Протојереј Миодраг Миловановић, прота Миле, постао је свештеник са 23 године. Рукоположио га је 1936. године владика жички Николај Велимировић. Прота воли да каже, да је био свештеник у три незгодне епохе наше Цркве и нашег друштва, уочи Другог светског рата, у време рата и после њега. Забринутост и предосећање сукоба обележили су прве године његове свештеничке службе. У то време народ није толико посећивао богомоље али је био веома побожан.

«Када су велики празници, Бадњи дан, Божић, Васкрс, Велики Петак црква је пуна, народ свечано обучен, духовно сконцетрисан, осећате да је припремљен за молитву. То нас је одушевљавало и држало у добром расположењу и у великој нади да ће се и кад наступи рат сачувати вера наша Православна вера и Црква», сећа се прота Миле.

То време било је специфично и по активностима владике Николаја, кога је народ веома волео и ценио.
«О владики Николају, светитељу, ни десет посто човечанства не зна његову вредност, иако је његово име познато у свету, али су друштвени развој и промене били такви да нису придавали важност једном духовнику, светитељу још на земљи. Он је основао и уважавао богомољачки покрет. То што нисмо ми свештеници успели он је учинио, привео је земљорадника, сељака, народ наш Цркви. Кад он иде у цркву маса народа иде за њим. Па се често сетим времена Христа Спаситеља. Христос Спаситељ је проповедао три и по године од јутра до сутра, непрестано, зато је јако много рекао, записано је само мало у Светим Јеванђељима. Сетим се уласка Господа у Јерусалим, или како Господ Исус Христос иде на проповед а људи за њим, непрестано иду за њим, свакога дана. То се догађало врло често и са Светим владиком Николајем Велимировићем. Када сам био богослов понекад сам одлазио на те скупове, била је то маса народа скупљена око владике. Ја ја бих се понекад и постидео. Зашто? Ево, рецимо, устаје човек, земљорадник, има два или четири разреда основне школе и држи говор на том скупу тумачећи Свето Јеванђеље и Свето Писмо и слушајући га, ја млади богослов, понекад сам се постидео колико је ушао у смисао и спознао садржај Светога Јеванђења и Православља само следећи и слушајући владику Николаја. То је био неки покрет и у души и у практичном животу нашег народа, покрет да се што не знају науче а што знају да задрже чврсто поуке Цркве, Јеванђеља», говори прота Миле сећајући се времена када је владика Николај Велимировић учио свој народ речи Божијој.

ГОСПОД МЕ ЈЕ САЧУВАО

«Имам обичај да кажем мало у шали, да сам у време Другог светског рата имао дванаест живота дванаест би отишло и свих дванаест глава би било смакнуто а како сам сачувао ову једну не знам. Божија воља у то верујем. Зашто? То место где сам ја био, моја парохија била је близу Сувобора, Равна Гора и као што је познато ту је била непредата југословенска војска у отаџбини, то је равногорски покрет а наметнут им је назив четници, они су непредата југословенска војска у отаџбини, нису хтели да се предају Немцима отишли су у шуму. Центар њихове организације била је Равна Гора, а територији Равне Горе припада и село Коштунићи где сам био парох. Немци су небројано пута имале фронталан покрет трупа према Равној Гори да разбију организацију која се појавила у шуми и нађу Дражу Михајловића. И ми смо морали да се склањамо, да бежимо од те навале, претреса, то су били стални трзаји. Постојало је и наређење да се за једног убијеног немачког војника стреља сто Срба и Немци су то и радили. Ми смо све то трпели, страховали смо и дању и ноћу, крили се по шумама, посебно мушкарци. Било је отежано и снабдевање, јер није било хране, долазиле су кризе за мене и моју породицу али ништа ми то није тешко падало јер сам веровао у доброту мојих парохијана они су увек донели најпотребније. Народ је долазио у цркве, кад је мука онда се тражи помоћ. Није било никаквих забрана, обављали смо све Свете Тајне а народ је имао побожности. Морате да схватите још нешто, највећа окупација то је скоро петвековно ропство Србије под Турцима, људи нису смели двоје да се састају а сачували су веру, сачували су нацију, није уништен народ. То је чудо. Народ је знао да чува своју веру и нацију.

Рат је прошао и дошло је поратно време и чини ми се да су године након рата биле теже него за време окупације. За време рата сам могао да се склоним а од атеиста, безбожника ми свештеници нисмо се могли склонити. Противници комунистичке власти се стрељају, људи се ноћу изводе из станова и убијају. Не осуђујем ја цео покрет ослободилачке војске, било је ту људи културних и са жељом да ослободе земљу од окупатора ја то схватам, али да је било јако тешко за нас свештенике то је сигурно. Не могу да бацам кривицу ни на кога, али могу да свој лични доживљај изнесем онако како је био. Избегавам да причам о једној ноћи, о томе нисам причао ни најбољим пријатељима и не знам зашто одмах пређох на то, ваљда што жуља. О томе сам избегавао да причам, јер нисмо ми сви толико јаки у вери да верујемо у чуда и у помоћ Божију, можда би неко и помислио, ма прича прота причу. Али, да је и највећи атеиста био те ноћу уместо мене у соби сутрадан би тражио да се крсти, исповеди и причести.»

ЧУДО БОЖИЈЕ

«Ево тог догађаја. Једне ноћи, око један долази у моје двориште наоружана група. Мрак. Нема месечине. Нема светла. Тамна ноћ. Не види се прст пред оком. Улази у моју собу војник, укључује џепну лампу и тражи ме по соби, како наиђе у мом правцу гаси се лампа, он поново окреће лампу ка мени и опет му се исто догађа, он псује Бога, ја га чујем јер стоји на два метра од мене. Рекао сам, само ти Господе можеш да ме спасеш и нека буде воља твоја. Њих четворица под прозором са по два аутомата и пети улази унутра и не налази ме. Да вам право кажем, да нисам био свештеник, ја би од тада постао владика, постао бих монах, испосник који ништа не би друго мислио него само о Богу сваки дан. А да сам био највећи неверник морао би тада да поверујем», закључује прота Миле.

А на питање да ли је у тим комунистичким временима народ долазио у цркву, каже да је то «тешко питање».
«Народ је желео да иде у цркву, јер је већ током рата преживео штошта, кад је криза јавља се и молитва. Међутим, било је страха јер су се запослени нама свештеницима жалили да губе запослење ако славе славу, а морају да хране породицу. Тога је било али је било и храбрих који су отворено долазили у цркву, на крају крајева није свуда било исто, све је до човека. Видео сам више пута својим очима да стоји при углу цркве младић и записује ко улази у цркву», говори о. Миле констатујући да је данас ситуација много боља. Код проте Милета, који је сада у цркви Покрова Пресвете Богородице, долази велики број људи тражећи утеху и савет. Разговарамо о породици, о младима.

«Време комунизма, безбножничке управе оставило је бројне последице. У школи није било веронауке, родитељи су оптерећени зарађивањем, деца препуштена улици и зато је породица донекле растурена, није да плачемо али је ситуација озбиљна. Данас нема поштовања, један је филозоф рекао, мислим Ниче, и ако нема Бога треба га створити. То је он филозофирао а ја би му рекао, има га сигурно. Зашто га треба створити? Зато што се треба бојати због некоректних, грешних, непријатељских поступака у животу према другом човеку. Ако се не боји никакве казне, онда човек ради шта хоће, шта му се кад допадне а природа људска је склона греху. У свету материјализма не постоји Бог, само бог ствари. Како ће родитељ који од свог родитеља није учио о Богу него о Лењину, тачније учен је да Бога нема и како ће сина или ћерку да научи Јеванђелској истини, животу у вери. А да би дете поштовало старије мора прво поштовати некога који све види, Бога. Дошла ми је недавно једна драга докторка моје духовно дете на разговор и каже...прота Миле шта да радим моји синови имају 13 и 15 година, неће да слушају. Ја јој кажем...замоли сина а она ће онако љутито, шта, да ја молим дете! Онда сам рекао, ако га будеш молила има 60, 70 посто могућности да те послуша, а ако му будеш наређивала неће ни десет посто да послуша. Нема данас омладини наређења и штапа, то баци, заборави, дете мора да осети да си му родитељ и да је твоја љубав према њему превелика, то мора да осети па да га приведеш на прави пут. Родитељи треба децу да уче Јеванђелским поукама, да не чине ником зло и да чак не мисле о злу; да је вера без добрих дела ништа о чему је говорио и апостол Павле, добро чините да вам не досади. Љубав је основа човековог живота. Ако има љубави у мени, у вама, у њему, онда има љубави и међу нама. Љубав је основа, али она чиста, хришћанска љубав.»

ЧИСТА ЉУБАВ

«Кад младима причам о љубави морам да будем врло опрезан, они мисле на телесну, загледао сам се, свиђа ми се..Не, није то љубав. Говорим им о хришћанској, чистој љубави. А то значи, не могу ни да говорим, ни да мислим, ни да чиним никакво зло, чак ни непријатељу јер је Господ Исус Христос рекао, волите чак и непријатеље. Ту Јеванђелску љубав човек има у себи. Бог је љубав и Бог је хтео да човека створи сличног себи и човеку је дао љубав и веру, разум, вољу и осећања. Када човек има разум од Бога и ако хоће да послуша тај назовимо апарат у себи онда ће његови поступци бити и разумни и људски, јер разум не греши, чист разум не греши јер је од Бога. Кад не би имао разума човек би могао би да ради шта хоће. Ако не слуша свој разум онда осећања одоше, е не смеју, прво разум па осећања, осећања прилагодити нашем разуму, то значи констатовати да ли оно што осећамо, да ли љубав према некоме, наше опредељење, наша акција може бити корисна и нама и другима и да неће бити штетна никоме. Е, ако је то тако онда се слободно предај осећањима, Младима кажем, онда можеш и да се заљубиш, и да ствараш брак и породицу кад то претходно све видиш. Данас се и неразумно склапају бракови, нашли смо се ту и ту и одмах код матичара. То је то неразумно што сам рекао мало пре, неразумно приближавање, превладају нека осећања, плотска, телесна. Ја њима кажем, децо причајте, седите и попричајте уз кафу. Ми нисмо могли могли у своје време да водимо такве разговоре које ви данас можете. Па питајте, еј јеси ли ти за децу, да имамо породицу или си само овако за забаву, јеси ли ти за то да изјутра ја спремам доручак или ти, то се једноставно све претресе, па кад се сложи осамдесет посто идите у брак, ако не може да се сложи ни педесет посто онда не идите у заједницу никако. То састајање пре брака, то је тако болно за цркву Православну, то је тежак грех. Ја не кажем да у моје време тога није било, не треба бити непоштен, било је али не толико, ово је превршило, да плаче човек а шта то вреди. Ја понекад отворено кажем, дете не схвати ништа лоше кад ти ово говорим, овај разговор схвати као кад одеш код лекара, кад он разговара са болесником мора све отворено да му каже. То је забрањено, тај блуд, то је велики и тешки грех,» каже прота Миле који има 180 духовне деце и инсистира да они међусобно контактирају, да се виђају, састану, проговоре, да се држе на окупу и помажу једни другима.

На крају разговора питамо га и о молитви. «Ми свештеници и црква Православна држимо много до молитава, чуда, помоћи Божије, то нам је све у једној речи, свемогућност Божија, ако ми у то не верујемо ништа од свих наших прича. Ми верујемо у помоћ молитве. Неко каже, то сугестија свештеника, па, нека буде и сугестија а кад то кажем нисам отишао у јерес, нека буде и сугестија. А ја то тумачим овако, онај који дође да му читам молитву није довољно сигуран да ће му Бог помоћи а ја му сугерирам оно што он не зна, Бог је ту. Над свима нама је милост Божија која нас чује,» говори на крају протојереј Миодраг Миловановић, прота Миле, парох београдски и директор Српске патријаршије у пензији, духовник свештенства Архиепископије и иконописац.