Živećemo u raju. Pravoslavlje u Kongu

Boraveći u Grčkoj, dopisnik našeg časopisa “Road to Emmaus” je intervjuisao Zairca o.Feotima Calasa, pravoslavnog sveštenika, duhovnog sina o.Kozme Aslanidisa - “apostola Zaira” iz atonskog manastira Grigorijat.

- Oče Feotime, recite nam molim vas za početak o istoriji prvih hrišćana Afrike.

- Odmah na početku moram da kažem da niko ne sumnja u to da je Hristos u toku Svog zemaljskog života boravio u Mesopotamiji i Egiptu, to jest na teritoriji dva kontinenta od kojih je jedan Afrika. Za nas je to neprocenjivi znak Božijeg blagoslova. Dalje. Rimljani, koji su vodili Hrista na Raspeće su morali da nadju nekog čoveka koji nije Jevrejin, da Mu pomogne da nosi Krst. I zato su ugledavši tamnoputog čoveka bili sigurni da je stranac i naredili su mu da uzme krst. Taj čovek je bio Simon Kirinejanin iz zemlje koja se danas naziva Libija. U Jevandjelju od Marka se kaže da je Simon imao dva sina - Rufusa i Aleksandra. Prema pravoslavnom predanju, jedan od dvojice učenika koji su sreli Gospoda na putu za Emaus posle Njegovog Vaskrsenja, je bio Kleopa, a drugi je bio Aleksandar, Simonov sin.

- Da li je Simon sledio Gospoda već u trenutku Njegovog Raspeća?

- Ne, on se tamo slučajno našao. On nije mogao da bude pored Gospoda, niti da Ga sledi, pošto jevrejska tradicija zabranjuje strancu, čoveku tudje krvi, da pripada jevrejskoj religioznoj grupi. Medjutim mnogi stranci, - setimo se samo rimskog kapetana i žene-Hananejke, - su znali za Hrista iako nisu pripadali krugu Njegovih učenika. To jest postoji verovatnoća da su Simonova deca bila Hristovi sledbenici, takoreći “na distanci”. U svakom slučaju, toga dana na putu za Emaus Aleksandar nije bio samo običan prolaznik. On je već na neki način bio povezan sa hrišćanskom zajednicom, jer je razgovarao sa Kleopom o Hristu.
Pored toga, u 13 glavi Dela apostolskih se spominje Simeon, nazvan (Niger) to jest crnokožac, a dalje u Delima apostol Filip poučava veri evnuha etiopske carice Kandakije.

- Da li biste mogli da nam ispričate nešto o širenju hrišćanstva u Africi u poznijim vremenima? Poznato je da su u Severnoj Africi živeli oci-pustinjaci. Da li je hrišćanstvo u toku prvih vekova posle Hristovog Rodjenja prodrlo daleko na jug?

- To je tema moje druge knjige, napisane na grčkom jeziku. Od dana kada je Jevandjelista Marko osnovao Aleksandrijsku Crkvu pa do naših dana, do sadašnjeg našeg patrijarha Petra VII, bilo je ukupno sto jedanaest Aleksandrijskih patrijaraha, koji su smenjivali jedan drugog. Istorija hrišćanstva u Africi bi u pismenom izlaganju zauzela mnogo tomova.
Ali zašto se sv.Marko smatra osnivačem Aleksandrijske Patrijaršije? Zašto su ga tamo prihvatili? Zato što su njegovi roditelji-Jevreji imali afričke korene, njihovi preci su takodje živeli u Kirineji, tako da se on upravo zbog toga i uputio da propoveda u Afriku. Afrička Crkva i Aleksandrijska Patrijaršija su stariji od Grčke Crkve. Koji je razlog za to? Razlog je taj što se sv.Marko našao u Aleksandriji pre nego što se sv.apostol Petar uputio u Grčku. Zbog toga je Aleksandrijska Crkva živela pod rukovodstvom patrijarha već u prvom veku, kada u Grčkoj još nije bilo episkopa. To je bio prvi period hrišćanstva u Africi.
Medjutim, govoreći o Africi u prvom veku, mi nemamo u vidu teritorije južnije od Sahare, gde u to vreme još nije bilo gradova. Mala plemena koja su bila svuda razbacana su živela kao i iskonska plemena Severne Amerike. Kada je hrišćanstvo prvi put stiglo u Severnu Afriku, njeno stanovništvo je uglavnom praktikovalo lokalne plemenske kultove, iako je bilo i onih koji su se poklanjali grčkim i rimskim bogovima. A u sedmom veku Severna Afrika, naravno, nije bila stoprocentno hrišćanska, ali se hrišćanstvo već ukorenilo u tim zemljama.

- Grčki istoričar i novinar Georgije Aleksandru je pokazao da je u prvom veku većina ljudi putovala u Afriku južnije od Sahare, to jest trgovački putevi u tom pravcu su bili veoma razvijeni. Šta Vi mislite, da li se posredstvom tih puteva ostvarivao i misionarski rad?

- Vrlo je verovatno da su neki hrišćani i pre sedmog veka išli južnije od Sahare, ali nema ni usmenih, ni posmenih predanja koja svedoče o tome, to jest mi prosto ne znamo šta se u stvari dešavalo. U sedmom veku je počeo dugi period rata izmedju stanovništva Afrike južnije od Sahare i muslimana, i zbog toga su putevi evropskih hrišćanima praktično bili zabranjeni. Afrikanci, bojeći se strane invazije, nisu puštali strance kod sebe. I tek kada je počela da se obrazuje država počela je da se razvija i trgovina i razmena dobara. Tako da se Hrišćanstvo u tom delu Afrike, o kome trenutno govorimo, prvi put spominje u XVIII veku. Pri uništenju Aleksandrije nestao je veliki broj ranohrišćanskih tekstova i pismenih svedočanstava. I zato istorijski put Afrike jasno počinje tek od XVII veka. Sa širenjem islama i prodorom Arapa-muslimana na sever afričkog kontinenta pred mnogim hrišćanima i onima koji su se još držali lokalnih kultova se pojavio izbor: primiti islam ili umreti. I hrišćani kao i sledbenici lokalnih religija su morali da se spasavaju bekstvom. Tada je i započela masovna migracija na jug Afrike. Mnogi su umirali u putu. Ti ljudi koji su ostali su se mešali sa arapskim zavojevačima zbog čega kod nas danas u Severnoj Africi žive mulati. Današnji severnoafrikanci nisu strogo govoreći Afrikanci, i to u svakom pogledu. To je mešavina Evropejaca, Afrikanaca i Arapa-muslimana. Posle prodora islama za Afriku južnije od Sahare je nastupila nova epoha.

- A zar oci-pustinjaci i rani hrišćani Severne Afrike nisu pripadali toj zajednici, koja je u sebi objedinjavala mnoštvo kultura? Zar Aleksandrija i drugi severnoafrički gradovi nisu bili centri grčko-rimske kulture, dok je na obali bila razvijena trgovina nevidjenih razmera.

- Da, Severna Afrika je uvek imala ulogu peći za topljenje, - Afrikanci su se vekovima mešali sa Rimljanima, Grcima, Jevrejima.

- Šta se desilo sa hrišćanima na jugu posle prodora muslimana?

- Održavši pobedu u političkom smislu, islam nije mogao do kraja da iskoreni hrišćanstvo na severu Afrike. Rekao sam već, da se kod nas, kao i u Jerusalimu, sačuvalo neprekinuto nasledje aleksandrijskih patrijaraha. Položaj preostalih hrišćana je bio sličan današnjoj situaciji u Palestini: hrišćane su tamo prosto iskorenjivali; ili u Saudijskoj Arabiji, gde je Hrišćanska Pravoslavna Crkva pod zabranom, iako postoje male hrišćanske grupe koje nezvanično mogu da se okupljaju radi molitve.

Sveti prepodobnomučenik Mojsej Murin (28avg/10sept)

Oni koji su bežali na jug su ili sačuvali svoju hrišćansku veru ili su se stopili u lokalna paganska plemena. Većina tih ljudi koji su ostali hrišćani su se nastanili u Etiopiji i Eritreji, - zemljama koje su u to vreme već bile hrišćanske. Etiopski hrišćani su Kopti; njih je Gospod prosvetio, opismenivši ih. Pre toga u Africi južnije od Sahare nije bilo pismenosti. Hrišćani, koji su otišli dalje od Etiopije, su se možda održali u još nekoliko pokolenja, ali se na kraju njihova vera rastočila u lokalnim kultovima.

- Da li ima nekih svedočanstava iz tih ranih hrišćanskih vremena?

- Ne, samo u Etiopiji. Medjutim i pored svega, Afrikanci kada čuju istinu veoma lako postaju hrišćani. Religioznost Afrikanaca je povezana sa zagrobnim životom, i to je na neki način zbližava sa Pravoslavljem.

- Želeo bih da se kasnije ponovo vratimo tom pitanju, a sada bih ako mi dozvolite malo promenio temu i zamolio Vas da nam ispričate o tome kada ste i kako Vi postali pravoslavni.

- Ja sam iz Konga, ranije se ta zemlja zvala Zair. 70-ih godina su u moj rodni gradić došli misionari iz Grčke, i izgradili su kod nas Crkvu u vizantijskom stilu. Mi deca, smo na putu u školu svaki dan prolazili pored nje i jednom smo gledajući krstove odlučili da udjemo i zavirimo šta je to tamo. Vernici u toj Crkvi su nam rekli: “Dodjite u nedelju na službu”. Došao sam na Liturgiju i osetio umiljenje od službe. Te godine sam napunio dvanaest godina i odlučio sam da postanem pravoslavan. Prošao sam katehizaciju, primio sam krštenje, i dali su mi krstić. Posle toga sam otišao kući i rekao bližnjima: “Od danas postimo sredom i petkom” (smeje se). Za Afrikance je Pravoslavlje vera u kojoj ljudi poste sredom i petkom. Ako svi znaju da si pravoslavan onda govore bez iole sumnje: “Danas je sreda, on ne jede”. Ali ako sredom i petkom jedeš ribu ili meso, onda nepravoslavni kažu: “On nije pravoslavan, on je lažov”. Vremenom je cela moja porodica primila Pravoslavlje, sem dvojice starije braće koji su u to vreme već bili napustili roditeljski dom. Roditelji i osmoro mojih braće i sestara su postali pravoslavni.
Prvi misionar u Kolvezi je bio o.Amfilohije Cuhos, koji trenutno živi na Rodosu. On ima oko sedamdeset godina. To je čovek svetog života. 1986 godine su dve grčke monahinje, koje su nam pomagale ovde u Africi, povele sa sobom moju sestru Teklu u manastir na ostrvu Kalimnos, i ona je tamo proživela 16 godina i postala prva pravoslavna monahinja-Afrikanka. Ja sam tada radio sa o.Kozmom iz Atonskog manastira Grigorijat i poznavao sam grčkog episkopa koji je rukovodio seminarijom u Zairu. Bez obzira na moj mladalački uzrast, dozvoljavali su mi da prisustvujem časovima i da slušam. U sali sam ćutao, ali kada su seminaristi trebalo da polažu maturske ispite, učitelji su mi rekli: “Ako hoćeš, možeš i ti da polažeš ispite”. Rešio sam da pokušam i sve sam položio. Oni, koji su bili stariji su postali sveštenici, a meni je episkop zbog mladosti predložio da odem u Grčku da učim. Završivši srednju školu u Zairu, najpre sam se uputio na Svetu Goru, u manastir Simonopetra, a zatim u eparhiju Pirgos na Peloponezu. Tamo sam naučio grčki jezik. Zatim sam otišao da izučavam bogoslovlje na Atinskom Univerzitetu. Razmišljao sam da postanem monah, ali su mi roditelji pred smrt rekli: “Treba da se ženiš”. Nikada nisam želeo da uvredim roditelje i tada sam pomislio: “Ako ih sad ne poslušam, umreće tužni”, i odgovorio sam im: “Dobro, izaberite devojku koja vam je po volji, i pošaljite je kod mene. Ali ona treba da zna da se ja spremam da postanem sveštenik”. Devojka je došla i mi smo se venčali. Ubedjen sam da su moji roditelji otišli u drugi svet mirne duše.
Ja sam po Božijoj volji sada sveštenik, živim ovde u Atini, služim u Crkvi posvećenoj sv. apostolu Tomi. Sestra Tekla se vratila sa misije u Zair. Ona slika ikone i šije za Crkvu. Pokušava i da izgradi skit u Zairu, ali to nije tako jednostavno uraditi.

Otac Kozma Aslanidis, apostol Zaira

- Spomenuli ste oca Kozmu Aslanidisa, koga zovu “apostolom Zaira”. Da li ste Vi bili njegov duhovni sin? Da li biste mogli da nam ispričate nešto o njemu?

- Da, naravno. Otac Kozma je po poreklu bio Grk, i prvi put je došao u Zair još kao mirjanin. Tada su ga zvali Joanis, a mi smo ga zvali Janis. On je izgradio mnogo Crkava u našim selima, i svi su ga veoma voleli. Potom se vratio u Grčku, postao jeromonah, i 1977 godine opet došao u Afriku, na čelu pravoslavne misije. Ja sam tada još išao u školu, ali me je on uzeo za svog sekretara. Živeo sam s njim i sa još nekoliko mladih ljudi u misionarskom centru. Svako od nas je izvršavao neku svoju dužnost.

Otac Kozma je bio tako energičan i hrabar čovek, i sve je radio veoma brzo. Ako bi rekao: “Očisti pod”, očekivao je da neće ni završiti rečenicu, a da ćeš ti već uzeti metlu. Imao je običaj da kaže: “Treba da nasečemo drva”, smatrajući da ćeš ti dok on bude ustajao od stola već odseći prvu cepanicu.
Bio je praktičan, nikada nije davao nepromišljena obećanja i nije uzalud gubio vreme. Započevši gradnju, planirao je da je završi već kroz nekoliko meseci. Meni je to po karakteru odgovaralo, a ostalima koji su radili s njim je takav način rada iscrpljivao. Neki ga nisu shvatali, pa su se žalili: “On se žuri i hoće sve da uradi u jednom trenu”. Drugi su osećali njegov duh, pa tako i ja.
Planovi i projekti o.Kozme su uvek uspešno završavani. Njega nije sprečavalo ni teško vreme, ni nezgodan čas, ni vremenske prilike, ni rat, niti ikakve druge prepreke ni nužde. Dešava se da čovek kaže: “Boli me glava” ili “Loše je vreme” ili “Meni taj smeta da radim”. Otac Kozma nije imao takvih problema. On je bio slobodan, kao prorok, i ništa ga nije moglo zaustaviti. Nailazeći na putovanjima na blokade, koje su bile postavljene u vezi sa političkim ili gradjanskim konfliktima, on nije obraćao pažnju na njih - prosto je prolazio dalje. Zaustavljao se ispred prepreka, i predlagao dežurnima da jedu i govorio: “Ja sam na vašoj strani, ja sam na vašoj strani”. Eto takav je on bio čovek i zato je u svemu i uspevao.

Mnogo puta sam putovao sa ocem Kozmom po selima. Gde god je dolazio, trudeći se da ispriča lokalnim stanovnicima o Pravoslavlju, svuda bi projavljivao veliku ljubav prema ljudima i brigu o njima. Okupio je u gradu veliki broj dece kako bi ih obrazovao. Oni su mu bili kao rodjena deca, i preživljavao je kada nisu radili domaće zadatke, i kada nisu hteli da uče. Uvek je imao običaj da kaže: “Svaki dan malo po malo napreduj, po jedan koračić“. Nažalost, mentalitet te seoske dece je bio drugačiji, a o.Kozma nije bio svestan da se tu radi o seoskoj psihologiji. Našavši se u gradu i obuvši čizme, i staviviši sat na ruku, deca su smatrala da su već sve postigla i odbijala su da dalje uče. Gradska deca nisu tako mislila i trudila su se da uče. Oca Kozmu je takvo stanje stvari rastuživalo, ali se nije predavao i bio je toj deci kao pravi otac.
Nikada nije bio pohlepan, novac nije štedeo i svima je pomagao. Ako bi neko imao problem, on bi ga trenutno rešavao, a ti čak ne bi uspeo do kraja ni da objasniš u čemu je stvar. To je bio Božiji dar, i problemi su bukvalno specijalno postojali zbog njega da bi ih on rešavao. On je čak bio tužan kada se nije pojavljivao problem i nije imao šta da rešava. Ponekad su mu ljudi govorili neistinu, lagali su da im je nešto potrebno, ali je on posle nekog vremena proživljenog u Zairu to shvatio i počeo je da razlikuje istinu od pokušaja da ga iskoriste. U početku se dešavalo da su ga vrteli oko malog prsta, i ako bi mu neko pričao nešto tužno, on bi rekao: “Dobro, hajdemo tvojoj kući”. Ostavljao bi posao i odlazio u kuću tog čoveka da proveri da li je taj govorio istinu. Uverivši se da je čovek rekao istinu, davao bi mu sve potrebno. Bio je veoma pravedan.
Otac Kozma nije delio ljude na kategorije: pravoslavac ili ne, dobar ili loš. Dešavalo se da su mu dolazili ljudi i govorili: “Budite oprezniji. Taj čovek je kradljivac, lažov, i zlotvor”. Iako je slušao šta su mu govorili, otac Kozma je radio po svome. Čak je pitao kradljivca: “Šta ti je potrebno, šta hoćeš? Uradi to i to i uzmi šta ti je potrebno”. Tako je proveravao čoveka da li će se izmeniti ili će ostati kradljivac. Ako bi se čovek ispravljao, otac Kozma bi bio neizmerno srećan. Ako se ne bi ispravio, otac Kozma bi mu govorio: “Znači imao sam tačne podatke o tebi, ali sam sam morao da se uverim”.

Jednom smo na poljima, koja pripadaju misiji, uhvatili kradljivca. Otac Kozma ga je posadio u njegov automobil i odvezao njegovoj kući, ženi, i rekao joj: “Tvoj muž je kradljivac. Evo kočanjki od kukuruza koje je ukrao”. Žena je odgovorila: “Naravno. On noću krade, a ujutru to nosimo na pijacu i prodajemo”. Otac Kozma ga je upozorio: “Ako još jednom ukradeš, otićićeš u zatvor”. On je uvek kradljivcima davao šansu da započnu novi život, i nikada ih odmah nije slao u zatvor.

Otac Kozma se trudio da svima pomogne, ulažući celog sebe, i ničega se nije bojao jer je u njemu živeo Bog. Nikada ne bi rekao: “To je nemoguće uraditi”. Naprotiv, uvek je govorio: “Hajde da probamo”. Nažalost, ja sam morao da ga napustim: moj cilj je bio da odem u Grčku da učim. On je bio tužan što sam ja odlazio. Tragično je poginuo kroz tri godine, ali je pred smrt došao u Grčku. Tada mi je rekao: “Ti si moje dete. Ne zaboravljaj svoju domovinu. Mi smo ovde stranci. Ja ću ionako u jednom trenutku otići odavde, a ti treba da se vratiš kući”. On je želeo da se i ja vratim u Kongo i zauzmem njegovo mesto, ali se posle njegove smrti promenilo rukovodstvo misije, i meni nisu dozvolili da se vratim. Ja se sa svoje strane ne probijam napred, ne forsiram dogadjaje već čekam kada će Gospod pokazati Svoju volju. Ja bih mogao da odem u Zair i tada kada ne bih bio potreban crkvenim vlastima. To je moja zemlja. Ja bih mogao da postavim pitanje zakonitosti takvog odnosa, i njih bi pozvali nazad u Grčku. Ja nisam počeo to da radim, a moja sestra Tekla je rekla: “Ja idem kući. Ako pokušaju da me proteraju kao tebe, podneću im zvaničnu optužbu”. I ona je još uvek tamo. Ja tako ne mogu. Mene su vaspitavali u poslušanju. Trenutno su se crkvene vlasti tamo promenile, pa možda u budućnosti ... Niko ne bi mogao ponovo da uradi to što je uradio otac Kozma. On je za trinaest godina uradio toliko, koliko neko drugi ne bi uradio ni za trideset. On je bio takav čovek.

- Kako je umro otac Kozma?

- Putovao je automobilom, žurio se da dodje do grada koji je bio udaljen trista kilometara. Put je bio prazan, nije bilo drugih vozila i on je vozio veoma brzo - sve je radio veoma brzo. Na prednjem sedištu pored njega je sedeo jedan moj rodjak, a pozadi - Dionisios Kivetos, grčki konzul. Odjednom, iznenada im je u susret išao kamion i udario je u automobil sa strane. Automobil se mnogo puta prevrnuo i bio je potpuno uništen. U trenutku sudara otac Kozma je pevao otpusnu službu svome svetom pokrovitelju ocu Kozmi Etolskom. Moj rodjak je na čudan način prošao samo sa potresom mozga, a grčki konzul nije imao nijedan ožiljak. A sam otac Kozma je trenutno poginuo. Takva je bila Božija volja.

Otac Kozma je uvek sa sobom nosio svete predmete - putir, sveto miro i sve što mu je bilo potrebno za krštenje. Pri sudaru je sve to izgubljeno, odletelo je daleko u polje, ali to niko tada nije primetio. Kroz nekoliko dana stanovnici obližnjeg sela su pronašli miro. Oni nisu znali šta je to i pomislili su da je ulje i odlučili su sledeće: “Danas ću spremati večeru na ulju”. Neko je našao putir i obradovao se: “Danas ću piti vodu iz zlatne čaše”. Otac Kozma im se javio te noći sa rečima: “To je sveto miro. Ako se drzneš da spremaš na njemu večeru, umrećeš”. I drugome je rekao: “Ta Čaša je sveta, i ona nije za tebe. Treba da je odneseš sveštenicima u misiju u Kolvezi”.
U polju su pronadjeni i drugi sveti predmeti, ali su stanovnici tog sela bili siromašni, do misije je daleko, oni nisu imali novca za put za sve, pa su skupili sredstva samo za jednog i poslali ga sa svim stvarima u Kolvezi. Taj čovek ih je odvezao, drhteći od glave do pete: “Dolazio nam je sveštenik i pričao sa nama. Evo stvari koje je naredio da vam predam”. Svi su videli da je to pravo čudo. Misionari su natovarili automobil sa proizvodima, uljem, životnim potrepštinama i priborom i odvezli tog čoveka nazad u selo sa svim tim poklonima. Na kraju su stanovnici tog sela prošli katehizaciju i sada grade Crkvu. Vidite kakvo se čudo desilo! Oca Kozmu čak ni smrt nije zaustavila. Takav drugi otac Kozma se ne može naći.

MISIJA U AFRICI U NAŠE DANE

- Sad bismo mogli da porazgovaramo o misionarskom radu u naše vreme. Hrišćani na Zapadu ponekad koriste dobrotvorstvo kao način obraćenja nehrišćanskih naroda: dele se razni proizvodi, odeća, omogućava se besplatno obrazovanje. Kako Vi na to gledate?

- Druge konfesije tako rade, a mi - ne. Prvo, pravoslavni su siromašni. Pravoslavni prvo što urade kada negde dodju je da sagrade Crkvu. Zatim pričaju ljudima o Pravoslavlju. Ako imamo višak novca ili proizvoda, onda kupujemo i delimo lekove ili gradimo malu bolnicu za lokalne stanovnike. Ako imamo dobrotvore, onda se trudimo da izgradimo i školu, ali da delimo stvari da bi ljude privukli u Crkvu - to nije naš običaj.

- Predstavnici lokalnog stanovništva se u naše vreme svuda žale da se na njih vrši pritisak da se prilagode zapadnom načinu života, zapadnom društvu, i to se vrši posredstvom misionarskog rada kolonijalnog tipa. Da li se tako nešto dešava i u Zairu?

- Mnogi hrišćanski misionari su iskreni u svojim uverenjima i stremljenjima, ali neki, avaj, dolaze u Zair, u Kongo, da bi obrativši veliki broj ljudi zadobili prestiž na osnovu toga. Neke od tih veoma poznatih crkava saradjuju sa korporacijama u eksploataciji naših prirodnih resursa. Oni formiraju razne organizacije tobože za nas, ali te organizacije nisu naše, već ih oni koriste kako bi nas ponovo razdelili, i pretvorili u nešto drugo i strano. U tim crkvama nema lica, nema opštenja, nema sopstvene sredine. One postoje u izolaciji. Pretpostavljam da to zvuči veoma striktno, ali sam to video sopstvenim očima. Pravoslavni ne postupaju tako. Pravoslavni misionar, dolazeći, daruje ljudima samoga sebe, svoju ličnost i formira zajednicu. On ne kaže: “Postanite ovakvi”. Zato pravoslavni i obraćaju duše.

- Kako Vi unosite u crkveni život običaje koji se razlikuju od onoga na šta su ljudi navikli u svojoj kulturi? Naprimer, spoljašnje manire ponašanja ili posebnu odeću u Crkvi.

- Mi imamo svoje običaje, ali naši ljudi posmatraju i život drugih hrišćana, i primaju njihove dobre navike. Što se tiče ženske odeće: žene, koje idu u pravoslavnu Crkvu, nose maramu, jer vide da se to radi i u drugim hrišćanskim crkvama. To je dobro. Mnogi muškarci ne dolaze u Crkvu u šortcu čak i ako je velika vrućina, već oblače pantalone.
Takodje često na molitvi sklope ruke ispred sebe, pošto su videli da i protestanti i katolici rade to isto. To nije loše, jer se oni mole. Afrikanci još ne kažu: “Š-š-š!” kada žele nekoga da upozore na tišinu, i sveštenici ne kažu: “Tiho! Ućutite!” Mi imamo tablice na kojima je napisano “Poštujte tišinu”, kada neko pravi buku naše starice mu tiho pridju i pokažu mu tu tablicu. Ljudi tada prekidaju razgovor i molitva se nastavlja. Takav je običaj kod protestanata, i mi smo to preuzeli od njih. To je dobar običaj.

- Kako se kod vas odvija društveni život? Da li se bavite još nečim sem praznovanja crkvenih praznika?

- Jednom mesečno, posle Božanstvene Liturgije svi donose hranu i muzičke instrumente, sedaju zajedno za sto, pevaju i igraju do kasno. I zahvaljujući tome, njima ne predstavlja sablazan da se ide još negde, naprimer na obredne plesove. Pored toga, mladi ljudi se medjusobno upoznaju, i pronalaze pravoslavnog ženika ili nevestu.

- Koliko danas u Kongu ima pravoslavnih?

- Oko milion ljudi. U celoj Africi trenutno nema tačnih podataka, pošto se neprekidno vrši masovno krštavanje novoobraćenih.

- Šta je to što Vam u pravoslavnim zajednicama u Kongu daje najveću nadu, što Vam predstavlja izvor nadahnuća?

- Juče uveče sam razmišljao o tome, i palo mi je na pamet sledeće: svaki Grk koji je bio u Kongu će vam reći da svaki Kongolac nosi sa sobom dzepni primerak Biblije. Broj naših stanovnika iznosi 56 miliona, što znači da predeset miliona nosi Bibliju u dzepu. Oni koji propovedaju imaju veću Bibliju, koja se zatvara patentnim zatvaračem. Tako je oni i nose. Tako da ako sretnete Afrikanca sa crnom torbicom ispod miške, znajte da to nije torbica, već Biblija.

Strani gosti uvek primete da imamo veoma mnogo crkava. U svakoj ulici se nalaze najmanje dve crkve, ali obično nepravoslavne. U Zairu nema smisla ići u goste subotom uveče i nedeljom ujutru - odete, a kući nema nikoga, svi su u Crkvi i mole se. Čak i “hrišćanske” sekte, male grupe ljudi koje nemaju svoje hramove, vrše svoje “službe” na otvorenom. Okupljaju se po dvoje, po troje, na hiljade. Zamislite šta bi bilo kada bi svi oni saznali za istinu Pravoslavlja?
U Kongu ima skoro pedeset miliona nepravoslavnih hrišćana. Oni veruju u Hrista, govore o pokajanju, o Drugom Dolasku, ali ne znaju za punoću hrišćanstva. Juče sam pomislio: “Ako Gospod prosveti te ljude, koji već veruju u pokajanje, Raspeće i Vaskrsenje, i nauči ih da poštuju Majku Božiju i Svete, to će biti kao iskra koja je upala u kutiju šibica. Majka Božija poseduje veliku silu i vlast, i verujem da Afrika, a posebno Kongo predstavljaju budućnost hrišćanstva. Tamo se dešava da ljudi nemaju hleba nasušnog, ali postoji Reč Božija”.

ZOV PRAVOSLAVLJA

- Govorili ste o tome da se u Africi većina judi obraća u Pravoslavlje, čak ste napomenuli i obraćenje nekoliko naselja. Zašto je Pravoslavlje toliko privlačno za Afrikance?

- Najvažnije je to da su se Afrikanci navikli na prirodnu religioznost zasnovanu na zagrobnom svetu, to predstavlja osnovu njihove kulture i njima je zbog njihovog mentaliteta lako da prime punoću hrišćanstva. Tu igra ulogu i razočaranje u druge hrišćanske crkve. Pravoslavni se ne bave politikom, već dolaze pronoseći Reč Božiju. Pored toga, ljudi svojim očima vide da su hrišćani u Pravoslavnoj Crkvi zaštićeni od demonskih sila, što je za Afrikance veoma važno. I na kraju, Afrikanci nisu sposobni samo da veruju, već i da žive tako kako zahteva Istina, u saglasnosti sa realnošću Pravoslavlja.

- Na koji način?

- Drugi hrišćani, pa čak i katolici se ne pridržavaju mnogih tradicija, kao naprimer posta. A pravoslavni ih poštuju kao i ranije. Uzdržanje od masne hrane sredom i petkom i u vreme četiri posta je osnovni element naše duhovne prakse. Post je principijelno važan u hrišćanskom životu, jer su postili i prorok Ilija, i sv.Jovan Krstitelj, i Majka Božija, i čak i Sam Gospod. Afrikanci se u pogledu posta ne šale. Žalosno je da Grci, a posebno oni koji ovde žive često odbijaju da poste. Ako govoriš Afrikancima: “Treba da radite to i to”, onda i ti sam treba to isto da radiš, a ne suprotno.

- Zašto po Vašem mišljenju Afrikanci lakše poste?

- Zato što je kod njih oduvek bilo prihvaćeno da daju zavete svojim pokojnim precima, naprimer: “Ako ti uradiš za mene to, za šta se ja molim, ja radi tebe neću ništa jesti dva dana”. Oni su se već hiljadama godina dogovarali sa precima, i to je postalo deo kulture. Pored toga, kada se govori o karakteristikama Afrikanaca, onda kod njih treba primetiti potpuno odsustvo mržnje. U Grčkoj postoji mržnja, pa te ili vole ili mrze, dok u Africi nije tako. Tamo mrze samo vračevi, a mržnja uglavnom postoji u politici, izmedju neprijateljskih grupacija, ali i to je politički konflikt, i nešto što je uneseno spolja. Za nas je to sve veoma čudno.

- Ali zar mi svi ne nosimo u sebi posledice Adamovog grehovnog pada. I šta ako je neko oteo nečiju ženu, zar taj muž neće osećati mržnju prema tom čoveku?

- Ne, kod nas to nije mržnja. Navešću primer iz života moje porodice. Moj otac je rukovodio fabrikom cigli. I jednom je jedan od njegovih radnika (koji je čak štaviše mnogo puta bio kod nas u kući) počeo da podstiče druge radnike da ubiju oca, jer mu je zavideo - kako su oni samo jednogodišnji radnici, a otac je već načelnik. Jedan radnik je prišao ocu i sve mu rekao. “Čuvajte se, Metju nas nagovara da Vas otrujemo”. Radnici su saznavši da otac zna za njihovu zlu nameru, odustali od nje, a Metju je nestao. On se tako bojao i stideo da prodje pored naše kuće, da ju je na putu svojoj kući naširoko zaobilazio. On nije našao drugi posao i potpuno je osiromašio. Jednom ga je otac primetio izdaleka i pozvao: “Dodji kod mene. Zašto se ne vratiš na posao?” Metju se približio našoj kapiji, sagnuo glavu i otac je rekao: “Metju, zašto si hteo da me ubiješ? Šta sam ti uradio? Za poslio sam te, dolazio si kod mene kući, gostio sam te, i pio si kafu. Šta bi bilo s tobom da si me ubio? Opraštam ti. Ako ti treba posao, dodji”.

NOSTALGIJA ZA RAJEM

- Stanovnike Konga, pored ostalog, ka Pravoslavlju privlači i veliki broj čuda, koja se dešavaju u našoj Crkvi. Kao u vreme prvih hrišćana, Gospod obilno izliva Svoju blagodat, pomažući našem narodu da poveruje.

- Ispričajte nam molim Vas o nekima od njih.

- Moja sestra Tekla je u skitu organizovala školu za devojčice. Jednom je jedna od učenica uzela od učitelja da pročita katehizis. Ta devojčica je ubrzo umrla, a učitelj je potom počeo da pita: “Devojčica je uzela knjigu, i gde je sad ta knjiga?” A treba reći da su knjige u Africi prava retkost i dragocenost. Knjiga je bila školska svojina, i njena vrednost bi se odbila od učiteljske plate, a pritom je ona koštala toliko koliko on dobija mesečnu platu. Učitelj je bio veoma uznemiren ne znajući gde i kako da traži tu knjigu. I moja sestra je sanjala, kako je ta devojčica rekla: “Ne brini se doneću knjigu”. Kroz nekoliko dana je učitelj bio u školi i video je da je ušla neka devojčica, ali je nije prepoznao. Ona je rekla: “Učitelju, uzmite knjigu”. Ostavila je knjigu i nestala na njegove oči.

Jednom su kradljivci došli do skita. Mislili su da upadnu u skit i sve što ima unutra ukradu. Počeli su da preskaču ogradu, i odjednom su u vazduhu nad krovom videli starca, koji ih je strogo gledao. Afrikanci veruju u magiju, i zato su kradljivci odlučili: “Ti ljudi u skitu su vračevi. Njihov vodja je sve video i sad hoće da nas ubije. Hajdemo odavde”. Otišli su u grad i tamo su svima rekli: “Tamo žive veoma jaki magovi. Videli smo njihovog vodju, visio je u vazduhu”. Te priče su došle i do moje sestre, i ona je iz njihovog opisa shvatila da je starac koji se javio kradljivcima bio Sveti Nektarije Eginski, kome je posvećen skit. Čuda ima mnogo, i ljudi po njima vide da je Pravoslavlje nešto pravo i istinito.

- Šta biste mogli da nam kažete o tamnoputim stanovnicima Zapada? Oni se često ne osećaju delićem te kulture u kojoj žive, ali još manje osećaju svoju pripadnost afričkoj kulturi.

- Kako pravilno pitanje! Smatram da čovek koji se na Zemlji ne oseća kao u svom tanjiru, mnogo više teži životu u Raju. To je jedina istina koju je on sposoban da prihvati. Avraam nije znao kuda ide, kao ni mi što ne znamo. Možda je to loše, ali ja ne patim od nostalgije za otadzbinom. Ja žudim za Rajem, za Carstvom Nebeskim. Zaboravljam na Kongo, zaboravljam na Grčku. Tako i tamnoputi stanovnici Amerike, Jamajke, Haitija imaju sve što im je potrebno za želju za Rajem. Najjednostavnije bi bilo uloviti svu tu ribu u Božiju mrežu, ali je za to potrebno otići kod njih i propovedati. Tako je bilo i sa ženom Samarjankom pored izvora. Hristos je rekao: “Dolazi vreme kada se nećete klanjati Ocu ni na ovoj gori ni u Jerusalimu”, već “u Duhu i Istini”.

- Šta po Vašem mišljenju svet ne zna o Africi, a šta najmanje razume u vezi nje?

- Postavili ste pitanje na koje planiram da napišem celu knjigu i već je celu imam u glavi. Ona će početi pričom o jednom čoveku, Grku, istinskom misionaru - ocu Atanasiju Anfidesu. On je šezdesetih godina došao u Afriku da propoveda Hrista. Tamo je boravio kratko vreme, ali je uspeo da sazna o Africi ono najvažnije, i da shvati njenu suštinu. Vrativši se u Grčku, upoznao se sa grčkim misionarima, koji su kretali na put u Afriku. Upitao ih je: “Kuda idete?” - a oni su odgovorili: “Idemo da obraćamo Afrikance u hrišćanstvo”. On se nasmejao i rekao im: “Vi ćete sami tamo postati hrišćani, jer nećete uspeti ni da izgovorite nešto, a Afrikanci će već usvojiti izgovoreno. Oni su već hrišćani. Oni žive hrišćanski: u ljubavi, smirenju i poslušanju. Cela Afrika će kroz nekoliko godina biti pravoslavna. Ja putujem u Indiju, kod indusa i muslimana s njhovim milionskim bogovima”. I on je napustivši Afriku, otišao u Indiju. To je početak moje nove knjige. I za Grke je veoma uvredljivo da slušaju tu istinu o Africi.

Želim da kažem još nešto, ali ne o Africi, već o svima nama. Sve što radimo, treba da bude delo za Raj. Dok sam bio mirjanin, ja sam se veoma mnogo trudio da služim ljudima, skoro ne obraćajući pažnju čak ni na svoju porodicu. Uvek sam odlazio negde da pomognem drugim ljudima, što je naravno rastuživalo moju ženu. Ja sam joj govorio da mi pomažemo drugima, a Gospod videći to pomaže nama. Kada sam primio sveštenički čin, kod nas je u goste došao jedan prozorljivi sveštenik koji mi je rekao: “Ljubi više Boga i više mu služi”. Ali zar ja nisam uvek ljubio Boga? Činilo mi se da sam služeći ljudima samim tim služio i Bogu, ali sam konačno shvatio da nije u tome bila Božija volja. Njegova volja je to da mi pre svega služimo upravo Njemu. I zato, obraćajući se Bogu, uvek treba govoriti: “Neka bude volja Tvoja”.

Danas svi i svuda razmatraju globalizam i jedinstven svet. I protivnici tog procesa izvode svoje zaključke, kako istinite, tako i lažne, ali budućnost nije poznata ni jednima ni drugima. Kod nas hrišćana se svetsko sjedinjavanje vrši preko Hristove Čaše, prisajedinjenja Njegovom Telu i Krvi”.
Prvi hrišćani su prodavali svoju imovinu i živeli svi zajedno. To je bilo istinsko jedinstvo, ali se to ne može ostvariti na nivou odnosa izmedju naroda, jer smo mi svi egoisti. I samo Hristos može da izmeni u nama tu osnovu na kojoj sve treba graditi.

Jehovini svedoci ponekad govore: “Prodavajte svoju imovinu i hajde da se okupljamo zajedno, kao prvi hrišćani, jer “ćemo uskoro biti uzneseni u telu na nebo”. To je takodje jedna od lažnih, globalističkih formi. Istinsko jedinstvo je u bratstvu, ali ga mi ne možemo postići svojim naporima, jer smo svi različiti. Njega nam može dati samo Hristos. Što se tiče zemaljskih vodja i sudova, hrišćani ne treba to da smatraju svojim poslom. Mi znamo, da istinski život nije tamo, već on počinje sa dolaskom Gospodnjim.

Hrišćani, braćo, živite tako kako proročanstva zapovedaju. Hristos dolazi!

Pisma apostola: Unutrašnji život o.Kozme Zairskog

Skrećemo vam pažnju na odlomke iz pisama o.Kozme (Aslanidisa) iz atonskog manastira Grigorijat. Pisma su bila poslana prijateljima, saradnicima, bratiji-monasima iz njegove misije u Kolvezi u Zairu (danas republika Kongo) od 1970 do 1986 godine. Ovi odlomci su bukvalno mali fenjeri, pri čijoj svetlosti se može shvatiti kakav je bio život tog monaha-misionara, čiji napori u Africi donose obilan plod i petnaest godina posle njegove smrti.

8 februar 1981. godine

Danas smo moj otac, gospodin Kostas Filipu, nekolicina dece i ja posetili selo pod nazivom Kabunzi. Selo se nalazi na granici sa Zambijom (u regionu, u kojem funkcionišu podtsanice). Put ka selu je veoma loš sa mnogo bara i žitkim blatom. Na sreću, Gospod nas je blagoslovio, poslavši nam novi automobil koji je pogodan za putovanja kroz šumu.

Narod u selu se radovao našem dolasku. Uoči našeg dolaska je iz drugog sela došao sveštenik s malim horom, i uspeli smo da odslužimo jutrenje u trošnoj kućici prekrivenoj trskom - to je njihova lokalna crkva. Hrišćani, obučeni u staru odeću, su pevali i čitali pravoslavne molitve Svevišnjemu. U toku Liturgije sam im se obratio sa kratkom propovedi o štetnosti vračanja, zbog kojeg teško stradaju stanovnici tih mesta, ispunjeni duhom i praksom idolopoklonstva, kao i o nedopustivosti poligamije. Vladar tih zemalja ima pet žena, a seoski vodja - dve ili tri. Zatim su njihove vodje, moj otac i Kostas seli na taburete i počeli da pevaju svi zajedno. Žene su pred njima skromno igrale. Odlazeći, ostavio sam lekove protiv epidemija zaraznih bolesti. Lokalni sveštenik je ostao u selu, nastavljajući da njegove stanovnike poučava veri.

Što se tiče tog zla i haosa, kojim se djavo trudi da nanese štetu manastiru ... odvojio sam jednu sobu u zvonari naše crkve za jednu posednutu ženu. Ona sve sama radi oko sebe, ide gde hoće i obično s njom nema problema. Ponekad odjednom počinje da igra i da peva i to radi veoma dugo, a ostalo je sve normalno. Ona je već u godinama i naravno nije krštena, poklanja se idolima. Ima devetoro odrasle dece, ali se ni sa kim od njih ne slaže. S nama je mirna. Ali kada služimo krštenje ili osvećenje vode, istog trena zli duhovi počinju da je muče, čak i ako se nalazi daleko od nas. Gledao sam to već četiri puta. Dvaput se bacila pravo u krstionicu. Na pitanje, zbog čega to radi, ona je odgovorila da time želi da istera satanu iz sebe. Sve to se dešavalo naočigled kako krštenih ljudi tako i neverujućih. Ja sam im održao propoved o tome, da takva očigledna reakcija zlih duhova predstavlja dokaz silaska blagodati Svetog Duha na vodu. Oni će posle toga koristiti svetu vodu sa uverenošću u njenu moć da razbija magijske radnje, usmerene protiv njih.

Kinšasa, 27 jun 1983. godine

... Kažeš, da ne znaš šta ćeš od posla. Dodji ovde da vidiš šta znači “mnogo posla”. Naravno, rezultatu naših današnjih napora će se videti tek kroz mnogo godina. A dotle možemo samo da ulažemo sredstva i snagu, i da ih prinosimo na oltar naše pravoslavne Misije. Uspešan rad crkve zahteva mnogo molitava svetih. Oni celog svog života, svojim primerom i čak i mučeništvom, utvrdjuju Božiju Crkvu u tim mestima, u kojima u bukvalnom smislu reči upravlja djavo. Neka bi Gospodar od Vinograda poslao ovde dostojne radnike, a do tada ćemo osećati Njegovu dugotrpeljivost, trudeći se po meri svojih slabih mogućnosti i uprkos sopstvenim strastima, moleći se samo da se ne osramotimo, i da se ne pokažemo nedostojnim radnicima. Ne možemo da prinesemo Gospodu neke posebne talante. Jedino što je dobro je to da sve što imamo dajemo bezrezervno iz ljubavi prema Hristu. Otac Pajsije mi kaže: “Nastavi da se trudiš, borba će biti duga, ljudi u tim mestima će uskoro konačno primiti hrišćanstvo” itd. Vidim da pravilno rasudjuje, iako ni on sam nije ništa slično doživeo u praksi.

Gospod blagosilja naše napore. U svim parohijama teče katehizacija. U Crkvu dolaze mladi Afrikanci, ali se mi ne žurimo da ih krstimo, jer želimo najpre sve dobro da ispitamo, a sve zbog toga što imamo premalo kadra i dobrih pomoćnika, koji bi mogli da im pomognu da se učvrste u veri i položaju pravoslavnih hrišćana u sopstvenim parohijama. Nadamo se da će se uz Božiju pomoć u najskorije vreme pojaviti pomoćnici od tih šezdeset mladih ljudi što trenutno žive pri našoj misiji.

Mi se svim silama trudimo da u Kolvezi obrazujemo malu zajednicu vernih hrišćana, s Tajnama, redovnim službama, itd. I već se vidi neki napredak. Naš rad se nije pokrenuo sa mrtve tačke u parohijama koje su od nas udaljene 300-700 km. Naša farma snabdeva misiju voćem i drugim proizvodima (ima čak i mesa i jaja). Slava Bogu! Imamo svega mnogo više nego što nam je potrebno, tako da možemo čak da podelimo i sa kolonijom zatvorenika u gradskom zatvoru, i velikim brojem siromašnih i bolesnih. Traktor nam veoma koristi za obradu kukurznih polja, pomažući nam da dobro činimo onima kojima je to potrebno. Trenutno se bavimo izgradnjom mlina za mlevenje kukuruznog brašna.

U poslednjih nekoliko meseci sam moram sve da ispovedam. Pritom se pogružavam u takvu životnu dramu bližnjih ... Naprimer, mnogi meštani jedu samo jednom u dva-tri dana. Umom je nemoguće pojmiti kako oni uspevaju da prežive! Zaista su kao ptice nebeske, koje hrani Sam Gospod. Pišem ti iz prestonice. Sa zdravljem nisam baš uvek dobro: ponekad moram da se borim sa malarijom i glavoboljom zbog sunčanice, i tome slično, ali: “Slava Bogu za sve!”

Subota, 1 jun 1985 godine. Pedesetnica

Toga dana smo od zore do ponoći krstili narod - oko sto ljudi, venčali smo 10 parova vernika ... Uveče su žene služile “bdenije”, spremajući hranu za sutrašnju trpezu. Prozivode kao i prasence smo mi doneli. U crkvenoj porti je noćevalo šest hrišćana iz sela Bade, prve lastavice odatle ...

Crkva Tri Svetitelja u Likasi se napunila novokrštenim i omladinom. Oni su sa velikim strahopoštovanjem pratili Božanstvenu Službu i prvi put se pričestili Hristovim Telom i Krvlju. U tim trenucima se ne može opisati “svetlost na njihovim licima”. To je realnost ovdašnjeg života, iz koje crpimo snagu za savladjivanje teškoća svakodnevnih briga i problema.

U podne su se stari i novi hrišćani okupili na zajedničku trpezu. Sedeli smo na zemlji, jeli rukama, bez tanjira, ali u prostoti srca, velikoj radosti i blagodati Svetoga Duha. Pedesetnica, koja je započela jerusalimskoj odaji u kojoj su bili Gospodnji učenici, nastavlja se sada i za naše novokrštene ljude, i za nas same, kao u apostolska vremena. U toku dana smo odslužili Večernje sa kolenopreklonim molitvama, a već nešto ksnije je kamion odvezao dvadeset pet novokrštenih ljudi u njihovo selo.

Ponedeljak, 3 jun, Duhovi

...Kasno uveče smo došli u Kolvezi. Ovde je bio Hristofor, nesrećni hrišćanin, koji je nosio na ledjima u svoje rodno selo (10km putem) svog umrlog petogodišnjeg sina. U protekle dve nedelje njemu je zbog epidemije umrlo petoro dece. Odvezao sam njega i njegovog mrtvog sina u bazu misije. Tamo smo položili jadnog mališana u sanduk, prekrili belim čaršavom i zajedno sa ocem Gerasimom odvezli oca, majku i grobić u selo, da ga sahranimo. U njihovoj kući je već bilo ljudi - i hrišćana i idolopoklonika. Poslednji su počeli da oplakuju dete po svom običaju, klizajući se pp zemlji i ispuštajući nerazgovetne krike. Umirili smo ih, odslužili smo opelo, i održali propoved o smrti i vaskrsenju. Otac Gerasim je ostao sa lokalnim hrišćanima, kako bi s njima proveo noć u molitvi.

20 oktobar 1986 godine

... Starče, sledim Vaše savete, kako bi Vaš blagoslov bio na meni, i čim osetim iole malu hladnoću i suhoću, odmah ostavljam sve i zajedno sa decom uzimam brojanice i molim se. To je ozbiljan lek, naša jedina uteha u monotonim dzunglama ovdašnjeg života. Svaki dan se setim reči oca Avksentija, koji je na svako pitanje odgovarao sa: “Molitva, potrebna je molitva”. Kako je on samo bio u pravu!

Treba biti veran i imati cilj, nemati zadnjih misli, gajiti požrtvovano raspoloženje duha i samoodricanje i nameru da se svoje kosti ostave ovde, u zemlji, koja pripada tome narodu.

preuzeto sa http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/client/display.pl?sid=247&did=1704

prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović