Prosečan srpski političar veruje u Boga, ali ne ide često u crkvu. Slavi krsnu slavu, posti na Badnji dan i Veliki petak, a na bogosluženja odlazi kada ima vremena. Ovako bi mogao da izgleda religiozni profil predstavnika većine političkih stranaka. Iako se mnogi političari izjašnjavaju kao pravoslavni hrišćani, to još uvek ne znači da žive u skladu sa Jevanđeljem. Ako danas na Božićnoj liturgiji i prepoznate nekog iz vlasti ili opozicije niste sigurni da li je u crkvi zbog predizbornog koketiranja ili iskrene želje da se proslavi najradosniji hrišćanski praznik.

Branko Radun, politički analitičar, smatra da danas u Srbiji Božije zapovesti koje su u temelju moderne evropske civilizacije krše i političari koji se deklarišu kao vernici, ali i oni koji to nisu.

– Kao posledica komunističkog „resetovanja” tradicije, srpsko društvo, pa tako i politička elita, malo zna šta je zapravo vera. Posledica tog „običajnog hrišćanstva” jeste da se verske i moralne zapovesti dovoljno ne poznaju pa zbog toga najčešće i ne poštuju. To pomodno „pink pravoslavlje” koje praktikuje većina našeg društva, samim tim i veliki broj političara, nikoga zapravo ne obavezuje na poštovanje moralnih normi, a o nekoj žrtvi za opšte dobro i da ne govorimo – kritičan je Radun.

Kada je tabloid „Kurir” prošle godine preslišao poslanike u Skupštini koliko poznaju biblijske događaje koji se odnose Vaskrs došao je do katastrofalnog zaključka. Nijedan parlamentarac, od kojih su se neki hvalili da su čak hodočastili u Svetu zemlju, nije u potpunosti znao odgovore na pitanja koja se odnose vaskrsenje Isusa Hrista.

Ministar u crkvenom horu

Đinđićeva vlada je dekretom uvela veronauku u škole, ali Koštuničin kabinet sigurno ima najviše deklarisanih pravoslavaca. Svi slave krsne slave, a među njima ima i ministara koji redovno idu u crkvu, poste i pričešćuju se. Među njima najpoznatiji je Radomir Naumov, ministar rudarstva i energetike, koji ne samo što redovno odlazi na bogosluženja već je i stalni član hora crkve Svetog Marka u Beogradu.

„Kao pravoslavac i privatno i javno ostvarujem se kao potpuna ličnost. Živeti kao istinski pravoslavni hrišćanin znači biti ispunjen ljubavlju, verom i nadom. A to donosi smirenje koje je neophodno za toleranciju i trpeljivost prema svakom čoveku, posebno prema najbližima”, kaže ministar Naumov koji kad god se nađe u nekom manastiru prisustvuje svim bogosluženjima od časova, večernje do jutrenja i svete liturgije.

Tokom devedesetih godina vernici su često viđali Vojislava Koštunicu u crkvi Aleksandar Nevski. Da je srpski premijer iskreni vernik pokazao je i tokom svojih zvaničnih poseta Hilandaru, a bilo ih je četiri od 2000. godine. Oni koji su ga videli u srpskoj carskoj lavri na Svetoj gori bili su iznenađeni koliko dobro poznaje ne samo manastirski poredak već bogosluženja.

Protojerej-stavrofor Hadži Ljubodrag Petrović kaže da dosta javnih ličnosti dolazi u beogradsku crkvu Aleksandar Nevski: „Našu školu veronauke pohađali su i portparol DSS Andrej Mladenović i sadašnji šef Koštuničinog kabineta Aleksandar Nikitović.

Sam Nikitović povremeno je čtec u Ruskoj crkvi u Beogradu. Nedeljom na liturgiji u beogradskoj crkvi Svete trojice često je viđan i Slobodan Lalović, ministar za rad i socijalnu politiku.

Predsednik vojvođanske vlade Bojan Pajtić je sin pravoslavnog sveštenika i, kako sam kaže, učen je da je pravoslavlje sistem vrednosti zasnovan na ljubavi prema bližnjima i moralnim načelima, koja su u našem društvu u poslednje vreme zanemarena.„Mislim da je zaista važno da se tim načelima vratimo”, kaže Pajtić.

„Ljubi bližnjeg svog...”

Za Aleksandra Vučića, generalnog sekretara SRS vera je pokretačka energija koja inspiriše i pomaže da budemo bolji ljudi, bliži Bogu. „Čovek koji veruje u Boga, ma kojim imenom ga zvao, ne može da bude loš. Kao pravoslavni hrišćanin trudim se da budem što bolji čovek i da svoje delovanje ne rukovodim ličnim, već opštim interesima da bi nam svima bilo bolje. Mislim da je upravo taj princip ,ljubi bližnjeg svog kao samog sebe’ nešto, zbog čega bi ovaj svet bio mnogo bolji, kada bi ga se svi istinski pridržavali”, kaže Vučić.

Dubravka Filipovski, potpredsednica Nove Srbije, kaže da kao vernik nije opterećena svojom pripadnošću pravoslavlju, jer vera izvire iz čovekove duše. „Pravoslavna vera me stimuliše da uvažavam i druge. A uvažavanje podrazumeva afirmaciju različitosti, a ne potiskivanje. Pravoslavlje je otvoreno za svakoga i omogućava mi da u dubini duše, prepoznajem da je Bog jedan, bez obzira na sve naše ljudske podele”, objašnjava svoj odnos prema religiji gospođa Filipovski.

I Srđan Srećković i Branko Ružić, predstavnici dve ideološki suprotstavljene partije, SPO-a i SPS-a kažu da su vernici.

„Religiozan sam čovek i po vaspitanju i po uverenju i to doživljavam kao duboko intimno. Protivnik sam preteranog, javnog isticanja i potenciranja religioznog uverenja. Vera je u mom životu jedna od uporišnih tačaka”, ističe potpredsednik SPO.

Odnos prema crkvi

Branko Ružić, odnedavno predsednik Izvršnog odbora socijalista, kaže da je religiozan i da vera igra veliku ulogu njegovom životu:

„Za mene je ona nešto iskonsko, nešto što povezuje pojedinca sa vrednosnim sistemom, koji u običnom trivijalnom svetu sve manje egzistira”.

Saša Gajić, analitičar koji proučava odnos crkve i države deli političare u tri grupe. Prvi, crkvu posmatraju sa ateističko-agnostičkih pozicija i priznaju joj istorijsku kulturnu ulogu. Pobornici ovog stava, kako kaže, u najboljem slučaju veru doživljavaju kao sferu privatnosti, a u najgorem kao čuvara vrednosti suprotnih modernim procesima i teže da je marginalizuju, oklevetaju ili trajno lustriraju.

„U drugoj najbrojnijoj grupi su oni koji crkvu doživljavaju u nacionalno-istorijskom ključu, kao temeljnog čuvara tradicije koju donekle poštuju, ali se ne rukovode u svom životu njenim vrednostima i poukama koje objavljuje. A na prste se mogu nabrojati oni koji spadaju u treću grupu, političari koji se u većoj ili manjoj meri trude da žive kao hrišćani”, objašnjava Gajić.

Poslednjih decenija postignut je značajan napredak u pogledu odnosa naših političara prema našoj religijskoj i narodnoj tradiciji, smatra Branko Radun, saradnik časopisa „Nova srpska politička misao”. Ali, kako kaže, u odnosu prema veri i crkvi ima još mnogo nerazumevanja i površnosti.

„Pravoslavlje se najčešće vidi kao običajnost koja se formalno poštuje, a crkva kao muzejska institucija. Političari vole da se slikaju u crkvama i po svetim mestima u nadi da će im to legitimisanje kao pravoslavnih vernika doneti neki politički poen. Osim toga ima i onih političkih krugova koji gaje animozitet prema crkvi i tradiciji. Pre svega reč je o koaliciji Čede Jovanovića. Oni vode jednu štetnu kampanju protiv naše tradicije i crkve, koja je stilski, slična onim anticrkvenim kampanjama u vreme titoističkog režima”, smatra Radun.

-----------------------------------------------------------

Bogosluženje i post

Koliko često idete na bogosluženja i da li postite?

Bojan Pajtić (DS): „U crkvu odlazim i iz privatnih i iz službenih razloga. Privatno, u crkvu odlazim na velike praznike i na dan krsne slave, jer nažalost, ne stižem češće. Službeno, odlazim u mnoge hramove zbog toga što pokrajinska vlada mnogo ulaže u obnovu naših svetinja. Ponekad postim. Ali potpuno iskreno govoreći, već dosta dugo se nisam ispovedio i pričestio”.

Aleksandar Vučić (SRS): „Nažalost, ne mogu zbog brojnih obaveza da odlazim na bogosluženja onoliko često koliko bih to želeo, ali obavezno odem za veće praznike. Postim onoliko koliko mi to obaveze dozvoljavaju. Danas, kada se brzo živi, post je najbolji način da se vratimo duhovnosti koja postoji u svakome od nas”.

Dubravka Filipovski (NS): „Idem onoliko koliko mogu, to se ne meri brojkama. Idem neopterećena, kad god mi prilike dozvoljavaju. Bogosluženja mi omogućavaju da steknem snagu, smirenje i strpljenje. To da li postim i koliko ne treba isticati, jer to radim za sebe i zbog sebe. Za vreme posta uvek se setim reči patrijarha Pavla: „Post je čuvanje duše i srca od svega što je grešno, to je bdenje nad svojom dušom”.

Srđan Srećković (SPO): „U crkvu odlazim onda kada osetim potrebu, na neke meni privatno značajne dane. Na bogosluženja idem na najveće hrišćanske praznike. Postim obavezno na Veliki petak i Badnji dan i u teškim životnim trenucima, kada sebe želim da izložim iskušenju.

Branko Ružić (SPS): „Nažalost, imajući u vidu dinamiku posla kojim se bavim, vrlo retko idem na bogosluženja, isključivo kada su veliki praznici poput Božića i Vaskrsa. Ne postim redovno, zbog prirode posla, mada sam postio u više navrata Vaskršnji post i Božićni post što mi je umnogome pomoglo za duhovnu i fizičku uravnoteženost i mir.

Dragan Šutanovac, potpredsednik DS-a: „Kršten sam još kao dete i slavim Svetog Jovana. U crkvu ne odlazim često, a na bogosluženja idem pred Božić i Vaskrs. Postim za velike crkvene praznike, Krstovdan, Veliki petak i Badnji dan”.