У Аустралији о. Петар је био осамнаест година, вратио се јер је како каже, обећао себи још кад је одлазио да ће се вратити у Србију. «Дао сам себи рок, пролонгирао сам га два пута али трећи пут нисам хтео више. Ако могу да будем личан, казао сам једном мом колеги, немој молим те да ми остају кости овде у Аустралији. Оче, ништа се ти не брини, знаш колико кошта, ми ћемо те послати у Србију одговорио је шалећи се», говори нам о. Петар Дамњановић. Одлично познаје Србе у Аустралији а они га изузетно воле и цене, па им и данас одлази једном годишње у посету.

«Први Срби су дошли у Аустралију још негде крајем 19 века. Други већи талас стиже после Другог светског рата из логора широм Европе. Они су стизали у Аустралију са завежљијама. А они који су дошли седамдесетих година већ су носили кофере са собом, да би нови талас у деведесетим стизао са контјнерима ствари. Изгледа да ће генерације које тек долазе понети и куће са собом. Сад скоро, пре неки дан, једна породица је добила исељеничку визу и треба да крене за Аустралију и питају ме за савет, шта би им могао рећи. Рекао сам, децо жао ми је што идете, што одлазите, али немам право да вам кажем немојте да идете, ни мени то није нико рекао, али размишљајте, не заборављајте се ко сте и шта сте и одакле сте. Гледао сам наш народ који је долазио у Аустралију са другачијим начином живота, размишљања, менталитета и богами се врло тешко уклапао у нову средину. Могу слободно рећи доста сам као свештеник помагао своме народу да се уклопи у нови начин живота, и не само ја, били су преко потребни и запошљавали су се и психијатри и психолози који су на неке начине помагали народу. И сви знамо како је многима било тешко да се уклопе у нову средину. Та средина пружа све, али богами не можете да добијете све а да не дате све, него траже од вас далеко више него што смо ми давали и што можемо и што смо научили да дајемо од себе», говори о. Петар Дамњановић.

-Како се Срби уклапају у тај конгломерат вера, народа, обичаја?

- Нисмо баш склони да се уклапамо у нека друга друштва, организације, научили смо можда и због система у коме смо расли и васпитавани после Другог светског рата, да будемо у неком гету. Тако кад су дошли у Аустралију, знали су да је ту Српска црква и наш народ је научио и нека наша срећа да се ту не расплињујемо. Кад живите у другој земљи, другачијим животом, где има и других религија и друштава постоји и расипања и осиспања. Сећам се пре петнаестак година један мој колега који је пратио статистичке податке каже да је јеврејска заједница светска алармирала све своје органе јер три посто их нестаје, одлазе у друга друштва, у друге заједнице. Ми бисмо можда били и сретни да три посто остане, после друге, треће генерације. Ми се надопуњујемо доласком нових емиграната. Сећам се да је један свештеник једном епископу који је столовао у Аустралији увек на растанку на београдском аеродрому одрецитовао песму «Остајте овде», увек су плакала и тако се растајали до поновног виђења», каже протонамесник Петар Дамњановић. Подсећа да је СПЦ једини кишобран под којим се окупља српски православни народ у Аустралији.

Задатак СПЦ у Аустралији је као и задатак и циљ СПЦ било где у свету да оне људе који су се иселили, отишли да их веже за своју матицу, да имају духовну везу са својом матицом, као и да не поспешује одлазак, да не потпомаже исељавање свога народа из матице. Не бих волео да ми неко замери али знам да ако постоје неке политичке организације, разни клубови опет су они везани и те како за своју Цркву. Живе и раде у заједници и у договору са својом Црквом, епископом, свештеницима јер у све те просторије долазе свештеници и Богу се моле, реже се славски колач, слави се слава.

Црква и под земљом

Говорећи о нашим храмовима у Аустралији о. Петар прича да има грађевина које подсећају на цркве и манастире у Србију. Тако се рецимо, у једном предграђу Мелбурна гради црква по узору на лепу цркву која је саграђена у Матарушкој бањи, јер се свештеницима и народу који ту живи допала та црква у Матарушкој бањи. На другом крају, у центру Мелбурна је црква која је купљена од Англиканаца пре тридесетак година. У њој је направљен иконостас, ту су и наше иконе, утваре православне и када се уђе у цркву Св. Тројице у Мелбурну види се да она живи православним животом иако је рађена у неком другом стилу, готском. У централном делу Аустралије, 800 км од Аделаиде, Срби су саградили цркву испод земље. У том делу Аустралије копају се опали, земљиште је песковито па се лако копа и наши Срби су се удружили, купили део земље и направили цркву. Пошто су велике осцилације у температури сви живе испод земље, ту је температура око 20 степене и лети и зими, па су тако и цркву направили испод земље. У тој цркви су направили и дивну крстионицу у облику крста, као у првим вековима хришћанства.

Доста се ради, у Аустралији имамо око 40 цркава, један скит, три манастира. Има и монаштва, имамо расутих монаха из Аустралије свуда по српским манастирима, дете које је било искушеник у Аустралији сада је монах у м. Дечанима, код светог краља Дечанског, има их у Светој земљи, имамо и монахињу у Америци. Млади траже, трагају, нису задовољни оним што пружа ово друштво и систем, светски систем, глобализација како се каже. Нема неких великих разлика данас, удишемо исти, загађени ваздух и у Америци, и у Европи, и у Аустралији, на свим просторима једемо једну исту врсту хране, загадили смо земљу и она нас трује па отуда и те велике и страшне болести. То је цех плаћања тог светског уједињења.

Секуларизам, долази ли и код нас?

- Када сам полазио за Аустралију г. Јован Олбина је превео једну лепу књигу од проте Александра Шмемана “За живот света” у којој се управо говори о секуларизацији и просто ми је та реч тада била страна и непозната. Данас је она све присутнија у нашем животу и у нашим животима уопште, хоћемо и цркву некако да разводнимо. Наши учитељи и Свети оци цркве су писали да ми живимо у овоме свету који је хоризонтала, живимо овде доле, али је задатак Цркве да народу овде, на земљи помаже у пењању горе, ка висини, ка небу, ка Царству Небеском. То је мукотрпан, тежак пут. У том пењању ка Господу помажу они који су у Цркви, који су од Цркве постављени а којима је више дато од њих ће и Господ више тражити. Наша отаџбина је Царство Небеско али то остварујемо овде на земљи, отуда се и боримо за нашу колевку, за наше Косово, ту је свети кнез Лазар запечатио и дао нам косовски завет када је пошао са својом војском да брани Косово», каже о. Петар и додаје да морамо да се допуњујемо, да се помажемо међусобно, да учимо једни од других. Говори и о томе да има образованих и оних који то нису, да има учених и неуких. «Различитости постоје, али те различистости требају да нас спајају а не да нас одвајају. Да се допуњујемо, и онај млади свештеник који је имао само књигу кад оде у парохију он ће имати да учи од народа необразованог а и онај народ ће учити од свога свештеника па ће узилазити. Христови смо сви. Ја као свештеник сам у служби свога народа. Ја овако схватам свој позив и звање као српског православног свештеника, ако је овај мој народ, лаици, ако су слуге Божије ја сам као свештеник слуга слугу Божијих, оно што знам, што ми је дато, што сам научио треба да делим са својим народом, и како је мени тако ће бити и мом народу, и како је мом народу тако ће бити и мени. Ми Срби, можемо да живимо на било којем делу земље, ми смо исти. Нема велике разлике између Србина у Грачаници, и онога у Крајини, у Америци, у Аустралији и овога овде у Београду. И то ме некако и радује,» каже пртонамесник о. Петар Дамњановић који је данас у цркви Светог Димитрија на Новом Београду.