Da bi imali uvid u pravoslavna omladinska bratstva, klubove, različita udruženja u glavnom gradu Ukrajine raspitali smo se kod aktivista ovdašnje omladine Vlade Golovine i Sergeja Štajnikova.

-Inače u svakoj kijevskom parohiji nastojnik i parohijski vernici se trude da zajedno organizuju «nešto za omladinu» - pravoslavnu nedeljnu školu, klub, bratstvo, sestrinstvo, ali ove zamisli im se ponekad i ne ostvare. Kod nas u Kijevu postoje desetine poznatih pravoslavnih omladinskih kulturnih centara. Iz iskustva mogu reći, da je njihov uspeh živo vezan, kao prvo sa mišlju o potrebi stabilnog udruženja, kao drugo, od aktivnosti vođe grupe – obično ih ima nekoliko: duhovnik (neko iz mlađeg stvaralačkog duhovenstva) i vođa mladih mirjana.

Hronološki gledano prvim krupnim udruženjima, verovatno, možemo smatrati omladinu Kirilovske i Agapita Pečerske parohije grada Kijeva. Sredina i druga polovina 1990. godine su protekli u glavnom gradu pod njihovim uticajem. Nije se sve svodilo samo na pijenje čaja i besede o duhovnim temama – organizovan je omladinski rad pri bolnicama koje su se nalazile na teritoriji njihove aktivnosti, otvoreni su diskucioni klubovi na bogoslovska pitanja, osnovana je informacijska baza – crkvene novine «Ćirilica» i «Kuda ideš». U svim ovim društvima glavni nisu bili sponzori, nego živi entuzijazam, koji nalazi i sponzore, i nove mogućnosti svoga rada.

Veoma uspešan projekat, po našem mišljenju, je organizovanje u Kirilovskoj crkvi dečije liturgije. Njeni učesnici, osim sveštenika, su deca, koja sve rade samostalno – pevaju, crkvenjaci su, čitaju časove, apostole… Deca imaju od nekoliko meseci (koju roditelji prinose na pričešće), deca mlađeg uzrasta do starije dece. Stajati na dečijoj liturgiji – pravo umiljenje, tačno se nalaziš među anđelima…

Vremenom su se omladinsko društvo crkve svetitelja Kirila i Afanasija rasporedilo i po drugim opštinama, jer je jedan deo duhovenstva prešao na nova mesta služenja, povukavši za sobom mladu pastvu. Novine crkve prep. Agapita Pečerskog «uzrasle su» i postale su interesantne bogoslovsko-pokloničke novine «za sve, koji hoće da veruju razumno». Ukratko, sadašnje prvenstvo u omladinskoj aktivnosti vodi Sveto-Trojični Jonin manastir i društvo vmč. Katarine.

-Zbog čega su zanimljive ove organizacije i po čemu se one međusobno razlikuju?

-I u manastiru, i u Katarininoj crkvi veliki deo vernika parohije, monaštva, sveštenstva čine ljudi čija starost nije veća od 35 godina (maksimalna starost, određena za omladinu u Ukrajini), a češće su i mlađi. To se odnosi i na starešine manastira i crkve, što čini dopunski impuls da se privuče omladina u društvo. Uvek je prijatnije kad tvoj rukovodilac nije mnogo stariji od tebe, nego i mlađi po godinama – lakše je naći zajednički jezik, veće su mogućnosti za pokazivanje inicijative.

U Joninom manastiru svakog četvrtka se održavaju «svete večeri», na kojima sveštenik u formi pitanja i odgovora razgovara sa omladinom o bilo kojoj postavljenoj temi. Susreti se odvijaju u slobodnoj, nesputanoj atmosferi, uz čaj i šale. U delu crkve predviđenom za sastanke zbije se do 100 ljudi.

Verovatno je to prva, vidljiva etapa ocrkovljenja i time se razlikuje joninska omladina od katarinske. Radi se o tome, što se u aktivu vmč. Katarine provodi širi i cjelovitiji obrazovni rad. Na bazi crkve rade višegodišnji kursevi katihizisa, seminari, okupljaju se grupe različitog vida… i sve to u manjem dvosobnom stanu ili drugih iznajmljenim prostorijama. Uostalom, sastav Katarinske organizacije je u većem delu formiran od bivših protestanata – kao rezultat misionarskog rada crkve.

-Kako oni rade?

-Protestanti su dovoljno otvoreni ljudi, zato, kada saznaju, da osim «svakidašnjeg» pravoslavlja postoji još i više pravoslavno bogoslovlje, rado idu na kontakt, postaju slušaoci kurseva. Program nastave je napravljen uz uvid u protestantsko zapažanje, a sam život katarinske zajednice podseća na ranohrišćansku sa njenim prostim, neposrednim odnosima – to je ono što uvek imponuje onima koji su bili nekad protestanti, naprimer, iz «Crkve Hrista». Samo u katarinskoj zajednici može ih se nabrojati do 80 ljudi.

-Postoje li u Kijevu i društva koja nisu direktno vezana za određenu crkvu?

-Takvih društava ima, ali ne sazrevaju uvek u pravu organizaciju. Šepaju sa disciplinom i odgovornošću – poznate muke mladih godina. Doći saslušati, porazgovarati – to da, ali nešto da se uradi – za to treba mnogo da bi se pokrenuli.

-Prošle godine je bilo položeno mnogo nade u necrkvenu omladinsku organizaciju «Spiljna sprava» na ruskom «Zajedničko delo». Neki od njenih projekata su nam najviše ostali u sećanju možemo navesti, naprimer «Restavros» - analogno ruskom pokretu za obnavljanje srušenih crkava. Kijevljani su pronalazili izvan grada crkve, na kojima bi gradili nove crkve ili ih obnavljali, u grupama su putovali da pomognu.

-Još jedan zanimljiv projekat «Spiljnoj spravi» je bila misionarska akcija, vezana za podelu listića u gradu na onim mestima gde je mnogo ljudi, listići su dosetljivo sadržavali objašnjenje prednosti pravoslavlja u odnosu na druge veroispovesti. Mladi aktivisti su osmislili vatren tekst, sastavljena je grupa onih koji su delili listiće i uz prisustvo sveštenika u svojstvu privlačenja «oglašavanja pravoslavlja», koji je razgovarao sa zainteresovanim vernicima parohije. U celini, akcija je imala odjeka, jer sličan «Izlazak u narod» praktikuju uglavnom protestanti, Jehovini svedoci, a ovde su se istim metodom poslužili pravoslavni.

-Nažalost, o kijevskoj omladini na internet-podacima je malo poznato. Možete li reći nešto opširnije o njima?

-Kako god da je čudno, ali u poslednje vreme nema neke veće potrebe za nekim kijevskim ili sveukrajinskim svecrkvenim omladinskim sajtom – pravoslavna omladina je bila predstavljena ili na dobro «razvijenim» ruskim sajtovima, ili na na međukonfesijskim hrišćanskim forumima Kijeva. Neki naši omladinci imaju svoje internet-stranice, ali se one neredovno obnavljaju, a i registrovane su uglavnom u ruskim besplatnim domenima. To se može objasniti time, što kao prvo u Rusiji strukture Crkve i države pružaju bitnu podršku pravoslavnom internetu, a sa druge strane – Ukrajina ipak nije velika država u njoj «svi jedni druge i tako znaju» pa je dovoljna elektronska pošta i telefon. Kako god da jeste, od leta 2005. godine u Kijevu je otvoren neformalni forum pravoslavne omladine pritvor.kiev.ua – uskoro ćemo ga osmisliti i pretvoriti u vredan pravoslavni portal.

-Kad smo se već dotakli odnosa Crkve i države, u Ukrajini oni nisu jednostavni. Kako se to odražava na omladinska društva Ukrajinske Pravoslavne Crkve?

-Kod nas su odnosi Crkve i države uzajamno zategnuti. Kada je Ukrajina dobila nezavisnost država smatra, da ovdašnja Crkva sa kanonskim centrom u drugoj državi ne može efektivno da služi konsolidaciji nacije. Odatle – svi problemi od malih do velikih. Ipak na omladinski pokret UPC MP politika nije silno uticala. U celini se može reći, da nam ne smetaju, ali ni ne pomažu. Odnosi ka novom rukovodstvu su čudni, a isto tako i prema budućoj ukrajinskoj crkvi u omladinskoj sredini su takođe različiti. Zato se trudimo da u vrijeme svojih misionarskih i socijalnih aktivnosti ne iskazujemo svoje političke pristrasnosti, razgovore vodimo na forumima i «okruglim stolovima».

-Učestvuju li u vašim akcijama inoslavni predstavnici – katolici, protestanti, možda i raskolnici?

-S njima mi živimo u «paralelnom svetu». Gotovo da se ne zanimamo jedni za druge, iako u socijalnom smislu se ponekad susrećemo. Naprimer, idemo u jedan te isti dečiji dom, ali se bavimo decom odvojeno jedni od drugih. U principu, ovaj posao bi mogli obavljati i zajedno (on nije vezan za agitaciju (pokret) «za bolju crkvu»), ali ne želimo zategnute situacije, kojih će uvek biti, dokle postoji raskol.

-Kakvi su novi planovi kijevske omladine? Možete li nam dati neki «recept na kijevski način» - za druge omladinske zajednice Crkve?

-Uvek je celo more planova, a recept je jedan: svaku omladinsku akciju možemo interesantno organizovati, po mogućnosti veselo, sa većim delom improvizacije i sa minimum formalizacije – na takav način omladina iz raznih crkvi Kijeva se već nekoliko mjeseci uzastopno «nesistematski» okuplja za odlazak u internate.

Jednom u dve tri nedelje šaljemo svima, bilo kome elektronskom poštom i telefonima poziv na zbor – ko može, taj i dođe, okupimo se na metro trgu, podelimo se u grupe i razilazimo se u dečije domove i interanate. Specijalno izaberemo put izvan grada, jer su u Kijevu siročići bolje negovani – jer to je ipak glavni grad. U svakoj grupi ima par aktivista - koji znaju dečije igre i u hodu uvežbavaju sa «novoizabranima». Takvim otvorenom sposobnošću uspevamo redovno da privučema na putovanje u dečije domove od deset do trideset i više ljudi.

A to znači da odmah obuhvatimo nekoliko internata. I deca su rada, i mi na delu. Evo najjednostavnijeg recepta za rganizovanje korisnog rada, u kojem učestvuju mladi kijevljani. Ima pitanja i predloga – pišite nam na forum, razgovaraćemo putem internneta, poslaćemo vam metodiku rada sa decom..

A planova – ima mnogo. Crkvena sredina se posle izbora predsednika silno dezintegrisala, da hoćemo da proširimo projekat «Shid i Zahid razom!» (na ruskom «Istok i Zapad zajedno»), upoznati omladinu Kijeva, Donbasa i Bukovini, bolje upoznati jedni druge, zajedno nešto napraviti. Ako smo mogli na praznik Sretenja organizovati –splet igara za decu obolelu od raka – da pokušamo opet, na glavnom republičkom nivou. Imamo mnogo aktivista koji učestvuju kao dobroovoljni davaoci krvi za decu obolelu od leukemije – može se preneti ovo iskustvo na regione, i eto! Nikada ne padati u uninije, treba raditi!

Vlad Golovin, Sergej Štajnikov
Izbor: http://www.nsad.ru/

Prevod s ruskog: Nataša Ubović