MANASTIR TRŠKA CRKVA

Задужбина непознатог ктитора. Pоуздано се не може рећи ко је и када надомак Жагубице подигао манастир Тршку цркву, али се зна да је најмлађи у браничевској епархији иако има најстарију цркву. Већина наших средњовековних манастира грађена је, по правилу, далеко од путева и главних комуникација и погледа пролазника.

У том погледу Тршки манастир (име је добио по оближњем тргу) је изузетак. Ко зна због чега, тек његов ктитор га је подигао тик уз десну страну пута који повезује Пожаревац и Жагубицу од које је удаљен десетак километара. И то није једина необичност. Манастир Тршка црква је најмлађи манастир у пожаревачком крају а основан је одлуком браничевског епископа, господина Хризостома 1985. године. Само по себи то не би било ништа необично да нема најстарију цркву у тој епархији, за коју се претпоставља да је подигнута крајем 13. века.

Рашки градитељи

Као ктитор манастира најчешће се спомиње краљ Драгутин, али има и оних који верују да је то био његов брат Милутин. Ипак, сигурних података о времену настанка као и ктитору, нема. У цркви, на месту где се обично сахрањује ктитор, пронађен је гроб младе жене са дететом у наручју, што указује на то да је храм можда подигао и неки властелин. Рашки стил у којем је грађена, упућују на то да су градитељи били српски поданици. Оно што је извесно јесте, да је за време кнеза Лазара, тачније 1382-83. године, дозидана спољна припрата од која данас постоје само темељи, о чему сведочи камени натпис на западној фасади.

Током историје Тршка црква је више пута рушена и обнављана, при чему је првобитна архитектура преиначавана. Из сачуваних докумената се зна да је крајем 17. века напуштена. Обновљена је век касније и служила је као парохијска црква. За Божић и Ускрс службу су држали свештеници из манастира Горњак доносећи са собом све што је потребно за богослужење.

Заслугом једног богатог трговца из Жагубице, до озбиљније обнове дошло је у другој половини 19. века. Рестаурацијом обављеном у периоду од 1980. до 1990. године цркви је враћен првобитни изглед.

На уласку у манастирски комплекс дочекао нас је Милисав Лекић, духовник манастира, иначе свештеник у пензији и, пошто је журио на опело, упутио нас на игуманију Ану. Иако у годинама, она брижно води мало сестринство. Вели да имају довољно земље, али да нажалост нема ко да је обрађује. Показује нам конак и малу капелу у њему, затим хита по велики кључ да нам покаже и цркву.

Лепота камене пластике

Скромних димензија и украса, манастирска, истовремено и парохијска црква, саграђена је од камених блокова и сиге а посвећена Рођењу пресвете Богородице (Мала госпојина). Од игуманије сазнајемо да на овај празник, као и на Богојављење, од света не може да се приђе храму.

На источном зиду је неколико иконе и скроман иконостас од храстовине дели олтарски простор од осталог. Три прозора осветљавају грубо малтерисане зидове и камени под. Колико се зна, црква никада није била живописана а оно чиме може да се подичи јесте главни и једини улаз на западној фасади, са порталом украшеним каменом пластиком коју чине орнаменти у виду плетенице, флорални мотиви и представе митолошких бића.

Испред цркве пажњу привлачи звоник на дрвеним стубовима али и многобројни занимљиви цртежи и натписи уклесани у камење које чини сокл цркве. Загледамо уклесане натписе на неком непознатом језику, цртеже јелена и неких необичних животиња и приказе људи. Игуманија не жели да их коментарише, али знамо да су ови цртежи, као и они на каменим плочама у оближњем селу Суви До, вероватно сведочанство које су о свом постојању оставили некадашњи становници ових предела, а који су, својевремено заинтересовали и Ериха фон Деникена. Он је у њима препознао свемирске летелице и њихове пилоте.

Ратка Петровић
Снимио Станко Костић
Izvor: http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=26458&r=210.htm