HRIŠĆANI PLAČU S NADOM
Nažalost, još uvek ima ljudi koji se Boga sete samo o velikim praznicima: dođu u crkvu tri-četiri puta godišnje - na Veliki petak, za Vaskrs, za Božić, i misle to je dovoljno. To osećanje, međutim, ne treba da se artikuliše u vidu nekog magičnog obreda: idemo u crkvu, upalimo sveću, nešto se umusimo i to je to. Praznici su povod da čovek sretne i upozna Boga u svom životu.
A Bog nije pojam, ideja, stav ili mišljenje, Bog je živ kao svako drugo biće. Teolog mr Vladimir Vukašinović s Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, duhovnik crkve Ružice i kapele Svete Petke, kaže da Bog svakog dana i trenutka opšti, javlja se, zove ljude sebi. I ako neko na današnji dan ne oseća njegovo prisustvo, ne oseća tu radosnu tugu na Veliki petak pred vaskrsenje, taj ima problem sa samim sobom. Bog se svakom raduje
- Ako danas poželite da vam život bude drugačiji, da u njemu bude prisutan Bog i vi u božijem životu, potražite ga. Idite k njemu, čeka vas raširenih ruku - kaže Vukašinović. - Ima u Svetom pismu priča o bludnom sinu koji je želeo da uzme život u svoje ruke, ali je sve rasturio i raskućio. I onda je došao k sebi i hoće da se vrati ocu, očekuje samo da ga primi. A otac, videvši ga kako dolazi iz daljine, ne likuje, ide mu u susret i kaže - dajte mu odeću, dajte mu prsten na ruku, hranite ga, pojte ga, jer ovaj moj sin bio je izgubljen i nađen je. Tako se i Bog raduje svakom vraćenom čoveku.
Da li je svaki čovek prijemčiv za Boga?
- Svaki je prijemčiv, samo su nekima bogopoznajna čula manje ili više zatamnjena. Onaj kome su naočari čiste dobro vidi, ali nekima su oči prljave grehom, lošom navikom, zlom. Mora čovek da sarađuje s Bogom. Bog nije nasilan, i ne kaže promeniću ti život ako ti to ne želiš. Moramo sami da krenemo da se otvaramo. Oni koji ne vide jasno, imaju šansu da već danas, na Veliki petak, odu na dva velika bogosluženja - jedno je večernje, kad se unosi plaštanica, a drugo je tzv. sahrana Hristova ili Velika subota. Danas je dan kada svaki hrišćanin mora da nađe svoje mesto u crkvi. A ne da se pitamo sutra zašto je moje dete postalo narkoman ili zašto moje dete nema smisao života. Ja takve pitam - a kakve si mu ti kotve životne dao? Život je kao more, a dete je mala lađa koja ne može sama s talasima. Moraš da mu pokažeš gde su zalivi i zatoni i gde može da se veže kad naiđe oluja. Ako nema gde, biće oduvano. Upravo je crkva mesto da dete nađe sebe u svetinji, da se nađe sačuvano, blagosloveno, osvećeno.
Nemojte čekati da napuni 23, pa da dođete i kažete - šta ćemo?A ono puno očajanja, besmisla, agresije, nema put u životu. Onda je kasno. Šta mladog čoveka odvlači od crkve? Ko snosi odgovornost što nije više okrenut njoj?
- Pored brige za našu omladinu, imamo danas i jednu dozu radosti, nekog pozitivnog zadovoljstva što su nam crkve pune mladih. S obzirom na to da znamo, međutim, koliko mladih ljudi u vreme bogosluženja spava, to nije dovoljno. NJih crkva ne zove zato što je željna neke pozitivne statistike, nego zato što je majka koja se stara i brine. Danas već imamo drugu ateizovanu generaciju roditelja, koji sami nisu uspeli da nađu duhovni i verski smisao, pa im i deca lutaju. A šta treba da bi zavoleli crkvu? Treba da svi mi koji pripadamo crkvi, sveštenici i vernici zajedno, budemo takvi ljudi koji će postupcima, onim šta isijavamo iz sebe privlačiti ljude. Naš patrijarh neumorno ponavlja reči : “Tako da se svetli svetlost tvoja pred ljudima, da vide dobra dela tvoja i proslave Oca našeg na nebesima”. Mladi ljudi imaju savršena čula da prepoznaju istinu od laži, i zato ćete teško mladog čoveka prevariti.
UMIREMO PRIVREMENO
Dajemo li kao vernici više akcenat spoljnom, običajnom, nego unutrašnjem, duhovnom doživljaju praznika?
- Svaka crkvena proslava uključuje uslovno rečeno i unutrašnje i spoljašne sadržaje, i pogrešno bi bilo da proslavljanje svedemo samo na jedno . Sad tamo neki “prosvećeni” vernici kažu - to spolja je nevažno, bitno je samo ono što unutra doživimo. Nije tako. Na Božić crkva slavi Boga koji je ušao u ljudsko telo, u ljudsku istoriju, tu smo jednom za svagda shvatili da ne postoji smisao bez forme i forma bez smisla. Oni su nerazorivo i večno jedinstvo. Tako i za Uskrs. Vidimo sve ono što spada u neku uslovno rečeno spoljnu stranu - rano ustajanje, farbana jaja, svečani stolnjak, ali istovremeno čujemo i unutrašnji smisao, to je molitva u hramu. Ono što je u kući, i ono što je u crkvi treba jednom za svagda da spojimo. Za Vaksrs slavimo ustajanje mrtvoga Hrista i njegovo oživljavanje iz groba, ali Hristos nije više pojedinac. Kako kaže sv. Kirilo Aleksandrijski, Hristos je ponovo prisutan u prazniku Duhova, kao kolektivno zajedničko telo Crkve. Dakle mi koji smo članovi članovi Crkve,tela Hristovog koje je umrlo i vaskrslo, i kad umiremo, samo privremeno umiremo . Svi ljudi koji su postojali su umrli, nekima su se tela raspala, nekima nisu. Sveti Vasilije Ostroški, car Lazar, Petar Koriški, sveta Petka i mnogi drugi svetitelji imaju tela koja nisu. Zašto? Bog je učinio da pokaže da i time pokaže da materija i telo nisu osuđeni na propast, da će telo jednog dana da ustane, da vaskrsne, da se ponovo sazda. Mošti su spomenici tog očekivanog budućeg događaja. I to što nam umre baba, deda, otac, majka,muž, mi sami, nije kraj. Onaj ko kaže - mi smo hrišćani, mi ne treba da plačemo, taj nema pojma. Kako ne treba da plačemo! Sveti Sava je plakao za svojim ocem, i Hristos je plakao za Lazarom. Ali mi ne plačemo kao oni koji nemaju nade. Što kaže naša molitva, jedno je kad neko plače beznadno, smatrajući da je ovaj koji je umro nestao u ništavilu, smrti, tami koja je sve razorila i više ga nema - to je plač očajnika, a drugo kad se plače s nadom. Čovek nije stvoren da bi umro, smrt je, iako mogućnost ljudske prirode, neprirodna čoveku. Jasno je da to rastajanje boli, peče, zbunjuje, plaši.
Ali taj plač nije neprirodan, i to što je Hristos zaplakao za Lazarom pokazuje da je to sastavni deo ljudske prirode. Ima i dublja istina od ljudskoga plača za mrtvima, to je ljudska pesma Bogu koji je sam ustao iz mrtvih obećavši da će podizati ostale. Kakva su iskustva Vas kao duhovnika sa ljudima koje pogodi smrt najbližih?
- Kod nas u crkvu Svete Petke dolazi dosta ljudi, neki dolaze potreseni smrtima svojih bližnjih, koji su, kako mi to kažemo, umrli po redu, ali su neki potreseni i smrtima bez reda, znači smrću dece, mlaćih rođaka i ukućana. Neki su užasnuti, slomljeni, rastureni i ne veruju više ni u šta. LJuti su na Boga, optužuju nas kao neke prevarante. Gotovo dođu da se svađaju za ono što se desilo.A ima i onih koji se ponašaju drukčije: i njih je bol obhrvao, ali znaju, osećaju da smrću nije prestala komunikacija, da to nije prestanak postojanja. Imamo slučaj roditelja čija su deca rođena bolesna. Mi ih krštavamo u bolnici ili ih ovde učimo da ih krste sami, jer čovek može i sam da krsti nekoga u slučaju neke nužde. Nose taj bol, plaču, ali kroz taj plač se oseća neka dublja uteha: osetili su u svom verskom iskustvu da to nije poslednja reč, shvataju da dete živi na jedan drugi način, imaju nadu da će ga ponovo sresti, kao što i hoće. Jer neće da vaskrsne beba od dva dana, nego ljudsko biće. Što kaže jedno crkveno učenje, vaskrsnućemo u godinama Hristovog vaskrsenja, u nekoj ljudskoj zrelosti, punoletstvu i to je uteha vere. Vernik je rukama dotakao to iskustvo, tu izvesnost, ono je postalo deo njega. Kaže Hristos apostolu Petru - hajde malo na dubinu. To hajde malo dublje u jezero u ovom slučaju znači -produbi svoje versko iskustvo, doživi ga iznutra.