Evropa treba da bude hrišćanska ...

19 novembra je u svečanoj sali Samarske Duhovne seminarije održan susret učenika i predvača seminarije sa Episkopom Bečkim i Austrijskim Ilarionom (Alfejevim), privremenim rukovodiocem Budampeštanke i Austijske eparhije, Predstavnikom Ruske Pravoslavne Crkve pri evropskim medjunarodnim organizacijama u Brislu. Visoki gost je došao u Samaru na poziv Arhiepiskopa Samarskog i Sizranskog Sergeja, koji je rukovodio susretom samarske Pravoslavne javnosti sa Vladikom Ilarionom.

Episkop Ilarion je pročitao predavanje o religioznom životu na Zapadu, i odgovarao na pitaja učenika i predavača. Problemi medjusobnih odnosa različitih religija i konfesija nisu bili glavna tema njegovog nastupa, kako se to moglo očekivati od Episkopa, koji rukovodi eparhijom koja je daleko od Rusije. Uglavnom se govorilo o suprotnosti religioznog i sekularnog (svetskog, liberalnog) pogleda na svet, jer taj konflikt po svom dramatizmu danas ne zaostaje, a može biti čak i prevazilazi suprotnosti izmedju različitih religija i konfesija. Potom je Vladika Ilarion posetio Samarski univerzitet komunikacija, pri kojem već nekoliko godina postoji katedra za teologiju i studenti imaju mogućnost da se mole u univerzitetskom hramu posvećenoj ikoni Majke Božije “Utoli moju tugu”. Rukovodilac katedre za teologiju, protojerej Dimitrije Leskin je upoznao Episkopa Ilariona sa predavačima sa katedre, a potom je gost posetio hram pri naučnoj ustanovi. Posle toga je Vladika Ilarion odgovarao na pitanja novinara. Susretu je prisustvovao urednik Pravoslavnih novina “Blagovest”, Anton Žogoljev, koji je postavio nekoliko pitanja Episkopu Ilarionu, a takodje je zapisao i njegove odgovore na pitanja drugih novinara. Na osnovu tih zapisa, kao i pročitanog predavanja, skrećemo čitaocima pažnju na izlaganje stavova Episkopa Ilariona.

- Danas se u Evropi neprekidno smanjuje posećenost Hrišćanskih crkava, - kaže Episkop Ilarion. – Većina konfesija u Evropi danas prolazi kroz “krizu priziva”. U praksi to znači da u duhovnim seminarijama, koje su predvidjene za obučavanje nekoliko stotina studenata uči svega deset-petanest ljudi, a mnoge seminarije su potpuno zatvorene. Manastiri, u kojima je početkom i sredinom prošlog veka bilo stotine monaha, sada imaju samo neznatan broj. Naprimer, jedan manastir u Belgiji ima više od sto monaških kelija, ali danas je u njemu samo osam monaha, medju kojima nema ni jednoga Belgijanca. U njemu su uglavnom Hrvati, Poljaci i Latinoamerikanci. Na progresivnom Zapadu se prema religiji odnose kao prema …hobiju. Neko igra šah, neko se kliza, a neko posećuje katoličku crkvu. Sve to za njih je na jednom nivou pojedinačnih interesa odredjenih ljudi. Ali čim pokušate da se u svom javnom ponašanju rukovodite religioznim zapovestima, to se smatra kao narušavanje pravila ponašanja. To se posebno odnosi na političare, javne radnike, učitelje, profesore … U nizu zemalja su na snazi zabrane na to da sveštenici koji predaju u svetskim naučnim ustanovama dolaze na posao u odeći duhovnog lica. U suštini, obnavlja se sovjetska ateistička praksa! A kada je za Evropsku komisiju odredjen sadašnji ministar kulture Italije Butiljone, koji je praktikujući katolik, onda je nastao skandal. Butiljone je vodio razgovore zajedno sa drugim kandidatima za članove Evropske komisije. Pitali su ga za njegov odnos prema takozvanim jednopolnim brakovima, i on je rekao da kao verujući Hrišćanin smatra tu vezu grehovnom, ali da će se kao političar rukovoditi onim normama, koje postoje u Evropskoj Uniji. Ali čak i jedno spominjanje toga da je on verujući katolik, je bilo dovoljno da njegova kandidatura bude odbijena. Ubedjenja takve vrste se u Evropi moraju čuvati za sebe …

Na Zapadu postoji predubedjenje, da su razne religije medjusobno obavezno u neprijateljskim odnosima. I treba svaku od religija što je moguće više oslabiti, tada i nerpijateljstvo izmedju njih neće biti tako izraženo. A u stvari iskustvo Rusije govori upravo suprotno. Mi smo još u Carsko vreme imali jedinstveno iskustvo mirnog postojanja naroda, koji ispovedaju različite religije. Hrišćani mogu mirno da žive sa muslimanima, a muslimani sa – Hrišćanima. Izazov za sve religije predstavlja ne samo napad na njihov unutrašnji život, već i na njihovo pravo za propovedanje sopstvenih moralnih ideala, i to ne samo u crkvi, već i van njenih zidina … Hristos je sazdao Crkvu kao misionarsku zajednicu, i misionarski priziv je uvek prisutan u Crkvi. Ali ako se u prvim vekovima Hrišćanstvo širilo uprkos otvorenom gonjenju od strane pagana, onda se i danas širi bez obzira na tajno gonjenje od strane sekularnog sveta.

Hrišćani prihvataju smrt kao prelazak u novi, bolji život. Verujući čovek se sprema za smrt i ne boji je se. Savremeno sekularno čovečanstvo prećutkuje smrt na sve moguće načine. O njoj se po mogućnosti trude da ne misle i da ne govore. Upokojenog čoveka odstranjuju iz sećanja živih što je moguće brže. Danas se starim (i to ne samo njima!) ljudima na Zapadu predlaže tako strašna “medicinska usluga” kao što je bezbolna smrt. To lepo nazivaju,naprimer, “dostojanstvena smrt”. U mnogim evropskim zemljama postoje društva, koja propovedaju tu “uslugu”, na njihovim sajtovima se objavljuje spisak smrtnih “lekarskih” sredstava, kako bi ljudi mogli da uzmu neophodnu dozu. A to je u suštini ozakonjeno samoubistvo. Eutanazija se još nedavno na Zapadu smatrala prestupom. To je bilo povezano sa tim, što se eutanazija praktikovala u Hitlerovskoj Nemačkoj. Tamo su ljude, “malovredne” sa tačke gledišta fašističkog režima, prosto umrtvljavali. To istorijsko sećanje je dugo zadržavalo svet od legalizacije ubistva. Ali ono je posle dve-tri posleratne generacije oslabilo, i evropske zemlje jedna za drugom legalizuju eutanaziju. Ovde opasnost nije samo u tome, što će teško bolesni ljudi biti veštački umrtvljeni, već će samobicama biti ukazana “medicinska pomoć” u ovom strašnom grehu. U vezi sa starenjem evropskih naroda, eutanazija može da se pokaže masovno potrebna s ciljem izbavljenja od ljudi starijih pokoljenja. Ako u zemlji postoji normalan natalitet, onda balans izmedju starih ljudi i omladine nije nikada takav, da čini ekonomski teškim život omladine. Ali danas je u Evropi sve manje omladine i zbog toga su pronadjena različita sredstva za produženje ljudskog života. Uskoro će nastati situacija da će starih ljudi biti više nego mladih, i to će postati ozbiljno ekonomsko opterećenje za omladinu. I tada će društvu predložiti jednostavan izlaz – “dostojanstvenu smrt” …

- Da li se posle izbora novog Rimskog pape danas u Evropi menja odnos katolika prema Pravoslavnim?

- Novi Rimski papa Benedikt XVI daje dobre izjave, svedočeći o tome da je zainteresovan za razvoj dijaloga sa Pravoslavnom Crkvom. Ali zar i prethodni pada nije davao takve izjave? Problem nije u papinoj ličnosti (Pokojnog Arhiepiskopa Vasilija (Krivošejeva) su u trenutku izbora pape Jovana Pavla I, katolici upitali šta on misli o tome, i on je bez ironije odgovorio: a kakva je razlika koga ćete izabrati, jer će on svakako biti “nepogrešiv” …). Problem je u tome što zvanična pozicija Vatikana ne deluje uvek tamo gde treba. U zapadnoj Ukrajini postoje problemi izmedju Pravoslavnih i unijata, ali se to nikako ne odražava na zvanične pozicije Vatikana. A kada ih pitamo za to, odgovaraju nam da oni ne upravljaju procesima na tim mestima …Ali u neophodnim slučajevima uvek ukazuju unijatima raznu pomoć! Tako da do sada nema nkakvih primetnih pomaka.

Što se tiče odnosa Pravoslavnih i katolika Zapadne Evrope, oni su blizu idealnih. Medju nama nema nikakvih medjusobnih pretenzija. Katolici nam aktivno pomažu. U gradovima u kojima formiramo parohije, služimo u katoličkim hramovima, pošto tamo nema naših. Pri čemu nam ih besplatno iznajmljuju. Teško je zamisliti situaciju da bi Pravoslavni u Rusiji ustupili hram katolicima …

b>- Sahrana Rimskog pape je u društvu izazvala svojevrsne psihoze … Na svim TV kanalima se samo o tome govorilo. Čime to objašnjavate? Kako ocenjujete istorijsku ulogu pape Jovana Pavla II?

- Taj rimski pontifik je po mom mišljenju bio najveći religozni lider XX veka. I nije čudo što je njegova smrt izazvala takvo saučešće ne samo kod katolika, već i kod mnogih drugih religioznih ljudi u celom svetu, kao i kod političkih radnika. Nesumnjiva je njegova uloga u uništavanju komunističkog sistema. On je četvrt veka upravljao rimsko-katoličkom crkvom u veoma teškom periodu, kada na Zapadu mnoge snage teže da stave religiju u geto. A on je pritom bio javna figura svetskih razmera. I kada je ležao na posmrtnom odru i kada su svi veliki kanali komentarisali ono što se desilo u Vatikanu, ljudima je za tih nekoliko dana bilo rečeno o Hrišćanstvu mnogo više nego za sve prethodne godine. I mnogi ljudi su saznali o Hrišćanstvu ne samo zahvaljujući životu rismkog pape, već i zahvaljujući smrti tog čoveka. Istorijske zasluge pape Jovana Pavla II se ne smeju ignorisati. Ja se naravno sećam tih problema koji su nastali upravo u njegovom pontifikatu po pitanju odnosa izmedju Pravoslavnih i katolika. Ali se ti problemi ne smeju pripisivati samo njemu. Oni su bili rezultat tog kolosalnog geopolitičkog kraha, koji se desio u poslednjih dvadeset godina.

- Kako prema vašem mišljenju danas treba spremati Pravoslavne pastire XXI veka?

- Ja sam imao prilike da razgovaram sa nekim seminaristima, i kao patrolog sam ih pitao koga od Svetih Otaca su čitali, i pokazalo se da mnogi studenti duhovnih škola, budući pastiri, nisu čitali dela nijednog Svetog Oca, a da su upoznati sa njihovim učenjima samo iz udzbenika, prepričavanja, citata … Naš stav je zasnovan na Svetom Pismu i na bogoslovlju Svetih Otaca. I zato nam je neophodno poznavanje prvobitnih izvora, kako bismo mogli da se suprotstavimo tim izazovima, s kojima se već susreće naša Crkva - treba više da čitamo Svete Oce. Budući pastiri treba dobro da znaju i samostalno da izučavaju svoju duhovnu tradiciju, koja u sebi sadrži sve ono što je neophodno za spasenje ljudi i za zaštitu Hrišćanske vere. Prekjuče sam bio na bogoslovskoj konferenciji u Moskvi, posvećenoj problemima eshatologije, i na njoj su se iznosili razni pogledi kako treba da štitimo Hrišćansku veru. I jedan izlagač (navodim to kao nešto neobično) je govorio da treba formirati evroazijsku Pravoslavnu imperiju, opremiti je nuklearnim bojevim glavama koje treba … osvećivati – i tada će one biti korišćene u ciljeve u koje treba da budu korišćene …Ja mislim da za zaštitu Pravoslavne vere nisu potrebne nuklearne bojeve glave. Potrebne su glave na ramenima i potrebno je da znamo osnove svoje vere.

- Vi rukovodite dvema eparhijama – Austrijskom i Madjarskom. Koja je od te dve zemlje bolje sačuvala svoje Hrišćanske tradicije?

- Austrija, pošto tamo nikada nije bilo komunističkog režima. U Madjarskoj je komunistički režim naneo ozbiljan udarac religiji. Ali ako religiozan život u Austriji danas opada, onda u Madjarskoj posle pada komunističkog režima dolazi do nekog oživljavanja duhovnog života. U tim zemljama dolazi do ponovnog preporoda Pravoslavlja. Ali to je nastavak tog preporoda koji se dešava u Rusiji, i njega su naši emigranti preneli u Evropu. Mi trenutno u Beču restauriramo Sveto-Nikolajevsku Crkvu – to je najveća Crkva Moskovske Patrijaršije u Zapadnoj Evropi. Izgradjena je sredinom XIX veka. Ta Crkva nikada u svojoj istoriji nije bila puna naroda. Nalazila se na teritoriji ruskog konzulata i u nju su odlazile samo diplomate. Bila je zatvorena u periodu izmedju dva svetska rata. A potom je na nedeljnu Liturgiju dolazilo samo petnaest-dvadeset ljudi. Danas se nedeljom minimalno trista ljudi moli u Crkvi, služimo dve Liturgije. A na Vaskrs narod ne može da stane u Crkvu. Sada je osam procenata stanovništva Beča pravoslavno. To su uglavnom Srbi, Rumuni, Rusi, Gruzini, Grci …

b>- Kako se u Evropi rešava pitanje o predavanju religije u školi? I kako vi vidite rešenje tog problema u Rusiji?

- Smatram da izučavanje osnova Pravoslavne kulture treba da postane obavezan predmet u svakoj ruskoj svetksoj školi. Deca i omladina treba da znaju šta je to religija, šta je to Hrišćanstvo. Nepismenost po tim pitanjima je duhovno pogubna, jer u Rusiji deluju sekte destruktivnog karaktera, i deca treba da budu upozorena na tu opasnost. Ona treba da znaju s kim imaju posla, jer sekte nikada sebe ne nazivaju sektama. A od te opasnosti će ih ograditi poznavanje osnova svoje vere, i svoje religiozne tradicije.

Na Zapadu se u većini svetskih škola, religija i Zakon Božiji predaju na dobrovoljnoj osnovi. U Austriji su svi učenici – katolici. Pravoslavni i protestanti imaju zagarantovano pravo na izučavanje religije u svetskoj školi. Ako se skupi grupa Pravoslavnih učenika, onda se u školu poziva Pravoslavni sveštenik. On im predaje Zakon Božiji i za to dobija platu od države.

- Evropska unija je država novog tipa, koja nije povezana sa konkretnim narodom, niti sa nekom drugom javnošću. Da li vi u toj državi vidite neke eshatološke karakteristike ili je još rano da se o tome govori?

- Evropska unija je država iznad svih država, koja nema ni svoju konstituciju, niti svoju vladu. S jedne strane, na političkom nivou postoji težnja za dalju integraciju zemalja koje su stupile u Evropsku uniju. S druge strane, na nivou stanovništva i širokih narodnih masa se uočavaju očigledne centrifugalne tendencije. Sada je još rano govoriti o tome čime će se završiti taj eksperiment i u šta će se pretvoriti Evropska unija. Ali za nas kao verujuće ljude je važno da na teritoriji Evropske unije bude dozvoljena sloboda religije ne samo kao pojedinačne stvari, kako bi vernici imali pravo da aktivno učestvuju u društvenom životu.

- Današnje posthrišćansko društvo u Evropi neki ideolozi islama nazivaju “staricom lakog ponašanja”. Da li se u Evropi oseća opasnost od ekspanzije islama?

- Smatram da Evropa treba da bude Hrišćanska. Ako Evropa izgubi svoj Hrišćanski identitet (kao što se to danas dešava), ona neće imati snage da se suprotstavi bilo kakvim izazovima, pa samim tim i izazovu islama. Sekularna ideologija ne daje evropskim narodima te duhovne osnove, koje bi im najpre dozvolile da se medjusobno učvrste, a drugo da se suprotstave spoljnim izazovima. Neverje će se pokazati nemoćno pred prodorom islama, koji je već počeo. Treba uzeti u obzir iskustvo naše zemlje, u kojoj su tokom vekova Hrišćani živeli rame uz rame zajedno sa mislimanima, i to nije bilo konfliktno susedstvo. Kod nas nije bilo konfrontacije religija. Ali taj potencijal dobrosusedstva će se pokazati nepotrebnim, ukoliko religioznim ljudima bude veštački nametnut jedan te isti ateistički standard. A upravo taj standard pokušavaju danas da nametnu ljudima na Zapadu. Ukoliko se Hrišćani budu ozbiljno odnosili prema svojoj veri, njima ništa neće moći da naudi. A ako se vera bude rasplinjavala i Evropljani počnu formalno da se odnose prema svojoj veri, onda neće moći da se odupru prodoru muslimana.

Anton Žogoljev
25.11.2005.

Preuzeto sa http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?heading=27&article=10022
prevod sa ruskog dr Radmila Maksimovic