TRADICIJA - MANASTIR BOGOVAČA

Крај Богове воде

Манастир крај извора за који се и данас верује да лечи очне болести подигнут је за време владавине деспота Стефана Лазаревића, а црква је посвећена светом Георгију

На месту где се данас налази манастир Боговађа некада је била мала црква са неколико пратећих зграда, за коју се претпоставља да је подигнута у време деспота Стефана Лазаревића. Срушена је после пада деспотовине. На њеним остацима јеромонах Мардарије, родом из Вранеша, код Бијелог Поља, подигао је нову светињу. У Дабином јеванђељу, које се чува у манастиру, о томе пише: „...са мојом братијом у Христу, подигосмо цркву у славу и похвалу светом и славном великомученику Георгију; овоме светом месту био је ктитор кнез Павле и Јован Велимировић са осталим православним христјанима 1545. године; тада беше круг сунца 9, а месеца 11.”

Манастир је, кажу, добио име по извору, за који се одувек говорило да лечи болести очију и „да је служио као место за скупљање грозничавих и болесних, који су ту тражили лека”, па је стога назван Богова вода. Зашто је баш на овом месту подигнут манастир говори легенда, коју је записао путописац Ђорђе Магарашевић крајем августа 1827. године: „Недалеко од монастирске цркве, при подножју планине, источник је, који се управ Боговађа зове... Каже се, тј. да је неки Мардарије на овом месту некада заспао, у сну Бога видио и упутства примио, да се водом, која ту извире, умије и да ће се излечити. Он то учини и здрав буде...”

Живот у манастиру текао је мирно све до турско-аустријског рата када је, мала и тескобна, али за молитву подобна, Мардаријева црква спаљена. Поред Боговађе спаљени су и други манастири и цркве у околини: Ћелије, Рибница, Новаци, Докмир, Петница, Буковица, Бранковина, Јабучје, Крчмар... Уз помоћ мештана Боговађе и околних села обнову је извршио Хаџи-Рувим Ненадoвић, архимандрит, са сабраћом Василијем Петровићем Жарком и Герасимом Георгијевићем, познатијим као Хаџи-Ђера. У новом манастиру Хаџи-Рувим је основао прву уметничку школу резбарства, сликарства и других уметности, јер је и сам, како је записано „био Богом даровани велики крсторезац, иконописац и књигољубац”. Турци су га убили у Београду, 1804. године, док је његов најближи сарадник Хаџи-Ђера погубљен у цркви манастира Моравци, недалеко од Боговађе. На тај начин уклоњени су они који су знали не само „рају сјетовати”, него и „злато расипати, и са њиме ситне књиге писат`”.

Нова паљевина и уништавање манастирa била је 1805. године. Зна се да је из манастира Вољавче, Правитељствујушчи совјет сербскиј прешао да заседа у конаку манастира Боговађа, да су Турци то сазнали и кренули да ухвате Карађорђа. Он им је утекао тунелом који је из подрума водио у шуму, а Турци су из освете запалили цркву.

Следећа обнова била је у време кнеза Милоша. Јоаким Вујић подносећи извештај, о Боговађи каже: „Овај манастир лежи између средњих планина, на једном малом потоку. Он је по паденију Карађорђа сав до основа од Турака био попаљен и разорен. Књаз Милош га је сопственим трошком из основа подигао.”

Године 1852. приступило се четвртој обнови и тада је подигнута нова, проширена манастирска црква, која постоји и данас. У њеној припрати сахрањени су отац Мардарије и монах Герман, Гргур Бранковић. Живело се и молило у овом манастиру мирно и богоугодно све до почетка Првог светског рата. Манастир су походиле значајне личности, међу којима и краљ Александар, краљ Милан и велики број путописаца, међу којима и Феликс Каниц.

У време Колубарске битке конаци су претворени у болнице које су примале рањенике на превијање и лечење. Аустријска војска је опљачкала манастир, однела звона, уништила стоку и посекла шуме. Заувек је нестала и чувена Хаџи-Рувимова библиотека.

Потом је, по ко зна који пут, све започето испочетка!

Данас је Боговађа женски манастир. Обнавља се и уређује. Извор лековите воде поново је у његовом дворишту. А „к њему се згодно долази прекрасном и подугачком долином, бистро текућим потоком испресецаном”.

Томислав Ж. Поповић

preuzeto sa http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=27068&r=210.htm