Da li smo u Crkvi? jeromonah Inokentije (Ivljev)

Mi smo u današnje vreme po našoj sveopštoj ohladnelosti prema svetoj veri u Gospoda našeg Isusa Hrista i po našoj nepažnji za delovanje Njegovog Bozanskog Promisla o nama i opštenju čoveka sa Bogom, došli do toga da se može reći da smo se skoro potpuno udaljili od istinskog hrišćanskog života ...

Prepodobni Serafim Sarovski

Danas mi iz nekog razloga smatramo da stepen ocrkovljenosti ili neocrkovljenosti čoveka lako može da se odredi na osnovu toga zna li on ili ne gde, kada i kome treba upaliti sveću; gde se može stajati u hramu, a gde ne; kada se treba krstiti, a kada ne. A još ako neko pored ovih navedenih stvari “poznaje” i bogoslužbeni ustav onda je on dostojan najviših pohvala. Ali da li je to zaista tako? Zar je za to da neko postane pravoslavni hrišćanin dovoljno samo da poznaje crkveni ustav? Zar se Pravoslavlje, a znači i Hristova propoved može svesti na norme ponašanja ili skup pravila? A možda su znati crkvena pravila i biti član Crkve, pravoslavni hrišćanin, dve različite stvari? Tada se javlja pitanje: “šta znači biti u Crkvi?”

Oglašeni ili verni?

U prošlosti su se ljudi koji su dolazili u hram i učestvovali u zajedničkoj molitvi, delili na dve kategorije - oglašene i verne. Oglašeni su nekršteni ljudi, koji su se spremali za primanje te Tajne. Kao i verni (to jest kršteni, istinski članovi Crkve) oni su slušali Sveto Pismo, propovedi, molili se zajedno sa hrišćanima, učili se hrišćanskom životu i blagočestivosti, ali su u odredjenom trenutku Bogosluženja, tačnije pre početka Evharistije (tako se naziva Bogosluženje kada se verni pričešćuju Telom i Krvlju Hristovom) ti ljudi morali da napuste hram. Oni su znali kako treba da se ponašaju, znali su hrišćanske molitve, Sveto Pismo, ali nisu bili članovi Hristove Crkve. Postojalo je nešto što im je nedostajalo - oni nisu mogli da učestvuju u crkvenim Tajnama. Crkva je, kako svedoči apostol Pavle - Telo Hristovo. I zato da bi neko postao vernik, treba najpre da primi Krštenje i miropomazanje, to jest da stupi u Crkvu. A drugo, treba da postane pričasnik Tela Hristovog, jer je Crkva bogocovečanski organizam, i da bi se postalo članom Crkve nije dovoljno samo slušati ili znati nešto o Hristu. Treba se sjediniti sa Njim. I zato se na pitanje: “Da li smo u Crkvi?”, može uverljivo odgovoriti samo u slučaju ukoliko Krv Hristova teče u nama. Ulazak u Crkvu se može uporediti sa uvodjenjem čoveka u više društvo. Novog člana u početku uče kako treba da se ponaša u tom društvu, za stolom i sl. I tek kada usvoji sva ta pravila i norme ponašanja, onda ga puštaju ka stolu. Tako i u Crkvi, pre nego što se čoveku dozvoli da pristupi Božanskoj trpezi uče ga tome kako treba da se ponaša za tom trpezom, kao i ono najvažnije - zbog čega postoji ta trpeza.

Zašto treba odlaziti u Crkvu?

Da bi se zadobilo spasenje? Ali kako, na koji način se ono zadobija? Da li se moliti za spasenje? Ali čovek može da se moli na svakom mestu!? Upaliti sveću, i kandilo? Ali i to može kući da se uradi!? Zbog čega se onda verni svake nedelje okupljaju u Crkvi? Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, potrebno je pre svega razmisliti o tome zbog čega je uopšte Hristos dolazio na zemlju, zašto je osnovao Crkvu, i poslao apostole na propoved?
Svi mi predivno znamo da je ljudski rod još od vremena grehovnog pada naših praroditelja Adama i Eve zaražen grehom, i da se ta bolest prenosi iz generacije u generaciju. I što više vreme prolazi, to greh sve više prekriva naša srca, i nema tog čoveka koji ne boluje od greha.
Hristos je došao da nas isceli. Ali na koji način dogadjaji koji su se odigrali pre dve hiljade godina u Palestini mogu da utiču na moj današnji život? Na koji način ja grešni mogu da zadobijem taj dar, koga su se udostojili Hristovi apostoli?
U savremenoj medicini postoji sledeća operacija: čoveku menjaju njegovu sopstvenu krv, propuštaju je kroz filtere, čiste od štetnih materija i hrane korisnim sastojcima i ponovo vraćaju u čoveka. Hristos nešto slično radi sa nama. On se pre dve hiljade godina ovaplotio, i primio našu prirodu, očistivši je od greha, prokletstva i smrti, i preobrazivši je, On nam se daje u Tajni Pričešća. I mi pričešćujući se dobijamo isceljenje i mogućnost da promenimo i ispravimo svoj život i iscelimo svoju ljudsku prirodu. I tako dobijamo mogućnost da se spasemo. Tako se u Crkvi vrši spasenje posredstvom pokajanja ljudskog srca i primanja Svetih Hristovih Tajni.
Hram za vreme Pričešća prestaje da bude samo zgrada, on postaje Nebo na zemlji, a mi dospevamo ne na neku drugu ili novu, već tu istu Tajnu Večeru, koju je Hristos imao sa Svojim učenicima. Mi ulazimo u tu istu odaju i postajemo sapričesnici sa apostolima, jer se ne prinosi neka druga žrtva, niti se savršava neko novo delo, već se prisajedinjujemo Evharistiji koja se odvija u večnosti. Tamo gde nema Pričešća, nema ni Crkve. I gde nema Crkve, nema ni Pričešća, pa znači ni spasenja. Zamislite čoveka, čiji je prst jako zategnut - šta će se sa njim desiti? On će najpre poplaveti a zatim će i odumreti. To se isto dešava i sa onim ljudima koji se ne pričešćuju - oni se pretvaraju u leševe koji hodaju. Zato se sektaši, jeretici i raskolnici nalaze van Crkve i nemaju Pričešće. Oni se čak ne pričešćuju ni onda kada vrše lomljenje hleba. Crkva je živi, bogočovečanski organizam, i njemu se može prisajediniti, prirasti, ući u njega, ali ne i ponovo ga stvarati. Potpuno isto se ne sme zahtevati od Hrista da On ponovo dodje na zemlju, da bude razapet, i da izvrši Tajnu Večeru. Sektaši, čije zajednice osnivaju ljudi a ne Hristos, i nisu Crkva, niti imaju Pričešće. Pošto su jednom napustili Crkvu i lišili sebe mogućnosti da se pričešćuju Hristovim Telom i Krvlju, oni ne mogu da osnuju svoju crkvu, jer kako mogu da pruže ono što ni sami nemaju, i kako mogu nekoga da uvedu u Crkvu ako se ni sami ne nalaze u Njoj?! Kako mogu da se prisajedine Telu i Krvi Hristovoj, ako nisu Telo (Crkva), i ako Hristova Krv ne teče u njima?! Ali najgore od svega je to kada neki od pravoslavnih postaju kao sektaši, odlučujući sebe od Pričešća, pa samim tim i od crkvenog opštenja.
Dakle, znati napamet datume crkvenih praznika, crkvene običaje i tradicije, pravila i ustave i ne učestvovati u Evharistiji, znači pre svega ostati pored crkvenog praga, i biti van Crkve. Tada se pojavljuje pitanje: “Koliko se često može pričešćivati?” Neki kažu da je dovoljno jednom godišnje, drugi kažu dvanaest puta, a treći opet kažu da se treba pričešćivati svaki dan!?”

Apostolska tradicija

Prvo, odmah se može reći, da nas na svakodnevno Pričešće podstiču svi sveti naše Crkve, a tome nas uče i Apostolske i Saborne postavke. Samo u poslednja vremena, neki koji su se usprotivili opštecrkvenoj praksi, i udaljili od crkvenog učenja, počeli su da uče o “štetnosti čestog pričešćivanja”, ružne babine basne.
Sveti Jovan Kronštatski je ovako pisao o Pričešću: “Sveti Darovi nose u sebi veliku silu, jer su Telo i Krv Gospoda Boga Reči Svedržitelja Isusa Hrista, koji se Duhom Svetim pretvaraju na Liturgiji od hleba i vina, i zato Oni sami ispravljaju, isceljuju, i osvećuju svakog ko pristupa ovoj velikoj Tajni”.
“Ti si njihov duhovni otac i nemoj da im zabranjuješ da se pričešćuju jer je blagodat koja se dobija Pričešćem tako velika da bez obzira koliko čovek bio nedostojan i grešan, ukoliko samo sa smirenom svesti o svojoj grehovnosti pristupi ka Gospodu, Koji iskupljuje sve nas, iako čak od glave do nogu prekrivene grehovnim čirevima, bićemo oče očišćeni Hristovom blagodaću, i sve više i više ćemo svetleti, i sasvim prosvetleti i spasti se. I zato oče ti si im duhovni otac i ja ti sve ovo govorim da bi ti znao”, - govorio je sveti Serafim Sarovski (“Svetilnik celom svetu prepodobni Serafim Sarovski” str. 43-44).
Samo neprekidno prebivanje sa Bogom preko Njegovog Tela i Krvi, spasava čovekovu dušu. Kao što i telo ne može da živi bez hrane, tako i duša gine bez neprekidnog napajanja darovima Božanske Evharistije. Tome je Gospod učio, “Oče naš ... Hleb naš nasušni daj nam svaki dan. Sa molbom je sjedinjena i zapovest, koja na hrišćane nalaže obavezu danas toliko napuštenog svakodnevnog prisajedinjenja Svetim Tajnama. Rekavši svaki dan daj nam Hleb, Gospod je rekao da bez tog Hleba ne možemo da provedemo ni jedan dan duhovnog života. Rekavši danas, On je poučio da taj Hleb treba da se jede svakodnevno, jer onaj koji je uzet juče nije dovoljan, ukoliko Ga danas ponovo ne uzmemo. Svakodnevna potreba za tim Hlebom zahteva da češće ponavljamo tu molitvu i da je prinosimo u svako vreme: nema dana u kome nam nije potrebno da se pričestimo učvršćujući na taj način srce našeg unutrašnjeg čoveka” (Sveti Ignjatije Brjančaninov, t.4, str.248).
Tome su učili Sveti Hristovi Apostoli i zato su prvi hrišćani “neprekidno prebivali u lomljenju lebova” (Dela 2.42), i kada se vršila Tajna Božanske Evharistije, onda su se svi prisutni na Liturgiji, sem oglašenih, pričešćivali Svetim Tajnama. U tome i jeste najdublji smisao Tajne - “da rasijanu djecu Božiju sabere u jedno” (Jn. 11, 52), - Telo Hristovo, “...nas sve koji se od jednog Hleba i Čaše pričešćujemo, sjedinjavajući jedne s drugima u Pričešću jednim Duhom...”. Sveti Jovan Zlatoust je strogo ukorevao one koji su prisustvovali na Božanskoj Liturgiji i nisu se pričešćivali: “I kao što onaj koji je pozvan na gozbu ponižava onoga koji ga je na nju pozvao ukoliko seda za trpezu i ne jede od nje, tako i onaj koji prisustvuje na Božanskoj Litirgiji ponižava Božansku Trpezu, udaljujući se od nje”. I zato se “u prošlosti onaj ko bez razloga nije učestvovao u Evharistiji odlučivao od Crkve, pošto je sam sebe odvajao od organskog jedinstvac Hristovog Tela, Koje se ostvaruje na Liturgiji”.
Koga treba da slušamo - Boga ili ljude? Ako ćemo da slušamo Boga, onda treba da živimo prema Apostolskom učenju, inače kako možemo da se nazivamo Apostolskom Crkvom. Ako treba slušati Boga onda to znači da treba slušati i Njegove Svete.
Sveti Vasilije Veliki uči, da je “dobro i korisno svaki dan prisajedinjavati se i primati Sveto Telo i Krv Hristovu jer ko sumnja da neprestano pričešćivanje životom znači nešto drugo, kako da živi raznoliko? Uostalom, pričešćujmo se četiri puta sedmično: na dan Gospodnji, u sredu, u petak i u druge dana ukoliko je praznik nekog Svetitelja”. (Dela sv.Vasilija Velikog, Sergejeva Lavra 1901 č.6, str.186).
“Ako je naš život u Gospodu, i ako On kaže da je u Njemu onaj ko jede Njegovo Telo i Krv, onda kako da se ne pričešćuje onaj koji želi život? Ko vam smeta da češće pristupate Tajnama?  - Samo pusto praznoverje. Za nas su reči: “Sa strahom Božijim i verom pristupite” - postale puka forma. Božiji jerej zove, a niko ne ide ... i niko pritom ne primećuje besmislenost u ovom neodgovaranju na Božiji poziv ... i na Božiju Večeru”, - pisao je sveti Teofan Zatvornik.
“Dakle istina je da oni koji se stalno ne pričešćuju propuštaju sva nebeska i božanska blaga. Pored toga, narušavaju Zapovesti Gospodnje, kako smo ranije govorili, kao i apostolska i saborna pravila, i pravila svih Svetih, kojima smo se obraćali, i zaslužili smo odlučenje od Crkve, koje su ustanovili Božanstveni Apostoli i Apostolski Sabor. Oni su, odbacujući Pričešće, dali slobodu i mesto djavolu, kako bi ih on uvukao u razne grehe i druga iskušenja, - kaže sveti Kiril Aleksandrijski, - udaljujući se od Crkve i Pričešća oni postaju Božiji neprijatelji, a prijatelji demonima”. Zašto su vernici počeli da se udaljavaju od te Najveće Tajne Kojom Crkva treba da živi?!
Kao rezultat nove “blagočestivosti”, koja nije zasnovana na svetootačkom učenju, već na babinim basnama, došlo je do “faktičkog odlučenja mirjana od Pričešća”. Nekima su usadjene novine o strogoj pripremi za Pričešće, o strogim ispovestima, deljenju na “dostojne” i “nedostojne”, svemoguća zaplašivanja mirjana o “nedostojnosti” čestog pričešćivanja itd. Medjutim, “mladi starci” tako i ne primećuju ono što je očigledno. Čovek, koji sebe smatra dostojnim Pričešća posle duge a ponekad i naporne pripreme, koju mu odredjuje “ duhovnik” upada u krajnji stepen gordosti zato što se ne uzda u Božiju milost, već u svoje “podvige”, koji ga u stvari ne približavaju Bogu, već naprotiv postaju pregrada na putu čoveka ka svome Tvorcu”.
“Rana Crkva je znala da niko po svojim delima ni po svojim podvizima nije dostojan da se prisajedini Hristovom Telu i Krvi, i da se zbog toga priprema ne sastoji u analizi svoje “spremnosti”, već u odgovoru ljubavi na ljubav” (Prot. Aleksandar šmeman).
“Šta su ljudi uradili sa istinskom verom, koju je Hristos doneo sa Neba sa svim Svojim učenjem, i Bogoustanovljenim Tajnama? Oni su ih iskrivili u potpunosti, a neke su odbacili i umesto Njegvog učenja su postavili svoje izmišljotine, kao književnici i fariseji” (“Živi kolos sa duhovne njive” Sv.Jovan Kronštatski, 1909 g., str.70).
I zato ko želi da se zove pravoslavnim hrišćaninom treba jasno da se suoči sa tim da li je u Crkvi ili još luta oko crkvene ograde, a možda i gore od toga predavši se djavolskoj prelesti, uzdigavši sebe na visinu svetosti, a u stvari nije ni prekoračio crkveni prag? Ne primorava li on svoju dušu da gladuje nedeljama i mesecima? Teče li u njemu Krv Hristova? Da li je on pričasnik Telu Hristovom - Crkvi? Da li se on okreće od Evharistijske Čaše za vreme sveštenikovog vozglasa: “Sa strahom Božijim i verom pristupite”? Ne odbacuje li on samim tim Božanski dar Ljubavi Hristove, i ne postaje li na taj način Božiji protivnik? Ne postaje li njegovo istraživanje sopstvene nedostojnosti sastav na temu “Zašto ja nisam u Crkvi”? Da li se on zaista trudi da promeni svoj život i da se izbavi od greha ili se poziva na sopstvenu nedostojnost, baveći se uglavnom samoopravdavanjem?

preuzeto sa http://www.kiev-orthodox.org/site/churchlife/435/