KRŠTENJE JE NOVI POČETAK

...и обавеза је цркве да о новокрштенима посебно води рачуна, каже протојереј Радомир Поповић

Многи данас жуде и говоре само о новом, о новим колима, новим телефонима, телевизорима, новим ципелама, хаљинама, о новим браковима...цео човеков живот само бруји о новом. Али, то ново не доноси очекивану промену и гле апсурда заправо све “остаје по старом” а у лутањима од једне до друге жеље прође и овај кратки живот. А могућности за нешто одиста ново, за нови почетак, нови квалитет, нови живот доступне су свакоме од нас. То је крштење које је за свакога ново рођење, нови живот. У новоподигнутој Крстионици Свете Петке у Калемегданској тврђави у Београду крштење подсећа на она древна, ранохришћанска, јер се новокрштени потапа у воду а сама крстионица је по “много чему оригинална”, каже старешина цркве протојереј професор Др Радомир Поповић.

- Овде смо у крстионици Свете Петке у Калемегданској тврђави, једној да кажемо новосаграђеној малој цркви која је наменска и служи скоро искључиво за крштавање и то одраслих хришћана, а то значи да је централно место у овој малој цркви базен или купка за крштавање. Цео амбијент ове крстионице је, у ствари, урађен и замишљен да одговара тој основној намени а то је обављање Свете тајне крштења према чину литургијском које имамо у богослужбеним књигама. Ово је још један доказ да концепција храма цркве - крстионице и унутрашњи распоред и функција саме крстионице одговара у ствари садржају саме Свете тајне, дакле, централно место је базен са водом и све што је унутра упућује на Свету тајну. Ако верујемо да је почетак наше вере и почетак спасења онда у Светој тајни крштења посебно почињемо од тајне вере и покајања и нашег унутрашњег преображења које треба да се догоди и у самом чину Свете тајне, односно погружења у воду као не само симболике, јер кад оци говоре о симболима у хришћанству онда заправо мисле и на саму суштину ствари. Јер, ми се под видом хлеба и вина причешћујемо телом и крвљу Христовом верујући да се причешћујемо заиста Господом Христом. У тајни крштења ми постајемо хришћани, значи буквално се поистовећујемо колико је то могуће са Христом, са нашим Спаситељем, а то се у Светој тајни крштења најбоље симболизује трократним погружавањем у воду и израњањем из воде што је не само симболика Христове смрти и Христовог васкрсења. Дакле ми у тајни крштења постајемо хришћани и то име носимо по Христу Искупитељу и Спаситељу који нас је управо смрћу и васкрсењем, дакле преко крста је дошло спасење и тај догађај и збива са нама у самој Светој тајни. Отуда није чини ми се пука формалност обављање Свете тајне погружавањем у воду, јер значи ми се поистовећујемо са Христом који је био у земљи три дана и три ноћи - дакле имамо трократно погружавање и израњање из воде које је његово васкрсење.

Дакле, тој основној намени је прилагођен и архитектонски и иконографски, цели амбијент у нашој крстионици. Мислим да је она јединствена не само у Београду, чини ми се и шире и колко сам ја у сазнању многи се распитују да нешто слично граде или пре неком манастиру или где је то могуће при цркви, храму да упрво што доследније обављамо Свету тајну крштења.
Ова крстионица у Светој Петки је по много чему оригинилана а кад то кажем мислим да је концепцијски заиста по мало оригинална али не потпуно, јер сам имао узоре древних крстионица из петог и шестог века које су сачуване. Археолози су пронашли рецимо у Царичином граду код Лебана једну, једна је сачувана у Хераклеји у Македонији, једна у Стобима јужно од Скопља и наравно имамо их и у Грчкој, у Риму у катакомбама је могуће видети нешто слично. Те крстионице су обично грађене у храмовима катедралним, тамо где је било седиште епископа јер су у раној цркви крштења била масовна, обично су вршена о великим празницима, посебно на велику суботу уочи Васкрса и епископ је крштавао, ту су свештеници и ђакони који су помагали.

Наравно, ништа од симболике није случајно, улаз у крстионицу је са источне стране као што се улази у храм. Ту је базен напуњен водом и свештеник врши три погружења, трократно а новокрштени излази на западној страни. Онај који се крштава облачи белу хаљину или крсницу, ми смо урадили неколико белих мушких и женских крсница, оне имају крст на леђима и напред, неко донесе своју лично. Бела боја је симбол духовне и телесне чистоте која се догађа у Светој тајни крштења. Наравно, крштења нема без покајања и очишћења духовног и физичког и хришћани су, то је познато у древној цркви, седам дана носили ту белу одећу и осмог данас су долазили да скину ту белу одећу и вршено је пострижење косе оно што и ми данас имамо у тајни крштења где у ствари себе потпуно предајемо Богу а симбол тога је сечење косе као цвета људског бића, оно што нам је најдрагоценије ми то дајемо Богу. Тако да је крстионица у ствари храм у малом.

У нашој цркви-крстионици имамо куполу на средини а тачно изнад базена је Дух Свети као голуб, јер приликом Христовог крштења у Јордану, то показује сцена Богојављења, јавља се Дух Свети као голуб. Наравно ту су речи: “Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи.! (Мт.3,17) Дакле, онај који се крштава добија благодат Божију и благодат Духа Светога. Имамо и симболику изображену силаском Светог Духа на апостоле у виду пламених језика, има их девет, то је оно што се догодило на дан Педесетнице у Јерусалиму када је Дух Свети у виду пламичака сишао на главу сваког од апостола који су били у горњој соби у Јерусалиму. Отуда рецимо, код православних Руса имамо да су куполе њихових цркава луковичасте као главица лука, а то је симбол пламичка јер се у свакој цркви врши Литургија и Дух Свети у виду огњених језика претвара те дарове у Тело и Крв Христову. Отуда су код Руса све куполе као луковице. У нашој црквици имамо и осам новозаветних писаца, четири Јевангелиста, четири писца Посланица што је наравно симбол Новога Завета или откривене Речи Божије.

Прво што угледа новокрштени кад изађе из баезна је: У ХРИСТА СЕ ОБУКОСТЕ, то је оно што певамо: “Ви који сте се у Христа крстили у Христа сте се обукли” - то пише на ивици Часне Трапезе. То су речи апостола Павла и тиме ми одмах казујемо новообраћеним хришћанима шта се у ствари са њима догађа када поверују, када се покају, односно када се крсте.

- Чујемо данас замерке због крштавања без погружавања у воду. Шта нам о томе можете рећи?

- Ево један од мотива који су овде нас руководили да градимо крстионицу управо је био тај што се последњих десетак година па на овамо велики број људи крштавао. Тај талас крштавања траје још увек, много је одраслих крштавано и наравно не можемо занемарити вишевековну праксу крштавања обливањем или кропљењем, прскањем водом. А ако смо доследни, ако читамо каноне они строго забрањују крштавање обливањем или кропљењем. Има неколико канона помесних сабора који то веома строго забрањују.”

- Значи ли то да они који су крштавани прскањем, кропљењем, обливањем нису ваљано крштени. Поједине протестантске групације управо то замерају Православнима?

- Тајна је ваљана јер има, рецимо један древни хришћански спис који говори о крштењу, зове се Апостолске установе и даје упутства како треба крштавати. Па каже: крштавајте ако је могуће у текућој води, ако нема текуће у стајаћој, ако нема много ни стајаће може из неке посуде, чак ако нема ни воде, а то су ванредне ситуације може се прелити или песком или учинити само знак крста, да ипак неко не буде крштен. Наравно, у неким нормалним приликама а чини ми се да треба да тежимо томе, треба се враћати крштењу погружавањем. Наравно, за свештенике и за све можда је то неки већи посао али Света тајна је Света тајна и треба је што доследније, савесеније и потпуније обављати. Има ситуација када то није могуће, неке ванредне прилике. Поменули сте неке протестантске деноминације које у новије време такође се враћају древној пракси и начину крштавања. Они то раде свакако из других разлога, али некако дају нама повода да обновимо древну хришћанску праксу погружавањем, поготово ако су то одрасли, чак и деца. Ми имамо овде и малу крстионицу за бебе где их такође погружавамо.”

ЗА ПОВРАТАК ЂАКОНИСА

- У древној цркви била је пракса неких посебних црквених служби које су искључиво биле везане за крштење, па се помињу ђаконисе и презвитиде. Оне се помињу до седмог, осмог века, а помагале су епископима и свештеницима управо за време крштења. Ако је требало помазивати женске особе то су радиле жене и друге припремне радње, тако да са ишчезавањем крштења одраслих постпенено се губи и та служба ђакониса и презвитида.”

- Можда је време да се врати?

- Па, наравно, ако се ради о обављању Свете Тајне крштења не би ништа било ту посебно и чудно, мислим да је римокатоличка црква у новије време, чак и неки протестанти су вратили службу ђакониса. Мислим да се последњих година о томе говори и у Грчкој цркви, читао сам и полемику на ту тему у штампи грчкој, али чини ми се преовладаће пракса где је то могуће да се врате ђаконисе, не да оне буду ђакони кад служе литургију, већ при обављању Свете тајне крштења, миропомазања и још неких тајни у цркви. Жене, побожне наравно помиње и апостол Павле, и помиње се и у древним канонима цркве да не смеју бити млађе од четрдесет година, да су побожне и да су стално у цркви. Дакле, које помажу и свештеницима и ђаконима у обављању Светих тајни и црквених служби. То није ништа посебно, у многим црквама то жене раде а да и нису ђаконисе.

- Знају ли људи за вашу крстиницу, они ван Београда?

- Ми смо направили неку малу брошурицу, књижицу о овој крстионици, наша црквена штампа је писала о томе, и многи знају и распитују се и повремено обављамо крштења мањих група које се најаве и оно што је занимљиво да чак и протестанти, римокатолици који као туристи долазе овде у тврђаву Београдску они се обрадују кад им покажемо ову крстионицу. Чини ми се да смо учинили праву ствар зарад духовне обнове нашег народа и наше Цркве.”

- Има ли неких посебних услова и правила за ову вашу крстионици?

- Обично се најаве неколико дана пре, пријаве се, објаснимо им, уведемо их у крстионицу, покажемо им шта ће бити са њима, мало психолошке и духовне припреме да се људи не уплаше. Петком имамо часове веронауке за одрасле, упућујемо људе на те часове. Дакле, треба се најавити јер треба припремити воду, напунити базен, да би се сам чин обавио. Овде су свештници свакога дана, по цео дан и свако ко дође добродошао је.

- Колико се крштење плаћа, то је једно од главних питања, чини ми се, које људи постављају?

- Моје искуство овде, скоро сам десет година у Цркви Ружици - Рођење Пресвете Богородице и Светој Петки је да ме многи прво питају када дођу у цркву: “Оче, колико кошта?” И ја се наљутим на то питање. Уместо да кажу: “Помаже Бог, Оче како сте.” Па онда треба ми то и то а не прво питање је колико кошта. Наравно, није ни народ томе крив, а вероватно ни црква ни ми свештеници, то је једноставно тако. Наравно, ми смо овде то регулисали тако да се нико не сме вратити одавде некрштен ако је због тога дошао и заиста никад не постављам питање новчане накнаде за обављање било које Свете Тајне, јер треба само подсетити из Светог Писма кад се каже: “Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, демоне изгоните; на дар сте добили, на дај и дајите.” (Мт.10,8) Ту је и друга врло јасна заповест која је присутна и у канонским прописима, не може се благодат Божија или Дар Духа Светога продавати ни за какав новац, за сребро и за злато. То је у канонима симонија и тешко онима који раде другачије. Понекад те теме и такве ствари су више плод некаквог погрешног посматрања или ад хок посматрања, није то најважније ни у Светим Тајнама а ни у Цркви, није то најважније чак ни код правих верника. То је нека друга периферна тема.

- Зашто данас да се крстим, мени то у 21 веку није потребно - чује се!

- У да, па наравно када се Христос по Васкрсењу јавља апостолима, он им каже, каже апостолима, а то значи каже Цркви: “Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа."(Мт.28,19) Ко поверује и крсти се биће спасен а ко не поверује биће осуђен.

Они који питају а и мене су неки питали, да ли то мора да се крсти, ја сам рекао да не мора да се крсти јер Христос је рекао ако ко хоће да иде за мном, није рекао морате сви, није крштење обавезно. Ако не осећамо потребу и немамо веру и немамо развијен осећај за покајање ништа нам неће помоћи чак ни формално крштење. Наравно, било је у историји цркве чак и секти или групација који су говорили или то се може наћи у хришћанској литератури, говорили су о некаквом духовном крштењу или чак о духовном причешћу без реалног причешћа. Таквим манихејским схватањима или спиритуалистичким су оци одговорили врло лепо. Имамо код Светог Иринеја крајем другог века кад полемише са јеретицима који су говорили да је Христос био привиђење, фантом, да није био стварни човек, он каже, извините Христос је био прави Бог и Он је био прави човек. Наше причешће је конкретно, хлеб и вино су Тело и Крв, ту материју од свих могућих у овом свету приносимо као евхаристијску жртву Богу у знак благодарности. Јер све што имамо и што јесмо добили смо, дар је Божији и део тога ми враћамо Богу, кад каже свештеник - твоје дарове од твојих дарова. Ништа није наше, оно што нам је Бог дао ми то приносимо Богу у знак благодарности, то је евхаристија или причешће. Тако да и наше крштење, наравно, кад је реч о крштењу има у древним списима података да рецимо, они који су се припремали за крштење у раној цркви, неки то чине и данас, та припрема је могла трајати седа, месец дана, читаву годину а ако се догоди да неко од оглашених-некрштених умре он је третиран као крштен јер се приремао за крштење. То је било време прогона, па они који су се припремали, катихумени ако пострадају за веру а нису крштени они су крштени у крви, то је буквално крштење, јер су пострадали за Христа а то је највећа жртва. Тако дакле, данас могуће је чути и то питање, да ли то треба, ја сам добар човек, ја сам побожан, ја знам Свето Писмо. Треба се крстити, ако неко хоће да буде хришћанин мора се крстити јер је то заповест Божија. Чак и они који су били најкритичнији у тој лепези протестантизма у 16. веку нису порицали крштење и причешће, све друге тајне су занемарили, Лутер или Калвин, евангелисти али крштење и причешће чак ни они нису негирали.

- Крсте се поједини из неких практичних побуда, да буду кумови, да би се венчали или се крсте па онда не долазе више?

- Често видимо овде да управо долазе такви, хоће да буду кумови на венчању или да буду неком кумови на крштењу а кад свештеник пита да ли сте крштени они се сете да нису, и то је можда повод да се и они крсте, и можда да није тога не би се сетили да треба да се крсте. Али што се каже, макар и на тај начин, то је добар повод и ако приступе томе савесно и присебно то је добро. Неки повод мора постојати. Наравно, има случајева да људи западну у велику невољу, у болест па се сете да нису крштени, имамо и таквих случајева. Чак сам имао случајева да људи имају преко шездесет година а нису крштени. Ми смо их овде крштавали. Неки су ми стари људи рекли, баш у сред цркве - оче, касно је то мени да се крштавам, моје је време прошло, нема то сврхе. Има, убеђивао сам их, немојте тако размишљати, никада није касно за крштење и то је наша једина нада која је увек отворена, нема закаснелих, најгоре је не крстити се. У било ком животном добу треба обавити крштење, јер Бог нас можда зато и држи и чека стрпљиво да ми имамо било какав повод да поверујемо, да се покајемо и да се крстимо. Јер без тога нема спасења.

- Кумови. Колико су важни кумови?

- Кумови су пракса Цркве да ако некога приводите Христу, наравно, говорите му и сведочите личним примером да треба да буду хришћани. Пракса је била да они који хоће да се крсте да се пријављују код епископа и свештеника, најаве се и свештеник се распитивао какви су то људи, о коме се ради, да ли су достојни да буду хришћани, како живе, како се владају и о томе су сведочанства давали њихови пријатељи који су већ хришћани и који су сведочили пред црквом, свештеником и епископом да они заиста могу да се крсте, да буду хришћани, да могу бити примљени у црквену заједницу и отуда је у цркви настало духовно сродство. Стара српска реч је воспријемник, онај који је некога учинио да буде прихваћен или примљен у цркви, који је томе посредовао. А код нас се увукла латинштина кумпатер и кумматер, значи саотац и самајка, па је остало кум а стара наша реч је воспријемник, онај који је некога прихватио и отуда се кумче држи на рукама на крштењу. Значи духовно својство је веома битно и чак канонски прописи говоре о духовном сродству, наравно у монаштву то је духовно очинство, старчество а управо је везано за Свету тајну крштења као почетак нашег живота у Цркви јер новокрштени, неофити су како да кажемо, тек подложни искушењима и са њима и после крштења треба бити веома пажљив. Наравно, обавеза је цркве да о новокрштенима посебно води рачуна да се учврсте у вери, јер искушења се можда чак и појачавају са новокрштенима и отуда је кумство веома важно”, каже протојереј професор Др Радомир В. Поповић.

приредила Љиљана Синђелић Николић