MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA | VESTI IZ HRIŠĆANSKOG SVETA | IZVEŠTAJ O MANASTIRSKOM ŽIVOTU ARHIEPISKOPA OREHOVO-ZUJEVSKOG ALEKSEJA NA ARHIJEREJSKOM SABORU

IZVEŠTAJ O MANASTIRSKOM ŽIVOTU ARHIEPISKOPA OREHOVO-ZUJEVSKOG ALEKSEJA NA ARHIJEREJSKOM SABORU

Tema naseg susreta su - manastiri i monastvo, savremeni manastirski zivot. Dozvolite mi da se u redosledu razmatranja ove teme kratko zaustavim na osnovnim aktuelnim pitanjima, koja zahtevaju razmatranje i kritiku.

Vasa Preosvestenstva!

Na kanonskoj teritoriji Ruske Pravoslavne Crkve u danasnje vreme ima 655 otvorenih i aktivnih manastira, od kojih muskih - 321, a zenskih - 334. Broj manastirskih podvorja i skitova prelazi 200. Njegova Svetost Patrijarh Moskovski i cele Rusije direktno rukovodi sa 25 stavropigijalna manastira. Vise od 10 hiljada ljudi prolaze crkveno poslusanje u monaskim obiteljima na teritoriji Ruske Federacije.

Broj brace i sestara koji se podvizavaju u manastirima ima tendenciju povecavanja. Taj rast nije povezan samo sa prosirenjem monaskih zajednica, vec i sa neprekidnim rastom broja manastira. Kao sto je poznato, skoro na svakom zasedanju Svetog Sinoda se daje blagoslov za obnavljanje monaskog zivota u nekoliko novootvorenih manastira, koji su vec ranije postojali ili se formiraju na bazi parohija. 17 avgusta tekuce godine Svjatijejsi Patrijarh i Sveti Sinod su odredjenom Postavkom skrenuli paznju Eparhijalnog Preosvestenstva na neophodnost prezentovanja detaljnih istorijskih izvestaja i opisa savremenog stanja manastira pri posredovanju za njihovo otvaranje, kao i argumentovanih osnova za pretvaranje parohija u manastire. Bezuslovno, pitanje otvaranja ili formiranja monaske zajednice zahteva ozbiljnu pripremu u svakom pogledu, da ne bi, po recima Jevandjelja, poceli da gradimo kucu, bez prethodnog proracuna (Lk.14, 28). Svaki arhipastir zna koliko je tesko podici manastir iz rusevina, a sto je najvaznije koliko truda i nevolja, trpljenja i ljubavi zahteva obnavljanje monaskog zivota u njemu. Teznja za obrazovanjem monaske zajednice, posebno ukoliko je broj aktivnih manastira u eparhiji mali, je u potpunosti zakonita. Medjutim, nije stvar u broju manastira, vec u tome da oni odgovaraju svome naznacenju, da postaju ostrva i tvrdjave duhovnosti i bedem Pravoslavlja, svedoceci Boziju pravdu usred zivotnog mora ovoga sveta koji u zlu lezi (1 Jn.5, 19). Veoma je vazno, da ljudi koji posecuju manastir nalaze u njemu mogucnost obnove i preobrazaja svog zivota, kako bi imali potrebu za manastirom kao za velikom svetinjom. Nema potrebe zbog toga govoriti o tome da se uspeh eparhije u obnavljanju monastva ne meri brojem aktivnih manastira, vec zivotom u njima.

Zeleo bih da se detaljnije zaustavim na nekim aspektima iskustava i problema formiranja savremenih manastira i monaskog zivota u njima.

Pre svega, ne moze a da se ne primeti da se obnavljanje manastira i monastva vrsi u svim tradicionalnim formama sluzenja. Manastiri aktivno deluju u oblasti duhovnog prosvecenja, blagoveste rec Hristove istine, misionare. Pojedini manastiri usredsredjuju svoju delatnost upravo na misionarskom sluzenju, i dobijaju poseban status manastira sa misionarskim naznacenjem. Taj vid sluzenja postaje veoma aktuelan u tim eparhijama, gde je udaljenost naseljenih mesta od Crkava i centara duhovnog zivota ozbiljan problem, koji zahteva resenje. Misionarski rad se od manastira zahteva u regionima u kojima se stanovnistvo nalazi pod uticajem raskolnika, propovednika protestantskog pravca, sektasa, i ostalih destruktivnih organizacija , cija delatnost ne samo da sprecava ljude da pridju pravoj veri, vec negativno utice i na covekovu licnost i predstavlja opasnost za drustvo. Rad koji manastiri vrse da bi se suprotstavili sektasima zahteva prosirivanje delatnosti. Prosvetiteljsko sluzenje manastira donosi dobre plodove i u onim zemljama gde su ljudi istorijski inoslavni. Jos je Pomesni Sabor Pravoslavne Ruske Crkve 1917-1918 godine u Odluci “O manastirima i monasima” ustanovio sledece: “Prosvetiteljska delatnost manastira, koji se nalaze usred naselja koja su podvrgnuta uticaju sektasa, raskolnika i inovernika, treba da ima misionarski karakter. Manastiri, koji se nalaze u naseljima sa strancima, mogu da se posvete iskljucivo sirenju blage jevandjeljske reci… i da otvaraju skole sa misionarskim zadacima” (1).

Duhovno-prosvetiteljski rad u savremenim manastirima obicno u sebe ukljucuje i organizovanje Nedeljnih skola za decu i odrasle, formiranje sluzbi za poklonicka putovanja, organizovanje katehizijskih razgovora sa parohijanima manastirskih Crkava. Ali manastirsko sluzenje u delu prosvecivanja se ne zavrsava u okviru manastirskih zidova. Manastiri organizuju pevanje molebana na otvorenom, privlaceci na taj nacin veliki broj naroda, sprovode masovne litije, pa samim tim obnavljaju istorijske tradicije davnih litija po svetim mestima i tim marsrutama, kojima su pod barjacima i sa molitvom prolazili i nasi preci. U mnogim manastirima je obnovljeno izdavanje knjiga i sirenje svetootacke, bogoslovske i druge dusekorisne literature. Pojedini manastiri saradjuju sa drzavnim i nedrzavnim nastavnim institucijama, otvaraju u njima domace Crkve, imaju mogucnost da sprovode nastavni program teoloskog i kulturoloskog tipa, ponekad cak i u okvirima nastavnih planova. Raduje nas povecavanje broja seminarija, instituta, bogoslovskih i regentskih kurseva, koji se otvaraju pri manastirima.

Ali i sama cinjenica postojanja manastira sluzi duhovnom prosvecenju, jer u aktivan manastir neizbezno pocinju da dolaze stanovnici okolnih naselja, a s vremenom i stanovnici udaljenijih mesta. Istorija i visevekovno generacijsko iskustvo pokazuju da mogucnost celivanja drevnih manastirskih svetinja, napajanja spasonosnom recju i svestenodejstvom ustavnog i sa strahopostovanjem vrsenog Bogosluzenja, pazljivog i dugog ispovedanja, pripreme i Pricesca Svetim Hristovim Tajnama, ucestvovanja u manastirskim poslovima - sve to blagotvorno i ukrepljujuce deluje na covekovu dusu, duboko se urezuje u secanje, poducava veri bolje od bilo kog spoljasnjeg primera i vraca na put pronalazenja pravih duhovnih vrednosti.

Naravno, pritom odredjen znacaj ima stepen blagocestivosti samih manastirskih bratstava i sestrinstava, duhovno stanje monaha i poslusnika, to jest to koliko oni teze da se “podvigom dobrim podvizavaju” (2 Tim.4, 7). Isto tako ukoliko covek, koji je tek nedavno prestupio crkveni prag, bude ubedjen u neophodnost da izmeni svoj zivot, da se utvrdi u Pravoslavlju i da postane dostojan hriscanin, ako posetivsi manastir vidi u bratstvu monahe to jest ljudi koji su drugaciji u odnosu na svet, a umesto bratske ljubavi - neprijatnost, umesto podviga - lenjost i ispraznost, umesto poslusanja - svojevoljnost, umesto samoukoravanja - samoopravdanje, umesto cutanja i molitve - osude i sujetu, umesto mira - svadje. Tog pitanja, to jest pitanja unutrasnjeg manastirskog zivota i njegovog stanja u savremenim manastirima, bih zeleo da se detaljnije dotaknem malo kasnije.

Uopsteno govoreci, manastirska domacinstva se uspesno razvijaju. Vecina manastira uspesno sprovodi gradjevinske i restauracione radove. Slava Bogu, nas narod daje dosta priloga i cini dobra dela, odgovorno se odnoseci prema svojoj buducnosti i buducnosti svoje zemlje, trudeci se u duhovnoj obnovi Otadzbine. Doprinoseci u obnovi manastira, oni nastavljaju vrlinsku tradiciju blagocestivih predaka, pomazu manastirima da se obnove posle dugih perioda zapustenosti, skrnavljenja i razaranja, ucestvuju u vracanju zivotnog uredjenja i lepote. Ne moze a da se ne primeti svakodnevni vredni rad nastojatelja i nastojateljica, zitelja nasih manastira. Miloscu Bozijom i zahvaljujuci njihovoj vernosti za izabrani put postepeno se obnavlja manastirski nacin zivota, vraca se sustina monaskih bratstava i sestrinstava, i to svuda u teskim uslovima. Molitvom i radom su gradjeni manastiri u svim vremenima, i danas savremeni revnitelji monastva podizu bukvalno iz praha nase drevne svetinje.

Obnavlja se i siroko je rasprostranjena tradicija osnivanja manastirskih podvorja i skitova. Dozvolite, da kao napomenu podvucem da se podvorje uglavnom formira s ciljem materijalne, ekonomske podrske manastira, ili za formiranje posebnih bratstava ili sestrinstava radi rukovodjenja socijalnim, patronaznim ili misionarskim radom, ili s predstavnicikim ciljevima. Drugim recima, delatnost podvorja je usmerena na spoljasnje sluzenje. Skit se po pravilu gradi na malom rastojanju od manastira s ciljem obezbedjivanja uslova za iskusnije monahe i njihovo monasko delanje, duhovne podvige i molitvu koja se nicim spoljasnjim ne ometa. U skitovima mogu da nose poslusanje pocetnici, koji su povereni duhovnom rukovodstvu skitskih monaha ili monahinja. Samo po sebi, obicna manastirska poslusanja predstavljaju sluzenje sluzbi i obezbedjenje zivota u skitu. Ali je zivot u njemu mnogo vise orijentisan na izgradnju unutrasnjeg mira onih koji se podvizavaju, na upraznjavanje molitve i duhovno rasudjivanje. Skit obicno nema ni administratuvnu, ni pravnu samostalnost, sto odgovara cilju njegove izgradnje, i u potpunosti zavisi od manastira. U skitu pocinje da zivi u duhovnom zivotu najiskusniji i po mogucnosti najstariji monah po uzrastu iz manastirske bratije.

Podvorje ne moze biti formirano na znacajnoj udaljenosti od manastira, u drugom regionu ili u cak u drugoj drzavi. Zbog toga manastirsko podvorje u vecini slucajeva treba da ima odredjenu samostalnost, drzavnu registraciju, snoseci odgovornost i urednost svoje finansijske i ekonomske delatnosti. Sveti Sinod je 20 aprila 2000 godine doneo tipicni Statut za podvorje muskog ili zenskog manastira, koji je potcinjen eparhiji, radi upotrebe na celoj kanonskoj teritoriji Ruske Pravoslavne Crkve.

Postojeca i ponovo formirana manastirska podvorja su obavezna da imaju gradjanski ustav, koji je ustanovljen od strane trenutno rukovodeceg arhijereja, i registraciju u drzavnim organima. To je posebno vazno za obezbedjenje normalnog funkcionisanja podvorja ukoliko se ono nalazi u drugoj drzavi za razliku od manastira ili u delu Ruske Federacije.

Molim vas da obratite paznju na pomenutu tradicionalnu razliku izmedju podvorja i skita. U nekim manastrima postoje skitovi u kojima oni koji se podvizavaju od ranog jutra do kasne veceri vode brigu o domacim zivotinjama, pasnjacima, povrtnjacima i drugim poljoprivrednim poslovima. Jasno je da se u tom slucaju gubi prvobitno prednaznacenje skita kao mesta isceljenja duse i mesta ozbiljnih molitvenih podviga. Stvar nije samo u nazivu, vec i u tome da bi nastojatelji i nastojateljice duboko spoznavali u cemu je smisao monastva i da bi poucavali poverenu im bracu i sestre na put spasenja.

Moze se reci da prakticno svi manastiri koji su prosli kroz pocetnu fazu obnove, vrse socijalno i patronazno sluzenje. Na vec pomenutom Pomesnom Saboru 1917-1918 godine dosta vremena je bilo posveceno diskusiji po pitanju manastirskog sluzenja po ugledu na Martu i po ugledu na Mariju. U Odluci prihvacenoj na Saboru je direktno receno da su manastiri obavezni da obezbede utociste prestarelim i bolesnim monasima:"Ako svaki manastir posebno ne moze da organizuje svoj staracki dom i manju bolnicu onda su neophodna sredstva za osnivanje zajednickih za sve monaske eparhije starackih domova i bolnica u jednom od manastira”. [2]

Smatra se da se treba vratiti toj praksi koja je proistekla iz tradicije manastirskog zivota, kako bi se manastir brinuo o starijim monasima i monahinjama cije zdravstevno stanje im ne omogucava nosenje zajednickih poslusanja, i kako oni ne bi ziveli po stanovima, vec u manastiru u saglasnosti sa datim zavetom prilikom postriga da ce ostati u manastiru do kraja svog zivota. U vecim eparhijama je neophodno i moguce formirati eparhijalne staracke domove za monahe na bazi jednog od manastira, koji je ekonomski i materijalno bolje obezbedjen od drugih manastira, i koji ima dovoljan broj zitelja.

Sto se tice socijalnog sluzenja, u tom delu Saborne Odluke se kaze sledece: “Radi zadovoljenja potreba bogomoljaca i lokalnog stanovnistva, manastiri gde je to moguce formiraju: a) prijemne odaje i apoteke, b) sirotista, c) prihvatilista za invalide, d) utocista za lutalice. Manastiri pomazu stanovnistvu za vreme narodnih nevolja, porodicama zatvorenika, prehranjuju siromasnu bratiju i odevaju nage [3]. Takvo sluzenje je u ovoj ili onoj formi obnovljeno u danasnjim aktivnim manastirima. Znamo za otvaranje prihvatilista za decu koja su ostala bez roditelja, u prvom redu u zenskim manastirima, zatim za aktivne staracke domove pri manastirima, za dobrotvorne trpeze za siromasne ili za one koji nemaju posao i stalno mesto stanovanja, kao i o humanitarnim akcijama prikupljanja odece za njih. Ovakva socijalna delatnost se vrsi u vecim, i ekonomski stabilnijim manastirima. Ali svi manastiri su duzni da se ukljucuju u odgovarajuce oblike socijalnog sluzenja. Obicni ljudi na teritoriji bivse sovjetske drzave zive siromasno, a po nekim mestim cak i veoma bedno. Manastiri ne mogu a da ne ucestvuju u nasusnim, zivotno vaznim ljudskim potrebama, sto je tradicionalno za rusko monastvo. Biti milosrdan - je jevandjeljski priziv Hrista Spasitelja, koji se odnosi na svakoga od nas. Pored toga, treba teziti izgradnji trpezarija i gostoprimnica za poklonike pri svim manastirima, pa bile one cak i mali i najprostiji punktovi za ukazivanje elementarne medicinske pomoci.

Takodje je , kao jednu vrste manastirske dobrotvorne delatnosti, potrebno razmatrati i brigu o potrebama zatvorenika. U okviru toga ima najrazlicitijih poslova - od pomoci u izgradnji domskih hramova u kolonijama i zatvorima do odgovaranja na pisma zatvorenicima, slanja pomoci u vidu proizvoda, organizovanja zbora i slanja odece, duhovne literature, postanske opreme. Svaki manastir moze da ucini nesto od nabrojanog sto je u praksi i potvrdjeno.

Ozbiljna pomoc je potrebna ustanovama za socijalnu zastitu stanovnistva - internatima, decijim domovima i domovima invalida. Za rad u njima treba privlaciti omladinu, uspostavljati patronat nad drustvenim ustanovama, i sa blagoslovom Eparhijskog arhijereja obrazovati pri manastirima milosrdna bratstva i sestrinstva.

To su neke vrste savremenog manastirskog sluzenja.

Ne moze a da se ne kaze, da za vecinu manastira ostaje aktuelno pitanje povratka manastirskih zgrada i imanja, dobijanje prava na zemljoradnju kako samih manastirskih teritorija, tako i na posedima koji nisu na njihovim teritorijama. Na svojoj istorijski ustanovljenoj teritoriji, manastiri su prinudjeni da funkcionisu u sgalasnosti sa kulturnim i drugim organizacijama. U takvim slucajevima mudrost i trpeljivost treba da budu spojeni sa argumentovanom i odlucnom zastitom zakonskih manastirskih pozicija. Cesto dolazi do slozenih situacija, cije prevazilazenje nije jednostavno, ali uvek treba nalaziti zajednicki jezik i izbegavati konflikte, koji samo predstavljaju smetnju za resavanje pitanja i stvaraju nepotrebnu aziotazu u sredstvima masovnog informisanja. Ovde mnogo toga zavisi od iskustva, administrativnih sposobnosti, doslednosti, i razumne revnosti nastojatelja i nastojateljica, umesnosti pravovremenog i diplomatskog obracanja organima drzavne vlasti i lokalne samouprave, kao i od upucenosti u pravnu stranu problema.

Dozvolite da sada posvetim paznju nekim pitanjima unutrasnjeg manastirskog zivota.

“Vi ste - svetlost svetu”, - obraca se Gospod srcu svakog hriscanina (Mt. 5, 14). A tim pre se taj priziv odnosi na monahe, koji su izasli iz sveta i udostojili se ubrajanja u tu zajednicu,koja je s pravom nazvana zrtvom Bogu za svet. Savremeni podviznik i duhovni pisac arhimandrit Sofronije (Saharov, + 1993) primecuje sledece: “Odricanje od sveta nije samo jednom ucinjen akt; odricanje od sveta je - neprekidni podvig tokom celog zivota” [4]. Biti van sveta, odvajati se od njega, ne pripadati mu, teziti Visnjem svetu, i ne prikljucujuci se svetu,zrtveno sluziti onima koji su u svetu, sledujuci Hristov put, “Jer Bogu tako omilje svijet da je i Sina svojega Jedinorodnoga dao, da nijedan koji Ga vjeruje ne pogine, nego da ima zivot vjecni” (Jn.3, 16). To je neizmenjeno naznacenje monastva, od prvih vekova ukazani “teski, pun nevolja i bolesti, ali nadasve blazeni podvig istinski savrsenog hriscanskog zivota” [5] i osvedocen velikim brojem prepodobnih podviznika znanih i neznanih, koji su se podvizavali od davnina do danasnjih dana.

Zato je neobicno vazno da nastojatelji i nastojateljice budu krajnje pazljivi prema onima koji prekoracuju manastirski prag, imajuci nameru da postanu monasi. Paznja treba da se obrati na to cime se covek rukovodi moleci da bude primljen u manastir, i koji su motivi za takvu njegovu zivotnu odluku. Ako taj izbor nije ucinjen potpuno svesno, i ako to nije prilazak Bogu, vec pokusaj bekstva od zivotnih teskoca, od porodicnih nesuglasica, dopunjenih neuspesima na poslu, onda takvog coveka u najblizoj buducnosti i u manastiru ceka dovoljno tezak period, jer “blago onome koji ne osudjuje sebe za ono sta nadje za dobro” (Rim. 14, 22). Ako kandidat za poslusnika nije pokrenut ljubavlju prema Bogu i zeljom za molitvom, vec sujetnom nadom da ce medju manastirskim zidovima izgraditi sebi karijeru koji nije uspeo da izgradi u svetu - kakav poslusnik i kakav monah ce onda on postati? On ce ziveti po svetskim kriterijumima, ne spoznajuci na kakvom mestu se nalazi. Manastirska uprava ima obavezu da ispita onoga koji dolazi, pre nego sto ga primi za poslusnika. Veliki broj nesuglasica i sablazni se u manastiru moze izbeci ukoliko se trezveno i odgovorno pristupi pitanju primanja u manastir. U stvari, bolje je da postoji malo, ali verno stado. I ne moze da bude opravdanje ono sto cesto cujemo: ko ce raditi u manastiru, i ko ce obnoviti manastir? “Ako Gospod nece graditi doma, uzalud se muce koji ga grade” - kaze pslamopevac David (Ps.126, 1). “Vi Mene ne izabraste, nego Ja vas izabrah, i postavih vas da vi idete i rod rodite, i da vas rod ostane”, - kaze Spasitelj (Jn.15, 16). Manastir ne sacinjavaju oni koji su tu slucajno dosli ili tacnije receno svratili, vec oni koje je Gospod prizvao da sluze na tom mestu i da izgrade manastir Bogu u svom srcu i oko sebe. I tesko zvanima, ako se oni ne pokazu dostojnima izbora (pogl. Mt. 22, 2-14). U tom smislu ne samo da poslusnik bira sebi manastir, vec i manastir pronalazi u njemu svoje cedo i svog poslusnika. Eto zasto su Pravila Svetih Otaca i stari ustavi propisivali monahu da prebiva na mestu svog postriga i da ne prelazi u druge manastire.

Drevna manastirska tradicija je da se pocetnik uputi kod starca. Ranije, a i kasnije se svakom manastiru propisivalo ustavima pa cak i normativnim dokumentima da ima svoga starca.kao i duhovnika. U gorepomenutoj Sabornoj Odluci je receno: “U svakom manastiru je pozeljno da postoji starac (starica) radi duhovnog rukovodjenja”, i data je sledeca karakteristika: “Starci (starice) su monasi (monahinje) koji su napredovali u duhovnom zivotu, kojima se poverava poucavanje bratstva [6]. Jasno je da je danas nemoguce ostvariti ispunjenje ovog zahteva cak i u polovini manastira, a kamoli u svih 655 savremenih manastira. Potrebno je desetine godina spolja nesputavanog razvoja manastira, da bi se u njima rodili duhovno iskusni straci i starice sposobni za rukovodjenje u duhovnom zivotu i poucavanje monaha. Dok se to ne desi, resenje se vidi u preuzimanju iskustva poznatih velikih manastira, koji su sacuvali tradiciju duhovnog rukovodstva ili koji su je obnovili mnogo pre masovnog povratka manastira Crkvi.

Sto se tice duhovnika,moze se reci da je tom Sabornom Odlukom potvrdjeno njihovo prisustvo u manastirima ne kao pozeljno, vec kao obavezno: “U svakom manastiru treba da postoji jedan duhovnik za bratiju. Duhovnika bira nastojatelj uz ucesce sve bratije i njihovu odluku potvrdjuje Eparhijalni arhijerej. U zenskim manastirima Eparhijalni arhijerej bira za duhovnika nekoga od monaha. [7]. Svjatijejsi Patrijarh je vise puta govorio da je problem duhovnistva u manastirima i dalje veliki. Njegovo resavanje zahteva ulaganje napora od strane trenutno rukovodecih arhijereja. Manastirske duhovnike treba birati i vaspitavati, posebno za zenske manastire u kojima za duhovnika odredjuje uvek neko ko je van manastira, dok su u muskim manastririma duhovnici najcesce clanovi bratstva iz koga i izrastaju.

U zenskom manastiru duhovnik i redovni svestenik su uopsteno govoreci dve razlicite osobe. Ali je u praksi to cesto veoma tesko obezbediti. Za zenske manastire se po pravilu odredjuju ozenjeni svestenici. Oni nisu odgovorni, niti mogu da budu odgovorni za formiranje potrebnog monaskog ustrojstva kod sestara. Medjutim, u svakom slucaju, monahinje treba neprekidno da imaju duhovno rukovodjenje od strane duhovnika monaha, sto je potvrdjeno na osnovu manastirskih iskustava iz proslosti. Naravno, pozeljno je da duhovnik bude u samom manastiru, ukoliko to utice na poslusanje sestara nastojateljici. Medjutim, u stvarnosti se cesto desava da ako u zenskom manastiru i postoji redovni svestenik, onda on i vrsi bogosluzenja i ispoveda sestre, a to da li je on monah ili ozenjen svestenik, da li on vrsi duhovno rukovodjenje kao takvo, da li zna zivot sestara ili ih samo ispoveda pred Pricesce - to sve ostaje u okvirima razmatranja. U nekim zenskim manastirima, kojim pritom nisu juce otvoreni, svestenik dolazi samo u dane velikih praznika, posto upravlja jednom a ponekad i vecim brojem parohija.

Bezuslovno, pitanje manastirskih duhovnika je tesko. Ali, moguce je da ce razmena iskustava izmedju Eparhijalnih arhijereja dovesti ako ne do resenja tog pitanja a ono barem do napretka na putu do resenja istog. Problem duhovnog rukovodstva u manastirima se mora resavati bez odlaganja, inace ce se dovesti u opasnost celovitost i sposobnost za zivot manastirskog organizma, saglasnost njegovom prednaznacenju, kao i pitanje vaspitanja dostojnih monaha, ciji cin po uzvisenosti sluzenja Bogu i bliznjima Sveti Oci porede sa Angelskim cinom.

Drugi aktuelan, i rekao bih goruci problem je poslusanje. Mora se primetiti da u mnogim manastirima nema pravilnog odnosa prema poslusanju ne samo kod poslusnika i pocetnika, vec i kod monaha i monahinja koji su u postrigu vise od godinu dana. Nevolja nije u tome sto nema duboke svesti o smislu poslusanja, vec u tome sto cesto nema ni zelje, a da ne govorimo o resenosti za borbu sa svojevoljnoscu. Ali ako po recima arhimandrita Sofronija, “cin proizvoljnog odricanja od sopstvene volje cini nase napredovanje razumnim projavljivanjem nase ljubavi prema Bogu” [8], onda se moze reci da onaj ko ne zeli da odesca svoju volju nema u sebi ljubavi prema Bogu. Razgovarajuci u manastirima, postavljas pitanje: ako se poslusnik ili poslusnica vredja zbog ocinskog - i to upravo ocinskog - poucavanja, insistira na ispravnosti svoga stava sta onda on ili ona dobija nalazeci se u manastiru; je li to onda poslusnik ili kako starci govore osluskivac?

Slab savremeni covek tesko nosi trud, a da ne pominjemo podvige samoodricanja, krotosti i divnog poslusanja starcu, nastojatelju i bratiji, od strane svetih podviznika u drevnim manastirima. Zbog toga je nastojateljima, nastojateljicama i duhovnicima potrebno veliko strpljenje, rasudjivanje i trezvenost u brizi za postepeno napredovanje u duhovnom zivotu poverenih im brace i sestara. Poslusnika ili poslusnicu treba strpljivo pripremati ne samo za postrig u rasu i mantiju, vec i za oblacenje podrjasnika ili hitona, ispitujuci odlucnost njihove namere da idu monaskim putem, kao i zelju da odsecaju svoju volju. Takav vaspitni rad zahteva puno vremena, ponekad i vise godina, a ne takav pojednostavljen odnos prema tome, kada veoma mlad covek koji je tek prestupio manastirski prag vec kroz godinu dana ide u rasi. Tada se po pravilu mogu ocekivati ozbiljne zivotne traume. Postoji odredjeni starosni cenzus, potvredjen crkvenom praksom i iskustvom mnogih generacija monaha, i njime se treba rukovoditi: postrig u mantiju ne treba vrsiti pre 30 godina, a u rasu moze sa napunjenih 25 godina. Naravno, to se u svakom slucaju odredjuje individualno, i moze biti izuzetaka. Ali izuzeci ne treba da budu pravilo: u nekim manastirima rasoforne monahinje nisu starije od 20 godina.

Zelim da skrenem paznju i na odnos izmedju starijih i mladjih, posebno u zenskim manastirima. Ti odnosi cesto nisu odnosi hriscanskog zajednistva i ljubavi, vec razjedinjenosti po principu - ko kome komanduje. To dovodi do posebnog ponizavanja mladjih i njihovog opterecivanja teskim fizickim naporima koji nikako ne odgovaraju ni njihvom uzrastu ni telesnoj snazi. Takvi odnosi podsecaju na ozloglasenu armijsku “dedovinu”, sto zahteva urgentno reagovanje Manastirskog saveta (ili Duhovnog manastirskog sabora), kako bi se takve pagubne pojave prekinule odmah i zauvek.

Posebno treba nesto reci o fizickom radu u manastirima. Rad i rukodelja praceni molitvom su od najstarijih vremena zauzimali svoje vazno mesto u manastirskom zivotu, po primeru Apostola i Svetih Otaca. Poslusnik ne moze a da nista ne radi, to jest idealno govoreci on ne treba da ima slobodnog, nicim korisnim ispunjenog vremena. Prepodobni Jefrem Sirin kaze: “Lenjost unistava strahopostovanje i onaj ko je poseduje zasluzuje prekoran naziv” [9]. Medjutim u svemu se zahteva umerenost i trezvenost, pa se i poslusanja zadaju u skladu sa individualnom snagom i sposobnostima. Da, u manastirima treba mnogo da se radi i to predstavlja problem za savremene poslusnike. Ali ni manastir ne treba pretvarati u neku zanatsku ili seosku radnu zadrugu. Jer covek ne dolazi u manastir radi napredovanja u vocarstvu, odgajanju zivotinja ili sivenja ravnim bodom, vec radi spasenja duse. Bogosluzenje i molitva uvek moraju da ostanu u centru manastirskog zivota, i da budu njegovo srediste, iz kojega bezuslovno proizilazi rad, i to ne toliko radi izgradnje manastirskih prostorija, koliko radi pomoci poslusniku da izbegne praznoslovlje, nekorisne razgovore i lose misli. I naravno rad ne treba da prevzilazi poslusnikove snage i da ga iscrpljuje. “Bog nije dao coveku da radi zbog kazne i mucenja, - kaze sveti Jovan Zlatoust, - vec radi urazumljenja i pouke” [10].

S problemom poslusanja je povezano i pitanje manastirske discipline. Neosporno je da ona treba da se postuje prema ustavu opsteziteljnog manastira kao i da bude zasnovana na potpunom poslusanju nastojatelju ili nastojateljici, bez cijeg znanja se kao sto je poznato u manastirima nista ne sme preduzimati. Medjutim disciplina u manastiru ne moze da se gradi na prinudi. U tom smislu manastir je - jedinstveni organizam, koga cine slobodne licnosti, koje se slobodno odricu sopstvene volje radi ljubavi prema Bogu i zelji za savrsenim zivotom u Hristu. I ako se poslusnik prinudjava na poslusanje - onda to nije u saglasnosti sa monaskom i crkvenom tradicijom. U Carstvo Nebesko se ne ulazi na silu. Manastirsko bratstvo se ne formira disciplinom pa cak ni postovanjem ustava, vec samo ljubavlju. Zato se o onima koji napustaju manastire moze konstatovati samo apostolski: “Od nas izidjose, ali ne bise od nas: kad bi bili od nas onda bi ostali s nama” (1 Jn.2, 19). Ali je ubedjivanje potrebno kao jedan od nacina pouke i rukovodstva.

Onim monasima koji ne zele da zive u manastiru prema svetootackim nacelima ne treba dozvoljavati nosenje monaskih odezda. Svjatijejsi Patrijarh, po praksi Pjuhtickog manastira, savetuje da se takvima predlozi da donesu i stave svoju monasku odezdu pored neke postovane ikone ili neke druge manastirske svetinje, posle cega su slobodni da napuste manastir. Oni koji su napustili manastir ne podlezu prijemu u drugi manastir: prelazak u drugi manastir je moguc samo po kanonu. Potrebno je biti pazljiv prema cinjenici posete “odbeglih” monaha manastirima. Radi izbegavanja sablazni, nije celishodno dozvoliti da manastirska bratija, sestre i radnici s njima razgovaraju. Svestenici monasi iz drugih eparhija ne mogu da im dozvole da ulaze u oltar, a tim pre da sasluzuju, ukoliko nemaju otpusni dopis od Eparhijalnog arhijereja ili uverenje na pravo privremenog odsustva iz svoje eparhije ili svog manastira, pod uslovom da nisu pod kanonskom zabranom. O svemu ovome se mora govoriti, posto se u savremenoj crkvenoj praksi susrecu slicni negativni primeri.

Posebno pitanje je pitanje odnosa nastojatelja i nastojateljica sa Eparhijalnim arhijerejem. Na osnovu cinjenice sinodalnog nazancenja nastojatelja ili nastojateljice, uopste ne sledi nekontrola i neposlusanje poslednjih svom arhipastiru. Eparhijalni manastir se u potpunosti nalazi pod rukovodstvom trenutno rukovodeceg episkopa, po cijem blagoslovu se vrse dela i resavaju sva pitanja, koja se odnose na dobro uredjenje manastira, to jest na njegov spoljasnji i unutrasnji zivot. Protokoli sednica Manastirskog saveta ili Duhovnog sabora se obavezno moraju poslati trenutno rukovodecem arhijereju na razmatranje i potvrdu.

Sa znanjem Eparhijskog arhijereja se razresavaju i licne stvari monaha i monahinja. Ucestali su slucajevi, da se monasi obracaju sa zalbama direktno Sinodalnim ustanovama, zaobilazeci svestenika i Eparhijalnu vlast. Nazalost desava se da monah upucuje zalbu i u svetske institucije ili u sredstva masovnog informisanja. Uopste, sama cinjenica obracanja monaha sa zalbom najcesce govori o njegovom nepravilnom, nemonaskom unutrasnjem nastrojenju. Podseticu na nedavni neprijatan slucaj, kada se na nastojatelja jednog od ruskih eparhijalnih manastira zalio ... shimonah, i to ne sam vec u saradnji sa drugim shimonahom. Naravno izlisno je uopste i komentarisati taj slucaj. Tesko je o tome govoriti,ali se u nasim manastirima mogu sresti monasi koji nemaju ljubavi i ne teze blagocestivosti, koji “traze svoje, a ne to sto je ugodno Isusu Hristu” (Flp.2, 21).

Ali vecina manastira danas dozivljava teski period obnove. Tradicija monastva predstavlja nesto malo poznato i neispitano za mnoge koji su postali poslusnici i monasi, a koji nisu dobili vaspitanje u religioznoj sredini. Za njih je to nesto s cime se oni jos nisu srodili i u cemu tek treba da se ukorene.

U zavrsetku svog govora zeleo bih da primetim da sam samo naceo neke aspekte monaskog zivota, odredjena aktuelna pitanja i probleme. I u prvom redu, najozbiljniju paznju i osnovno uredjenje danas zahteva manastirski unutrasnji zivot, vaspitanje manastirskih zitelja dostojnih monaskoh zvanja, kao onih koji streme neprekidnom zivotu u Hristu.

Sinodalna Bogosluzbena komisija

Napomena za sednicu radne grupe Arhijerejskog Sabora 2004 godine

Sinodalna Bogosluzbena komisija je u periodu posle Jubilarnog Arhijerejskog Sabora 2000 godine radila na pripremi i pisanju bogosluzbenih tekstova - sluzbi, akatista, tropara, i kondaka na zahtev Svjatijejseg Patrijarha Moskovskog i cele Rusije Alekseja i Svetog Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve.

Mogu se navesti sledece sluzbe i akatisti koje je sastavila komisija a koje je potvrdio Sinod:

- Opsta sluzba ruskom svestenomuceniku XX veka;

- Sluzba svetitelju Filaretu, mitropolitu Moskovskom i Kolomenskom;

- Sluzba Saboru Estonskih svetih;

- Sluzba i molitva svetim carskim mucenicima: Caru Nikolaju, Carici Aleksandri, Carevicu Alekseju, Velikim Kneginjama Olgi, Tatjani, Mariji i Anastasiji;

-Sluzba i Akatist svetoj pravednoj Matroni Moskovskoj;

- Akatist svetom Teofanu, Zatvorniku Visenskom;

2002 godine je napisan Akatist svetim Carskim mucenicima, koji se nalazi u radnom arhivu komisije.

2002 godine komisija je na zahtev Svjatijejseg Patrijarha sprovela analizu projekta Statuta za zvono, koje je izradio Moskovski centar za zvona, i unela u njega niz sustinskih ispravki i dopuna. Svajtijejsi Patrijarh je potvrdio Statut.

2004 godine komisija je organizovala prosirenu sednicu na koju je pozvala predsednika i radnike Izdavackog Saveta Ruske Pravoslavne Crkve, naucnike i specijaliste iz oblasti liturgike i himnografije povodom ispravljanja Sluizbenika. Svajtijejsem Patrijarhu je podnesen detaljan izvestaj o rezultatima rada komisije po datom pitanju. U tekst Sluzbenika je uveden niz ispravki, a deo predlozenih ispravki je odbacen. Svjatijejsi Patrijarh je blagoslovio Izdavackom Savetu da prihvati i izvrsi predlog komisije po pitanju ispravljanja Sluzbenika.

2004 godine je sastavljena opsta Sluzba ruskoj prepodobnomucenici XX veka i Sluzba svetoj prepodobnomucenici velikoj kneginji Jelisaveti (na dan kada su u Katedralni Saborni Hram Hrista Spasitelja donesene svete mosti prepodobnomucenica velike kneginje Jelisavete i monahinje Varvare). Sluzbe ce biti dostavljene Svetom Sinodu na razmatranje.

Komisija je takodje u periodu izmedju Sabora, vrsila ekspertne ocene odredjenih liturgijskih tekstova i dela na zahtev Svajtijejseg Patrijarha.

Potrebno je primetiti da u komisiju iz eparhije stize veliki broj ponovo sastavljenih tekstova sluzbi i akatista, ciji liturgijski nivo nije dovoljan za bogosluzbenu upotrebu. Kao po pravilu, predlozenim tekstovima je potrebna ili potpuna prerada ili ponovno sastavljanje. U vezi sa tim, komisija planira da razradi pravila kaknonskog sastavljanja bogosluzbenih tekstova kao uputstvo u sastavljanju pre svega, sluzbi i akatista.

27 decembra 2000 godine Svajtijejsi Patrijarh i Sveti Sinod su prihvatili “Postavku o Eparhijalnoj Bogosluzbenoj komisiji, poretku razmatranja i predloga ponovo sastavljenih bogosluzbenih tekstova radi upotrebe u bogosluzenjima Ruske Pravoslavne Crkve” i preporucili Eparhijalnim Preosvecenim da osnivaju Eparhijalne Bogosluzbene komisije i da ih organizuju u saglasnosti sa tom “Postavkom...”. Na osnovu Postavke Svetog Sinoda od 20 aprila 2000 godine Sinodalna komisija moze da prima na razmatranje bogosluzbene tekstove koje su poslale Eparhije samo posto su one prethodno razmotrene od strane Eparhijalnih Bogosluzbenih komisija. Zato su Eparhijalne komisije duzne da razmatraju predlozene tekstove pre njihovog slanja u Sinodalnu komisiju, i da to rade pazljivo i kvalifikovano. Tekst koji ima mali liturgijski stepen, agiograficke netacnosti i bogoslovske greske ne moze da bude prihvacen i preporucen za bogosluzbenu upotrebu, posto se recima bogosluzbenog teksta na sabornoj crkvenoj molitvi proslavlja Gospod, Majka Bozija i Sveti.

Komisija ima u svom planu rada nastavak izvrsavanja Postavki Svjatijejseg Patrijarha i Svetog Sinoda od 07.05.2003 (Zurnal No.7, s.2): “Zahtev Sinodalnoj Bogosluzbenoj komisiji da sastavi opste sluzbe proslavljenim ruskim novomucenicima i ispovednicima XX veka i to po cinovima: svestenomucenicima, prepodobnomucenicima, mucenicima, mucenicama, svestenoispovednicima, prepodobnoispovednicima, prepodobnoispovednicama, ispovednicima i ispovednicama po obrazcu koji se nalazli u Opstem Mineju”.
Skup Odluka I Postavki Svetog Sabora Ruske Pravoslavne Crkve 1917-1918, s.38.
Isto, s.39.
Isto.
Sofronije (Saharov), arhimandrit. Podvig Bogopoznanja. Pisma sa Svete Gore. Sveti Jovana Pretece manastir: Eseks, Engleska. Izd. “Poklonik”: M.2003, s.235.
Isto, s.133.
Isto kao pod (1), s.35.
Isto, s.35.
Sofronije (Saharov), arhimandrit. Cit., s.153.
Dela svetog oca naseg Jefrema Sirina. C.1. izd.3, M.1881, s.549.
Dela svetog oca naseg Jovana Zlatoustog, arhiepiskopa Konstantinopoljskog. T.2.C.1.izd. 2, 1899, s.40.