BESEDA VLADIKE DANILA
Episkop budimski dr Danilo (Krstić) je usnuo u Gospodu u subotu, 20. aprila, u Sent Andreji 2002g. Rođen je 13. maja 1927. godine u Novom Sadu. Prava je studirao u Beogradu, a književnost diplomirao na Sorboni 1952. godine. Od 1954. do 1958. studirao je bogoslovske nauke na Akademiji Svetog Sergeja u Parizu, da bi doktorirao na Harvardu, SAD, 1968. godine. Zamonašio se 1960, a 1969. godine Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve izabrao ga je za vikarnog episkopa Patrijarha srpskog, sa titulom Episkopa moravičkog. Od 1984.godine administira Eparhijom budimskom, a 1988. godine, biva izabran za eparhijskog arhijereja Eparhije budimske. Episkop Danilo je bio jedan od najobrazovanijih arhijereja Srpske Pravoslavne Crkve. U vreme njegovog boravka u Beogradu, kao vikarnog episkopa Patrijarha srpskog, izuzetnom erudicijom i pastirskom rečju, oduševljavao je mlade intelektualce, naročito studente Beogradskog univerziteta za Reč Gospodnju i Jevanđelje Hristovo. Bogati bogoslovski i književni opus vladike Danila razasut je u mnogobrojnim publikacijama, časopisima i knjigama, objavljenim kako u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi tako i u izdanjima drugih sestrinskih Crkava.
BESEDA
(Izrečena uživo na tribini za vreme Častnog posta)
TRI SPRATA CIVILIZACIJE
Mi moramo, radi uspostavljanja talasnih dužina i terminologije, upotrebiti neke slike, koje pomažu da uđemo u tajne Božije, jer slike su rečitije, smislenije od reči. Pošto nažalost u našem veku od tolikih užasnih ideologija, postoji inflacija reči. Teologija traži smisao, a nauka ovozemaljska, faktografska, ona se samo da kažemo, služi elementima ovoga kosmosa, ali ne zna ni šta je svetlost, ni šta je elektricitet, ni magnet. Oni se samo služe tim već stvorenim energijama. A ne pita se od kuda to dolazi, ni kuda to odlazi, i koji je smisao svega, ličnog života i svoje nacije i celoga čovečanstva i celoga kosmosa.
Prema tome mogli bismo mi Srbi da kažemo onu početnu, divnu rečenicu u prologu svetog Jovana bogoslova: “U početku beše Reč (Logos) i Reč beše u Boga i Reč beše Bog” (Jov 1,1). Mi možemo da kažemo sa velikim S: U početku beše Smisao i Smisao beše u Boga i Smisao beše Bog. Pošto nema reči bez smisla.
Zamislite sada da je civilizacija na 3 sprata, kao jedan grafikon. Prvi najniži sprat je tehnika, sa pijacom u centru. Drugi sprat je kultura, opera, pozorište, muzej umetnosti pored njega sudnica, bolnica, armija, demokratske partije, škola. To su ustanove kulture. Treći sprat, najviše vrednosti jedne civilizacije su kultovi, vere. I svi mi imamo trospratni ukus. Imate svoj pijačni ukus, koju vrestu jela i odela kupujete. Imate svoj kulturni ukus, koju vrstu opera i pozorišta volite, koju vrstu slikarstva u muzeju, koju vrstu medicine ako ste medicinari (jel i tamo ima nekoliko trendova), koju vrstu prava ako ste pravnici, koju vrstu strategije ako ste generali, koju vrstu politike ako ste političari. Treći najvažniji ukus, verski ukus, koju vrstu vere ćete izabrati na trećem spratu. Ovde je jedna kratka lepeza: pošto svako misli da je njegova najbolja, ja ću u centar da stavim pravoslavnu katoličansku Crkvu. Od nje se odvojila na jednu stranu, na levo rimokatolička, na drugu stranu reformisana rimokatolička ili sada zovu protestantska. Iza rimokatoličke staviću sinagogu za jevreje, a iza protestanata džamiju za muslimane. Iza sinagoge mnogobožije, stari Grci, Rimljani, Sloveni i današnji hinduizam, a onamo iza islama da stavimo budizam. Ovamo iza mnogobožaca najkrajnje levo, to je kult ličnosti, Staljin, Hitler (ako nema pravoga Boga on ima za boga šefa partije), a onamo krajnje
desno najgori kult iza budizma je satanizam. To je najgrublji izbor tih svetskih religija i tu ide neprestalni rat (grčki polemika, gr. πόλεμος rat) ali argumentima filosofije. Tamo na trećem spratu nema topova, hvala Bogu i u tom pogledu tu se nadmudruju svi kultovi, svaki trvdi da je on najbolji i zato nema kompromisa, nagodbe.
Na drugom spratu niže - kultura je tolerancija, trpeljivost, uvažavanje tuđih ukusa i mnenja. Tako idete u operu, pozorište, kada vam se komad sviđa, a uvažavate one koji će doći drugoga dana, kojima se sviđa nešto drugo. Dođete u muzej umetnosti i volite onoga slikara, onaj voli drugoga ili kič, vi morate da uvažavate njegov ukus. Kada dođete u bolnicu, za istu bolest, dva lekara, dve različite terapije, samo konsilijum mnogih lekara rešava koja je bolja. Dođete u sudnicu isti paragraf, dva advokata tumače suprotno, samo sudija sa porotom rešava koji je bliži duhu zakona. Dođete u armiju, za isti rat, dva generala, dve različite strategije, opet ceo generalštab rešava koja je bolja. Uđete među demokratske partije, glasate za jednu, a uvažavate one druge. To su da kažem, kulturne partije, pluralističke koje ne obogotvoravaju svoje lidere, kao one partije na trećem spratu.
Kad dođete na pijacu, na prvi pogled, nije važno koji je koje vere, kojega stepena kulture, minimalni zahtev je profesionalno ili zanatsko poštenje, da svako donese svoj plod (proizvod), pošteno. Ali tu nisu samo seoski produkti ili tekstini, tu je i klavir i avion i računar. A ako duže izučavate pijacu, jednog dana dođete i zgozite se, ljudi se ubijaju na pijaci. Tek tada shvatite da tu nema nijednoga čoveka, bez nekakvoga Boga ili ersatzboga sa trećega sprata i da je presudno koju vrstu vere ste izabrali na trećem spratu, jer će ona da utiče i oblikuje dva niža sprata vašega ponašanja.
Tako da je kult neodvojiv od kulture i od svakodnevnog života.
PRAVOSLAVNA-KATOLIČANSKA VERA
Zašto je pravoslavno-katoličanska vera najbolja, a ne rimokatolička ili protestantska (da ne govorim o nekrštenima)? Zato što ona jedina nema inkviziciju. To razumeju svi bez ikakvoga teološkog obrazovanja, pošto je Bog dao svakome čoveku u savesti glas Božiji, da razlikuje dobro i zlo. Papa čim se od nas odvojio on je spaljivao žive ljude u ime Hrista. Kalvin kad se odvojio od pape u XVI. veku i on je spaljivao u Ženevi (manje možda ali i on je to činio). Luter nije bio tako grub pa je kao što znate preveo Bibliju na nemački, seljaci pročitali, pa kažu: “Vidite da Bog voli jednako sve ljude odozgo”. I naprave bunu, ustanak seljački protiv grofova. Sad trebalo je da Luter njih miri, pa da kaže recimo seljacima: “Jeste tamo stoji da Bog jednako sve voli, mi smo njemu usinovljeni, ali piše i podaj caru carevo, a Bogu Božije (Mt 22,21). Ti kao seljak nemaš školovanje, ne možeš biti državnik, ovom moraš da plaćas porez jer je on već kroz duga pokolenja spreman za državništvo”. I da je rekao ovim grofovima: “Pa to su prosti ljudi, samo uhapsite kolovođe i to ima da se samo raspadne”. Ne, on je izašao iz papine juridičke škole, koja gleda na Evangeliji, kao na zbir paragrafa, i rekao je: “Vi nosite mač, vama je Bog dao vlast, ubijajte te seljake kao besne pse”. To je rekao Luter, a to je jedan inkvizitorski blagoslov za ubijanje. Tako da znate, dobro je što nemamo inkviziciju, i ako vam priđe neki jezuit ili bilo koji protestant samo mu to kažite: “Ja ne znam dobro svoju dogmatiku, ali znam jedan popa nam je rekao da je vaš papa u ime Hrista spaljivao žive ljude”. Moderni, današnji Njegoš bi rekao, tragovi im smrde lomačama, umesto nečovjestvom.
Zamislite samo kad je Toma Akvinski koji je bio genije za njegove uslove, znao samo latinski (on je Franak, od Germana – Francuza i Nemaca poreklom). Toj rasi, pošto su srušili stari Rim u V. veku, je trebalo 600 godina da nauče latinski, i da onda otvore Bolonju i Sorbonu. Ali nisu znali grčki original kao naš Sveti Sava. Original teologije je samo na grčkom. Čak i ako neko ne zna jevrejski, sami rabini su 169 godina pre Hrista preveli na grčki svoj Stari Zavet. Tako da imamo i Stari i Novi Zavet na grčkom. I kad je on (Toma Akvinski ) mogao da kaže ovako jednu groznu stvar, da će jedno od uživanja blaženih, svetaca u raju biti, da oni sa balkona mogu da posmatraju i uživaju sadistički u mukama onih u paklu. Zamislite vi te bede, toga nehrišćanstva. Jer osnovno što stoji u Evangeliju Novoga Zaveta, je da je to Evangelije - blagovestije, radost. I tamo stoji, naročito mi pravoslavni počinjemo od toga da je sveti Pavle napisao i upamtite: “Bog želi da se svi ljudi spasu” (1 Tim 2,4) i naravno daje svakome šansu kroz pokajanje. I naši najhitriji i najuspešniji misionari su angeli, koji stižu tamo gde nikada naši misionari ne mogu da stignu na vreme. Kod Kineza, kod Inka, svugda, barem na smrtnom času. One predsmrtne muke se uračunavaju svakome čoveku, naročito koji nije čuo o Hristu, kao da je raspeti razbojnik (onaj koji se pokajao). Onda mu beli angeo kaže: sada ako se pokajes čućes kao onaj razbojnik: “Danas ćeš biti sa mnom u raju” (Lk 23,43) kod Gospoda. Ali i onaj crni angeo propoveda svoje anti-evangelije i kaže: ne, budi sam sebi bog nemoj se nikome kajati i tako… I mi pravoslavni smo optimisti i računamo da se većina kaju i zato će većina da bude i spasena.
Manjina mazohista koji uživaju da muče same sebe, smatraju da sa satanom dobijaju pravi raj - njihov raj.
O TRI ASPEKTA BOŽANSTVA
Jedan beogradski slikar Bojović je naslikao divnu sliku, teologija. Ali nikada ni reči ni slike ne mogu biti primereni da govore adekvatno o Bogu ali pomažu da se približi toj tajni. Zamislite sada jednu sliku sa osnovom aqua-marin (ona duboka morska zelena boja). U centru je belo sunce, to je suština božanstva. Belo zato, da bi bilo duhovno (jel naše je žućkasto, stvoreno sunce). To je večno sunce božanstva, suština božanstva. Tu na prvom aspektu božanstva, suštinskom, slažu se jevreji, hrišćani i muslimani, da je Bog suštinski jedan. Drugi aspekt božanstva je ličnostni, personalni. Koliko ličnosti poseduje to sunce kao svoju suštinu. Mi kažemo tri ličnosti, Sveta Trojica i zato ćemo opisati na toj zelenoj osnovi, oko tog belog sunca, tri zlatna svetlosna kruga. To je Sveta Trojica. Prvi je Otac, iz njega izblistava kao munja, još jedan drugi zlatni krug svetlosti, to je Sin, i ishodi treći, to je Sveti Duh. Tu se sad jevreji i muslimani sa nama ne bi složili, oni bi ostali samo na jednom svetlosnom krugu, i kad bi se krstili, oni bi se krstili jednim prstom a ne trima. A mi pitamo tu hodže i rabine ontološko pitanje: “A koga bi mogao voleti taj vaš samac Bog u večnosti?” Ako je on bio sam u večnosti, pre stvaranja sveta onda bi mogao voleti jedino samoga sebe, onda bi to bio prvi egoista, prvi sebičnjak. A mi kažemo ne, otisak božanstva u čovečanstvu je taj, da kako je u božansvu jednome ja, kaže Otac Sinu ti, i on Duh Sveti, tako u svim jezicima čovečanstva imate, ja ti on (mi vi oni je izvedeno). To je otisak božanstva u čovečanstvu. Da je Bog bio jedan samac, svako bi mrmljao samome sebi. Na latinskom ima jedna lepa reč “solilokvij”, to je kad ludak govori samome sebi, mrmlja, i ne može da
uspostavi odnose sa drugima. Naravno to nisu neki dokazi matematički to je samo psihološki, a psihologija čoveka je iznad logike.
Treći aspekat božanstva koji ne zna rimokatolička ni protestanska da kažemo zajednica, to je energijski aspekt božanstva. Nije energetski, nego energijski, jer energije zrače iz tog beloga sunca, kroz ta tri svetlosna prstena, kroz Svetu Trojicu, kao dar Svete Trojice. Sad zamislite jedan zrak beo ali malo sivkast (da ne bude kao suština), to je nešto iz suštine ali nije potpuna suština. Suština božanstva za nas pravoslavne je nedostupna, nepoznativa i nepojmiva za sve stvorene ličnosti zauvek. Zato je Bog po suštini misterija večna. Znači mi znamo samo one aspekte božanstva - energije koje zrače iz te suštine. Zamislite jedan zrak ognja božanske ljubavi (Srbi imaju dve reči – vatra i oganj - vatra je stvorena energija koja nije večna a oganj božanske ljubavi je večan). Drugi zrak je energija mudrosti Božije, treći je istine Božije, lepote Božije, dobrote Božije, stvaralaštva Božijeg, samilosti Božije, mirisa nestvorenog Božijeg. Svi ti zraci (najmanje devet može da se nabroji, a ima ih više) zovu se zajedno blagodat Božija. To je blago-dato od Boga, kome? Ljudima. I sad zamislite svakog čoveka na toj slici, kao parče gvožđa koje ima svoju orbitu, svoju putanju oko toga sunca na daljinu i koje treba da upija te božanske energije. Ali mi svi imamo, svako na svom parčetu gvožđa neko više, neko manje rđe. A rđa bi bila naši lični gresi. Neko ima više neko manje. Ti koji su čistiji moralno, ti imaju veću površinu čistote i brže upijaju te energije božanstva kružeći oko božanstva. Onom parčetu gvožđa koje je došlo do usijanja od energije božanskoga ognja, spada svaka i najmanja rđa i on u malome liči na veliko sunce. Taj je postao Bog, ali ne po suštini kao Trojica. Mi se ne možemo kao parčad gvožđa nikako približiti jer bismo se istopili. Znači mi ostajemo na svojoj orbiti a Bog je nas stvorio da smo nenasitivi, božanskih energija. A kad je stvorio stvorenu vatru koja nije večna i stvorenu svetlost koja nije večna, te dve energije su eksplodirale i hladile se u galaksiji kao planete i tad su počeli da se šire vreme i prostor. Imaš drugi veliki bum, to je kraj vremena (bolje je reći nego kraj sveta). Zato je naše shvatanje vremena linija - linearno, Α (alfa) i Ω (omega), A i Š, početak i kraj. A indija i mnogobožci, oni imaju ciklično shvatanje, kružno shvatanje vremena. To je za nas mitologija, gde ide kao posledica i reinkarnacija.
O BOŽANSKIM ENERGIJAMA
Tako znači dragi moji, mora se znati zbog čega mi postimo, koja je to druga hrana koju nama daje Bog. On je sam rekao kad je razgovarao sa onom, Samarijankom a apostoli došli (bili su u gradu da kupe hranu), pa mu kažu: “Hajde učitelju doneli smo ti hranu”. A on stalno razgovara sa tom ženom. Pa
posle On njima kaže: “Imam ja hranu za koju vi ne znate” (Jov 4,32). A to su te energije božanstva, nestvorene energije, kojima je ispunjeno Njegovo telo. To je najglavnija da kažemo blažena sitost, ko to ima. I On je kao čovek svakako bio gladan kao i drugi, ali imao je to što još drugi nisu imali. Zato budući, kad mi vaskrsnemo, imaćemo takvo telo kao On ispunjeno Njegovim božanskim energijama i neće više uopšte biti potrebe za jelom ovoga stvorenog, kosmičkog, našega jelovnika.
Znači od ovoga najbližeg sunca ove galaksije zraci stvaraju hlorofil, salatu, žito itd. To je hrana za naše telo. A od onoga večnoga sunca božanstva, zrače energije blagodatne, to je hrana za našu dušu. I zato američki milionari i svi drugi carevi, Saudijske Arabije, oni ostaju ovek gladni, a ne znaju šta je, iako su jeli i probali sve, sva uživanja ovoga sveta kosmičkog. Zato što ne znaju za pravu, večnu hranu, koju jedino pravoslavni katoličani imaju, a to su energije božanstva u Njegovom telu. Tako da su ove slike koje sam davao o ovim energijama Božijim naročito važne kad je Hristos rekao: “Ja sam hleb sa neba” (Jov 6,41). Rimokatolička crkva i protestanti ne znaju uopšte o čemu On to govori. Jer između onoga belog sunca i ona tri zlatna kruga svetlosti božanskih Ličnosti i nas parčadi gvozđa koji se kao meteoroidi vrtimo oko tog božanstva sunca, je za njih (rimokatolike i protestante) tu neizmeran jaz, ponor. A mi u našoj pravoslavnoj teologiji trećega aspekta božanstva, kažemo da su to nestvorene energije koje zrače i one čine da je premostiv taj jaz, da zračenje božanskih energija do nas dopire, i da mi već možemo početi život večni upijajući energije ognja Ljubavi, blistavosti Njegove mudrosti itd.
Zašto Hristu nije bilo potrebno školovanje. Pa u Njegovom mozgu od detinjstva već je sveznanje Božije. On je samo toga postajao sve više svestan. Kad je bio dečak od 12 godina i postavljao pitanja rabinima (Lk 2,46) oni su se čudili. Kako u tom uzrastu on može da pita tako duboka teološka pitanja?
O SINU BOŽIJEM
Samo je jedan od Trojice, (srednji zlatni krug sa slike) Sin Božiji, sišao u utrobu Jevrejke devojke i postao čovek, a ne i Otac i Sveti Duh. Taj prvi božić (praznik njegovog rođenja u telu na zemlji), preseca liniju vremena na zemlji na vekove pre Hrista i na vekove posle Hrista. On je Bogočovek za nas. On je sakrio tu svoju božansku svetlost, ličnost božanstva pod svoju ljudsku kožu. Zato Srbi zovu taj praznik genijalno božić, znači rodio se Bogić a ne Jevrejče. Njegova Mama je Jevrejka, zato je ona Bogorodica jer je Boga rodila u ljudskom telu. On ima dva rođenja. Prvo u večnosti, kao Svetlost od Svetlosti bez matere samo od Oca. Drugo rođenje na zemlji, kao čoveka, samo rođenje od Matere koja je bez muškarca oca začela Njega od Duha Svetoga. Tako je on dvostruko bezgrešan i kao Bog i kao čovek.
Mojsije je video Oganj na kupini kako plamti, a on je znao svu magiju i nauku Egipta. U podne nema groma, a ta kupina plamti li plamti a lišće ostaje zeleno. Da je to bila vatra ovoga sveta, ona bi je odavno unštila u pepeo. I zato se on približio da vidi to čudo. I iz tog ognja čuo je “Ja sam Bog otaca tvojih” (II Mojs 3). “Kako ti je ime?” pitao ga je. Otprilike ono Jahve (JHWH) jevrejsko, prevedeno na grčki ὁ Ὤν, (o On), bitujući, onaj koji je večni, Ja jesam. Idi kaži Jesam te je poslao. Znači ime Boga je sadašnje vreme od glagola biti, a ne bio sam i biću. On je uvek večno Jesam. On je u glagolu biti, Sveta Trojica, Bog, a mi smo u glagolu postojati, unutar kosmosa gde postoji vreme i prostor. Znači Bog počinje da postoji tek otkako se rodio Sin Božiji na zemlji. On je uvek bitisao, ali sad je on ušao i u naše postojanje. To mogu razumeti samo filosofi, koji razlikuju, recimo na nemačkom zajn (sein) i verden
(werden) - biti i postojati. I tako mi razlikujemo bitujući i postojeći, to što je ontologija.
Sin Božiji se legitimisao na preobraženje pred tri apostola, da On nije neki jevrejski rabin, nego ona Njegova sakrivena pod ljudskom kožom, ona božanska ličnost, kao svetlost nestvorena probila je i kroz kožu i kroz odelo i najsposobnija trojica (Petar, Jovan, Jakov) su pali (Mt 17,6), ali ipak nisu oslepeli kao budući Pavle (Savle) na putu za Damask (Dap 9,3-9), koji je iznenada video Hrista u originalu i oslepeo za tri dana. Zato mi imamo utešnu nagradu, naše ikone, da se približimo pa da kažemo: “Mi Bože nismo još postigli čistotu srca da te vidimo ni kao Pavle i da oslepimo (mi bismo možda pali mrtvi), zato ti se približavamo da celivamo tu Tvoju sliku na zemlji, a Ti vidiš na nebu da mi želimo Tebe lično da celivamo”
NOVO U NOVOM ZAVETU
Novo u Novome Zavetu je to, da prvi Adam nije mogao da prođe kroz neko drvo ili stenu u Raju, pre greha. A Novi Adam ima biološki kao naše telo, ali sa jednim plusom, sa jednim dodatkom sa novom sposobnošću, da napusti telo svoje Mame bez reza carskoga, i ona beskrvno i bezbolno Njega rađa i ostaje devojka. To je nova sposobnost, da Bogočovek može da prođe kroz drugo fizičko telo. Tako on može kasnije da prođe kroz kamenu ploču iz groba, koji ostaje zapečaćen. Ulazi kroz zaključana vrata, što Toma nije verovao dok nije dotakao (Jov 20,27). On o vaznesenju bez ikakve letalice, rakete, napušta ovaj kosmos, što znači da on svojim telom prolazi kroz usijane zvezde i kroz hladne pustinje kosmosa. To je nešto novo u čovečanstvu, uopšte u ovom kosmosu. Znači on je sada van prostora i vremena na nebesima. A Englezi imaju dve reči: “sky”, to je nebo, ovaj kosmički prostor, a “heaven”, to su nebesa (kod nas nebo u množini). To uopšte nije prostor. To je intimnost i blizina angela. Pa počinje nebeska hijerarhija: angeli, arhangeli, prestoli, vlasti… pa na vrhu, heruvimi i serafimi oni su najbliži Bogu i zato se slikaju serafimi sa crvenim krilima i crvenim licem, jer su oni najbliži ognju božanstva i napunjeni su tim ognjem božanstva da su sve crveni u licu.
Tako da je to nešto novo, da je naša vera Novoga Zaveta, iznad očiglednosti nauke i magije. Hemija i magija, očigledne formule moći, mogu da se zloupotrebe (onim seljacima koji ne znaju te formule) i mogu da im se ti magionačari, hemičari nametnu za bogove. A naša vera je iznad očiglednosti (gde nema slobode), naša vera novozavetna je u atmosferi slobode, a to znaci čudesa i nečeg nepojmljivog za naučnu logiku. Nije ni satana našu prebabu Evu silom naterao da ona zagrize ono zabranjeno voće. Ona je onako lakoverno, lakuomno da kažemo glupavo ali slobodno poverovala da je on bolji prijatelj nego Bog i zato je zagrizla. Ona je razmišljala: “Što da ja učim školu kod Boga? Ja ovo pojedem, magiski i odma postajem sveznajuća kao Bog“ (Post 3). To je bilo iskušenje Eve i Adama. Tako ni Hristos neće nikoga silom naterati da ide na pričešće. Znači posle onog pada na ispitu pod onim drvetom poznanja dobra i zla, imamo popravni ispit, celo čovečanstvo pod Krstovim drvetom na kom je raspet Bogočovek koji kaže: “Ja vas volim do žrtve i umreću za vas, i Otac moj vas voli i bićete kao bogovi, gde sam Ja i Otac moj, ali vas molim da na moje obećanje verujete barem onoliko koliko je vaša prababa Eva verovala na đavolovo obećanje (a on je isto šaptao: bićete jednaki sa Bogom)”.
Eto zašto u pravoslavnoj Crkvi ostaje sloboda. Kod nas nema invizicije. Zato mi učimo, naše kraljeve i careve da nema smrtne presude. Pa kažemo caru u Rusiji: neka on bude u progonstvu u Sibiru, tamo neka vama besplatno radi, a mi popovi očekujemo da se on u starosti pokaje. A u to vreme (XVIII. vek), dok je u Ruskom carstvu bio zakonik bez smrtne kazne, tobož u kulturnoj Francuskoj posle revolucije, giljotina radi punom parom. Zašto je to njima izgledalo humano? Pa zato što je pre toga papa žive ljude spaljivao na lomači. To je ta grozna Evropa tobože kulturna. U odnosu na Vizantiju to je varvarija. Čak i nas Dušan je u imao zakoniku nesto da odseče ruku, nikad nije imao spaljivanje.
O SVETOM PRIČEŠĆU
Eto dragi moji, to je šta je novo došlo, da je On sada, istovremeno van prostora i vremena svojim telom i da može istovremeno da bude pod nebom ista tajna i pod nepcem ista tajna. Pod nebom tako “under the sky” (mislim u Jerusalimu, Beogradu, Moskvi, Tokiju, Washingtonu, Johanezburgu) tu su 1.000
milja između oltara, ali na svakom oltaru pravoslavne crkve, hleb i vino se promeni u Telo i Krv. Ali nema toliko hiljada telesa Hristovih koliko ima oltara. To je uvek ono jedno Telo, van prostora, koje može da bude istovremeno na mnogo mesta i da ostane jedno. To je nadlogika, to je naša mistika. I zato nama ne treba rimski papa kao Njegov vice-hristos, kao zamenik Hrista Boga, jer je on u svakoj parohiji i telesno prisutan. A ovde pod nepcem, malo “nebce” (pre Vuka je bilo jasnije, nepce je nebence, to liči na malo nebo) se taj hleb promenio u Njegovo telo.
On je rekao: “Ja sam hleb sa neba” (Jov 6,41). Njegovo telo nije sa neba, šta je taj Ja sam hleb sa neba? To je ona svetlost zlatna večna Božanska, koja je sakrivena u Njegovom telu. To je nama pričešće i hrana. A ovi kažu (po logici Aristotela na nivou očiglednosti nauke ovoga sveta): “Ako vi verujete da se hleb i vino pretvorilo u Telo i Krv, onda gospodo hrišćani, vi ste ljudožderi”. A mi kažemo: “Ne”. To je ono da je naša vera iznad očiglednosti. Jer to parče hleba koje se promeni u Telo Hristovo i dalje ima oblik i ukus hleba. I ta Njegova Krv i dalje ima ukus vina, zašto? Pa da bi ostalo prostora za veru, za slobodu, inače bi to bila prinudna hemija gde nema slobode. I onda bi došli nevernici u oltar, pa kad bi to videli oni bi morali da veruju.
Eto bez takvoga školovanja bez takve veronauke, su bile naše dve tri prošle generacije, neznalice totalne. Bili su samo do drugog stepena. Došli samo do kulture, do akademije nauka a nisu znali da su popovi iznad njih na trećem spratu, uvek. Čak i onaj seljak koji je imao pravoslavnu veru i on je iznad naših akademičara koji su bili ateisti, nisu znali šta je iznad njih, treći sprat. Tako znači jedite taj hleb, znači grizite, ali mi ne možemo pregristi svojim zubićima ono telo koje ide kroz kamenu ploču iz groba. Svaka i najmanja čestica (mrvica), biće opet celo telo Hristovo pod nepcem. To su samo centimetri razdaljine, a kako njegovo istorijsko telo (od 180 cm. otprilike) može da stane u jednu tako malu mrvicu? Mi to ne znamo, mi samo tvrdimo tajnu, a ne da je objašnjavamo, jer ona se ljudskom logikom ne može objasniti. Mi se samo branimo od ove logike koja kaže: “Vi ste onda ljudožderi”. Ne, mi kažemo i najmanja mrvica biće celo Telo Hristovo. Znači mi nismo da Mu odgrizemo neko parče mesa ili ločemo njegovu Krv, nego za te energije božanstva sakrivene u Njegovom Telu. To je naša hrana na pričešću. Hrana za duh naš, a mi smo svi stvoreni nalik na Boga. A kada faktografska nauka, ova neznajuća , bolje reći neznabožačka kaže da je smrt prirodna, mi kažemo: ”Ne uopšte!”. Niko ne želi da umre, i svaki čovek ima normalni apetit ka beskonačnom životu. Otkuda to? Otkuda smrtna priroda može da usadi u neko biće svest, savest i želju ka beskonačnom životu, ako je ona sama smrtna? Tako da jedno dete živi kao Adam u Raju, ono još ne zna uopšte da će umreti. Pa i kad sazna ono kaže: “Vidi to se samo bakama i dekama dešava”. Pa posle puberteta kad sazna da mora umreti onda se traži lek protiv smrti. I onda se čuje samo da je taj Isus vaskrsao. Nema ni jedan drugi od bogova: ni Muhamed, ni Buda niko nije vaskrsao. A Toma ga je dotakao, znači nije bio fantom. (Jov 20,27)
Kao što je ono rekao sveti Pavle: “Bog želi da se svi ljudi spasu” (1 Tim 2,4), tako taj isti Pavle govori filosofima na areopagu u Atini: “Pistin parashon pashin (πίστιν παρασχὼν πᾶσιν)” - “Veru je dao svima” (DAp 17,31) Bog, time što je vaskrsao svog Sina iz mrtvih. Jer ako već nemamo leka protiv smrti, onda da barem nađemo nekoga ko je vaskrsao. A pričešće je kod nas lek protiv smrti. Jer je On rekao: “Koje jede moje telo i pije moju krv… ” (u Njemu se to sastavi kao u putiru, celo Telo Hristovo), ne kaže: ”Imaće život večni”, nego “Koji jede moje Telo i pije moju Krv ima život večni” (Jov 6,54). Već ima! To je privilegija pravoslavnih katoličana, da oni već mogu da počnu život večni. Eto mi ne znamo koliko smo samo bogati. A sloveni su tu isto genijalno rekli da je samo Bog bogat. Koren prideva bogat je Bog. A za Nemce je raihermenš (Reichermensch) onaj koji ima carstvo zemaljsko (isto je rich engleski). Mi smo bogati kada imamo Boga u sebi, (koji je postao čovek) kada imamo Njega u pričešću u sebi i kada postanemo hram Svete Trojice, pošto je On neodvojiv od Oca i od Duha. I posle pričešća mi postajemo, ako smo očistili srce, hram Svete Trojice. Znači Bog je nas stvorio da se useli u nas. Vi znate kako je Vojislav Ilić opisao Tibula, koji se zaljubio u svoju mramornu statuu, da je poludeo. A Bog se zaljubio zaista, u žive statue, jer svaki je unikat i On želi da se useli u
njega.
Zato mi postimo. Mi blagosiljamo i ovo je dobra kosmička hrana. Mi nismo kao neki bogumili ili maniheji koji kažu da sve što je stvoreno i što je materijalno da je to od satane, da je to prokleto, a samo je kao duša tu u tamnici zarobljena u materijalnom telu. Uopšte ne. Za nas je telo od Boga stvoreno kao i duša i duh, stvoreni duh.
ISTORIJA SVETOG PRIČEŠĆA
I kada nama kažu neki rimokatolici (papisti) ovako: jeste kaže (u XVI. veku jezuiti), mi priznajemo da kod vas pravoslavnih se hleb i vino promene u Telo ali mi ne možemo doći kod vas na pričešće. Zašto? Pa zato kaže, to je otprilike ovako, kao kad u narodnoj banki imate velike poluge zlata. Ali tamo mora da bude žig narodne banke. Vi imate pravo zlato, prave poluge ali nema na njemu žig pape rimskoga. Zamislite, za njih je papa važniji od Hristovog prisustva. To je formalizam juridički i latinski. A kad su došli ti poluvarvari - ti Francuzi i Nemci i osvojili Carigrad u XIII. veku u doba svetog Save, oni ne samo da su silovali žene i kaluđerice kao varvari, nego su bacali i naše pričešće, pod noge (kao to nije nikakvo pričešće). A u našoj crkvi uvek je bilo svetih ljudi, to su čista srca koji vide Boga. A šta to oni mogu videti? Za vreme liturgije (kada se ono peva: “…i molim ti se Bože naš…”), kad popa kaže: “I sotvori da ovaj hleb bude Telo Hristovo, i učini da se ovo vino promeni u Krv Hristovu”, u to vreme ili neko vidi da silazi svetost božanska tavorska, pa to parče hleba odjednom blista jasnije nego sunce, ili vide da silazi kao Oganj na duhove (silazak Svetoga Duha na apostole). I to su Oci videli da u latinskim crkvama nema. Znači za nas je ponašanje pravoslavno katoličanske Crkve kroz istoriju, opis granica pričešća. Da su Oci naši videli u XIII. veku da to silazi i u rimokatoličkoj crkvi oni bi rekli: i to je prava Crkva a ove podele, to su samo neke političke i profesorske cepidlake. I ono bi išli tamo na pričešće. Zašto? Jer za nas, pravoslavne svete ljude neodoljivi magnet je Telo Hristovo. Nema nikakvog autoriteta iznad Njega, neki vaseljenski sabor, da ti ne možeš ići tamo zbog nekih juridičkih žigova ili ne znam šta.
Da su oni videli oni bi tamo išli, a pošto nisu išli, mi znamo da i nema tamo. Jedini slučaj je bio na nekom ostrvu u XVI. veku, Dodekanez Santin, koji je bio dugo pod okupacijom mlečana - Venecije, a tamo su ljudi bili tako dosta slabog karaktera. Ali vi znate da je i u Tivtu i u Kotoru kroz Dalmaciju bilo Crkava, da su isto u našu pravoslavnu Crkvu naturili silom i jedan oltar rimokatolički, na zapadnu stranu. Naravno da naši nisu išli kod njih na pričešće, ali govorili su, pa to je isto, vi ćete da se molite sa ove strane mi sa one i tako… Ali tu na Santinu bio je jedan jedini slučaj u istoriji naše svete Crkve da su ti Grci išli kod latina na prišešće i ovi kod njih. Ali mi kažemo, to je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo.
O TRI LJUDSKA KOMPLEKSA
Zamislite Sin Božiji koji još Evi obećan da će doći da je oslobodi da zgazi onu zmiju i da ih vrati u Raj, nas je oslobodio tri kompleksa. Avraam je prvi vernik. Svi su bili mnogobožci zavarani od demona. I sad Bog pristupi njemu i kaže uslov: “Ako veruješ u mene ima da napustiš svoj grad, svoje bogove i da pođeš za glasom mojim Božijim” (Post 12,1). Oni pitaju: “A zašto je baš jevrejski narod samo izabran?” Pa nije to bio izabran jevrejski narod, bio je izabran jedan čovek, jedna ličnost, isto mnogobožac kao Kinezi ili crnci. Možda je Bog i prišao ranije nekom Kinezu ili crncu, ali onaj nije hteo da ostavi svoje bogove i svoje rodno mesto. I zato je Avraam prvi primer čoveka vernika u jednoga Boga. I mi hrišćani smo njegovi sinovi, naslednici, po onoj veri koju je on imao pre nego što je postao ritualno, obredno obrezani Jevrejin. On je postao kasnije Jevrejin kad se obrezao. I bio je otac Jevrejima i Arapima preko semena, preko dve žene. Jevrejima preko Sare i Arapima preko Agare. A mi smo duhovni sinovi njegovi, po onoj veri koju je on imao pre, prilikom susreta sa Bogom. Tako da je rečeno Avraamu: “U tvom potomstvu će se javiti taj Osloboditelj od smrti”. Pa onda se suzilo, Davidu je rečeno: “U tvojoj dinastiji će se javiti”. Ali je On tempirao da dođe onda kad su Davidovići bili bez vlasti, pod okupacijim Rimljana. I tako je Josif bio iz te dinastije drvodelja. Sin Božiji, Sin svemogućega Boga, Car nebeski dolazi da bude na zemlji običan radnik, drvodelja da oslobodi ljude od kompleksa niskog položaja u društvu, kao da je to nešto prljavo. Drugi kompleks od kojega nas je oslobodio je taj, da većina ljudi stradaju što nemaju visoke diplome, visoke škole, fakultete. Zato je on namerno izabrao 12 ribara, seljaka za prve Vladike i njima je otkrio ono što najškolovaniji doktori medicine, filosofije ne znaju, šta je posle smrti. To se zove otkrivenje, kad nešto Bog zna što ne može ljudska nauka da zna. A On kaže: “Posle smrti je život večni, duša je neuništiva ako se okrene Bogu, a i telo će se kasnije spojiti, vaskrsnuti, spojiti sa dušom”. Treći kompleks od koga nas je oslobodio Gospod to je strah od smrti, a od toga pate svi ljudi i najbogatiji carevi i milionari. Od toga kompleksa nas je oslobodio kad je umro za nas na Veliki Petak a u nedelju ujutru vaskrsao i Toma dodirnuo itd… I u tom pogledu to je najveći poklon, treći, da nemamo straha od smrti. I mi hrišćani verujemo da je naša smrt nama za leđima. Kad je nas popa pognjurio u vodu mi smo tada umrli. Kad nas je tri puta u ime Trojice digao mi smo tada već vaskrsli. A ovo što je pred nama to je samo jedan fiziološki rastanak duše i tela koji je tragičan i odbojan i oduran, niko ne želi da umre, ali oni koji imaju veru oni mogu mirnije to da pređu.
O SVETIM IKONAMA
U drugoj zapovesti stoji: Ne čini sebi nikakvoga idola, niti mu se klanjaj i tako. A tom istom Mojseju isti Bog naređuje (2 Mojs 20): “Napravi mi skiniju,” (portabl hramu), pošto su Jevreji bili nomadi. Svaka porodica je putovala, imala svoj šator. Tako kaže, napravi mi jedan veliki šator u sredini, jednu zavesu, da pravi dve sobe i na toj zavesi da budu izveženi likovi angela. Zamislite a onamo stoji, ne smeš slikati ništa ni što je na nebu ni što je na zemlji ni pod zemljom. Od jednom taj Bog za protestante izgleda protivrečan. Kako On sada naređuje to. Zato to protestanti prećute. A mi znamo. Eto to je radost hrišćana kada naslikamo Hristu crveno i plavo odelo, jer naše ikone su teologija u boji. Prvo odelo crveno znači da je Bog, jer crvena je oganj ljubavi a on je Bog ljubavi a plavo, pored toga druga haljina znači da je i čovek. Jer naša sredina je plava: nebo, okean i magla. Crveno-plavo znači Bogočovek, a Bogorodica Marija suprotno. Prvo plavo odelo, ona je čovečansko biće, a povrh toga crveno, ona je kao ta kupina nesagoriva (koju je Mojsije video), zagrljena ognjem ljubavi spolja ali nesažežena. Pa onaj zlatni krug rekoh ukazuje na preobraženje. Ali samo Njemu (da bismo Hrista Boga Bogočoveka razlikovali od drugih svetaca), upisujemo jedan Krst, u onom zlatnom krugu, dve linije gore iznad temena, dve linije na levo, dve linije na desno a ne možes četvrti donji krak Krsta da naslikaš od vrata Hristovog. I sad u ta tri mesta imamo tri grčka slova: omikron, (o malo), omega (ω, o veliko) i n (ν): ὁ Ὤν, to je “der Seiende” Švabe bi prevele bitijući, mi kažemo na srpskom od glagola biti onaj koji je večan. A mora da bude izvan tog zlatnoga kruga istorijsko ime
IC/XC početak i kraj. Početno i krajnje slovo - Isus Hristos. Tako da nema ikone bez imena. Zato mi pravoslavni kažemo da iako je neka ikona barokna (kad su crtali ružne ikone i ne tako duhovne), bolja je i ta bilo kakva ikona nego bele zidine džamije ili sinagoge. Jer oni ne veruju da je Bog postao čovek a
nama je to najvažnije. Zato su zastave pravoslavne crkve ikone koje znače da je Bog zaista postao čovek. A da je onda bio stepen tehnologije ili fotografije mi bismo danas imali fotografiju Isusa Hrista. Zato mi kažemo protestantima: ako vi zaista Njega volite, zar ne biste vi voleli da znate kako je On
izgledao. On nije bio neki fantom.
PET TIPOVA LJUDI
Imamo 5 čula i 5 tipova ljudi u Crkvi. Jedni su naročito osetljivi na sluh. Za njih je najvažnije šta popa propoveda i kako se čita Evangelije i šta peva hor. Drugi su vizuelni tipovi. Za njih su najvažnije freske i ikone. Treći su olfaktivni tipovi, jaki na nos. Za njih je najvažnije kad popa kadi. Zašto? Jer onaj već dobar miris ovozemaljski od smirne je samo nosač nestvorenog božanskog mirisa, koji nije od ovoga sveta. Jel ti ljudi olfaktivnog tipa oni osete prisustvo Božije samo kroz taj božanski miris. Četvrti tip taktilni, su ovi što jako osećaju dodir, čulo pipanja, to su recimo veliki mističari kao Marija Magdalina koja dotakne noge Hristove i dobije sve energije božanstva. Ona kroz to oseća prisustvo Božije. A većina ljudi uglavnom imaju najrazvijenije čulo ukusa i zato je rečeno: “Okusite i vidite kako je blag Gospod” (Ps 33,8). Znači kroz pričešće je najintimniji odnos sa Bogom.
I sad protestanti odbace ikone, odbace kadionicu, ne veruju da neko Njega može da dotakne, ne veruju da se hleb i vino promeni u Telo i Krv. Oni smatraju da je to samo kao neka uspomena – daća na Hristovu smrt. Neki protestanti – luterani su malo bliži, ali oni kažu zavisi to od tvoje vere. Ako ti zaista veruješ, onda taj hleb pod tvojim usnama postaje Telo i Krv a ako ne veruješ neće biti. Tako da oni posle tog njihovog pričešća bace sve one elemente svetoga pričešća i onaj hleb i ono vino koje eventualno može da bude za vernika pričešće. Tu se vidi da je kod nas vera objektivna, nezavisna od vere. Zbog Crkve koja veruje, zbog onih nekoliko koji veruju unutra (u Crkvi) to je objektivno dato, jer je rekao: “Gde se dvoje ili troje sastave u ime moje ja sam tu” (Mt 18,20). A to znači i telesno ja sam tu prisutan pod vidom hleba i vina. I kakva skromnost da on uzme najobičnije elemente, hleba i vina da bude tako lako da sa Njime imamo zajednicu. To je komunija na zapadnom latinskom jeziku, zajednica.
LITIZAM STAROG ZAVETA
U Starom Zavetu imaš neki elitizam. Elitizam je utoliko što npr. samo Mojsije ide na vrh planine, da se sretne sa Bogom. I Bog njega stavi u neku raselinu, pećinu i kaže: “Ne možeš me videti sa lica nego samo od pozadi”. A to znači, ne možeš videti moju suštinu, nego samo moje energije koje zrače iz te suštine, a to je ona svetost beskonačna. Znači prost narod je u pustinji na najnižem nivou. Onih sedamdesetorica kao nekih vođa, sudija, su se malo na podnožju uzdigli. I kada je Mojsije sišao dole, sa onim pločama (10 zapovesti), i kad su ga videli, nisu mogli da gledaju u njegovo lice, pošto je ono još odblistavalo svetlost nestvorenoga božanstva. I to je njima bolo oči. Zato je Mojsije morao da stavi nekakvu maramu dok to nije uminulo. Ali samo Mojsije ide gore. A za prost narod onih deset zapovesti, to je kao za nas 12 tačaka Simbola Vere. To je minimum za svakog seljaka da zna pravoslavnu teologiju. Tako je bilo 10 zapovesti za prostoga jevrejina da zna.
Za nas je najvažnija stvar ići Bogu koji je sišao na zemlju i postao naš Brat. I nema više elitizma Staroga Zaveta, sada svako prilazi najvećoj svetinji koja blista jače od sunca. Ono što je Mojsije video na vrhu planine to se može videti u oltaru pod uslovom da imamo čisto srce. A svako dolazi. Mi popovi, ili patrijarh recimo, on se samo prvi pričesti, ali mora da poslednjem čobaninu isto da puno Telo Hristovo i Krv. A čim se papa od nas odvojio 100 godina kasnije, on je ponizio laikat, narod i rekao: vama je dosta pola pričešća. A mi popovi samo imamo celo. A kao da je Hristos to predvideo na Tajnoj Večeri i kad je davao telo nije rekao jedite svi, a kad je uzeo času rekao je: “Pijete iz nje svi” (Mt 26,27). Kao da je predvideo da će XII. vekova kasnije papisti da ponize narod. I zato se kod njih pojavio mit o gralu, o jednoj zdeli u koju je navodno uzeo (neki vitez, ili Josif od Arimateje) malo Krvi Hrstove i to sakrio od popova u nekom zamku, i kao tamo može doći laik, samo kao koji je čist vitez kao Parsifan. Ta legenda ne može nikad da ponikne na pravoslavnom religijskom tlu, pošto kod nas svi imaju puno pričešće kao popovi. To je moglo da nikne samo tamo gde su bili laici uskraćeni od punog pričešća i Krvi Hristove.
Sektaš je na primer onaj koji zna samo jedan sektor Biblije. Na primer, baptisti samo krštenje, subotari samo subotu, … A pravoslavni je dobio otkrivenje od Hrista Boga, kad je on posle vaskrsenja dunuo na neškolovane apostole i rekao: “Primite Duha Svetog” (Jov 20,22) i tada im je otvorio um da bez školovanja razumeju pravilno Sveto Pismo i da ga tumače. To je jedan dar koji ide preko vladika i popova do danas. Tako da nismo mi pametniji od rimokatolika po IQ (intelligence quotient), nego mi imamo Sveto Predanje. I mi nećemo da menjamo ništa što je ostalo od svetih Otaca. To je jedan nadrazum. Što je rekao sveti Pavle epignosis (ἐπίγνωσις). Gnosis je znanje a epignosis je nadznanje, koje je dato kao poklon neškolovanim apostolima a preko njih i nama. To nam je Bog otkrio i daje nam je sve. To je poklon i nema kraja našem rastu. To je ona reč na grčkom, “akorestos” (ἀκόρεστος) - nenasitiv. Čovek je stvoren nenasitiv božanskih energija. Mi se ovoga od sunca stvorenog, salate i žita i mesa možemo nasititi, ali onih energija mi normalo želimo jos više mudrosti od Boga, još više ljubavi u naše srce, još više lepote u naše oči i tu nema kraja.
SVADBA JAGNJETOVA
U Jevanđelju ne piše, to je jedan pesnik rekao da će biti svadba Jagnjetova da je on Ženik, a Crkva (celo čovečanstvo) je nevesta. Ima četiri reči grčke za ljubav: Agape (ἀγάπη) - na starom grčkom, duhovna ljubav izmedju svete Trojice, u kome nema nikakve primese polnosti. (Zato bi ja želeo da se vrati slovenska reč ljubov. Bog je Ljubov, ta ljubov Hristova, je ta duhovna ljubov, a da ljubav ostane za čovečansku ljubav.) Filija (φιλία) – ljubav prijateljska, bratska ljubav (ἀδελφική στοργή) i eros (ἔρως) čovečanska ljubav.
Znači on nas voli četirima ljubavima istovremeno. Agapijskom kao Bog naš Tvorac i kao naš Prijatelj i kao naš Brat i kao naš Ženik. A Ženik i nevesta ostaju u devičanstvu, dok suprug i supruga je sprega, gde prestaje barem biološko devičanstvo. Ali treba da ostanu u celomudriju, verni jedno drugom. Zamislite to se zove celomudrije - cela mudrost je da muž i žena ostanu verni jedan drugom, kao Hristos Crkvi. I onda si spreman da se oženiš ako si spreman da umreš za tu devojku, kao Hristos za Crkvu. I ti da se udaš ako si spremna da umreš za njega, kao što mučenici u Crkvi umiru za svoga Ženika.
Ali u Raju posle pada, eros se razdvaja na muško i na žensko i sada Adam prvi put vidi Evu i kao polno biće. I zato je Bog, kad ih je isterao iz Raja, predupredio satanu koji je zamislio da će oni kada budu izgnani, od očajanja da se obese. A Bog je predupredio i rekao: “Rađajte se i množite se” (Post 1,28). I zato se to zove polni život. Mi Sloveni kažemo pol - dva pola, dve polovine čovečanstva, a Latini kažu dva seksa, to su dva sektora, jel Bog je presekao čovečanstvo na dva seksa. I sada to sjedinjenje muža i žene, jedna ekstaza, koja ako je u saradnji sa Bogom, onda su oni saradnici da treća
ličnost dođe u svet. Ali Bog stvara kroz ljubav mame i tate, On je glavni Tvorac nove ličnosti. Jer je On najveći Vajar koji svara žive statue, a svaka je unikat (to se vidi otiskom palca). I to je bila uteha u dolini plača posle izgona iz Raja, da se u toj ekstazi muško i žensko predaju jedan drugom, do potpunog “samoodavanija” kažu Rusi. To je uteha, a pogotovu nagrada kad se rodi dete, onda kaže se žena zaboravi sve svoje muke. I zato je brak prva sveta tajna posle izgona iz Raja.
Ali Eva je mogla da bude poslušna pod onim drvetom, i Adam. I da su bili poslušni oni bi u Raju završili teološki fakultet, i znali bi šta je to zlo, ali ne bi se poveli više, bili bi već otporni na zlo. To drvo (poznanja dobra i zla) po sebi nije bilo loše, jel znanje po sebi je dobro, ali oni su još bili u pubertetu, nespremni za tako jaku hranu. I da je Eva bila poslušna Bogu ona bi samo jednim ekstatičkim poljubcem sa Adamom, začinjala i ostajala devojka posle porođaja. Ono što je bilo jedanput kod Bogorodice, to bi bila opšta pojava u tom blaženom bezgrešnom čovečanstvu. I tada bi se isto Hristos pojavio i ovaplotio, postao čovek, ali bi svi onda videli kako kroz Njegovu kožu, Bogodeteta, probija ona svetlost božanstva. Pre preobraženja, svi bi odmah znali ko je On. Svi bi dolazili i doticali njegove nogice i hranili se tim božanskim energijama i to bi bilo pričešće u tom bezgrešnom čovečanstvu gde ne bi bilo uopšte smrti. Naravno takav Hristos ne bi išao na raspeće. Znači bez obzira kako se Adam i Eva ponašaju, kad je On je stvorio čoveka po liku svome, On je već
otvorio vrata da On postane čovek. Bilo da oni budu pošlusni, ili neposlušni, bez Krsta ili sa Krstom. I sada može da vam bude jasnije šta znači svadba sa Jagnjetom. Kada Hristos kao Novi Adam dolazi, On daje onu mogućnost kakav je Adam mogao da bude – bezgrešan. A eros je jedna od Boga usađena pozitivna energija. Zato ni kaluđer ne sme da se uškopi. To je benzin u motoru, u telu. A on samo mora da se podredi bratskoj ljubavi, prijateljskoj ljubavi i božanskoj ljubavi. Tako jedan dobar kaluđer kada vidi jednu lepu devojku, on se divi Bogu, vajaru njenom i toj lepoti koju je Bog stvorio ali nema nikakve želje da nju defloriše. Recimo u Rusiji devojke nemaju marame u Crkvi, a udate imaju. Običaj je da svi prilaze i kažu: “blagoslovi vladiko ili oče”, a on kad blagoslovi dotakne njenu ruku dlanom, pa poljubi njenu kosu, barem vladika, stariji čovek, a to je jedan erotski doživljaj bez ikakve seksualnosti. To je toplota i miris devojačke kose i blizina njenog tela, ali nema nikakvog, mi kažemo dvizanija tela (da se njegov ud nešto uzbuđuje). Eto to je moglo da bude u onom blaženom čovečanstvu.
Kao što je so u mesu da ne ucrvlja, tako su to i dobri kaluđeri i kaluđerice. Oni podsećaju većinu sveta hrišćanskoga da ako ovaj može i bez jedne žene, onda tebi treba da je dosta tvoja jedna supruga, a ne Muhamedove 4 žene. Onamo, ako ona može bez jednoga muža, onda tebi hrišćanko treba da je dosta tvoj jedan muž, kao Hristos Crkvi. I u tom pogledu je sada jasnije šta to znači svadba sa Jagnjetom.
VASKRSENJE
Kada Hristos dođe o svom drugom dolasku, iz Njegovog tela ima da bukne oganj božanske ljubavi, ka svima, a većina čovečanstva je primila taj oganj. Mi smo u trouglu slobode ovako: Bog na nebesima, đavo na oblacima, ja na zemlji. Mi dolazimo iz pokolenja u pokolenje da polažemo ispit, da li za ljubav
Božiju, za Boga ili za mržnju satansku. I mi smo optimisti da većina glasa za ljubav Božiju. Ti si nalik na Boga ako si voleo druge ličnosti pored sebe, čak i ako si spreman da umreš za njih (to je najveći znak). Takvi već imaju u svome telu oganj božanske ljubavi i kada njih o drugom dolasku Hristos bude grlio njih tim ognjem ljubavi (a to je nesebična Trojična ljubav), njima će biti prijatno, jer je ista temperatura već u njihovom telu ko ta spolja. A onima koji su puni mržnje (Srbi su i tu genijalno definisali, suprotno od topline ljubavi je mržnja a to je mrznutost egoiste, ledenost egoiste koji jedino sami sebe vole) njima je nepodnošljivo da su voljeni, njima je nepodnosiv taj oganj. Pošto oni ne vole nikoga oni bi i Njemu zabranili da njih voli. Bog nema nikakve veze sa paklom. Pakao je kad se neki angeo ili čovek zaljubi sam u sebe i kaže, ja sam sebi svoj bog, nikoga ne volim sem samoga sebe. Eto sada kada govorimo o svadbi Jagnjetovoj, to je znači ta tajna da kad Histos opet dođe u onom svom istorijskom telu od otprilike 180 cm mi svi vaskrsavamo u visini Njegovog rasta. Znači Divac i ovi dvometraši ima malo da se smanje, a ovi od 160 da se malo povećaju. Zašto je to tako važno? Zato što tada mi ulazimo u telo našeg Ženika kako nikada žena ne moze da prodre u telo svoga muža ni muž u svoju ženu. Milijardu svetaca, svi istovremeno i muški i ženski svi u Njegovo
jedno isto telo. Zašto? Zbog onih energija u Njegovom telu. Znači ako smo mi na visini Njegovoga mozga, mi upijamo iz Njegovog mozga one božanske ideje koje nas interesuju. Svetog Pavla nešto drugo, svetog Petra treće, svetog Savu drugo. Svako po svojoj voltaži. I to je napajanje energijama
premudrosti Božije, u naš mozak prelazi Njegov mozak.
Onda smo mi na visini Njegovih očiju, mi iznutra gledamo Njegovim očima na kosmos, i izoštravamo svoj ukus. Jer nikada nećete uživati u lepoti Van Gogh-a ako nemate približno izoštreni estetski ukus Van Gogh-a. Tako mi nikada ne možemo uživati u lepoti ruže koju je stvorio Bog, ako probližno ne
izoštrimo naš ukus ukusu samoga Boga Tvorca ruže. A naše srce je tada na visini Njegovog srca i mi upijamo iz Njegovog srca puno ognja božanske ljubavi koliko možemo po našoj voltaži. To je doživljaj svadbe sa Jagnjetom.
A um ostaje nepomućen. Jer dok je Adam u grehu, sve njegove sposobnosti su raspolućene. Kada je on skoncentrisan u umnom svom kompartimentu, odeljenju, tada on ne može biti polno aktivan, A kada je Adam polno aktivan (u zagrljaju sa svojom suprugom), on ne može biti umno aktivan. To je raspolućenost paloga Adama. A novi Adam u njemu su sve sposobnosti nanovo skoncentrisane i nema nikave seksualnosti, njegov eros ostaje (mi to kažemo preobraženi eros) zajedno ukomponovan sa bratskom ljubavlju, sa prijateljskom ljubavlju i naročito sa onom božanskom, Tvoračkom ljubavlju. Takvi su Adam i Eva mogli biti, da su bili poslušni Bogu. I zato imamo popravni ispit posle Njegove smrti i vaskrsenja, kada nas oslobađa straha od smrti i daje nam predukus večne Ljubavi kakva je u Njemu i u Njegovom telu i zato je pričešće za nas najveće. Eto dragi moji kažu da je nejednakost posle vaskrsenja. Bog odozgo jednako (beskonačno) voli sve, ali ljudi ne uzvraćaju istom ljubavlju. Naprimer, Jovan najmlađi apostol imao je prvenstvo u ljubavi. On je naviše uzvraćao, imao najveću ljubav ka Hristu od svih apostola. Ne da je Hristos njega najviše voleo, nego on je najviše voleo Hrista. I zato kaže sveti Pavle, posle vaskrsenja biće nejednakost kao zvezdano nebo. Bogorodica je puna luna, pun mesec, najsvetlija, tri zvezde uštapa su tri jerarha (Vasilije veliki, Grigorije bogoslov i Jovan zlatousti), sedam zvezda medvedice to su recimo sedam đakona, vlašići apostoli, i tako svi razni…
Jer svako je poneo onoliko energija božanstva koliko se on pričešćivao, koliko je upio i njegova duša to ponese u raj. A kada se telo sastane (posle vaskrsenja) onda i telo blista. Recimo kao sveti Sava koji se već od 17. godine predao totalno Bogu, ne može njega stići nikad onaj od 70 godina koji je počeo tek tada da se pričešćuje. Ali to nije važno jer tamo nema narcisoidnih tipova. U raju nema ogledala. Nego je ogledalo oči Isusa Hrista i Bogorodice i drugih svetaca koji se tebi dive. Kao što drugi u tvojim očima primaju divljenje od tebe. Zato je naš sveti Nikolaj Velimirović rekao svojim bogomoljcima, bolje reči svojim bogomolnicima (da ne budu Božji moljci) ovako: »Da budem u raju, pa makar i na kraju«. To je skromnost svakoga hrišćanina.
TAJNA KRSTA I MAJKA BOŽIJA
Tako da je Bog zato došao i postao čovek za nas, iz ljubavi, filantropije, iz čovekoljubija zato što je znao da ljudi zaraženi sebičnošću lucifera od Adama i Eve ne veruju da ih neko voli ako taj nije spreman da umre za njih. Kada tata i mama vide zmiju da ide ka kolevki deteta ona ili on se bace na zmiju i kao mladi ljudi oni žrtvuju nekih 40-50 godina svog života, ali kao grešni morali bi kada tada umreti. A Ovaj dolazi bezgrešan, On nije morao uopšte da silazi dole i kao Bog i kao Čovek i zato je Njegova žrtva beskonačna. A On se bacio na onu zmiju kosmičku i sav otrov i mržnju na čovečanstvo je uzeo na svoje telo i vaskrsavši pobedio i zmiju i smrt. Eto to su takve dubine kada mi govorimo o tajni Krsta kada Bezgrešni umire.
A najveći bogoslov na nebu i na zemlji je jedno žensko biće, ta Jevrejka devojka Marija. Njoj jedan od Svete Trojice kaže mama. A svako od nas ljudi ima najintimniji odnos sa mamom jer je ona nosila nas u sebi. Znači ona ima najintimniji odnos sa Hristom. Ona je Nevesta Svetoga Duha, jer je Sveti Duh nju oplodio bez semena da začne Sina Božijeg na zemlji. A ko god je usvojen Bogu Ocu kroz jedinca Sina Isusa Hrista, ima pravo (nama je dao On pravo jer smo mi od Boga Oca usvojena deca), da zove Njegovog Oca ”Oče naš koji si na nebesima”. Taj će biti o drugom dolasku usvojen i Njegovoj Materi. Tada ćemo svi mi da dobijemo devstvo kao Bogorodica Marija i kazaćemo posle očenaša: “Mati naša koja si na nabesima da se slavi ime Tvoje zato što si rodila Sina Božijeg, da dođe Carstvo Tvoje, kroz tebe je došlo…” tako jedna molitva paralelna ali hristološki uokvirena.
SVETE MOŠTI
Ako je neko video sliku (ili učio istoriju umentosti) koja se zove “dans makabr” (danse macabre - užasno kolo, užasni tanec) koja ovako izgleda: skeleti uspravni igraju kolo a vodi ih jedan sa kosom, to je kao simbol smrti – satane i kosom on kosi glave a ne trave. On je imao pravo kad Bog dopusti da poseče i dete i mladića i starca, (kad Bog dopusti da ga usmrti), jer svi koji su zaraženi grehom od Adama i Eve su došli pod vlast satane, a on je sadista i uživa da ubija. Ali nije imao prava da ubija Bezgrešnoga koji je i kao Bog i kao čovek rođen od devojke bez greha. I Ovaj se njemu (đavolu) razoružao i došao, a znao je on ko je Taj pa misli: “Aha sada ću ja pomoću dve lutke lošega prvosveštenika jevrejskog Kajafe i preko lošega formaliste generala rimskog cara Pontija Pilata”(i jedan i drugi su formaliste) da ga pobedim. Ovaj rabin kaže: “Ima samo jedan Bog. A ovaj je isto čovek, a kaže da je Sin Božiji ili Sin čovečiji, a Sin Božiji znači da je Bog. On mora umreti po našem zakonu”. A ovaj Pilat kaže: “Ko god se proglasi za cara taj je protiv monopolije rimskog cara taj mora umreti”. Tako bi se to desilo da je bilo u Kini u Rusiji bilo gde. U svakom narodu postoji jedan formalizam. I kad je on (satana) udario Njega kosom smrti on je uspeo samo toliko da razdvoji dušu i telo i onda se duša odvojila i otišla u ad a telo je ostalo na zemlji. Ali On je prvi primerak moštiju, da su i u mrtvom telu ostale energije božanstva, kao neka struja koje je sprečila da đavo ostvari svoj plan, a to je da uđe sa svojim nesvesnim saradnicima (a to su crvi i virusi) u telo umrloga i da ga usmrdi.
Znači Bog stvara lepotu a đavo ukrade, otme od Boga samo ono što poružnja, ali ovde nije mogao da prođe, da uđe. Ni u krv koja je ostala pod Krstom ni u njegovo beskrvno telo koje je ostalo u grobu. A Njegova duša se odvojila (duša ima oblik tela) i ona je isijavala onu svetlost božanstva, kad je sišao u onaj mrak (ad) onda su ga svi prepoznali. Zato se mi radujemo na Uskrs, da je On rekao: ”Ko voli mene i ovu svetlost moga Oca, može u nedelju ujutru da ide za mojom dušom u Raj”. Mi se radujemo na Uskrs da je ad ostao prazan, a to je mračno mesto dole, gde su u zatvoru držane duše (i Jovana Krstitelja i dobrih i zlih). I onda se Njegova duša vratila iz Raja na planetu i ušla u svoje beskrvno telo, oživeo je, izašavsi kroz one pokrovce ne razrešivši ih, kroz kamenu ploču, ne raspuknuvši kamen i otišao je do Krsta i upio je krv, jer Njegovo telo je živo ali nema još krvi. Jer mošti su moći, božanske energije, koje sprečavaju da se telo raspadne i bez balsamovanja, ostaje netruleživo. Tako imaju sveti Vasilje ostroški, car Lazar i neki drugi sveci širom pravoslavlja, to čudo da iz onih mrtvih kostiju zrače energije božanstva koje iscele svakoga ko priđe sa verom, bio on musliman, rimokatolik ili bilo šta. Eto to su mošti.
OBJAŠNJENJE 50. PSALMA
Zamislite, u 50. psalamu, (na Zapadu je to 51.) piše ovako o Bogu: da se opravdaš u rečima svojim kada tebi Bože bude suđeno (Ps 50,6). A tamo u starom tekstu jevrejskom svi prevode: kada Ti budeš sudio. A to je tako vrtoglava razlika u prevodu. Zašto? Jer su ovi koji su bliži Hristu znali da Bog nije diktator i da će se o drugom dolasku, Njemu isto suditi, u tom pogledu da on daje slobodu i demonima da oni tada izraze svoju slobodu. A mi često i mnogo puta kritikujemo Boga a to znači sudimo Bogu. Kaže zašto je On dozvolio ovaj rat, pa zašto je On dozvolio da moje dete umre, pa ovo pa ono. A kritika je suđenje. I oni će onda da kažu kao što je Volter koji je blizak satanistima rekao: “Ja bih stvorio bolji svet nego Bog”, kao ja sam pametniji od Boga. Tako će da kaže i Lucifer i drugi. Ali Hristos o drugom dolasku neće da ulazi sa njima u verbalne duele, iako ovde stoji “..da se opravdaš ...” neće On njima govoriti da se pravda. Nego slovo, na jevrejskom “davar” je i delo. Kod njih nema da je reč apstraktna kao kod Grka i kod ovih zapadnih. To znači da se opravdaš i u delima svojim. A on će samo da pokaže svoje četiri rane, i petu ovo probodeno rebro. Nikakve prepirke, vi samo blebećete, vi samo govorite da volite čovečanstvo, a ja sam jedini umro za njega. To je Njegov odgovor.
O TRI VRSTE GREHA
Imamo tri vrste greha: telesni, kad se neko opija pa dobije cirozu jetre. Nije njega kaznio Bog, nego on sam sebe svojim neuzdržanjem. Koji bludniči dobije veneričnu bolest. Isto je on kriv. Na drugom spratu psihički i duševni gresi su teži. Ako on kaže: “Ja sam Napoleon”. To je padinska skela, to je mnogo teže lečiti nego u internoj klinici nekom operacijom. A treći nagori gresi su na najvišem spratu duha, to su gordost satanska koji zavidi Svetoj Trojici, i krivoverje- jeres. Koja je razlika između psihičkoga - duševnoga greha sujete (uobraženosti) i duhovne gordosti na trećem spratu. Takva, da se sujetan i uobražen čovek takmiči sa svojim susedima da od njih bude školovaniji, bogatiji, politički moćniji. A duhovni greh gordosti, to je kada se jedan angel ili čovek takmiče sa samim Bogom i zavide samome Bogu a ne čoveku - susedu svome. To je neizlečiva bolest i satana je postao nepokajiv. A šta je jeres? Na grčkom “eresis” (αἵρεσις) je to krivoverje. To je kada je neki visoko obrazivani teolog ili načitan bogomoljac sklon sujeti i uobraženosti i onda đavo dođe pa mu šapne neku teološku ideju koju on misli da je on sam genijalno izmislio, čega se nisu dosetili sveti oci za 2.000 godina i hoće tu polu-istinu da nature Crkvi, kao obaveznu dogmu. Tako da jedan čovek (rimski papa ili jedan subotar), može da bude čist potpuno na prvom najnižem spratu: niti pije niti puši niti bludniči. Čak i na drugom spratu: nije srebroljubiv nije vlastoljubiv i nije sujetan – uobražen. Ali na trećem spratu, on širi najgoru moguću zarazu, to je jeres. On se baca na pravoslavno-katoličansku Crkvu i kaže: nije ona prava. Moja rimska, papina je prava ili moja subotarska je prava. A ko se baca na pravoslavnokatoličansku Crkvu, on se baca na samog Hrista Boga. I zato najgora psovka na srpskom jezku nije seksualna nego teološka, a to je: ubiću Boga u tebi. Zamislite, on ne mari tebe da ubije, on hoće Boga u tebi, jer zna da u tebi stanuje Bog.
ŠTA ZNAČI KATOLIČANIN
Reč “katoliki” (καθολική) samo Englezi mogu ono meko “th” da kažu. Kad on kaze: “I am orthodox catholic”, on je pravoslavni katoličan, a ono je “roman catholic”, mi kažemo rimokatolik, a onaj je eventualno “reformed catholic”, protestant - reformisani katolik. Sve tri vere drže do te grčke reči. A Kirilo i Metodije su našli da je slovenski jezik bogatiji od latinskog, pa su preveli tu reč katoliki, sa rečju soborna, saborna, sabirna, ona koja sabira nebo i zemlju.
Rusi imaju meko f (“Ө”), okrenite je vodoravno i to će biti slovo f (“Ф”). Zato kada Rusi kažu kafoljičeskaja Crkva, to je pravoslavna, a kada kažu katoljičeskaja to je rimska. Recimo grčka reč “episkopos” (ἐπίσκοπος), nadgledač. Mi samo skratimo ono os, nepotrebno i sačuvamo ceo koren: episkop (nadgledač nad popovima). A šta obično varvari rade? (Skoplje i Kijev, koje su bile naša i Ruska prestolnica bile su veća kultura u XI. veku nego provincije Pariz ili London, jer smo bili bliže Carigradu koji je bio centar tadašnje hrišćanske kulture). Oni odgrizu, skrate reč, pa odgrizu ono “e” od episkop, pa ostane piskop, biskup, bišop (bishop). To je kusa, skraćena reč grčka. I zato kada na našem području neko kaže da je biskup, mi znamo da on nema veze sa originalom grčkim sa teologijom pravoslavanom i da on nije pravoslavan.
Ja sam katoličanin kad govorim na grčkom, a on je katolik. To je kraće za jedan slog. Kao što je kraće biskup od episkopa. To su suptilnosti koje se ne mogu mimoići, pošto je jezik instrument, preko koga se prenosi smisao. I zato mi popovi mora da znamo tačno naglaske i sa pesnicima i filolozima
dobro da ih čuvamo. Dobro da zategnemo i da naštimujemo glasne žice. Branko Radičević kaže: “Vinográdi mojih ljeta mládi”. Neko je nepismen ako naglasi kao sada vínogradi, na slovački način, na prvi udar (zlog).
O POSTU
Post je sredstvo, a ne cilj. Cilj je najviši što je Bog zapovedio svim ljudima, “budite savršeni kao Otac vaš nebeski” (Mt 5,48). A to savršenstvo božansko je u ime Trojice rekao Sin Božiji, skromno, jer nije rekao budite savršeni kao Ja (iako je On jedini savršen, ima u sebi savršenstvo božanstva u svome
ljudskom telu), nego je rekao “budite savršeni kao Otac vaš nebeski”. Tu se vidi skromnost božanskih ličnosti - ne isticanje sebe. Tako se mi odričemo dobre hrane, pošteno zarađene, Bogom blagoslovene, zaradi bolje hrane, a to je pričešće. I time mi sebe proveravamo, da zaista volimo više Hrista nego
najukusnija jela ovoga sveta. A pričešće, to su energije božanstva u telu Hristovom.
Zato je post. I zato je na onom, da kažem telesnom nivou još najlakši. To je da se uzdržavamo od te najukusnije hrane (meso, jaja i mlečni proizvodi). Ali ima ima izuzeteka. Jedan mladi kaluđer je rekao svome starecu u pustinji: “Znaš oče ja volim mnogo pasulj, a ne volim meso”. A ovaj mu je odgovorio: “Ti za vreme posta ima da jedeš meso”. Znači glavni princip je ne ugađati sebi. Tako da nema nekog potpunog sistema. A teže je na duševnom planu, ovom drugome spratu, to znači protiv srebroljublja, protiv vlastoljublja, pa onda gledati filmove nečiste, pa onda neko recimo gleda, pa se poistoveti sa nekim diktatorom, koji je vlastoljubiv recimo, pa kaže: “Kako bi ja bio tako, kao taj, kao Klinton ili ne znam ko”. A treći sprat, duhovni, najteže je postiti na tom trećem spratu, jer demon dođe, pa te onda baš navodi da čitaš jeretičke knjige i da čitaš ovo i ono o sektama, a u to vreme treba da odbaciš sve, pa da čitaš žitija svetih, od Justina (Popovića) prevode pa Dobrotoljublje i svetootačke knjige.
O STEPENIMA BOGOPOZNANJA I ASKETICI
Ima nekoliko stepena bogopoznanja. Sveti Pavle je rekao da nema nikome izvine (izvinjenja) da ne zna o Bogu. Jer ako ti vidiš neko veliko umetničko delo (jednu statuu ili jednu sliku), ti znaš da iza toga dela stoji neki veliki umetnik. Tako ovaj kosmos (κόσμος na grčkom znači ukras), to je jedan veliki Ukrasitelj, veliki Umetnik stvorio. Tako da je sveti Pavle rekao: nema izgovora da ne znaju da postoji Bog (1 Rim 1,20). Ali to ne znači da mogu znati da je On Sveta Trojica. To je već otkrivenje. Ovo je samo da znaju da ima Tvorac. Zato nema izvine onima koji žele da je besmisao u kosmosu. A mi kažemo: Bog je Smisao, i on je na svakoj i najmanjoj travki, na najmanjem cvetu, najmanjoj bubici i bubamari. Bog čak ima i smisao za humor. Gde se to vidi? Pa kad je svorio majmuna. Naravno da su se posle greha neke životinje (to je neobjasnivo) više podložile satani, kao zmija i tigar. Ali to je kriv Adam. Preko njega je došla zaraza na životinje. To bogopoznanje, najmanje, najniže se zove “revelatio naturalis” – otkrivenje prirodno, kroz samo prirodu, otisak božanskoga Tvorca.
Onda ima tri svetlosti. Prvo, ova kosmička svetlost sunaca. Onda ima intelektualna svetlost samo u mozgu stvorenoga čoveka po liku Božijem. Zato se knez zove svetlejši - presvetli knez, jer se u carskim glavama očigledno odblistavao jedan viši stepen intiligencije. Rusi kažu: “Imaš cara u mozgu”, za nekog ko je jako pametan. To znači ti bi mogao carovati. A treći stepen svetlosti je nestvorena večna božanska svetlost, koju mogu da vide samo čista srca. Znači jedini “instrument” koji može da kaptira energije božanstva to je očišćeno srce pravoslavnog vernika. I sad taj čitav put očišćenja što kažu “katarsis” (κάθαρσις), to je put asketike, “purgacio” na latinskom – “via purgativa”. A onda “via unitiva” kažu latini to je put sjedinjenja sa Bogom. To je već mistika. I nema bez ovoga očišćenja uopšte mogućnosti videti i sresti Boga. To je jedan znak ljubavi prema Bogu, da dokažemo da mi više volimo Njega, nego bilo šta što je od ovoga sveta najukusnije i zato je askeza najveća umetnost.
Recimo ako vajar ima bronzu i mramor da oblikuje, nešto van sebe, tako i slikar. Glumac, je već uzvišenija umetnost da znate, iako kratko traje. On je sam sebi predmet svoje umetnosti. On oblikuje svoje telo da bude jedno veče hamlet a drugo veče prosjak. Ali on se uživljava u to, da bude to za 3 sata ili za 4 sata, posle se vraća sebi. A asekt je i iznad glumca. Pošto dobar glumac može nekad da sakrije, ako nije naučio dobro tekst, malo ga skrati ili nešto. Oni koji ne znaju tekst to neće primetiti. Ali asketa i svaki hristijan, je na pozorju. Sveti Pavle kaže: “Čitava ova planeta je pozorje, teatron (θέατρον, sr. 1 Kor 4,9)”. I mi smo došli da igramo jednu ulogu, presudnu, svaki od nas, istorijsku ulogu u svome pokolenju. A publika nam je sa jedne strane beli angeli a sa druge strane crni angeli, koji su, zorki, prozorljivi i ne može se ništa od njih saskriti. Čak i misli čuju nekad po pokretima tela (inače oni ne mogu da čitaju misli samo Bog to može). I sad kaže, kada činimo nešto dobro, divno, onda beli angeli tapšu bravooo, a oni crni plaču od besa i škrguću zubima. A kad činimo zlo, onda su crni angeli radosni, a ovi beli plaču. Tako smo mi, u neku ruku, na tom pozorju došli da odigramo, da vidimo da li ćemo učiniti za Boga više dobrih dela ili manje, ili više za đavola. Mnogi žive kao da nema ni Boga ni đavola, u mladosti, pošto ne znaju – neznabošci, ali time su oni ipak bliži đavolu, jel lakše je ići nizbrdo nego penjati se uzbrdo. A nama je svima zapoveđeno da idemo na vrh planine i da se sretnemo lice u lice sa Bogom. To je već vizija jednog savršenog hrišćanina, koji je postigao da stigne na taj vrh.
E sada, ženjeni čovek ide, vozi automobil i unutra su žena i deca i on mora da vozi serpentinama, uže i uže da stigne na vrh, da vidi Boga. A kaluđer ide na prečac kao alpinista, planinar, ali mora da ima dobrog vodiča, to je onaj starec. Eventualno, kaluđer može da stigne pre ako je dobar. Ali kaluđer se uvek divi ženjenom hrišćaninu i kaže: “Kako je taj hrabar, uzeo je na sebe tako veliku odgovornost, da bude pop u svojoj domaćoj crkvi, da bude slika Hrista, a žena mu je kao Crkva nevesta, a deca su mu prvi parohijani, koje on treba da vodi ka Hristu Bogu tom svojim domaćom pobožnošću u svom automobilu”. Ako taj ženjeni hrišćanin ne donese svoju platu kući, ili je prokockao, to znači da se on izvrnuo sa onim svojim automobilom i odmah cela porodica strada uz
njega, svi su ugruvani. I zato se kaluđer divi tome da je ženjeni uzeo tako veliku odgovornost na sebe, a on kaže ako se ja i okliznem, ja se sam ugruvam (ako bi kaluđer bio tajni pijanica ili imao neki porok). A ovaj ženjeni, odmah cela porodica. Ali imamo isti ideal u pravoslavnom hrišćanstvu. Nema dva ideala i dve vrste hrišćana kao kod rimokatolika. Oni smatraju da su oni koji su celibatni i devstveni prva klasa, gardisti, a svi ženjeni da su pešadija. A kod nas su svi gardisti (u tom smislu da niko tebe nije terao da se ženiš i niko ne tera kaluđera silom da se on zamonaši.) Eto tako, asketika je najveća umetnost nad umetnostima.
O tome lepo govore žitija i naročito Lestvica od Jovana Lestvičnika. To su dubine psihološke kakve Freud nikada nije mogao da otkrije. A pored toga on ima i ukazuje na izlaz iz tih komplekasa, dok Freud pa čak i Jung samo povlađuju, pa kažu ti si tako rođen,… malo smanji… ali ne mogu da leče. Tu se traži čudo. Kad neko ide za čudo kod Svetog Vasilija Ostroškog za telesno izlečenje, Bog mu da prvi drugi put. Ali največe čudo se dešava kada se čudo ne desi kod Vasilija Ostroškog ili kod bilo kojeg svetca. Zašto? Onda Bog njemu daje znak da je on zreo da ponese svoj krst. Zamislite jednu elipsu crvenu, dugačku i unutra je upisan Krst. Gornji krak je crven, to je nebeska Crkva, Raj. Vodoravno plavo, to je ekumenska, vaseljenska Crkva, živih članova u istoriji na
ovoj planeti. Dole je crni krak, to je ad. Tamo su oni koji nisu hulili, ali nisu bili spremni da uđu u onaj oganj božanske ljubavi. A gde se crveno i plavo sastavljaju ovde u centru je božanska evharistija, naša iturgija, nebeska i zemaljska Crkva se spoje i onda se mi molimo na zadušnici i na svakoj liturgiji za
ove dole, koji eventualno još nisu u Raju. A izvan Crkve, izvan ove crvene elipse, to su satanisti, jedino su oni van Crkve. Pošto svi ovi u adu će još stići u Raj pre drugog dolaska Hristovog. Znači ovo van Crkve su jedino ti koji su hulili na Duha Svetoga. To su oni koji su svesno odbili blagodat Božiju i zaljubili se u sebe i rekli da su samodovoljni. A to je prvi greh protiv Svete Trojice. Kad je on (đavo) rekao, ja volim samo sebe i nikog drugog.
Uvek volim da spomenem jednu markizu francusku iz XIX-og veka. Kad su objavili 200 tomova grčkih Otaca na grčkom, 200 na latinskom ona je kupila sve. Onda joj kažu: “Pa gospa markizo vi nikada ne možete pročitati te sve svete Oce”. A ona kaže: “O pa ja znam to dobro, ali ja hoću da počnem razgovor sa tim svetim ljudima a kad odem u Raj, ja ću posle lično da nastavim”. Eto vidite, to je dobra vera, to je prava vera!