IZ ŽITIJA SVETIH: Sv. JOVAN ZLATOUSTI

«Carica hoće da je budem kao mrtav; da ne vidim nepravde koje se Ä?ine; da ne Ä?ujem glasa tlaÄ?enih, plaÄ?ećih i ojaÄ‘enih; da ne izobliÄ?avam one koji greÅ¡e. Ali poÅ¡to sam ja episkom i meni je povereno staranje o duÅ¡ama, ja sam dužan nedremljivim okom motriti na sve, sasluÅ¡avati molbe svih, pouÄ?avati i upućivati sve, i izobliÄ?avati nepokajane. Jer ja znam da je sigurna propast: ne izobliÄ?avati bezakonje i ne opominjati bezakonike. Bojim se da se i na mene ne primene reÄ?i proroka Osije: SakriÅ¡e sveÅ¡tenici put Gospodnji (Os. 6,9) . Jer božanbstveni apostol nareÄ‘uje karati pred svima onoga koji greÅ¡i, da i drugi imaju strah (1 Tm.5,20). I on isti uÄ?i, govoreći: «Propovedaj reÄ?, nastoj u dobro vreme i u nevreme, pokraj, zapreti, umoli» (2 Tm.4,2).

Veliki uÄ?itelj vasceloga sveta, sveti Jovan Zlatoust bez ikakvog kolebanja izobliÄ?avaÅ¡e sve napreavde i krivde, a cara i caricu savetovaÅ¡e da nikome ne Ä?ine nepravdu nego da postupaju pravedno i praviÄ?no. Velmožama i visokim dostojanstvenicima, koji otimahu tuÄ‘a imanja i zlostavljahu sirotinju, on prećaÅ¡e sudom Božijim. Zato mnogi stadoÅ¡e negodovati protiv njega, kako klirici tako i svetovni vlastonosci. Klirici negodovahu protiv svetog patrijarha zato Å¡to on zahtevaÅ¡e od njih da žive sveto po svetom evanÄ‘elskom zakonu. Svetovni vlastonosci ustajahu mržnjom protiv njega, ne želeći da se okanu svojih poroka, koje je sveti patrijarh nepoÅ¡tedno Å¡ibao.  U nepokajanim srcima njihovim zapali se gnjev, koji se postepeno raspaljivao u požar mržnje protiv svetog ugodnika Božijeg. Neobuzdani nenavidnici stadoÅ¡e na sve moguće naÄ?ine ogovarati Svetitelja, klevećući ga kako on, tobož, u svojim propovdeima ne pouÄ?ava nego vreÄ‘a, ne savetuje nego ukorava, ne vaspitava nego huli Ä?ak i samog cara i caricu i sve vlasti. JoÅ¡ ga i nemilosrednim nazivaÅ¡e, sa sledećeg razloga.

Iako je znao za pakosniÄ?ki i klevetniÄ?ki rad svojih neprijatelja, sveti Zlatoust ne obraćaÅ¡e pažnju na to. Å taviÅ¡e, ukoliko ga oni viÅ¡e klavetahu i ogovrahu, utoliko viÅ¡e rastijaÅ¡e i Å¡iraÅ¡e se slava o njemu: on se proÄ?u i u dalekim zemljama, i mnogi dolažahu izdaleka da vide svetitelja i da Ä?uju uÄ?enje njegovo.

Pri takvoj slavi svetoga Zlatousta, zloba svih neprijatelja njegovih ne bi bila opasna za njega, da se meÄ‘u njima nije nalazila i sama carica Evdoksija. Ona beÅ¡e najopasniji i najuporniji neprijatelj svetog ugodnika Božijeg. Sve reÄ?i o srebroljublju i o otimanju tuÄ‘eg, koje sveti Zlatoust u propovedima svojim upućivaÅ¡e svima, carica smatraÅ¡e da su upućene samo njoj, i da to nju on izobliÄ?ava i osuÄ‘uje. Jer ona beÅ¡e veoma srebrolojubljiva; i mnogima uÄ?ini nepravdu, otimajući im imovinu. Ljuta zbog toga na blaženog ugodnika Božijeg, ona stade smiÅ¡ljati na koji bi ga naÄ?in zbacila sa patrijarÅ¡ijskog prestola.

ZAPISNIK SLABIH

U to vreme doputova u Carigrad iz Aleksandrije neka udovica po imenu Kalitorpa, i to radi sledećeg posla. Kada u Aleksandriji upravljaÅ¡e vojvoda Pavlikije, koji imaÄ‘aÅ¡e Ä?in avgustalija, neki zavidljivi ljudi dostaviÅ¡e mu kako ona, tobož, ima mnogo zlata. Pavlikije pak beÅ¡e veoma zaltoljubiv. Lažno okrivivÅ¡i tu udovicu, Pavlikije je primoravaÅ¡e da mu ona da pet stotina zlatnika. A ona, nemajući toliko novca, založi kod svojih suseda sve Å¡to imaÄ‘aÅ¡e, i jedva sakupivÅ¡i pet stotina zlatnika dade ih avgustaliju. No Pavlikije uskoro bi zbog neipravnosti smenjen sa dužnosti avgustalije i odveden u Carigrad na sud. Za njim krenu i ta jadna udovica. IziÅ¡avÅ¡i pred cara, ona pade pred nj sa suzama i vapajem, žaleći se na Pavlikija, da joj je nasilno uzeo pet stotina zlatnika. Car naredi carigradskon naÄ?elniku da ovu stvar isledi i presudi, i da udovici vrati sve Å¡to joj je Pavlikije uzeo. No gradonaÄ?elnik, držeći Pavlikijevu stranu, presudi da je on nevin, a udovicu otpusti praznu. UvreÄ‘ena time joÅ¡ viÅ¡e, udovica pribeže k carici, i ispriÄ?avÅ¡i joj svoju muku ona moljaÅ¡e caricu za milost i pomoć. Zlatoljubiva carica se obradova tome, jer se nadaÅ¡e da iz toga izvuÄ?e za sebe mnogo zlata. I ona odmah dozva k sebi Pavlikija, izobliÄ?i ga s velikim gnjevom za otimaÄ?inu i za nepravdu uÄ?injenu ubogoj udovici, i naredi da ga drže pod stražom dok ne da sto litri zlata. Videći da se ne može izvući iz cariÄ?inih ruku, Pavlikije posla svojoj kući da donesu zlata koliko traži carica i predade joj sto litri zlata. A carica od sveg tog zlata dade udovici samo trideset i Å¡est zlatnika, i otpusti je, sve pak ostalo zadrža za sebe. Udovica izaÄ‘e od carice plaÄ?ući i kukajući zbog takve nepravde. ÄŒuvÅ¡i pak da se sveti patrijarh Jovan zauzima za one kojima je nepravda uÄ?injena, ona pribeže k njemu i ispriÄ?a mu podrobno Å¡ta joj uÄ?iniÅ¡e Pavlikije i carica.

UteÅ¡ivÅ¡i plaÄ?uću udovicu, sveti Zlatoust posla po Pavlikija, i prizvavÅ¡i ga u crkvu reÄ?e mu; «Nama je poznato kakve si nepravde Ä?inio tlaÄ?eći uboge i nasilno otimajući tuÄ‘a imanja i kako si postupio sa ovom jadnom udovicom, ne bojeći se Boga koji je Otac sirotima i zaÅ¡titnik udovicama. Pozvao sam te zato, da vratiÅ¡ pet stotina zlatnika ovoj koju si nepravedno oÅ¡tetio. Dakle, vrati joj, da bi ona naimila svoje poverioce, i da ne bi u krajnjoj bedi pomrla sa decom svojom. Tada ćeÅ¡ se i ti osloboditi od svoga greha i umilostiviti Boga koga si razgnjevio, i koji će odmaztiti tebi za nepravdu uÄ?injenu sirotima, ako se ne pokajeÅ¡!»

Pavlikije odgovori: «Vladiko, ova udovica uÄ?inila je meni nesravnjeno veću nepravdu, jer, žaleći se na mene carici, ona mi uze sto litri zlata. Å ta viÅ¡e hoće ona od mene? Neka ide kod carice i uzme svoje od nje». – Svetitelj mu reÄ?e: «Ako je carica i uzela od tebe toliko zlata, no ova udovica joÅ¡ nije dobila svoje, pa zato nije ni kriva za nepravdu koju ti je carica uÄ?inila. Carica je uzela od tebe tako mnogo zlata ne toliko za nepravdu koju si poÄ?inio dok si na vlasti bio. Ti se nemoj izgovarati govoreći protiv carice. Kažem ti, nećeÅ¡ izaći odavde dok ne vratiÅ¡ udovici sve Å¡to si uzeo od nje, do poslednjeg zlatnika. A on ih trideset Å¡est zlatnika Å¡to joj dade carica neka joj bude za putni troÅ¡ak».

I nepuÅ¡taÅ¡e sveti Zlatoust Pavlikija iz crkve. A kada carica doznade da patrijarh ne puÅ¡ta Pavlikija iz crkve, posla svetom Zlatoustu ovakvo nareÄ‘enje: «Pusti Pavlikija, poÅ¡to sam ja već uzela od njega dosta zlata za taj dug». - CariÄ?inim izaslanicima sveti patrijar odgovori: “Pavlikije neće biti puÅ¡ten odavde dok ne vrati ubogoj ženi Å¡to joj je uzeo”. Carica po drugi put posla svetitelju zahtev da otpusti Pavlikija, no svetitelj odgovori: «Ako carica hoće da pustim Pavlikija, onda neka poÅ¡alje ovoj udovici pet stotina zlatnika. To za nju ne predstavlja veliku koliÄ?inu, jer je mnogo viÅ¡e uzela od Pavlikija, sto litri zlata».

ÄŒuvÅ¡i to carica se napuni jarosti, i posla odmah dva kapetana sa po sto vojnika, da Pavlikija izvedu iz crkve silom. No kada se vojnici priližavaÅ¡e k crkvenim vratima i htedoÅ¡e da uÄ‘u, iznenada se pojavi Angeo Gospodnji koji sa isukanim u ruci maÄ?em stajaÅ¡e na vratima i ne davaÅ¡e im da uÄ‘u. UgledavÅ¡i straÅ¡noga Angela vojnici se uplaÅ¡iÅ¡e i pobegoÅ¡e natrag. I dotrÄ?avÅ¡i k carici preplaÅ¡eni, izvestiÅ¡e je o javljanju Angela. A ona Ä?uvÅ¡i to prepade se, i ne usudi se viÅ¡e da Å¡alje k patrijarhu Jovanu po Pavlikija. Kada pak Pavlikije vide da mu carica ne pomaže, on posla svojoj kući po zlato, i vrati udovici pet stotina zlatnika, i onda bi puÅ¡ten iz crkve. DobivÅ¡i svoje, udovica se s radošću vrati u svoj grad.

Carica medjutim ne prestajaÅ¡e gnjeviti se na blaženog Jovana, i iz dana u dan uvećavaÅ¡e se u srcu njenom bes i zloba protivu nezlobivog i praviÄ?nog ugodnika Božijeg. I nakon kratkog vremena ona posla svetom Zlatoustom svoje sluge da mu strogo i ljubazno saopÅ¡te ovu njenu naredbu: Prestani da nam se protiviÅ¡, i ne meÅ¡aj se u naÅ¡e carske poslove, jer se i mi ne meÅ¡amo u crkvene poslove, nego ih prepuÅ¡tamo tebi da ih sam ureÄ‘ujeÅ¡. Prestani da u crkvama praviÅ¡ od mene priÄ?u za sve, govoreći o meni i izobliÄ?avajući me. Do sada sam te smatrala za oca i ukazivala ti potrebno poÅ¡tovanje; no ako se ti od sada ne promeniÅ¡ i ne staneÅ¡ se bolje odnositi prema meni, onda znaj, ja to trpeti viÅ¡e neću!»

SasluÅ¡avÅ¡i ove cariÄ?ine reÄ?i, blaženi Jovan se veoma ožalosti, i uzdahnuvÅ¡i duboko reÄ?e izaslanicima: «Carica hoće da ja budem kao mrtav; da ne vidim nepravde koje se Ä?ine; da ne Ä?ujem glasa tlaÄ?enih, plaÄ?ećih i ojaÄ‘enih; da ne izobliÄ?avam one koji greÅ¡e. Ali, poÅ¡to sam ja episkop i meni je povreno staranje o duÅ¡ama, ja sam dužan nedremljivim okom motriti na sve, saluÅ¡avati molbe svih, pouÄ?avati i upućivati sve, i izobliÄ?avati nepokajane. Jer ja znam da je sigurna propast ne izobliÄ?avati bezakonje i ne opominjati bezakonike. Bojim se da se i na mene neprimene reÄ?i proroka Osije: SakriÅ¡e sveÅ¡tenici put Gospodnji (Os.6.9). Jer božanstveni apostol nareÄ‘uje karati pred svima onoga koji greÅ¡i, da i drugi imaju strah (1 Tm.5.2O). I on isti uÄ?i, govoreći: Propovedaj reÄ?, nastoj u dobro vreme i u nevreme, pokaraj, zapreti, umoli» (2 Tm.4,2). Ja karam bezakonja a ne bezakonike: nikome ne govorah u lice o njegovom bezakonju, nikoga ne ponizih sramotom, niti kada spomenuh ime carice radi izobliÄ?enja nje. No ja uopÅ¡te pouÄ?avah sve, i pouÄ?avam, da ne Ä?ine zla i da ne vreÄ‘aju bližnjega. Ako pak koga od onih koji sluÅ¡aju moje pouke osuÄ‘uje savest za uÄ?enje rÄ‘ava dela, onda on treba da se gnjevi ne na mene nego na sebe, i neka se ukloni od zla i tvori dobro. Ako carica zna da nije iÄ?inila nikako zlo niti koga uvredila, zaÅ¡to se onda ljuti na mene koji uÄ?im ljude da se klone od svake nepravde? Bolje bi joj bilo da se raduje Å¡to nije uÄ?inila nikakvo zlo niti koga uvredila, zaÅ¡to se onda ljudi na mene koji uÄ?im ljude da se klone od svake nepravde? Bolje bi joj bilo da se raduje Å¡to nije uÄ?inila nikakvu neprvu i Å¡to ja revnosno uÄ?im spasenju ljude nad kojima ona caruje. Ako je pak poÄ?inila one grehe koje ja poukama svojim staram se da iskorenim iz srca ljudskih , onda neka zna da nju izolbiÄ?avam i sramotim ne ja, nego je sama dela njena izobliÄ?avaju i duÅ¡i njenoj nanose veliku sramotu i stid. Stoga, neka se carica gnjevi kako hoće, ali ja neću prestati govoriti istinu. Jer bolje mi je da razgnjevljujem ljude nego Boga: jer kad bih ljudima ugaÄ‘ao, onda ne bih bio sluga Hristov» (Gal.1,10).

RekavÅ¡i to izaslanicima cariÄ?inim, sveti Zlatoust ih otpusti. A oni, vrativÅ¡i se k carici, prenesoÅ¡e joj sve Å¡to Ä?uÅ¡e. To caricu joÅ¡ viÅ¡e razjari, i ona joÅ¡ jaÄ?e neprijateljevaÅ¡e protiv blaženoga Jovana.

TEOGNOSTOVA UDOVICA

ŽivljaÅ¡e u Carigradu jedan vemolža po imenu Tognost, Ä?ovek dobar i bogobojažljiv. On bi oklevetan pred carem od nekog zavidljivog i zlovernog velikodostojnika da je tobož ružio i grdio cara, a caricu nazivao «zlatonenasitom» i govorio da ona nepravedno prisvaja sebi tuÄ‘a imanja. Car se naljuti na Teognosta i naredi da ga upute u Solun na zatoÄ?enje, i da mu se oduzme svo bogastvo i imanje, a da se Teognostvoj ženi i deci ostavi samo jedan vinograd izvan grada za izdržavanje. Na putu za Solun Teognost se razbole od muke i umre. Žena pak njegova, teÅ¡ko ucveljena smrću svoga muža i gorko ojaÄ‘ena gubitkom imanja, ode k svetom Zlatustu i sa suzama mu ispriÄ?a svoju muku. Svetitelj je teÅ¡aÅ¡e mudrim reÄ?ima i savetovaÅ¡e joj da brigu svoju položi na Gospoda. Pritom on joj dozvoli da svakodnevno uzima za sebe i za decu svoju hranu iz crkvene gostoprimnice, a sam iskaÅ¡e zgodno vreme kada bi mogao zamoliti cara da naredi da se ovoj udovici i njenoj deci vrati nepravedno oduzeto imanje. No to ometa zloća cariÄ?ina, i ona zadade silne muke ne samo ovoj udovici nego i blaženom Zlagtoustu.

Kada nastade berba grožđa, i svi ljudi stadoše odlaziti u svoje vinograde, krenu i carica Evdoksija u svoje vinograde. No prolazeći pored Teognostova vinograda, koji beše nedaleko od carskih vinograda on joj se veoma dopade, i ona uđe u njega, uzabra svojim rukama jedan grozd i pojede ga.

A bejaÅ¡e jedan ovakav crski propis: «Ako car, ili carica, uÄ‘e u tuÄ‘ vinograd i pojede grozd, onda vlasnik toga vinograda prestaje imati pravo na taj vinograd i vinograd postaje carski, a vlasniku se vinograd ili isplati novcem ili mu se da drugi vinograd u zamenu. «Saglasno tome propisu, carica Evdoksija naredi da se Teognostov vinograd proglasi carskim. Ona tako uradi sa dva razloga: prvo želela je da napakosti udovici i njenoj deci, poÅ¡to je bila ljuta na nju zato Å¡to je ova iÅ¡la k svetom Zlatoustu i ispriÄ?ala mu svoju muku; a drugo, tražila je maÅ¡ta zbog Ä?ega bi mogla okriviti svetog Zlatousta i prognati za iz crkve. Razume se, ona je znala da ako sveti patrijarh sazna za ovu stvar, on svakako neće ćutati nego će uzeti u zaÅ¡titu ojaÄ‘enu udovicu. Iz toga će planuti razdor, te će ona ostvariti svoju zamisao.

Tako i bi. Ojađena udovica stvarno pribeže k blaženom Zlatoustu i ridajući kaza da joj je carica oduzela vinograd, tu poslednju nadu za prehranu dece. Sveti Zlatoust odmah posla carici pismo po arhiđakonu Evtihiju, privolevajući je na milosrđe, podsećajući je na vrlinski život njenih roditelja i na vrline ranijih careva, privodeći joj u srce strah Božiji, zastrašujući joj dušu podsećanjem na Strašni sud Božiji, i moleći je da vinograd vrati ubogoj udovici.

No carica, ne pokoravajući se poukama svetog Zlatousta i ne sluÅ¡ajući njegove molbe, otpisa mu surovim pismom, u kome se pozivaÅ¡e na drevne zakone carske, i kao uvreÄ‘ena na njega osiono izjavljivaÅ¡e d ona viÅ¡e neće trpeti takve uvrede. «Ti si», pisaÅ¡e ona svetom Zlatoustu, ne znajući carske propise, osudio mene reÄ?ima svojim kao onu koja Ä?ini nepravdu i bezakonje, i uvredio si me; ali ja viÅ¡e neću trpeti tvoje uvrede, niti ću trpeti tebe koji ne prestajeÅ¡ nepodaÅ¡tavati me».

ProÄ?itavÅ¡i ovo pismo, sveti Jovan ode u dvorac k carici i stade je blagim reÄ?ima savetovati, moleći je viÅ¡e nego ranije i nastojavajući da vinograd vrati udovici. No carica odgovori: «Ja sam ti već pisala Å¡ta su preÄ‘aÅ¡nji carevi propisali odnosno vinograda. Neka udovica u zamenu za svoj vinograd izabere drugi vinograd ili neka primi novÄ?anu naknadu.»Na to svetitelj reÄ?e: «Ona ne zahteva drugi vinograd i ne traži naknadu u novcu, nego moli da joj se vrati oduzeti vinograd. Zato joj vrati njen vinograd.» _ Carica odgovori: Nemoj se protiviti drevnim zakonima carskim, jer ti takvo protivljenje neće biti na dobro. Sveti ugodnik Božiji reÄ?e carici na to: Nemoj pravdati svoje postupke drevnim propisima i zakonima, koje propisaÅ¡e neznabožaÄ?ki carevi. Tebi, blagoÄ?estivoj carici, niÅ¡ta ne smeta da nepravedni zakon ukineÅ¡ i da pravedni propiÅ¡eÅ¡. Vrati dakle vinograd oÅ¡tećenoj udovici, da te na nazovem drugom Jezaveljom i da ne padneÅ¡ pod prokletstvo pod koje pade ta neÄ?astiva carica Izrailjska.

Kada Svetitelj to reÄ?e, carica se zapali silnim gnjevom, i kukanjem svojim ispuni dvorac, objelodanjujući prekriveni jed srca svog, i viÄ?ući: Ja ću se sama osvetiti tebi za sve; a ženi ne samo neću vratiti njen vinograd, nego joj ni drugi neću dati u zamenu za njen, niti joj isplatiti novÄ?anu naknadu. Tebe pak kazniću za uvredu. I naredi carica da svetog Jovana silom izbace iz carske palate.

Tako sramno izbaÄ?en od carice, sveti Zlatoust izdade svome arhiÄ‘akonu Evtihiju na veoma strog naÄ?in ovu naredbu: «Reci crkvenim vratarima da oni, kada carica doÄ‘e k crkvi, zatvore vrata pred njom i ne dadnu ući u crkvu ni njoj ni njenoj pratnji. I neka joj kažu da je Jovan naredio da tko urade!»

Kad nastade praznik Krstovdan, sav se narod sleže u crkvu; doÄ‘e i car sa svojim velikaÅ¡ima. A kada naiÄ‘e carica sa svom svitom svojom, vratari zatvoriÅ¡e pred njom crkvena vrata, nedajući joj, saglasno patrijarhovom nareÄ‘enju, da uÄ‘e unutra. A kada cariÄ?ine sluge vikahu: «Otvorite gospoÄ‘i carici!» A carica sva poostiÄ‘enja i ogorÄ?ena, govoraÅ¡e viÄ?ući: «Gledajte i shvatiti svi, kakvu mi sramotu nanosi taj gnjevljivi Ä?ovek !» Svi nesmetano ulaze u crkvu, samo se meni jednoj to zabranjuje. Eda li ja nemogu odmazditi njemu, i oterati ga sa prestola?» Dok carica tako vikaÅ¡e jedan iz njene svite izvuÄ?e maÄ? i zamahnu njime sa željom da udari u vrata, ali mu se ruka tog Ä?asa sasuÅ¡i i ukoÄ?i kao mrtva. VidevÅ¡i to, carica i sva njena svita se strahovito prepadoÅ¡e, i vratiÅ¡e se natrag. A Ä?ovek sasuÅ¡ene ruke uÄ‘e u crkvu i stade usred naroda, gromko vapijući: «Pomiluj me, Vladiko sveti, i isceli sasuÅ¡enu ruku moju koja se podiže protiv svetog hrama. SagreÅ¡ih, oprosti mi!» ShvativÅ¡i razlog sasuÅ¡enja ruke njegove, sveti Zlatoust naredi da mu omiju ruku u oltarskoj umivaonici, i ruka se tog trenutka isceli. VidevÅ¡i tako Ä?udo, sav narod uznese hvalu Bogu. Sve to ne utaji se i od cara. No on, poznajući rÄ‘avu narav cariÄ?inu, ćutaÅ¡e kao da niÅ¡ta ne zna. Svetog pak Zlatousta on veoma ljubljaÅ¡e i sa zadovoljstvom ga sluÅ¡aÅ¡e. MeÄ‘utim carica se na sve moguće naÄ?ine lukavo paÅ¡taÅ¡e da progna svetog Zlatousta, Å¡to joj uskoro i ispade za rukom…

Svetigora, godina 7, Br.78-79-8o, Sv. Arhg. Mihailo 1998., str. 9-12