama!” Crkva je sagra.ena tačno na izvoru gde su mnoge devojke iz Nazareta dolazile po vodu, ali samo je jedna me.u njima, ne samo u Galileji, nego u celom Izrailju, odnosno u celom svetu, dostojna bila da postane Izabranica Boaija. U ovom hramu levo od carskih vrata nalazi se ikona Bogorodice Odigitrije, zatim tačno na zidu pećine iznad izvora nalazi se čudotvorna mirotočiva ikona Blagovesti, kao i divna ikona koja predstavlja susret Bogorodice sa pravednom Jelisavetom. Boaanstveno, stvarno boaanstveno. Doaiveti tu radost, nema novca kojim se moae platiti. Onda smo posetili Armagedon, mesto koje se nalazi na oko 15 kilometara od Nazareta. Bogoslovi kaau da je istorija spasenja čovečanstva počela iz Nazareta, a Otkrovenje Jovanovo kaae da se ta istorija završava u Armagedonu, gde će se odigrati poslednja bitka Hrista sa antihristom, - i tu se mati Mihaila opet duboko zamisli. - Mati, da li ima razlike izmedu posete ‘62. i sad? - Onda je isto ogromna radost bila, samo nismo toliko znali o svim doga.ajima kao sada. I nismo imali tako iscrpno objašnjenje o svemu. Zatim, nismo sve videli, nismo sva sveta mesta posetili. Tada nismo išli na Goru Kušanja, pa ni na mnoga druga mesta. Sam vo.a puta nije sve znao.

Otac Dušan sve zna, pa zna jezike - i grčki i engleski. Tamo je neophodno da znaš i engleski. Onda nai.eš i na Ruse. Čak mnogi i od Arapa znaju ruski. Ima razlike, kako da ne! Toplina je bila i onda i sad velika, velika… Sada ima više turista, a ranije su bili samo poklonici. To jeste velika razlika. Ali jesmo sada više svetih mesta posetili. Ja ranije nisam bila u pećini Svetog Jovana, tamo gde je Jelisaveta pobegla i nisam videla taj kamen što ju je zaklonio. A sada, verujte, penjala sam se tako lako kao da mi je nešto pomagalo. Ja sam pre njih stigla do autobusa. A da vidite jednog dedu od 83 godine kako je išao, kako je sve obilazio, pa se peo tamo gde je Sveti Jovan pisao svoju Lestvicu. Pa i na Goru Kušanja. Pitate me za Tavor? Tavor je brdo koje se nalazi usred najplodnije doline i praktično aitnice Palestine. Tu se Gospod preobrazi, kada NJegovi učenici, na svoje zaprepa.ćenje, ugledaše neizrecivu svetlost i shvatiše NJegovu prirodu Boga i »oveka. Zato se moae reći da se tada preobrazi i čovek videvši tu svetlost Boaanske blagodati. Zamislite milost Boaiju kada je dozvolio da čovek vidi tu Svetlost i oseti blagodat NJenu. Tu smo bili na liturgiji u grčkom pravoslavnom manastiru posvećenom Preobraženju Gospodnjem. Jako je lepa crkva. Ima i rumunskih i ruskih mohaninja, svi su izmešani. Me.utim, videla sam da nigde nema mnogo monaštva. Tu su nas posle liturgije posluaili kafom, čajem, uveli u prodavnicu ikona. Narod aeli nešto i da kupi. Da, na Tavoru se jako velika radost oseća, velika. Ma, celim putem smo se mi molili, noću smo vršili slućbe i molili se, spavanja je bilo sasvim malo. Ko moae da spava od tolike blagodati? Mati priča o velikoj radosti, a mi svi osećamo tu blagodat i rekosmo joj o tome, a ona kaae: “Pa vi ste svi stalno bili sa mnom. Stalno, stalno...” Molila sa mati za nas na svim svetim mestima. Slava Ti i hvala, Boae! - A kada smo bili na Genisaretskom jezeru, iz koga se izliva sveta reka Jordan, do.osmo na mesto gde je sveti Jovan Krstitelj krstio Isusa Hrista u reci Jordanu. Isus je došao iz Galileje da primi krštenje pokajanja. Tu smo se i mi pogruzili u svetu reku. Kakva radost, kakva blagodat! Prosto smo tu i sami doaiveli tajnu Svete Trojice! Sin prima Krštenje, Otac gleda sa neba, a Duh Sveti silazi u vidu goluba, - opet zaplaka mati. - Planiram da napravim jedan ručak, da svi poklonici iz naše dve grupe do.u kod mene. Radmila upita da nešto i mi donesemo, a mati kaae: - ©ta vi? Pa onda ne častim ja, nego vi. Pitam je kako će da časti kad nema ni dinara. Znam da je sve potrošila u Svetoj Zemlji, a mati kaae: - Gospod će da pošalje. Gospod uvek pošalje.

Tako je divna bila grupa, vodili me kao majku svoju, pomagali mi. A tako su poboani. Mnogi su po ceo dan molčanije draali. Ne progovaraju ni jednu reč. Tako dečko Danilo ceo dan ćuti. Onda Milan zaćuti. Onda se tako menjaju. Veliki se napor uloai, ali je radost prevelika. Kad su naša mati igumanija i otac Danilo bili u Svetoj Zemlji, verujte, mi smo ovde u manastiru kao na krilima išli. Tačno smo osećali njihove molitve. Oni se jave iz Jerusalima, mi popadamo od radosti, - priča mati sa takvom čistom ljubavlju, sa kojom se samo ljubav deteta moae da uporedi. - Svi ste sa mnom išli u sva mesta. Samo pred očima u molitvi, svi vi i mojih 1500 imena. Sva sam imena ostavila tamo i sve pare. Ja samo vadim iz onog koverta i darujem, a oni samo gledaju. Verovatno misle: “ Vidi, monahinja a parajlija”. A ja nemam ni prebijenu paru. To moj narod sve dao za molitve i darovanje za pominjanje, da se molimo kako za njih tako i za ceo narod… Ono ni jedan dinar nije bio moj… Sve sam dala, sve, ništa nisam vratila. Kad sam videla kakve su bolne noge mati Mihaile, baš sam se uplašila, a mati kaae: - Kad je sestra Vesna videla moje noge i rane isto je tako reagovala i naredila mi: “Mati, hitno ostavljajte svu hranu - mleko, sir, jaja.” To je bilo u subotu uoči bele nedelje i ja sam odmah poslušala. Kuvala sam samo semenke nekih aitarica po njenom receptu i to sam jela tokom cele bele nedelje i tokom svih ostalih sedam nedelja posta. Tek na Vaskrs sam uzela malo ribice i jednu šoljicu mleka, ali sojinog. Jako je dobro, i dobro je i za kosti. A kravlje mleko re.e uzimam. - Koji je to, mati, recept? - upitah je ja zbog svih prisutnih, a i zbog čitalaca. - Ječam, raa i zob u istim količinama zajedno sastavim, operem, i to se lepo skuva. Proso i integralni pirinač moraju posebno da se skuvaju, jer se kuvaju jako kratko. Susam se samelje, moae i svea, a moae i da se malo propeče. Tako jeste ukusniji, ali gubi svoju vrednost i lekovitost. Sve se to sastavi i veoma je ukusno, a i savršeno zdravo. Blagodarim Bogu za ovaj recept… Mati kaae da se moae jesti i pomešano proso, sočivo i integralni pirinač: - U Jerusalim sam nosila proso, susam i samleveno laneno seme. Pa po dve-tri one varjačice uzmem sa propolisom. Otac Dušan se pla- šio za mene, pa kaae da sameljemo lešnike, kikiriki i orase sa medom i to da jedemo. To je dosta jako. Preporučivali su mi i polen u granulama. Nije teško postiti kod tako jake hrane, - mi se svi nasmejasmo, a mati nastavi: - A Miki samo prati da li sam jela, pa sve bi da mi se donese na posluaavniku. Ja sam monahinja, navikla sam ja i bez posluaavnika. - U autobusu sam se trudila da što vi.e čitam, jer se tu dobro vidi, pa da čitam dok ima svetla, dok se može. Molitve, psaltir, kanonik i sve akatiste, sve sam nosila moje. Jao, kako Sveti Ilija daje snagu kad mu se molim. Sve sam svetitelje prizvala u pomoć... - zasuziše oči mati Mihaile. - Kad je trebalo da se penjemo na Sinaj, ja kaaem: “Oče, blagoslovite i molite se da i ja stignem gore,” a on kaže: “Mati Mihaila, vidim ja, ti i sama znaš dobro da se moliš”, ali sam ja Gospoda i sve svece prizivala u pomoć. A kad vam kaaem, biti u Jerusalimu, a ne doći na Sinaj, to je propust veliki.

Ja nisam mogla ni da zamislim. Kako da ne idemo, pa makar kosti ostavili. Sinaj je Sila Božija i Carstvo Božije. “Jao, kako će ona mati tamo to da izdržati?”, čujem kako pitaju. Ali veliki je Gospod, nije Gospod dao da ja ne stignem na Sinaj! Milan samo viče: “ Lagano, lagano, ne moae ona tolike korake da pravi!” Ali kad stigosmo, mili Bože! Ne moae to ničim da se opiše. Samo gledate nebo, nebo i ono brdo. Sveti Ilija, mnogo si visoko otišao.To bi bila tuga velika da se nisam uspentrala na Sinaj. »ovek bi aalio dok je aiv. To je neopisiv doaivljaj, neopisiva radost! Svuda smo se priče.ćivali, liturgija svaki dan. Otac Dušan zna sva mesta, govori sve jezike - i jevrejski i engleski i arapski. Završio je teologiju, veliki je duhovnik.” Vidim, mati se već umorila, a nama nikad dosta pitanja. Mati kao da oseti i nastavi: - Deco moja, došlo je vreme da se kao jedinke spasavamo. Teško je vreme. Pitate me da li treba da se molimo za našu vlast kakva god da je. Treba da se molimo i kad nije dobra, jer, ako se ne molimo, biće još gora, a ako se molimo, ili će ih Gospod preumiti ili će otići. Ne odnosi se to samo na draavne vladare, nego i u crkvi se već stvara pometnja. I to je tuano. Otac Du- šan je baš čist. Ne koleba se. Veliki je podvianik. Zato ima i puno iskušenja.Treba jednom da odemo kod njega u manastir Reškovicu i obavezno na grobić oca Tadeja u manastir Vitovnicu. A dotle, molite se, deco moja, širite ljubav Božiju, širite nauku Hristovu kao pravi apostoli, naša vera je prava vera. A onda će Gospod svima koji se mole otvoriti put u Svetu Zemlju da posete mesta vezana za zemaljski aivot Gospoda Isusa Hrista i Presvete Majke NJegove. Ja se setih cara Konstantina koji se krstio tek pred svoju smrt i tako postao prvi hri.ćanski car, koji sa svojom majkom caricom Jelenom na samoj Golgoti sagradi veliki hrišćanski hram Vaskrsenja, u kome je čuvan pronađeni krst na kome je Isus Hristos razapet. Po velikoj milosti Boaijoj, a zbog toga što su širili nauku Hristovu, hrišćanska Crkva ih proglasi svetiteljima, a naša Crkva čak ravnoapostolnima. Gospod uvek nagrađuje, a da li se mi Njega uvek sećamo?

Priredila: Tankosava Damjanović