JEDINI PRAVOSLAVNI HRAM NA BALKANU U KRUGU NOVOSADSKOG ZATVORA
HVALA DONATORIMA: Upravnik Dragan Jakšić
SVAKO NOSI KRST SVOJ
Samo Bog i ja znamo kakav teret u srcu nose osuđenici, kaže otac Branko Ćurčin, kome se ispovedaju isti oni što su i sagradili crkvu • Kako je progledao crkvenjak Miroslav
Za crkvu Vozdiženja Časnog krsta kažu da je jedna od lepših bazilika urađenih po ugledu na hramove Rođenje Hristovo u Jerusalimu ili Sveti Dimitrije u Solunu.
Unutrašnjost - sva u drvetu, freskama i ikonama - mami vernike na molitvu. I ništa u toj priči ne bi bilo čudno da se ovaj hram ne nalazi pod budnim okom stražara i unutar visokih zidina opasanih žicom - gotovo u središtu Okružnog zatvora u Novom Sadu, a zatim i što su njeni graditelji i vernici - zatvorenici.
- I u drugim zatvorima postoje mesta gde mi sveštenici možemo da se bavimo duhovnim poslom, ali hram Časnog krsta jedina pravoslavna crkva u nekoj ustanovi ovog tipa - priča protonamesnik Branko Ćurčin, starešine ove, ali i “civilnog” hrama koji se trenutno gradi nekoliko kilometara dalje.
Crkva se nalazi u ograđenom delu zatvora do koga je jedino moguće doći kroz velika blindirana vrata i, bilo da ste gost ili zatvorenik, isključivo u pratnji stražara. Izgrađena je na prostoru koji je podjednako udaljen i od paviljona u kojima živi više od 350 osuđenika i radionica u kojima neki od njih rade.
VERA SPASAVA: Otac Branko poznaje sve kažnjenike
Bogomolja iza rešeteka sagrađena je 2003. kada ju je, uz sasluženje brojnih sveštenika i osveštao vladika bački Irinej Bulović. Od tada, svake subote i za “crvena slova” u ovoj crkvi se od 8. do 9.30 održava liturgija. Svakoj službi prisustvuje najmanje 30-tak zatvorenika, a za Božić ili Uskrs crkva je pretesna da primi sve verujuće.
- Subota je određena za liturgiju zbog mojih obaveza drugim danima. Ipak, zatvorenicima je dozvoljeno da se mole Bogu i kada mene nije tu - priča otac Branko, koji većinu tih ljudi zna po imenu i sa svakim se uvek zadrži u kraćem razgovoru.
Otac Branko je jedan od retkih sveštenika SPC-a koji od 1992. ispoveda zatvorenike - od lopova do ubica. Priznaje da je neretko upravo on bio prva osoba kojoj je neki osuđenik otvorio srce. Prethodno, to nije pošlo za rukom ni članovima porodice, psiholozima i psihijatrima, a ponajmanje istražnom sudiji ili policiji.
- Jeste, u početku sam imao i strah i bio zbunjen zato što ću biti nasamo sa ljudima koji su počinili najrazličitije zločine. Ali, u većini slučajeva oni nisu onakvi kakvim ih vidi običan svet i zakon. To su očajnici koji traže od nekog ruku spasa - blagim glasom veli otac Branko i uz smešak odbija da kaže kako se oseća čovek koji u glavi nosi najrazličitije i tajne i grehe smrtnika.
- To je nešto što znamo samo Bog i ja. Ono što ipak mogu da kažem jeste da sam se sa tim ljudima toliko saživeo da su postali deo mog života. Svi koji dolaze u crkvu su se iskreno pokajali i shvatili šta su učinili. Verujem, da to ne bi više nikada ponovili. Naravno, ima i onih što ne osećaju potrebu da se ispovede i zatraže božje spasenje, ali i to poštujem, to je njihov izbor. Terete svojih greha moraće da nose na svojim plećima do kraja života.
Upravnik zatvora Dragan Jakšić je druga najzaslužnija osoba da se unutar zidina zatvora izgradi pravoslavni hram. Objašnjava, da iako u Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija iz 1998. stoji da osuđenici imaju pravo i na ispoljavanje verskih sloboda, zakonodavac nije naveo detalje, tako da se svaki upravnik snalazi kako zna i ume.
Uobičajena praksa u drugim zatvorima po Srbiji je da se služba odvija na najrazličitijim mestima u okviru zatvora: od bioskopskih sala do napuštenih kancelarija. Međutim, kada je otac Branko zatražio posebnu prostoriju, bilo je potrebno samo nekoliko minuta da se dogovore: i jedan i drugi su hteli da izgrade pravu pravcatu crkvu.
- Verujući zatvorenici više neće morati da se mole u bioskopskoj sali - priča upravnik Jakšić i dodaje da je zahvaljujući isključivo brojnim donatorima i učešću samih osuđenika, od ideje do osveštenja crkve prošlo samo osam meseci.
- Zatvorenici su aktivno učestvovali u izgradnji crkve, a koliko je bilo njihovo interesovanje svedoči i podatak da sam neke morao da odbijem, jer jednostavno nije bilo mesta za sve koji su hteli da pomognu - priča upravnik zatvora, dok s ponosom pokazuje kolornu monografiju jednog od zatvorskih čuvara, pukovnika Svetislava Rajšića o ovoj crkvi koja je urađena i na srpskom i na engleskom jeziku.
- Većina mojih gostiju se iznenadi kada im kažem da između paviljona i radionica imamo pravu-pravcatu crkvu. Tek se oduševe kada je obiđu i vide freske i ikonostas. A, zamislite samo njihovo iznenađenje kada tik uz sveštenika na jutarnjoj službi ugledaju crkvenjaka, 48-godišnjeg Miroslava Jeličića koji ovde izdržava jednu od najdužih kazni. Osuđen je na 12 godina zbog ubistva nevenčane supruge.
- Želim da kada napustim zatvor postanem crkvenjak u nekoj crkvi koja neće biti okružena rešetkama ili da odem u neki manastir - planira Miroslav, koji nam tek na kraju naše posete, samo nekoliko koraka od kapije i slobode od koje ga dele još četiri godine, otkriva još jednu tajnu.
- Voleo bih mnogo i da ponovo sretnem svog sina. Nisam ga video od 2. jula 1992. Bio je petak, 8.30 časova, kada je moja nekadašnja supruga sa svim stvarima odvela i njega. Znam samo da će uskoro napuniti 21. godinu.
Upravnik zatvora kaže da crkva unutar zidina ima ne samo duhovno već i odlično terapeutsko dejstvo. “Od kada se mole Bogu zatvorenici su mirniji. Manje je međusobnih trvenja i svađa”, kaže Jakšić.
JOŠ ČETIRI GODINE DO SLOBODE: Miroslav Jelčić
Zatvorenici nisu samo pomagali u gradnji crkve. Otac Branko ponosno ističe i da su upravo oni odlučivali o tome koji će se svetitelj naći na freskama.
- Na kraju i ikonostas koji je urađen u duborezu u lipovom drvetu uradili su zatvorenici iz Sremske Mitrovice. Bio je to njihov poklon ovom hramu - veli otac Branko.
- U zatvoru sam već osam godina, ali tek u veri pronašao sam sebe. Od tada mi je i psihički i fizički bolje. Sada shvatam da sam pre živeo u mraku, ali da sam sa spoznajom Boga progledao. Osećam da su mi se otvorile oči, prepoznao sam smisao života - veli osuđenik Jeličić, koji ne samo što održava crkvu već uz oca Branka poje na liturgijama.
Okružni zatvor u Novom Sadu nalazi se na obodu ovog grada u naselju Klisa. Do pre poslednjeg rata ovaj zatvor je bio potpuno izolovan, ali sa dolaskom izbeglica iz Hrvatske i Bosne, sada se privatne kuće nalaze bukvalno tik uz ogradu.
Protonamesnik Branko Ćurčin kaže da će uskoro, zahvaljujući ocu Nenadu iz Vaspitno-popravnog domu u Valjevu i tamo osvanuti još jedna crkva.
- Pre Drugog svetskog rata sveštenici su redovno služili službu po srpskim zatvorima, što je posle ukinuto. Sada pokušavamo da utičemo na Vladu Srbije da to promeni - kaže Ćurčin.
Đorđe BAROVIĆ
Vesti, 04.02.2006. godine