Javljanje Gospodnje

30 jula 1926 godine u osam sati ujutru, nedaleko od Kijeva, izmedju sela Demidov i Glebovna, javio se Spasitelj dvojici dečaka-pastira, jedanaestogodišnjem Nikolaju (Nikolaj Maksimovič Kuprienko) i četrnaestogodišnjem Emeljanu (Emeljan Ivanovič Fešćenko). To su bile strašne godine surovih gonjenja na Hristovu veru, i Gospod se javio, da bi podsetio narod koji je izgubio veru na spasonosne reči jevandjelske istine i upozorio na naredne dogadjaje. Rukopisna svedočanstva o tom čudesnom dogadjaju su došla i do naših vremena.

Noću izmedju subotu i nedelje 24 jula 1926 godine Spasitelj se javio Emeljanu u snu, i rekao mu da će uskoro sa još jednim dečakom ugledati Hrista na javi. Potom je blagoslovio dečaka obema rukama, i okrenuvši se na istok, postao nevidljiv. 30 jula je Emeljan poveo stoku na pašnjak. Tamo se susreo sa drugim pastirom, Nikolajem. Kada su se spremili da doručkuju, neočekivano je blesnula munja, kao pred kišu, ali je dan bio vedar i bez vetra. Kroz nekoliko trenutaka nebo na zapadu je postalo ružičasto, i pojavio se veliki sjajni krst. Njegov vrh je bio u zenitu, a na donjem delu se oslanjao na oblak malo iznad zemlje. Na krstu se pojavila figura Gospoda. Pastiri su se bukvalno ukočili i nisu mogli da se pomere s mesta. Spasitelja je okruživala predivna svetlost, koja je bila sjajnija od sunčeve i belja od snega. Od Njega je dolazila blagodatna sila i nebesko blagouhanje. U levoj ruci je držao otvoreno Jevandjelje, a desnu je podigao radi blagoslova. Gusta kosa Mu je padala na ramena. Spasitelj je stajao okružen dugom, čiji krajevi su se spuštali na obe strane do oblaka, na koji se oslanjao krst. Gore, iznad trougaonika, su bili heruvimi, a sa strane – dva Angela, sa orarima na ramenima.

Videvši kako su se deca uplašila, Gospod ih je umirio nežnim rečima. Govorio je tiho-tiho, ali glasno, kao da je govorio čitavoj Vaseljeni. Kada bi On prestao da govori, Angeli bi počinjali da pevaju. Gospod je govorio da će uskoro doći da sudi svetu, i da svi bludnici i preljubočinci treba da se pokaju, i ukoliko to učine biće im oprošteno. Greh i bezzakonja su došli do Nebesa. Ostalo je malo vremena, ali je ono najteže. Ni u ovom, ni u budućem veku neće biti oprošteno onima koji su otpali od Pravoslavlja, i započinjali crkvene raskole i smutnje. Malim (mirjanima) će biti oprošteno, ukoliko se pokaju, ali će i oni biti kažnjeni što su odstupili od Pravoslavne vere, i počeli da cepaju Božanske rize i Svetu Apostolsku Crkvu.

Gospod je završio Svoje izlaganje i rekao je još da se na tom mestu, kao znak sećanja na Njegovo javljanje, postavi Krst i ikona sa Njegovim Likom, Kakvim im se javio. Posle toga se okrenuo na Istok i postepeno je nestao u oblacima.

Vest o Spasiteljevom javljanju pastirima i o svemu što im je rekao, se brzo proširila medju vernicima. Napravljen je Krst i u tajnosti od lokalnih vlasti, osvećen u crkvi i trebalo je da bude iznesen u ponoć. U to vreme se okupilo oko dve stotine ljudi. Narod je išao sa strahom i trepetom, ali i sa velikom radošću. Iz susednih sela su došla još dva jereja da pomognu lokalnom svešteniku. Vernici su ukrasili Krst cvećem i vencima. Bojeći se vlasti, narod i sveštenici su odlučili da se mole u tišini, i izašli su iz crkve bez svetlosti i pojanja.

Čim su izašli iz Crkve, čula su se zvona i Angelsko pojanje u vazduhu: “Krstu Tvojemu poklanjam se Vladiko…”. Sveštenici koji su došli da pomognu su počeli da prigovaraju lokalnom svešteniku na zvonjavi. Ali zvonara je bila zatvorena, i na njoj nije bilo nikoga. Izašavši iz sela zapalili su sveće i fenjere. Išli su poljem i pevali tropar Krstu. I iznenada se ispred litije pojavio svetli stub sa oblakom. On se kretao ispred naroda, pokazujući put. Po izlasku iz sela, svi su na mestu Spasiteljevog javljanja, ugledali neobičnu svetlost, sličnu munji. Kada su prišli bliže, sneg se podigao ka oblacima, a mesto koje je Gospod osvetio je postalo rumeno. I tada se s neba ponovo čuo zvuk zvona. A kada su postavili krst i ikonu, Angeli su ponovo zapevali: “Krstu Tvojemu poklanjam se Vladiko, i Sveto Vaskrsenje Tvoje slavim…”.

Ljudi, koji su pratili krst, su mislili da niko sem njih ništa ne čuje, alu su zvuk zvona i Angelsko pojanje čuli mnogi, koji su noću bili u polju, i bežali su od straha u selo. Posle postavljanja Krsta na mestu Spasiteljevog javljanja počelo je hodočašće vernika. Svake subote su tu dolazili monasi iz Kijevo-Pečerske Lavre i Florovskog manastira, da bi odslužili moleban. Ljudi su se pored uzdignutog Krsta okupljali na parastosima. Deca, koja su živela u blizini, su čekala subote, da bi posle molebana skupila sitan novac, jabuke i bombone koje su ostavljali hodočasnici. Poznati slikar Krasicki, Ševčenkov unuk, naslikao je sliku “Pastirčić”. On je došao u Demidov i na osnovu prirode slikao lik dečaka-pastira. Krst na mestu Spasiteljevog javljanja niko nije smeo da dira četiri godine. Ali 30-te godine na skupu komsomolske partijske ćelije je odlučeno da se on uništi. U početku se niko nije usudjivao da to uradi svojim rukama, a potom se javio jedan čovek: zakačio ga je kukom, i poteravši konje, izvukao. Kažu da ga je potom stigla nesreća.

Bez obzira na bezumlje, koje se radilo na zemlji, Božija blagodat je više puta posećivala ta mesta. Nisu svi Demidovci poverovali tada u Spasiteljevo javljanje. I uskoro se, bukvalno radi ukrepljenja i podrške vernicima, ovde desilo javljanje Majke Božije, o čemu su u naše vreme pričali lokalni stanovnici, živi svedoci javljanja Prečiste.

U jednom od sačuvanih rukopisa – svedočanstvu Spasiteljevog javljanja, se kaže da je Gospod naredio da se postavi Krst i pored Udovičinog bunara, koji je rukama udovica bio iskopan u selu Demidov u poslerevolucionarno vreme, a za vreme velike suše. Tada u celoj okolini nije bilo ni kapi vode, i svi su odlazili na Udovičin bunar, jer je samo tamo po Božijoj milosti bilo vode. Javljanje Majke Božije se desilo kada je kako je naredio Spasitelj, služen moleban. Ona se pojavila na Istoku u osam sati ujutru. Bila je u plavoj odeždi, a ispred Nje se nalazila sjajna činija, i svi koji su tamo bili su to videli, ali nikome nije bilo dato da vidi šta je bilo u činiji. Ruke Majke Božije su bile spuštene. Svi ljudi su bili u strahu, pali su na zemlju i molili su se Vladičici. Posle toga su svi koji su videli Presvetu Bogorodicu prešli na pravu stranu, ali su vlasti strogo zabranile da se bilo šta priča o tome.

Ali reč Božija je nezadrživa: kada svet ućuti, kamenje progovori. Koliko god da je to bilo opasno, pravoslavni su zapisali i sačuvali dragocena svedočanstva. A kada su se već u naše dane vernici pozabavli potragom mesta Spasiteljevog javljanja, nekoliko lokalnih seljana su nezavisno jedan od drugoga ukazali na jedno te isto mesto. Na polju gde se Spasitelj javio je vremenom posadjen kolhozni vrt, koji je bio lep i uredjen. Samo na jednom njegovom delu drveće nikako nije preživljavalo – sve vreme je kržljalo i sušilo se. To mesto veličine otprilike 5 do 10 metara je bilo obraslo travom i poljskim cvećem, a u centru kruga radijusa dva metra je rasla samo niska jarko-zelena, šuškava, netaknuta trava.

Živi lokalni stanovnici se i do dan-danas sećaju detalja tih dogadjaja, i bliski rodjaci Emeljana i Nikolaja, pričaju o njihovoj daljoj sudbini.

Osamdesetogodišnja stanovnica sela Glebovka, starica Darja je ispričala o neobičnoj sudbini svoga dede Emeljana. Emeljan je rano ostao siroče. Ali bez obzira na životne nevolje, on je rastao kao veoma dobar dečak. I Gospod ga nije zaboravljao – hranio ga je i davao mu posao. Emeljan nije išao u školu sve do 14 godina i nije znao ni da čita ni da piše. Za hleb je zaradjivao tako što je kao najamni radnik napasao nečiju stoku. Noseći uvek u svome srcu Gospodnje reči: “Ne odričite Me se”, - on je zaista nosio Hristovo Ime celog svog napornog života. Boljševici su pokušali da ga zaplaše i primoraju da porekne i potpiše lažno svedočanstvo, koje je odricalo Spasiteljevo javljanje. Ali Emeljan se odrekao Judinog puta i osudjen je na deset godina. Dok je još bio u Kijevu, donosili su mu neke namirnice. A potom o njemu nije bilo nikakvih vesti. Znali su samo da je negde daleko, iza Urala. A 1936 godine je donešena presuda, i Emeljan je dobio još deset godina zatvora.

I samo čudom preživevši sve teškoće logorskog života, Emeljan se posle niza godina vratio u rodno selo. I to se nije vratio kao običan mirjanin, već u svešteničkom činu. U to mutno vreme je po zatvorima sedeo veliki broj arhipastira, i Emeljan je upravo u zatvoru i bio rukopoložen. Ali “nema proroka u svojoj Otadzbini”… - kaže istina. Njegovi seljaci ga nisu prihvatili kao sveštenika, a on je tugujući zbog toga pričao to svojoj rodjaki Darji … Poznato je da je Emeljan proživeo ceo svoj život bez porodice, to jest nije se ženio. Služio je potom u Belorusiji, gde je maštao da izgradi novu crkvu, ali je prevozeći novac vozom, 1983 godine bio opljačkan i ubijen.

Sudbina Nikolaja, drugog svedoka Spasiteljevog javljanja, je bila drugačija. On je bio iz imućne porodice. Sasvim nedavno je njegovom unuku vraćena rodna kuća, koju su vlasti oduzele u vreme sveopšte otimačine. Poznato je da Nikolaj nije mogao da ispuni zapovesti Gospodnje. U to surovo vreme njemu je bilo samo jedanaest godina, i roditelji su bojeći se vlasti, zaplašili sina i primorali ga da sve sakriva. I dečak nikada nije pričao o Spasiteljevom javljanju. Mnogi ljudi su ga pitali, ali je on samo ćutao. Potom se oženio i imao je decu, a 1941 godine je poginuo na frontu.

Iz redakcije

U današnje vreme su se pojavili dobri ljudi, koji žele da označe mesto Spasiteljevog javljanja u okolini sela Demidov. Postoji već projekat za izgradnju kapele, koji se planira za najskorije vreme. Oni koji žele da uzmu učešće u ovom dobrom delu, mogu da se jave na telefon (044) 468-02-12, i traže Vasilija Ivanoviča Išćenka.

preuzeto sa http://www.voskres.ru/podvizhniki/yavlenie.htm
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic