ISTORIJAT HODOČAŠĆA I STRANSTVOVANJA

image

Sadržaj

- Istorijat hodočašća i stranstvovanja

- Odlike pravoslavnog hodočašća

- Duhovno stranstvovanje

ANO “Razvoj duhovnosti, kulture, i nauke” Moskva 2004

Stranstvovanje je nastalo kao posledica hodočasničkog podviga, u želji da se posete mesta koja su osvećena stopama Spasitelja, Majke Božije i Svetih, u želji za prisajedinjenjem svetosti odredjenog mesta. Ta želja za osvećivanjem mestom je primoravala mnoge hrišćane, a posebno one koji su nešto posebno zgrešili i želeli da iskupe svoje greh, da krenu na daleka hodočašća ka svetim mestima. Greh je bivao iskupljen u trenutku završenog podviga. Podvig je naravno podrazumevao odricanje od svih udobnosti, i to što se čovek privremeno rasterećivao svih ovozemaljskih načina sticanja materijalnih dobara i postajao siromašan. Čovek je dobrovoljno postajao siromašan i sledio Hristove zapovesti: nije ni sejao ni žnjeo već se u potpunosti prepuštao Božijoj volji. Tako je išao prema tom mestu na koje ga je privlačila njegova vera i tamo bi, ugledavši svetinju i celivajući je, ponovo postajao onaj predjašnji čovek, ali sada prosvetljen podvigom koji je učinio” [1].

Podvig stranstvovanja se spominje i u Starom Zavetu: to su ti dani kada su Jevreji išli na poklonjenje u jerusalimski hram. Oni su iznajmljivali čitave brodove (već tada su praktikovane “čarter ture”) kako bi stigli na proslavu Pashe u Jerusalimu [2]. Sveta Crkva poje o stranstvovanju i u stihovima psalma od strane hodočasnika, koji su se približavali Gospodnjem hramu. Gospod je Svojim primerom osvetio ovaj podvig, kada je došao u Jerusalim u dane pred Svetu Pashu.

Uspostavivši mir, Rim se obezbedio, očistivši zemlju od šake razbojnika, a more - od pirata. Mreže puteva, koji su bili izgradjeni po celoj Imperiji radi prebacivanja rimskih legiona, služile su takodje i za putovanje putnika, hodočasnika i trgovaca. Putnici su posedovali putne karte na kojima su bila naznačena rastojanja i mesta, u kojima su mogli da promene konje i nadju prenoćište [3]. Glavni rimski putevi su prelazili preko Sredozemnog mora. Njegovi talasi su zapljuskivali sve provincije od Istoka do Zapada, sjedinjavajući ih i zbližavajući, olakšavajući trgovinu i uspostavljanje ličnih kontakata. Brod, kojim je plovio apostol Pavle je prevozio 276 putnika. Istoričar Josif Favije se uputio u Rim brodom sa 600 putnika na pramcu. Tu je bilo raznih ljudi: Sirijaca i Azijata, Egipćana i Grka, glumaca i filozofa, veletrgovaca i hodočasnika, vojnika, robova i običnih turista. Tu su se mešale sve vere kao i poklonici svih kultova. Kakva prilika za hrišćanina koji je tražio mogućnost da propoveda Jevandjelje! Upravo je tako postupio i apostol Pavle [4]. Predjašnji hrišćani su neobično mnogo putovali. Razlog tome su bili lični ili porodični poslovi, trgovina, državna ili vojna služba, bekstvo u druge krajeve za vreme istraga i gonjenja. Ali daleko veći uzrok putovanja prvih hrišćana je bio zadatak pronošenja Hristovog učenja. Nešto kasnije, sa širenjem hrišćanstva u Rimskoj imperiji, vernici su počevši od II veka odlazili na hodočašće u Svetu Zemlju. Drugi su opet putovali radi toga da bi bolje saznali o Crkvama u opštepriznatim hrišćanskim centrima: Rimu, Korintu, Aleksandriji, Antiohiji. Putovanje je postajao doživljaj i za one koji su ostajali kod kuće: rodjaci i prijatelji su pratili putnika do same luke, ne razdvajajući se od njega sve do momenta dok povoljan vetar ne uputi brod ka otvorenom moru. Ako je čovek koji je putovao bio hrišćanin, njega bi onda pratila cela zejednica: on je bio kao poslanik i živa veza sa drugom braćom i drugim Crkvama.

Sveti Kiril Jerusalimski tvrdi da je hodočašće u Jerusalim radi poklonjenja svetim moštima počelo za vreme apostola, a o tome govori i blaženi Teodorit Kirski [5]. Hodočasnici i bogomoljci su od IV veka počeli veoma često da posećuju Jerusalim pošto je sv.carica Jelena pronašla Krst Gospodnji. Jerusalim koji je pre toga bio samo provincijski rimski garnizonski grad, dobija sada novi značaj i formu zahvaljujući arhitektonskom i duhovnom smislu svetih mesta, povezanih sa ovozemaljskim životom Gospoda Isusa Hrista. Hrišćansko poštovanje svetih mesta se prenosi na celu Palestinu, koja se od sada ne zove drugačije nego Sveta Zemlja [6]. Težnja da se “materijalizuje” svetost koja se ogledala u vidu svemogućih svetih relikvija je rano postala neodvojiva karakteristika hrušćanske Crkve i imala snažan uticaj u celokupnoj “materijalno-umetničkoj” epohi ranog hrišćanstva. U hristijanizaciji Palestine, koju je započeo Konstantin Veliki, učestvovale su žene iz njegove porodice i njemu bliski sveštenici. Oni su postavili osnovu tradicije “blagočestivih iskopina” koje su postojale tokom celog srednjeg veka i sačuvane su i do dan-danas. Na saboru u Nikeji (325 g.) car Konstantin je objavio grandiozan plan “otkrivanja svetih mesta” Palestine, a pre svega Jerusalima. Reč “Jerusalim” čak zvanično nije postojala oko 200 godina pre tog vremena, već ga je zamenio naziv - Elija Kapitolija. Ravnoapostolni Konstantin je morao da počne da obnavlja Crkve na mestu Hristovog Rodjenja (nad pećinom u Vitlejemu), Vaznesenja (na Maslinskoj gori), i glavnu na mestu pronalaska Krsta [7]. U delu Jevsevija Kesarijskog “Konstantinov život” podrobno je opisan tok radova: rušenje Venerinog hrama (koji se nalazio na mestu Hristovog Groba) i raskopavanje oskrnavljene zemlje. Pritom su ljudi koji su kopali neočekivano ugledali prizor prirodne litice, koja je nazvana Golgota.

Episkop Jevsevije Kesarijski ovako svedoči o radu cara Konstantina: “Car, koga je Gospod voleo, preduzeo je ...rad, takodje dostojan pažnje, u provinciji Palestini.  ... Činilo mu se, da je to bila njegova obaveza da izgradi spomenik dostojan poštovanja, na najblagoslovenijem mestu, na mestu Spasiteljevog Vaskrsenja u Jerusalimu. Dakle, on je izdao naredbu da se izgradi dom molitve, ali ne bez Božije pomoći, već nadahnut na to delo duhom Samog Spasitelja” [8]. Sveti Konstantin je naredio da se na mestu Golgota izgradi Crkva, bez obzira na troškove i rukovodio je izgradnju preko jerusalimskog episkopa Makarija. Žene carske porodice - sv.carica Jelena, Konstantinova majka, i Evtropija su izgradile Crkve pored Mamvrijskog hrasta, na Maslinskoj gori i u Vitlejemu, a organizovale su i iskopavanja, što je i dovelo do pronalaska Svetog Krsta. Posle radova sv.Jelene na otkrivanju iskopina u Jerusalimu isti su mnogo vekova prihvatani isključivo kao metod pronalaženja relikvija [9].

Jerusalim je ponovo dobio stari sveti naziv i brzo postao Sveti Grad: čudesne bazilike su “iznikle” na mestu paganskih hramova i svuda su se gradile nove. Za vreme Konstantina Velikog “ceo Jerusalim je postao relikvija i paralelno sa tim veliki dom za strance-lutalice, velika gostoprimnica, velika bolnica. Lokalno stanovništvo se utapalo u svetu hodočasnika, koji rukovodjeni rimskim i vizantijskim carevima nisu štedeli ni svoju snagu ni sredstva ... zemlja se prekriva stotinama Crkava, desetinama manastira ... postaje ogroman muzej religiozne umetnosti” (M.I. Rostovcev). Hodočasnici u Palestini su sada stizali do malih gradova, naseljenih paganima i Jevrejima, kako bi se molili na značajnim mestima. Hrišćani su pregradjivali ili osposobljavali paganske hramove, zamenjujući osvećeno kamenje. Čak su i spomenike kao što su piramide uključivali u krug poštovanih, a stare memfijske hramove su prosto pretvarali u molitvene domove. Hrišćani su od starozavetnih svetinja posebno poštovali grobove, posećujući pogrebe drevnih pravednika, proroka, praotaca, cara Solomona. Zapisi italijanskog hodočasnika iz VI veka su nam opisali poklonjenje svetinjama u staro doba: “Došli smo u baziliku Svetog Siona (Crkva Svetih Apostola na Sionu), u kojoj se nalazi mnogo predivnih stvari, uključujući i krajeugaoni kamen, koji je po svedočenju iz Biblije bio odbačen od strane zidara (*Ps. 118, 22). Gospod Isus Hristos je došao u hram, koji je bio dom svetog Jakova, i našao je taj odbačeni kamen, koji se nalazio u blizini. Uzeo je kamen i položio ga u ugao. Taj kamen možete da podignete i da ga držite u rukama. Ako ga prinesete ka uhu, onda čujete nešto što podseća na buku koju prave veliki broj ljudi. U tom hramu se nalazi stub, na kome je Gospod bio privezan, i na kome su se na čudesan način sačuvali tragovi. Kada je On bio privezan, Njegovo Telo se potpuno spojilo sa kamenom, tako da se mogu videti otisci Njegovih ruku, prstiju i dlanova. Oni su toliko jasni, da se mogu napraviti kopije na tkanini, koje potom pomažu pri svakoj bolesti, - vernici koji ih stavljaju na vrat dobijaju isceljenje. <...> Sačuvano je mnogo kamenja kojim je ubijen sveti Stefan, kao i osnova Krsta iz Rima na kome je bio raspet sveti apostol Petar. Postoji i čaša, koju su sveti apostoli koristili za služenje Liturgije posle Hristovog Vaskrsenja, kao i mnogo drugih značajnih stvari koje je sve teško nabrojati. U ženskom manastiru sam video ljudsku lobanju, koja se čuva u zlatnoj relikvariji, ukrašena dragocenim kamenjem, - kažu, da je to glava svete mučenice Teodore. Relikvarija je čaša iz koje mnogi piju kako bi dobili blagoslov, i ja sam se takodje nasitio tom blagodaću”[10].

Putovanje ka svetim mestima, kako kopnom, tako i morem je bilo mnogo naporno, pre svega zbog klime. Iz suve i prašnjave Anatolije dolazilo se u vlažnu i sparnu Kilikiju. Prolazeći preko Egipta hodočasnici su morali da presecaju pustinju, što nije bilo jedostavno posebno za žene [11]. Hodočašće kopnom je bilo manje prijatno nego ono morem, a često i sporije. Udaljeno od velikih puteva i u planinskim predelima ono je bilo i bezopasnije. Običan narod je putovao peške, ponevši sa sobom samo ono neophodno i štiteći se kabanicom od nepogode. Bogatiji ljudi su putovali na magarcu ili konju. Pešak je dnevno prelazio i po trideset kilometara [12]. Hodočasnici su prirodno imali potrebu za odmorom, pristaništem, kao i za njih najvažniju podršku, koju su mogli da dobiju od lokalnih svetinja “krajputaša”. Crkva je za potrebe hodočasnika, to jest duhovnih stranstvenika, sankcionisala izgradnju glavnih maršruta drumskih mehana, utočišta, krčmi pod upravom hrušćana, često pri manastirima. Na velikim putevima su se nalazile stanice za promenu konja i magaraca, drumske mehane, u kojima se moglo prenoćiti, kao i taverne u kojima se služila hrana i piće. U Delima apostola se spominju Tri Gostionice - stanica za zamenu konja na putu iz Puteola u Rim, udaljena četrdeset sedam kilometara od Večnog grada (Dela 28, 15).

Treba nešto reći i o uslovima s kojima su suočavali oni koji su se u to vreme upuštali u putovanja, kako bi se razumela savetovanja o gostoprimstvu, kojih ima mnogo u apostolskim poslanicama i hrišćanskim delima. Stari Zavet je brižljivo čuvao uspomenu na očeve i majke koji su primali stranstvenike: Avraam, Lot, Reveka, Jov. U Knjizi o Jovu je napisano: “Stranac nije noćivao na polju; vrata svoja otvarao sam putniku “(Jov 31, 32) [13]. Uticaj drevnih primera susrećemo i u Klimentovoj poslanici hrišćanima Korinta, u kojoj ih rumski episkop poziva da budu gostoprimljivi: “Lot je zbog gostoprimstva i blagočestivosti izašao nepovredjen iz Sodoma, tada kada je celo njegovo susedstvo bilo kažnjeno ognjem i sumporom: Gospod je time jasno pokazao da ne ostavlja one koji su u Njega uzdaju; <...> zbog vere i gostoprimstva je bila spašena i Raav bludnica” [14]. I u Jevandjelju se sreću pohvalne reči za gostoprimstvo (Lk. 10, 34; 11, 5). Domaćin, koji prima stranca, prima Samog Isusa Hrista, što je jedan od osnovnih uslova za ulazak u Carstvo Nebesko: “Jer ogladnjeh i daste Mi da jedem; ožednjeh, i napojiste Me; gost bijah i primiste Me” (Mt. 25, 35). Srdačnost, s kojom su hrišćanske zajednice obično primale strance je izazivala oduševljenje kod pagana. Aristid je u svojoj “Apologiji” pisao: “Kada ugledaju stranca, oni ga primaju sa takvom radošću, kao da su sreli sopstvenog brata” [15]. Od II veka je počelo da se formira zakonodavstvo o hrišćanskom gostoprimstvu. Propisi “Didahe, ili učenja dvanaestorice apostola”, sastavljani oko 150 godina, preporučuju sledeće kada se govori o običnim putnicima, koji pešače od pristaništa do pristaništa: “Pomozite im čime možete” [16]. Strancu se obezbedjivalo prenoćište i hrana, a ukoliko bi došao u vreme praznične gozbe, onda bi ga pozivali za sto. “Svakoga koji dolazi u Ime Gospodnje primajte”, - kaže se u “Učenju dvanaestorice apostola”. - Zatim proverivši ga, saznajte da li je na levoj ili desnoj strani. Ako stranac koji je kod vas u prolazu ide u drugo mesto, pomozite mu koliko možete, ali neka ne ostaje kod vas više od dva, ili tri dana ako za to postoji potreba. Ako želi da ostane kod vas, budući zanatlija, neka onda radi i nahranite ga. Ako ne zna nijedan zanat, onda se pobrinite da medju vama ne živi hrišćanin koji ništa ne radi. Ako ne želi da radi onda se samo izdaje za hrišćanina: takvih se čuvajte” [17].

I do našeg vremena su došli neki dokumenti, pisma i opisi putovanja ranohrišćanskih hodočasnika. “I ako i posle toga budem živa, onda ću ili vašoj ljubavi lično ispričati ukoliko me Gospod udostoji, o svim mestima koja ću videti, ili ću vam napisati o svemu, ako je sudjeno drugačije. Vi, drage sestre, budite milostive i pominjite me, bilo da umrem ili ostanem medju živima”, - tako u svojim pismima piše jedna hodočasnica iz IV veka [18].

Stupajući na hodočašće, krećući se prema svetom cilju, koji je od mesta njegovog stanovanja bio ponekad udaljen i po hiljadu kilometara, čovek se izlagao potpunim lišavanjima i opasnostima ponekad i na nekoliko meseci i godina. Duhovni putnik je pristupao svojoj nameri kao dobrovoljnom nošenju Krsta u potpunosti se uzdajući u Božiju volju. Možda mu je na tom putu predstojalo da umre i ne dostigavši konačni cilj svoga stranstvovanja, ili da pogine bez traga (ne za Gospoda, već za svoje rodjake i bližnje) na planinskoj stazi ili na morskoj pučini, ili da bude ubijen od strane razbojnika, ili umre od bolesti. Napuštajući predjašnji život, porodicu, rodno mesto, zemlju - duhovni stranac kao da je umirao za bližnje i stupao na put koji vodi ka Samom Gospodu. Hodočašće je u stara vremena nesumnjivo bilo podvig vere - čovek je odlazio na put pošto je već poverovao, ali mu je predstojalo da iznese svoju veru kroz stranstvovanje i da je očisti stradanjem i trpljenjem.

“Ona je s radošću postala hodočasnica ovde na zemlji, - piše 650 godine neki monah Valerije o blaženoj Eteriji iz Bordoa, - kako bi dobila svoj deo naseldstva u Carstvu Nebeskom i bila primljena u zajednicu devica i najslavnije Carice Nebeske Marije, Majke Božije. <...> U te dane, kada su zraci svete katoličanske (u prevodu sa grčkog - saborne. - Red.) vere razlili svoju svetlost nad tom zemljom na udaljenom zapadu, blažena devica Eterija, podstaknuta željom da zadobije Božiju blagodat, a ukrepljivana Božijom pomoću, odlučnog srca je započela putovanje skoro po celom svetu. Ona je pod rukovodstvom Gospoda stigla u sveta i željena mesta - Gospodnjeg Rodjenja, Stradanja i Vaskrsenja, prošavši različite provincije i zemlje i posećujući svuda mnogobrojne grobnice svetih mučenika radi molitve i duhovnog prosvećenja” [19].

Blažena Pavla, poznata i bogata rimska matrona, čuvši propovedi blaženog Jeronima koji se vratio sa Istoka u Rim, podelila je sve svoje imanje siromašnima i napustivši porodicu i uobičajeni način života, pošla na daleki Istok da traži nove životne vrednosti. Pošto je provela oko dve godine u hodočašću po svetim mestima, formirala je manastir u Vitlejemu, i proživevši tamo oko dvadeset godina, upokojila se u 56-oj godini. 386 godine je pisala pismo iz Vitlejema svojoj prijateljici monahinji Markeli: “Koliko u gradu ima mesta za molitvu da nije dovoljan jedan dan da se sve obidje! Ali nemam ni reči ni glasa kojim bih ti opisala Spasiteljevu pećinu u Hristovom naselju, u Marijinoj gostionici. <...> Ali kako sam ti već pisala, u Hristovom naselju (Vitlejemu) je sve jednostavno, i tamo je tišina koju prekida samo psalmopojanje. I gde god da se okreneš, svuda vidiš ratara koji radi i peva Aliluja; i sejači i vinogradari, radeći, poju pslame i Davidove pesme. ...O kada bi došlo to vreme da nam zadihani poslanik donese vest da je naša Markela već stigla na obale Palestine ... I kada će doći taj dan kada ćemo zajedno moći da udjemo u Spasiteljevu pećinu? I zaplakati zajedno sa našom sestrom i majkom pored Gospodnjeg Groba? Celivati Krsno Drvo i zatim na Maslinskoj gori zajedno sa Vaznesenim Hristom vazneti i naša srca i ispuniti obećanja? I ugledati vaskrslog Lazara, i vode Jordana, očišćene Gospodnjim Krštenjem? A zatim poći na konjima na polje i pomoliti se pored Davidovog groba? ... Uputiti se u Samariju radi poklonjenja posmrtnim ostacima Jovana Krstitelja, proroka Jeliseja i Avdija? Ući u pećine, u kojima su se oni nalazili za vreme istraga i gladi” ...

Marekla, na koju je bilo adresirano ovo pismo, je takodje žena iz poznate rimske porodice. Na nju su ostavili veliki utisak propovedi sv.Atanasija Velikog, i ona je bila prva Rimljanka koja je dala zavet monaštva. Njena kuća je posle povratka blaženog Jeronima sa Istoka postala mesto okupljanja ljudi radi izučavanja Svetog Pisma, radi molitve i psalmopojanja. Ali Markela je bez obzira na krasnorečivo Pavlino pismo, ostala u Rimu gde se posvetila pomaganju siromašnima, i tamo je poginula od rana koje su joj naneli Alarihovi vojnici za vreme osvajanja i pada Rima [20].

Hodočasnici nisu išli u Jerusalim samo radi poklonjenja svetom mestu. U Sveti Grad su odlazili svi oni ljudi koje su privlačili putevi Gospodnji, svi koji su čuli Njegov poziv, ali koji još nisu izabrali odredjeni put ka Bogu. Tamo se uputila i Marija Egipatska, bludnica, sledeći hodočasnike koji su želeli da celivaju Časno Drvo Krsta Gospodnjeg. Ona je na pragu Crkve posvećene Hristovom Vaskrsenju spoznala svoju grehovnost i pokajnim suzama okajavala svoj porok” [21]. Evo kako se o tome govori u Žitiju prep.Marije Egipatske: “Jednom sam u vreme žetve videla silan muški svet iz Libije i Egipta kako ide na morsko pristanište. Ja onda upitah nekoga: Kuda ovi ljudi tako žure? I dobih odgovor: U Jerusalim, da bi se na praznik Krstovdan, koji će biti kroz neki dan, poklonili Časnom i Životvornom Krstu. Ja ga onda upitah: Da li bi i mene poveli sa sobom? On mi odgovori: ako imaš sredstava i hrane, niko ti neće braniti. Ja mu na to rekoh: Ja, brate, nemam ni sredstava ni hrane, ali ću ipak poći i ući s njima u istu ladju, pa će me oni hraniti, jer ću im telo svoje dati u najam. A želela sam s njima da putujem, da bih imala što veći broj ljubitelja gotovih na moju požudu. I videvši moju bestidnost, oni me uzeše sa sobom u svoju ladju. I ladja krenu na put. A šta se dešavalo uz put za vreme plovidbe, koji bi jezik iskazao, i koji sluh podneo, zla dela moja koja počinih u ladji za to vreme? Ja sam tada prokletnica primoravala na greh i one koji nisu hteli. Tako doputovah u Jerusalim. I one dane pre praznika provedoh u još većim gadostima. A kad dodje praznik Krstovdan, ja i tada lovljah mlade duše. Na sam Krstovdan rano izjutra videh kako svi hitaju u Crkvu. Podjoh i ja. I sa drugima udjoh u pritvor crkveni. A kad nastade trenutak Vozdviženja Časnoga Krsta Gospodnjeg, postarah se i ja da s narodom udjem u Crkvu, no beše mnogo sveta i gurnjave, i ja se bednica s velikom mukom jedva približih k vratima Crkve. Ali kada stupih na prag, zadrža me neka nevidljiva sila i ne davaše mi ući, dok svi drugi nesmetano udjoše. I tako ja sama ostadoh u pritvoru. No misleći da mi se to dogodilo od ženske nemoći, ja se opet pridružih drugim dolaznicima, i primoravah sebe da udjem, ali sve uzalud, jer čim bih nogu svoju grešnu stavila na prag, odmah me je neka neočekivana nevidljiva sila sprečavala, i ja sam se vraćala natrag u pritvor. I tako sam tri-četiri puta pokušavala, ali sve uzalud, nisam mogla da udjem. Umorna, ja od stida i iznenadjenja povukoh se i stadoh u jednom uglu pritvora crkvenog. I kada se jedva unekoliko pribrah, ja zapitah sebe: Šta je to što mi ne da da vidim Životvorno Drvo Krsta Gospodnjeg? Tada se očiju srca mog kosnu svetlost spasonosnog saznanja: svetla zapovest Gospodnja, koja prosvetljuje duhovne oči, pokaza mi da mi tinja dela mojih ne da da udjem u Crkvu. I ja stadoh plakati, i ridati, i u grudi se udarati, uzdišući iz dubine srca. Plačući tako, ja podigoh oči i ugledah gore na zidu ikonu Presvete Bogorodice u pritvoru, i stadoh Joj se moliti svom dušom. Dugo sam se molila Nebeskoj Vladičici da se meni velikoj grešnici smiluje, i da mi omogući ulazak u Svetu Crkvu. Krenuh s mesta na kome sam stajala i molila se, i opet se pridružih onima koji su ulazili u Crkvu. Ali me beše zahvatio strah i užas, te sam sva drhtala i tresla se. I kad dodjoh do vrata koja mi dotle behu zatvorena, ja bez muke udjoh u Crkvu, i udostojih se videti Časno i Životvorno Drvo Krsta, i videh Tajne Božije, i kako je Gospod gotov da primi one koji se kaju” [22].
U Jerusalim se uputio i episkop Jovan u V veku, pometen veličanstvenošću episkopskog čina i tugujući za tihim smirenjem u pustinji, pre nego što je postao skromni poslušnik jednog od vitlejemskih manastira. Tamo odlazi i veliki Arsenije obučen u siromašnu odeću, pre nego što će se udaljiti u pustinju i okusiti podvig potpunog bezmolvija. Za put u Jerusalim pre podvizavanja znaju i Teodosije Veliki, i Antonije Veliki, i Epifanije, i Grigorije Bogoslov, i Mihail Crnorizac. To je put koji je osvetio Nikolaj Čudotvorac, i Vasilije Veliki, i Zlatoust u danima kada su tragali za Bogom, u danima svojih kolebanja.

Blaženi Jeronim je formirao čitavu zajednicu jerusalimskih hodočasnika, nazivajući ih Bogotražiteljima. Tu zajednicu su sačinjavali ljudi koji su sumnjali i kolebali se, i koji su obilazili sveta mesta pod njegovim rukovodstvom. Često su podvižnici koji su već pronašli svoj put ka Bogu, radi ukrepljenja na njemu, odlazili po svetim mestima da se poklone svetinjama. Pustinjak Nitrijske pustinje Jovan je govorio svojim učenicima: “Sveta mesta me ukrepljuju svojom blagodaću”. U Žitijima Svetih se može naći niz izuzetnih priča o hodočasnicima, koji su dobili blagodat od svetih mesta. Posebno zadivljuje priča o znamenitom Simeonu i Jovanu (početak VI veka), u kojoj se govori o tome kako se sveti Simeon posle niza putovanja u Jerusalim udostojio blagodatnog dara Sviše - jurodstva Hrista radi [23]. Posle 30 godina, provedenih u roditeljskoj kući, on je došao u Jerusalim da se pokloni “časnom drvetu Krsta Gospodnjeg”i odatle se uputio u Jordan, u manastir sv.Gerasima, gde ga je iguman “odenuo u sveti veliki angelski lik”. On je posle godinu dana napustio manastir i udaljio se na bezmolvije u pustinju, gde se podvizavao oko 30 godina. Sv.Simeon je 582 godine, u svojoj 60 godini, napustio pustinju da bi “kritikovao svet”. Ali pre nego što je primio na sebe podvig jurodstva, on je opet došao u Jerusalim, da bi se ponovo poklonio Krstu i Grobu Gospodnjem, a zatim se uputio u Emesu, gde je i započeo svoje jurodstvo Hrista radi [24].

Zadivljujuća je i priča o gruzinskom svetitelju Davidu Garedžijskom. On je posle mnogo godina podvizavanja u Iveriji osetio plamenu želju da vidi Sveti Grad Jerusalim. Uputio se na hodočašće u Svetu Zemlju, ali je posle napornih stranstvovanja, ugledavši izdaleka Jerusalim, sv.David sa suzama pao na zemlju i rekao svojim saputnicima: “Ne mogu odavde dalje da idem, jer se smatram nedostojnim da se približim svetim mestima. I zato idite vi sami tamo i prinesite za mene grešnog molitve pored Svetog Groba Gospodnjeg”. Bratija su ga celivajući ostavili i otišli da se poklone svetinjama. David je na tom mestu pred gradskim zidinama na kome se zaustavio, uzeo kamen kao da ga je uzeo sa samog Groba Gospodnjeg, stavio ga je u korpu i pošao nazad u svoj manastir u Iveriji i kako Žitije dalje kaže: “Sveblagi Bog je videvši takvo njegovo smirenomudrije, projavio ljudima njegovu svetost i veru. Kada se prepodobni vratio u manastir i položio kamen, od njega su počela da se dešavaju čuda: mnogi raslabljeni i stradalni su ga s verom celivali i isceljivali se” [25].

“Podvig uči, - piše sveštenik Sergej Sidorov, streljan 1937 godine, - da postoje mesta u svetu, na kojima se posebno oseća Božija blagodat. Ta mesta su osvećena, i kao što mi osećamo Crkvu kao zemaljsko nebo, tako i oci, koji su posetili Svetu Zemlju znaju da ona pripada drugom svetu. “Molitva ima tu snagu da otvara nebo i da prisajedinjuje zemlju ka nebu”, - kaže Simeon Solunski. A ta mesta, na kojim se Gospod molio, ta mesta, na kojima je prolivena Njegova Krv, i na kojima se odigravala Tajna Iskupljenja su posebno sveta i obavijena večnošću, i hodočasnici koji dolaze na ta mesta kao da dosežu do samog neba, osvećujući se molitvama koje su se nekada tamo uznosile” [26].

Hodočasnička stranstvovanja su imala za cilj i razrešenje nedoumica, susret sa iskusnijim ljudima, kao i traganje za duhovnim rukovodstvom. Drevni hodočasnici su posebno odlazili u Egipat i Tivaidu. Oni su odlazili tamo ne samo radi molitve, već i da se uče svetom životu. I veliki Atanasije i Zlatoust su učili istinsko hrišćanstvo od stolpnika. Hodočasnici su dolazili iz čitave hrišćanske vaseljene, kako bi se susreli sa velikim podvižnicima toga vremena. Pored mesta podviga nekih svetih, kao naprimer sv.Simeona Stolpnika, obrazovala su se čitava naselja sa gostoprimnicama, knjižarama, trgovinama, i naravno vernicima koji su dolazili sa svih krajeva, tražeći isceljenje od bolesti i nevolja”. “Ti hodočasnici su nam ostavili u amanet divne slike iz života svetih otšelnika. Dovoljno je spomenuti Rufina, Jovana, prepodobnog Pafnutija, koji su nam otkrili tajne usamljeničkih molitvi svetih muževa pustinje. Lica tih muževa svetle kao sunca, a njihov pogled zrači ... Neki od pustinožitelja koji su se podvizavali u oazama Sahare su imali posebnu vinovu lozu za hodočasnike, kao naprimer prepodobni Koprije, čiji je podvig bio ukrepljivanje umornih putnika vinovom lozom. Najveći starci su ponekad odlazili jedan kod drugog radi saveta, i ta putovanja su trajala i po nekoliko godina. Tako se u Žitiju Metodija Frigijskog kaže da su on i Serapion putovali kod jednog velikog starca četiri godine. <...>

Hodočašće se uporedo širilo uporedo sa širenjem hrišćanstva i blagodatnih mesta osvetljenim Svetim Duhom, i hodočasničke staze dalje vode u Vizantiju i u Rim, na Svetu Goru, u sve te gradove i sela, u kojima je ili prolivena mučenička krv, ili se čuje mudra reč nekog svetitelja” [27].

Odlike pravoslavnog hodočašća

Prema istorijskom poreklu reč “palomnik” (hodočasnik) je izvedena od latinske reči palma “palma” i označava “nosioca palmi”, ili drugim rečima govoreći, putnika ka Grobu Gospodnjem, noseći svojim stranstvovanjem palminu grančicu, kao uspomenu na one palmine grančice kojima je narod dočekivao Gospoda pri ulasku u Jerusalim [28]. Hodoćašće “palomničestvo” se u svakidašnjem narodnom govoru često zamenjivalo drugom razumljivijom rečju - “bogomoljstvo”.

Hodočašće je prema rečima savremenog istraživača, “specijalno ostvareno putovanje radi potpunijeg i dubljeg doživljaja svetinje, nego što je to moguće ostvariti u svakodnevnom životu” [29]. Odredjeni duhovno-mora;ni uzrok pokreće čoveka da se upusti u nimalo lak i dalek put radi poklonjenja svetinji i zadobijanja blagodati. Putnika vuče želja da se približi izvoru svetosti, ali to približavanje nije moguće bez napornog putovanja, stranstvovanja. Pre ostvarenja samog cilja, predstoji nimalo lako iskušenje putovanja. Za hodočasnika putovanje nije toliko važno u pogledu samih fizičkih lišavanja, kao što i crkveni post nalaže u prvom redu duhovne a ne fiziološke ciljeve. Putovanje hodočasnika ka svetinji je sličan duhovnoj borbi podvižnika. On kao duhovni vojnik kreće na put, pun odučnosti i nade u Gospoda. Na kraju puta ga čeka susret sa svetom relikvijom, čudotvornom ikonom, moštima Božijeg Ugodnika. Ali izmedju svetinje i duhovnog stranca je samo stranstvovanje, prepuno truda i lišavanja, trpljenja i nevolja, opasnosti i nezgoda. Put bogomoljca geografski krivuda izmedju gradova i sela, ali u duhovnom smislu predstavlja uspinjanje na planinu, uvis, ka nebu - u savladjivanju sopstvenih nemoći i mirskih iskušenja, u sticanju smirenja, u iskušenjima i čistoti vere.

Cilj hodočasnika je svetinja, ili drukčije govoreći, neki objekat duhovnog poklonjenja. Pod opštim pojmom “svetinja” se podrazumeva sve čemu se u Pravoslavlju odaje dužno poštovanje: svete relikvije - čestica Gospodnjeg hitona, ili Životvornog Krsta; predmeti povezani sa poštovanjem Majke Božije; svete i čudotvorne ikone; mošti svetih ugodnika; mesta na kojima su živeli i podvizavali se sveti ljudi, njihove lične stvari; sveti izvori; manastiri; grobovi svetih ljudi koje Crkva poštuje ... Svi najrazličitiji predmeti, koji se odnose na svetinju i koji su osvećeni tom pripadnošću, posedujući blagodat, a koji se nalaze u mnogim mestima naše zemlje predstavljaju cilj za hodočasnika. Tako je čitava teritorija Rusije početkom XX veka bila ukrašena mrežom hodočasničkih maršruta. Verujući ljudi, bogomoljci išli su na duga stranstvovanja, prelazeći mnoge gubernije kako bi se poklonili straim i novim svetinjama; odlazili su u ove ili one poznate manastire; posećivali su Božije ljude, starce i podvižnike blagočestivosti ...

Vidovi hodočašća se mogu klasifikovati kao 1) jednodnevni; 2) bliži i 3) daleki [30].

Jednodnevno hodočašće može biti ka bilo kom objektu u blizini - obližnjem manastiru, Crkvi, svetom izvoru itd. S tim vidom hodočašća je povezana neprekinuta tradicija, koja postoji u datom mestu. Takvo hodočašće po pravilu ne traje više od jednog dana.

Obližnja hodočašća se mogu organizovati u okviru jedne ili nekoliko najbližih eparhija. “Ako se govori o manastirima kao cilju takvih hodočašća, onda treba primetiti da po pravilu u eparhijama postoje manastiri koji su više posećeni od strane hodočasnika, kao i oni manje posećeniji. Bogomoljce najčešće privlači prisutnost svetinje za koju se zna u toj eparhiji kao i van nje (ikona, mošti, sveti izvor itd.), kao i prisustvo nekog uvaženog čoveka u manastiru, koji vodi visoki duhovni život. Važan je takodje i pristupačan položaj manastira, kao i njegova proslavljenost koja je u vezi sa religiozno-istorijskom uspomenom kod stanovništva datog mesta. Takvo hodočašće može da traje dva i više dana, u zavisnosti od cilja, koje bogomoljac sebi postavi kao i od rastojanja” [31].

Daleki hodočasnički putevi se organizuju ka svetinjama ili podvižnicima, koji su poznati u celoj Rusiji i koji se nalaze van oblasti date eparhije. Upućujući se u najpoznatije manastire ili u inostranstvo, ruski hodočasnici su usput svraćali i u druge manastire, a ponekad su svesno birali ne i najbližu maršrutu. Danas, kao i pre mnogo vekova, daleka bogomoljačka putovanja se organizuju u Svetu Zemlju, na Svetu Goru, moštima Svetitelja Nikolaja Ugodnika u grad Bari, u Trojice-Sergejevu Lavru, manastire Kijevo-Pečerske Lavre, u Optina Pustinju, u Sarov i mnoga druga sveta mesta.

Hodočasničko putovanje se razlikuje ne samo po rastojanju, već i po uzroku ili cilju. Čovek koji je odlazio na put je bio pokrenut željom da razreši neko pitanje koje se tiče izbora daljeg života, da dobije pouku od nekog podvižnika, savet, urazumljenje, i ukrepljenje u veri. Na hodočašće je moglo da ga pokrene i od otpadništvo od Boga i Crkva nekoga od njegovih bližnjih i želja da njemu izmoli veru. Teški gresi i greške u mladosti su takodje bile uzrok hodočašća. Znamo za veliki broj primera kada je cilj hodočašća bila molitva za sosptveno zdravlje i isceljenje ili zdravlje i isceljenje svojih bližnjih. Bilo je i takozvanih zavetnih (po zavetu) hodočašća, kada je čovek u smrtnoj bolesti ili opasnosti, naprimer u ratu davao Gospodu obećanje u slučaju da mu je sudjeno da ostane živ da će otići na daleko hodočasničko stranstvovanje.

Obično su monasi bili ti koji su prvi preduzimali hodočašća u daleke zemlje i sveta mesta. U slučajevima, kada stari ruski podvižnik nije napuštao predele svoje zemlje, on bi se udaljavao na usamljeno mesto, “pustinju”, radi duhovnih podviga i “zamišljao bi sveti grad Jerusalim i Grob Gospodnji, i sva sveta mesta, i pustinje prepodobnih Otaca, gde su se podvizavali”, kako svedoči Žitije prep. Avramija Smolenskog [32]. Ali i za mirjane je hodočašće uvek predstavljalo mogućnost da se privremeno zaborave svakodnevne brige i da na neko vreme postanu slični monasima. Duhovno stranstvovanje je u svojoj osnovi podrazumevalo privremeno prisajedinjenje angelskom činu, prvo zbog odricanja od zemaljskih životnih dobara i uteha; a drugo, u duhovnoj borbi i savladavanju iskušenja koja su neizostvano pratila hodočasnika na njegovom putu. Ponekad stranstvenici i hodočasnici u Rusiji pre revolucije, krenuvši na hodočašće, nisu imali snage da se vrate na predjašnji način života. Neki su hodočašće zamenjivali zanatom, a zanat zaradom. Drugi su se uspinjali na duhovnu visinu i zadobijali svetost. Mnogi stranstvenici su postajali straci i rukovodioci, često pod vidom prostodušnosti i jurodstva.

“Rusija je zajedno sa hrišćanstvom primila i podvig hodočašća. Antonije Novgorodski je pričao o ruskom hodočasniku u pre-mongolskom periodu, koji je pogreben u Konstantinopolju, nekom Leontiju, koji je bio i u Jerusalimu. Prvi poznati ruski hodočasnik je bio prepodobni Antonije Pečerski” [33]. U Žitiju prep.Antonija se kaže da “mu je Gospod sugerisao da ode u Grčku i tamo primi postrig. Sveti Antonije je brzo krenuo na put (primetimo, da je to bilo još u XI veku - prim.prev.), dospevši u Konstantinopolja, a zatim i na Svetu Goru. Ovde je Antonije obišao svete manastire, u kojima je sreo mnogo monaha, koju su podražavali Angelima. Posle toga se kod svetog Antonija rasplamsala još veća ljubav prema Hristu i, želeći i sam da podražava životu svetih monaha, došao je u jedan od manastira i počeo da moli igumana da primi postrig. Iguman je prozrevši budući Antonijev sveti život i njegove vrline, prihvatio njegovu molbu i postrigao ga u monaha” [34]. “U Žitiju prepodobnog Teodosija se vidi pokušaj tog svetog da se pridruži hodočasnicima, koji su išli u Jerusalim, što ukazuje na postojanje ruskog hodočašća krajem XI veka. Zna se za dva pečerska podvižnika, koji su bili na Istoku. To je prepodobni Varlaam, koji se upokojio na putu iz Konstantinopolja u Jerusalim, i prepodobni Jefrem-evnuh, koji je više puta boravio u Konstantinopolju i preduzimao podvig stranstvovanja.

Početkom XII veka iguman Danilo, poznati hodočasnik, koji nam je ostavio opis svog putovanja, govori o mnogobrojnoj družini koja je bila s njim u Jerusalimu. 
...Hodočašće je uglavnom bilo usmereno ka Istoku, ka mestima koje je Gospod osvetio, kao i prema grčkim svetinjama, odakle je došlo Pravoslavlje. <...> Poznato nam je čak i za postojanje celog instituta u Staroj Rusiji, koji je imao svoja juridička prava, - hodočasnika-profesionalaca, koji su sav svoj život posvetili poklonjenju svetim mestima. Oni su na neki način bili posrednici izmedju Rusije i svetinja Istoka i Zapada, skupljajući svedočanstva o najnovijim čudima; oni su donosili mošti sa svetih mesta, čestice drveta Krsta Gospodnjeg, kamenje sa Gospodnjeg Groba. I zbog toga su za njih bile organizovane posebne svečanosti, i imali su počasna mesta na svadbama i pogrebima. Hodočašće se razvijalo u skladu sa povećanjem značaja religije u Rusiji. Nastupilo je vreme, kada su na Rusiju počeli da gledaju kao na svetu zemlju, kao na naslednicu Vizantije, i u Rusiju su počeli da dolaze hodočasnici iz drugih zemalja, što je ruske hodočasnike podsticalo na nove podvige i putovanja. Ali taj podvig je po meri napredovanja duhovnosti u Rusiji postao više unutrašnji. Rusi su počeli da posećuju svoje sopstvene svetinje, počeli su da odlaze u Kijev, u Moskvu, na Solovke, na mesta na kojima su se podvizavali ruski svetitelji i na kojima je posebno bila prisutna Božija blagodat. Skoro svi ruski svetitelji, od onih drevnih do podvižnika naših dana, su bili hodočasnici, skoro svi oni <...> su išli na poklonjenje svetim mestima, kako bi odatle zadobili snagu i svetost” [35].

1849 godine Rusija je osnovala u Jerusalimu Rusku duhovnu misiju s ciljem očuvanja pravoslavlja i pomoći ruskim hodočasnicima. 1871 godine misija je kupila jednu od svetinja Palestine - Mamvrijski hrast, koji je rastao prema hrastu, pod kojim je pravedni Avraam primao Svetu Trojicu u liku tri Angela. Drvo je bilo veoma lepo: njegovo stablo se delilo na tri dela i stajalo je nasred vinograda, pored izvora. Tako se kod pravoslavnih pojavilo sopstveno sveto mesto “mamvrijskog hrasta” [36].

1882 godine u Rusiji je osnovano Carsko pravoslavno palestinsko društvo radi podrške pravoslavlju i lakšeg putovanja pravoslavnih hodočasnika u Svetu Zemlju. Društvo je radi olakšanja hodočasničkih putovanja sklopilo saglasnost sa železnicom i brodarskim kompanijama, koje su znatno manje naplaćivale prolazak slabostojećim hodočasnicima.

U jednom od brojeva časopisa “Ruski hodočasnik” opisani su detalji iz tadašnjeg hodočasničkog života: Organizujući hodočasnička putovanja na tu svetu reku (Jordan. - Red.), pod zaštitom naoružanog konvoja, ruski konzulat zabranjuje, radi izbegavnja nesrećnih slučajeva, da se na Jordan ide peške, i u malim grupama; ova potpuno osnovana zabrana se ponekad narušava od strane bogomoljaca koji nemaju sredstava da podnesu rashode”. I ovde se govori o nekoj slepoj Agatji, koja je živela u skloništu Palestinskog društva, i koja je izgubila vid posle toga pošto je zaostavši za hodočasničkom grupom, bila unakažena od strane nomada-beduina” [37].

Ruska podvorja u Jerusalimu u XIX veku su služila kao sloništa za 2000 bogomoljaca [38]. Od 1911-1914 ih je bilo do 10000 godišnje, a 1914 - 10-12 hiljada. Prvi svetski rat i revolucija u Rusiji 1917 godine su za dugo prekinuli tako davno i čvrsto ukorenjenu narodnu tradiciju poklonjenja Grobu Gospodnjem i drugim palestinskim svetinjama [39]. Danas se ta tradicija aktivno obnavlja.

“Ruski čovek je radi duboke molitve tradicionalno odlazio u manastir, na bogomoljstvo. Tamo se u dubokom molitvenom miru, medju manastirskom bratijom, pored moštiju velikih ruskih svetitelja rasvetljavao pravi životni smisao pravoslavnog hrišćanina - “sticanje Duha Svetoga”, prema rečima prepodobnog Serafima Sarovskog. <...> Uobičajeno i veoma često posećeno bogomoljačko mesto (posebno za Moskovljane) bila je Trojice-Sergejeva Lavra. Hodočasnici su odlazili na poklonjenje moštima prepodobnog Sergeja, obavezno svraćajući u Hotkov manastir radi poklonjenja grobovima njegovih roditelja - shimnika Kirila i Marije. <...> Do Trojice-Sergejeve Lavre su dolazili ili kočijama ili peške što nije bilo retko. Na pešačka hodočašća ka moštima prepodobnog su išle i ruske carice - Ana Jovanovna, Jelisaveta Petrovna. <...> I drugi plemići-bogomoljci su na različite načine organizovali svoja hodočašća. Ako se putovanje organizovalo radi posebne molitve i ako je bilo praćeno pripremom, postom i željom za Pričešćem, onda su “trudbenici na Božijoj stazi” odlazili kod svog duhovnog oca u neki od manastira sa strogim tipikom, a ne na poklonjenje moštima. U tom slučaju su se trudili da im nikakvo svetsko šarenilo ne odvlači pažnju. Hodočasnici su se za putovanja po svetim mestima i ka svetim moštima Božijih Ugodnika ozbiljno spremali, ispovedali, pričešćivali. Tako se penzionisani general-major Sergej Ivanovič Mosolov u vreme teške bolesti, pripremajući se za smrt, ispovedao i na ispovesti dao zavet da će ukoliko ozdravi peške otići na poklonjenje moštima sv.Sergeja. Pošto se pričestio njegovo zdravstveno stanje je počelo da se popravlja, a on je posle ozdravljenja požurio da ispuni obećanje ... U Kijevo-Pečersku Lavru se dolazilo radi rešavanja najvažnijih duhovnih pitanja u životu. Ljudi su znali da u manastiru ima prozorljivih staraca i obraćali su se njima kako bi saznali Božiju volju u vezi njih samih, ili našli duhovnika, razjasnili kakav život da izaberu posle ostavke na poslu, kao i za druga važna pitanja.

U dokumentima ličnog karaktera se mogu sresti primeri zavetnih hodočašća u Kijev. ...Naprimer, bračni par Grjaznovi su neko vreme posle rodjenja njihove ćerke pošli na zavetno poklonjenje moštima u lavru u julu 1752 godine. Mesec i više dana je trebalo za slično hodočašće. ... Bogoljubivi vlastelin nije zadržavao zemljoradnika, koji je poželeo da se pokloni kijevo-pečerskim čudotvorcima i “poradi za Boga”. Kako u svojim zapisima prenosi D.N.Sverbjev, bogomoljac, koga je otpustio tverski vlastelin je bio glava imućne porodice (od 40 ljudi), stari zemljoradnik Arhip Jefimovič. On je gazdi sa hodočašća doneo “ikonicu, prosforu od mučenice Varvare”. Vlastelin je podrobno ispitao Božijeg trudbenika, koji je išao “u Hristovo Ime”, i detaljno zapisao njegovu priču” [40].

“Vjatski dopisnik Ethografskog biroa piše krajem XIX veka, da “siromašni hodočasnici predstavljaju poseban, najuvaženiji sloj siromaha medju zemljoradnicima”, - i navodi karakterističan dijalog: “Podajte Hrista radi strancu”, - kaže takav siromah; a domaćica pita: “A gde te Bog vodi?” - “U Kijev mati već treći put”. I tad već nastupaju pitanja, mole stranca da im priča o svetim mestima, gosteći ga. Prateći ga, daju mu “grivenik (10 kopejki - prim.prev.) ili petak (pet kopejki - prim.prev.) s naredbom: “Upali sveću za mene grešnu” ili “daj prosforu za pokojnog Alekseja” itd. ...Kao dodatak uobičajenoj milostinji siromahu se daje i prilog za sveta mesta (sveća, prilog za pokoj duše i sl.). Ljudi vole da takav stranac prenoći kod njih, kako bi ga ispitali “šta su dobro videli u Rasju, kod kojih ugodnika su bili i koja poznata mesta su videli”. Pitaju i za put ka svetim mestima, u slučaju da se i sami upute na hodočašće: “A za koliko se odatle otprilike može stići u Kijev?” Zemljoradnici smatraju ove i slične razgovore dušespasonosnim (posebno žene), istovremeno pobudjujući zajednička interesovanja. ...Hodočasnici kao potrvdu svojih reči pokazuju (a ponekad i prodaju) lokalnom stanovništvu stvari koje su doneli sa svetih mesta - svetinje, medju kojima su: ikonice, slike sa crkvenim sadržajem, krstići, prosforice, kamičci doneseni sa svetih mesta, bočice sa svetom vodicom ili uljem, iverke “sa Groba Gospodnjeg” ili čestice “od svetih moštiju” [41]. Za ljude čiji život se sastoji u hodočašću od manastira do manastira, od svetinje do svetinje, veoma često, kao ranije, tako i danas, je karakteristično širenje svemogućih glasina i govorkanja, od koji su naprisutnija proročanstva, potkrepljena raznim vrstama predznaka, tumačenjima snova i značajnim dogadjajima [42]...

A.I. Kuprin u jednom od svojih eseja sa ironijom opisuje vrstu “profesionalne hodočasnice” koja se mogla videti u Kijevu u vreme pre revolucije, preciznije nazvana - “licemerka”. “Te osobe predstavljaju posrednike izmedju najpopularnijih očeva i shimnika, s jedne strane, i publike koja želi blagodat, s druge strane. Oni zamenjuju prave putne vodiče za kupce-bogomoljce koji su došli negde iz Perme ili Arhangelska, neumorni su i brbljivi i svuda imaju neko poznanstvo ili otvorena vratašca. U manastirima ih trpe delimično kao nužno zlo, a delimično kao hodajuću reklamu ... Oni, naravno, besprekorno znaju sve praznike i dane posebno svečanih službi. Poznati su im i dani i sati prijema kod svetih otaca, koji se odlikuju ili strogim životom, ili veštinom da “skroz” vide čoveka ... Njihovi sramni poslovi uključuju i niz sitnica. Oni tumače snove, leče od uroka, mažu dobrotvorima bolna mesta osvećenim uljem sa Svete Gore” [43]...

Za siromašnog bogomoljca(hodočasnika)-zemljoradnika je jedini način preživljavanja na putovanju bio da prosi milostinju, ili prilog “Hrista radi”, kao što su to radili i profesionalni prosjaci, pogorelci i slični ljudi koji nisu imali nikakva sredstva za život. Siromašni putnici su išli u manastirskoj odeždi (u zapisima iz XIX veka se stalno pominju skufejke, podrjasnici kod žena i muškaraca), koji su često dobijeni za vreme boravka u manastirima. Prilazeći nekoj kući, oni bi započinjali molitvu, a stranci-slepi su bili poznati po recitovanju duhovnih stihova, koje bi izgovarali već na prilazu selu. “Pobožni” siromašni zemljoradnici su se jasno odvajali od običnih lutalica. Uobičajen način prošenja milostinje je bio: “Podajte milostinjicu Hrista radi spominjući vaše roditelje u Carstvu Nebeskom”. Profesionalni prosjaci - slepi i bogalji - su pritom pevali specijalan stih: “Pomeni ih Gospode u Carstvu Nebeskom, upiši ih Gospode u svetle kanone, u crkvene zapise, otvori im Gospode rajska vrata, podaj im Gospode presvetli raj”.

Oteti groš od siromaha nije bilo samo nasilje, već greh, za koji bi, po narodnom verovanju, usledila strašna kazna. Poznate su mnoge legende o tome, kako se kradljivcu koji je oteo komadić hleba siromahu sušila ruka, ili bi ga postigla iznenadna smrt itd. Ranije, a delimično i danas su u narodu bile raširene priče o svetim ugodnicima i Samom Isusu Hristu, koji su stranstvovali kao prosjaci. Jedna priča, koju je zapisao jedan očevidac, govori o tome kako je jedan imučan zemljoradnik u njegovom selu “dao strancu još dobre čizme. Stranac je prodao te čizme u tom istom selu a novac koji je za njih dobio, propio”. - “Sagrešio sam tada ja, grešni, - pričao je posle zemljoradnik. - Pomislio sam: ne treba davati takvim skitnicama. A onda sam usnuo san: u snu mi se javio sveti Nikolaj Čudotvorac i to u tim čizmama, koje sam dao tom strancu” [44].

Stranstvovanje u Rusiji je često bilo povezano sa podvigom jurodstva. Jurodstvovala je i blažena stranstvenica Ksenija Peterburška. Stranstvovala je jurodstvujući i blažena Pelagija Ivanovna, kao i blažena stranstvenica Darjuška [45], i kijevski jurodivi stranac Ivan Grigorijevič Bosij. Jednom je jedan monah u prisustvu Ivana Grigorijeviča rekao: “teško je čoveku potucati se u nuždi, i podnositi tugu i nesreću”. A Ivan Bosij je iskočio pravo pred njega. -Loš, nemoralan, i nesrdačan čovek nikada ne može da oseti istinsku sreću. Dok razuman, dobar čovek krepkog srca ne može da bude savladan lišavanjem i nuždom. On im direktno gleda u oči, i krepeći svoje srce i ne ropćući, stupa u borbu sa nevoljama ...

- Da, ali, - kaže taj monah, - a gde se može zadobiti to ukrepljenje srca?
A Ivan Grigorijevič mu je prineo otvoreno Jevandjelje i pokazao mu stih: “Žedan neka dodje k Meni da pije” [46].

Evo pred nama je portret jednog od blaženih stranaca iz sredine XX veka - Andrjuše: “Nevelikog rasta, sa rancem na ramenima i metalnim štapom, on je išao bez dokumenata, bez sredstava za život, nemajući često ni krova, ni korice hleba. To, što su mu davali dobri ljudi, Andrjuša je delio onima kojima je to bilo potrebno, krijući se pritom jurodstvom. ...Imajući neobičnu krotost i ljubav prema bližnjima, Andrjuša je sve oko sebe podsticao na uzajamnu ljubav, radost i umiljenje. ...Dešavalo se da ukoliko je želeo da nekoga sprijatelji sa nekim, zamolio bi onda od jednog košulju ili pantalone i dao drugome, i obratno. Voleo je da poklanja dzačiće, koje je sam šio ... Andrjuša je na okolinu ostavljao utisak odraslog deteta. Ali iza toga se nije krila dečija mudrost, već ogromno životno iskustvo i blagodatni Božiji darovi. On je bio prozorljiv, mnogo toga je predskazivao, ponekad bi svojim molitvama isceljivao ljude od bolesti. Ponekad je, posetivši blagočestivu porodicu njemu bliskih ljudi, na čudesan način isceljivao njihovo rahitično dete. To čudo se desilo naočigled svih prisutnih. Andrjuša je jako udario dečaka svojim gvozdenim štapom, posle čega je detetovo stanje počelo da se poboljšava, dobilo je snagu i odraslo potpuno zdravo” [47].

Hodočasničke svetinje, koje su hodočasnici donosili iz mesta svojih stranstvovanja, su poznate još iz najranijih hrišćanskih vremena. U XIX veku je industrija duhovnih suvenira, predmeta za uspomenu na posetu svetom mestu brojala desetine naziva. U naše vreme je u mnogim manastirima, pored poštovanih svetinja, u centrima narodnog hodočašća ponovo razvijena proizvodnja najrazličitijih suvenira duhovnog sadržaja. Krstići, ikonice, molitve, tamjan, predmeti od keramike koji predstavljaju sveta mesta, bočice sa uljem i vodom sa izvora - predstavljaju domaće relikvije mnogih savremenih stanova. Verujući se sa posebnim strahopoštovanjem odnose prema predmetima iz Svete Zemlje - vodi iz Jordana, česticama hrasta iz Mamvrijskog gaja itd.

U žitiju starca-mirjanina Teodora Stepanoviča Sokolova se navodi čudo u vezi sa jednom od tih svetinja sa hodočašća - krstom iz Jerusalima koji je na zadivljujući način procvetao. Starac je imao krstić, koji mu je poklonio jedan hodočasnik koji je peške išao u Jerusalim. Očevidac to ovako opisuje: “Taj krstić nije bio oštećen; na njemu su izrasli mali cvetovi i bio je sav u cveću. A zatim je on počeo nepažljivo da se odnosi prema njemu, jedan deo krstića se odlomio, na donjem delu se oštetio liskun, i svi cvetovi su nestali. On je pre mnogo godina postao svestan toga greha, i počeo je da moli oproštaj od Gospoda, kako bi Gospod ponovo povratio cvetove. Ja sam kod njega odlazio jednom godišnje u periodu od 1961 do 1963 godine, svaki put otprilike kroz tri meseca - došao sam kod njega u novembru, i on mi je pokazao taj krstić veoma zadovoljan i srećan zbog toga što ga je Gospod uslišio: na poprečnom delu krstića je izrasla travka poput (osočinke). Kada sam opet došao kod njega posle tri meseca, izrasla je ista takva travka i na pločici s natpisom. Kada sam sledeći put došao na poprečnom delu krstića je izrasla druga travka nešto manja od prve. A kada sam ponovo došao posle tri meseca izrasla je druga travka na pločici sa natpisom. Cvetići su bili identični. Starac mi je rekao: “Ja sam veoma srećan što me je Gospod uslišio”. I ja ga posle više nisam ništa pitao o tome, a pošto je prošlo mnogo godina i starca već umro, desilo se da sam ponovo video taj krstić: on je pustio mnogo grančica, koje su na oba mesta postale veće” [48].

Duhovno stranstvovanje

(Prema materijalima rada sveštenika Sergeja Sidorova “O strancima ruske zemlje”[49] i članku arhimandrita Kiprijana (Kerna)

U Rusiji se od XVIII veka pojavio poseban podvig - podvig stranstvovanja. U odredjenom trenutku Ruska Crkva započinje novi podvig - napuštanje ovoga sveta i stranstvovanje. Glavna karakteristika podviga stranstvovanja je napuštanje odredjenog mesta i odricanje od udobnosti do kraja života. Imajući korene u podvigu hodočašća na sveta mesta, podvog stranstvovanja je ceo svet proglasio svetim. Stranci ne znaju cilj svog stranstvovanja. Tako, ako hodočasnici u podvigu drevnog Izrailjskog naroda teže ka obećanoj zemlji, onda stranci znaju puteve učenika Gospodnjih, koji idu za Njim po putevima Galileje.

Podvig stranstvovanja predstavlja jedan od prvih crkvenih podviga. Stranci prvih vekova hrišćanstva su imali odredjene zadatke u crkvenim zajednicama. Njihova obaveza je bila obavećtavanje različitih crkvenih zajednica o novim rasporedima u Crkvi, o saborima. Oni su raznosili poslanice apostola i muževa apostolskih, pomagali su deportovanim ljudima i zatvorenicima u zatvorima. Njihov podvig je bio povezan sa zavetom. Niz dela stare hrišćanske literature su sačuvali te zavete. U njima se govori o tome, kakav treba da bude istinski stranac i ukazuje se na predostrožnosti od lažnih stranaca. O strancima prvih vekova se posebno mnogo govori u apostolskim Poslanicama. Tako je apostol Pavle u svojim poslanicama opisao načine stranstvovanja, a o njima govore i veliki broj Otaca Crkve. Podvizi stranstvovanja se svode na neprekidno hodanje, na povinovanje svom duhovniku, i nesticanje materijalnih dobara. Stranci znaju samo za štap, vreću, ponekad Jevandjelje ili Bibliju, i ne poseduju ništa više od toga. “Čuvaj se stranče suvišne kopejke! Ona će ti zasmetati na dan Suda”, - govorila je jedna stranstvenica.

Podvig stranstvovanja, koji je nastao u prvom veku i osvećen muževima Tivaide, pojavio se i u Rusiji i zadobio i neke sopstvene forme, unevši svoja dostignuća u crkvenu riznicu. Istorija Ruske Crkve se u jednom odredjenom momentu okreće ka stranstvovanju. Čini mi se da je taj trenutak nastupio početkom XVIII veka, to jest tada kada je racionalistička kultura prvi put počela da potiskuje najvažnije spoljašnje i unutrašnje pravoslavne svetinje. Tada je počelo da se govori o beskorisnosti postojanja manastira, pojavili su se ukazi Petra I o pretvaranju manastira u domove staraca za vojnike bogalje. Tada su počela surova ispitivanja podvižnika koji su se krili po šumama i pećinama.

Cela crkvena istorija XVIII i XIX veka i skoro sva žitija podvižnika toga vremena sadrže redove o straćnim gonjenjima. Poznati stranac Damijan je završio svoj život na robiji, poliven hladnom vodom na mrazu zbog toga što je odbio da da podatke o mestu svog stalnog boravka, koga kao stranac nije imao. Sarovski Prvonačelnik Jovan umire u zatvoru u Peterburgu zbog toga što je bez dozvole vlasti počeo da gradi sebi kolibu u šumi.

Čitav niz stranaca koji nisu imali odredjene ciljeve, već su išli s puta na put, prolazili su Rusijom tokom poslednjih dve stotine godina. Evo ovo je starac Fjodor Kuzmič proveo ceo svoj život po sibirskim tajgama. A ovo je stranac Danilo, visok, stasit starac u platnenoj košulji sa tužno-strogim pogledom tamnih očiju, kako ga je naslikao Kiprenski. A ovde je poznati Filipuška koji je spojio dva podviga - jurodstvo i stranstvovanje, inače jedan od stranaca Zosimove pustinje. Ovo je smireni starac sa kraja XVIII veka, Nikolaj Matvejevič Rimin, koji je dobrovoljno podelio svoje imanje siromasima, zbog čega je dospeo u dom za umobolne. Na njegovom licu se vide očuvane crte dobrodušnosti i veselosti. On je prikazan kao veseo, skoro ćelav, sa dugim štapom, sa krstom, odeven u iscepan gunj i stari žaket. Prolazila je Rusijom i Ksenija, stara stranstvenica, stara sto tri godine, čijim je staranjem podignuto nekoliko stotina Crkava. I vesela Daša-stranstvenica, i surovi stranac Toma. Svi oni kao da čuvaju pešine i neprolazne šume, i svi oni govore o tome, da nestaje pustinje iz naše zemlje i da su samo još putevi ostali netaknuti sujetom ovoga sveta.

Osamdesetih godina XIX veka je u Kazani izdata knjiga “Iskrene priče jednog stranca svome duhovnom ocu”. To je jedinstvena knjiga, u kojoj su otkriveni principi podviga stranstvovanja, i gde je detaljno otkriveno napredovanje u Isusovoj molitvi i ukazano na njenu vezu sa stranstvovanjem. Ovde je opisano kako je jedan čovek, potresen različitim porodičnim problemima, odlučio da stupi na stazu stranstvovanja. Do ruku mu je došlo “Dobrotoljublje” i on se tražeći objašnjenje Isusove molitve obraćao raznim osobama sa molbom da mu razjasne njeno značenje.

Medjutim, od te spoljašnje strane je mnogo važniji sam unutrašnji sadržaj knjige. To je put stranca po beskrajnim glavnim i seoskim putevima svete Rusije; jednog od predstavnika te “u Hristu lutajuće” Rusije, koju smo tada tako dobro znali davno, davno ... -Rusija, koje danas nema i koje nikada više verovatno i neće ni biti. To su ti ljudi koji su od prep.Sergeja odlazili u Sarov i na Valaam, u Optinu i kijevskim ugodnicima; Tihonu i Mitrofanu, koji su boravili u Irkutsku kod svetog Inokentija, dospevali i do Svete Gore, i do Svete Zemlje. Oni su “nemajući boravišni grad, tražili onaj koji nastupa”. To su ti ljudi koje je privlačila daljina i bezbrižna lakoća bezdomnog života. Napustivši svoj dom oni bi ga nalazili u monaškim obiteljima. Oni su zadovoljstvima porodičnih udobnosti pretpostavljali poučnu besedu staraca i shimnika. Utvrdjenom nivou vekovnog načina života oni su pretpostavljali ritam manastirske godine sa njenim praznicima i crkvenim obeležjima ...

I eto to je “po milosti Božijoj čovek-hrišćanin, po delima veliki grešnik, a po zvanju bezdomni stranac”, koji je noćevao kod seljaka-šumara, ili kod trgovca ili u zabačenom sibirskom manastiru, kod blagočestivog vlastelina ili sveštenika, pričajući svoju neiskusnu priču o svom stranstvovanju. Ritam njegovog napeva lako privlači čitaoca, potčinjava ga i primorava da ga sluša i da uči i da se obogaćuje tom bescenom riznicom koju poseduje taj siromah, koji nema ništa kod sebe sem torbe sa suvarcima, Biblije pod pazuhom i Dobrotoljublja u torbi. Njegova riznica je molitva. To je dar i stihija kojim su bezmerno bogati oni koji ga traže. To je duhovno bogatstvo koje su oci-asketi nazivali “umnim delanjem”, ili “duhovnom trezvenošću”, koje je nasledjeno od podvižnika Egipta, Sinaja i Svete Gore i čiji koreni dopiru i do veoma drevnog hrišćanstva.

Jevandjelje unosi u podvig stranstvovanja i crte smirenja. Slično Hristu radi jurodivim, stranci ne samo da smireno podnose nevolje i uvrede, već ih čak i traže smatrajući se najlošijim na svetu. Stranac, koji se podvizava u naše dane, voli da kaže: “Ako me ne ukoriš - demoni će se radovati, a ako me izgrdiš - Angeli će se radovati”. Nikolaj Matvejevič Rimin, stranac koji se podvizavao krajem XVIII veka, je još jasnije učio smirenju svojim životom. On nikada nije noćevao u kući, gde su ga toplo primali, već je uvek odlazio kod ljudi koji su ga surovo primali. Jednom su ga upitali zbog čega to radi, a on je odgovorio: “Ja izgovaram Isusovu molitvu a prema njoj ja sam grešnik. Kada me ljudi vole i brinu o meni, onda zaboravim da uzviknem: pomiluj me grešnog”.

Kraj