MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Kad su jevrejski fariseji upitali Isusa kada će doći Carstvo Božije, On im odgovori i reče: „Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način. Niti će se reći: Evo ga ovdje, ili: eno ga ondje; jer gle, Carstvo Božije unutra je u vama” (Luka 17, 20, 21).

Jevrejski narod jedan je od najneobičnijih i najčudnijih naroda u svetskoj istoriji. Najpre zato što je doneo svetu prvu pravu jednobožačku religiju (ako zanemarimo kratko trajanje poštovanja sunca kao jedinog boga u starih Egipćana, za vreme faraona Amenofisa IV u XIV veku pre Hrista). Bilo je to izuzetno i prvo otkrivenje Božije takvog karaktera, Mojsiju na Sinaju. Druga zagonetnost jevrejskog naroda bila je njegova sumnja ili pre neverovanje u ličnu besmrtnost duše čovekove. O tome Nikolaj Berđajev u knjizi „O naznačenju čoveka – Pokušaj paradoksalne etike” iz 1935. godine, piše: „Starom Izrailju bila je strana ideja lične besmrtnosti. Ne nalazimo je u Starom zavetu. Lična samosvest još nije probuđena. Judejci su imali svest o besmrtnosti naroda, tj. besmrtnost je svojstvena rodu, vrsti, ali ne ličnosti. Tek u Knjizi o Jovu budi se svesna lična sudbina i njena tragika!... Suština je tragedija, koja se odigrala između jevrejstva i hrišćanstva u tome, što se Mesija morao pojaviti u jevrejskom narodu i što jevrejski narod nije mogao primiti raspetog Mesiju” (podvukao V. J.)

Očekivanje Mesije

Ideja o ličnoj besmrtnosti postepeno se javljala u jevrejskoj religiji, tak od II veka pre Hrista preko apokrifnih spisa prožetih verovanjem i drugih religija, pre svega grčke. Tačno je, u Starom zavetu, sama reč besmrtnost, osim kada je reč o jedinom Bogu, ne pojavljuje se. Izuzetno je malo mesta i u Novom zavetu u kojima je direktno reč o ličnoj čovekovoj besmrtnosti. Pri svemu tome, Novi zavet i Hristove propovedi u njemu, prožeti su verom u nadživljavanje duše tela. Ovo oskudno kazivanje o stanju duše posle smrti, kao i različite predstave o putu duše posle smrti (kod pravoslavnih učenje o mitarstvima, kod rimokatolika o čistilištu), učinilo je da kod većine protestantskih vernika (i onih u denominacijama i sektama) preovlada uverenje da duša ljudska posle smrti spava – do Strašnog Suda kada će i telom i dušom vaskrsnuti i stati pred poslednji Božiji Sud.

Treća specifičnost judaizma jeste strasno očekivanje Mesije koji će osnovati zemaljsko carstvo pravde i mira (a u vreme rimske vladavine nad Jevrejima, očekivanje oslobođenja iz ropstva), što će odlučiti za duga buduća istorijska vremena odano zanimanje Jevreja za život na zemlji (nebo se skoro nigde ne spominje!). Uporno traženje boljeg i pravednijeg života na zemlji, u državama sveta kojima bi upravljali pravični i bogobojažljivi vladari, ostaće do danas osnovna crta jevrejskog karaktera. Ostalo je sporno i među Jevrejima, a naročito kod drugih naroda – pre svega kod slovenskih naroda (otud bliska sprega u boljševičkoj revoluciji Jevreja i Rusa), koji su takođe bili i ostali veliki borci za slobodu, pravdu, jednakost – da li bi u takvoj budućoj svetskoj državi mira i pravde trebalo da pripadne jevrejskom narodu vodeća uloga.

Spomenute tri bitne odlike judaizma – monoteizam, sumnja ili negiranje lične besmrtnosti ljudske duše i očekivanje mesijanskog vremena na zemlji – glavni su razlog dubokog nesporazuma i tragičnog sukoba između učenih ljudi starog Izrailja, fariseja i sadukeja (mada je bilo i nekoliko drugih verskih strujanja) i propovedi i učenja Isusa Hrista. Mada se zna da je veći deo Hristovog učenja bio poznat Jevrejima iz njihovih starih religioznih spisa, zaključno sa poslednjim potresnim Isusovim uzvikom na krstu: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio („Bože, Bože moj! Za što si me ostavio udaljivši se od spasenja mojega, od riječi vike moje”? (Psalam 21, prevod Đure Daničića, Eparhija raškoprizrenska, Beograd, 2000) sa podesnim komentarom Schaloma Ben-Chorina iz njegove knjige Bruder Jesu (List, Taschenbücher, 1972): „I kada je vikao: Bože, zašto si me ostavio, Isus nije sumnjao u Boga. Jevreji iz Isusovog vremena u trenutku najveće nevolje upućuju pitanje Bogu, a moderan čovek stavlja u takvom trenutku Boga u pitanje”), nekoliko drugih, nikako sporednih događaja u Isusovom životu, bili su presudni da ga jevrejski učenjaci (ne i čitav jevrejski narod) odbiju da priznaju, bar za velikog proroka, ako ne za Mesiju.

Ovi događaji i Hristove reči, prema jednom relativno objektivnom savremenom judaističkom teologu (Ben-Horinu) bili bi sledeći: Isus bira učenike, ne među učenim, već među prostim, verovatno nepismenim galilejskim ribarima, „čime stvara pravu i prvu demokratsku revoluciju”; Isus pere noge učenicima tražeći da i sami tako ubuduće čine, umesto starog jevrejskog običaja pranja ruku za vreme Pashe, kada se ocu, kao prisutnom „kralju” razrešenom egipatskog ropstva (greha) peru ruke; Isus traži od svojih učenika da se ne svete, već da ljube i svoje neprijatelje; Isus nudi Sebe na Tajnoj Večeri u vidu osvećenog tela i krvi, kao početak jednog od najvažnijih zbivanja u budućoj hrišćanskoj službi – u evharistiji; Isus je neprekidno okružen ženama i propoveda i njima kao i muškarcima, što je bilo do tada nezamislivo u jevrejskoj religiji; najzad, i možda najvažnije, Isus Hristos ne obećava nikada i nikome zadovoljstvo i pravdu u ovozemaljskom životu, već obećava svojim vernim učenicima nagradu onostranu, nebesku. U ovom životu Hristovi učenici, i onda i sada, mogu da očekuju – sve do Strašnog Suda – najvećim delom života bol, patnju, suze i progone, ali i naporedo sa ovakvim životom, radosnu veru u Hristovo (a onda i svoje sopstveno) Vaskrsenje.

„Carstvo Božije je u vama”, ne znači drugo nego uporan trud hrišćanina, tokom celog svog života, na čišćenju i preobražavanju sebe, kao najglavnijeg uslova otkrivanja Boga-Hrista u sebi. Isus Hristos još će jednom ponoviti i posvedočiti izgovorene reči učenicima, u nezaboravnoj i dramatičnoj priči o susretu žene Samarjanke (dakle, ne Jevrejke!) sa Isusom na izvoru Jakovljevom. Tom prilikom Hristos će izreći, možda presudnu reč za čitavu budućnost hrišćanstva: „Ženo, vjeruj mi da dolazi čas kada se nećete klanjati Ocu ni na gori ovoj ni u Jerusalimu ... Ali dolazi čas, i već je tu, kada će se istinski bogomoljci klanjati Ocu u duhu i istini, jer Otac traži da takvi budu oni koji mu se klanjaju. Bog je duh, i koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju” (Jovan 4, 21, 23, 24).

Zahtevi postavljeni jadnim i uplašenim ljudima, sve od vremena Isusa Hrista do danas, iako izgledaju idealni i neostvarljivi, jedini su stvarni ideali i doživotni ciljevi, rekao bih čak, za svakog čoveka na zemlji, na samo za hrišćanina; zato je Isus Hristos i rekao svojim učenicima: „Idite po svemu svijetu i propovjedajte jevanđelje svakom stvorenju (Marko 16, 15) i na drugom mestu” (Luka 24, 47): „I da se u njegovo ime propovijeda pokajanje i oproštenje grijehova u svim narodima, počevši od Jerusalima”.

Hristovo jevanđelje, sa manjim izuzecima, u toku dve hiljade godina trajanja hrišćanstva propovedano je svima narodima sveta, sa većim ili manjim uspehom, zavisno od dubine vere i iskrenosti propovedanja hrišćanskih misionara (sve tri veroispovesti). Propovedati Jevanđelje „svim narodima” sveta nije značilo, niti je moglo značiti – ovo je Isus Hristos naravno znao – stvarno prihvatanje hrišćanstva od strane naroda; Jevanđelje je bilo primano, danas se prima, i ubuduće će primati – pojedinci u svakom narodu, što ne može biti nikakvo jemstvo da su i ti narodi postali hrišćani. Ovu činjeničnu istinu jezgrovito je izrazio ruski religiozni filosof Maksim Tarejev (1866-1934) rečima: „Hrišćanstvo je aristokratska religija izabranih. Ne postoji hrišćanski narod, država, čak ni porodica, već pojedinac”.

Preobražavanje sebe

Ako je tako, a biće da jeste tako, bilo je i ostalo na prosvetljenim pojedincima „aristokratima duhom” da prime i drugima pokušaju da prenesu Istinu, Put i Život Isusa Hrista. Zar i Hristos ne kaže isto: Ne boj se malo stado! Malo stado bilo je na početku širenja hrišćanstva, malo stado ostaće i na kraju sveta i veka.

A ostali ljudi, narodi, države, vladari sveta, šta oni hoće da postignu, milom ili silom? Pa, zemaljsko carstvo na zemlji, jer nebo je daleko, obećanja onostranog blaženstva su nesigurna i neubedljiva, u svakom slučaju za njihovo dostizanje potrebna je duboka vera koju „obični ljudi” po celom svetu, jednostavno nemaju. Čovek želi ovde na zemlji da živi dobro ili bar bolje nego što živi; ako ovo nije u stanju da ostvari neki vladar, milom i lepim (dugim i sporim reformama jer „priroda ne čini skokove”), onda će pokušati da ostvari silom i ružnim; eto nam revolucije sa poznatim propratnim apokaliptičnim jahačima: nasilje, ubistva, pljačke, prolivanje krvi rekama. Neubedljivi su bili rezultati popravljanja prethodnog društvenog stanje u Francuskoj (a kasnije i u Evropi) posle francuske revolucije; porazne su i neutešne posledice boljševičke revolucije u Rusiji i delovima Evrope do kojih je boljševička pošast stigla.
Šta da čini nesrećan čovek? Da nastavi sa nasilnim načinima preokretanja sveta, da sedi „skrštenih ruku” prateći nasilje moćnih nad sobom, da smireno ili uplašeno očekuje apokaliptički kraj sveta o kome je Isus Hristos govorio ne predskazujući kada će se kraj sveta dogoditi? Ništa od toga, već strpljiv i doživotan podvig na preobražavanju sebe.

Komentari: