MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

«Čudesa ne protivreče stvorenom svetu. Gospod, stvorivši ovaj svet, kao i uvek upravlja nama, daje nam znamenja, pokazuje čuda...» - ovim rečima episkop Jakutski i Lenski Zosima (Davidov) je najavio prezentaciju knjige «Čuda istinska i lažna», iz koje će dva teksta (O silasku Blagodatnog ognja na Vaskrs) danas biti odštampampana u časopisu «Vrt». Bilo je to rečeno na istoimenom «Okruglom stolu», koji je bio održan u Moskvi krajem zime od strane ekspertne grupe koja beleži čudesne događaje u RPC (Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi) pri Sinodalnoj Bogoslovskoj komisiji.

Kako da se mi, pravoslavni, odnosimo prema čudima Božijim? Vladika Zosima, predsedavajući na «okruglom stolu», primetio je:

-Nema potrebe čuditi se. Svakom hrišćaninu Gospod može dati znake i tvoriti putem njega zadivljujuće stvari. On je rekao učenicima: što Ja činim, to i vi činite, jer ste vi učenici. Pri tome ne stoji resko i brzo reagovati na svaki zadivljujući događaj. Treba prosto obratiti pažnju i rasuđivati. Kada se Presvetoj Mariji javio Anđeo nebeski i rekao: «Raduj se!» - tada je Ona stajala, rasuđujući, šta bi mogao da znači ovaj divni pozdrav. Ona nije pohitala: o, čudo, Anđeo se javio! Ne, Ona je rasuđivala. Po predanju, nije prvi put da se Anđeo javljao Mariji i blagovestio, pre nego što je Ona prihvatila ovo čudo. Ili evo primera iz savremenog vremena. Pogledao sam videokadre, kako se na jednom oltaru, koji se nalazi pored Groba Gospodnjeg u Jerusalimu, desilo mirotočenje. Kako su na to odreagovali Grci, kojima pripada oltar? Mi se sada sa vama možemo zadiviti...Oni nikako nisu odreagovali. Prosto su primetili ono što se dogodilo i počeli da razmišljaju: a šta bi moglo da znači ovo znamenje?

Navešću drugi primer. Od monaha prepodobnog Save Osvećenog sam slušao, da je u letnje doba bila pojava Blagodatnog ognja pre nekoliko godina na Grobu Gospodnjem. Trajalo je to ne jedan dan, nego dosta dugo, i bilo je ne na Vaskrs – to jest ne u određeno vreme za to. Kako to prihvatiti? Kao znamenje, da postoji brižnost o nama, da mi nismo Bogom ostavljeni. Upravo tako pravoslavni Grci shvataju Vaskršnje čudo silaska Ognja. Kod njih postoji predskazanje o tome, da u poslednje godine pred kraj sveta Oganj neće sići. Ali eto on silazi – i znači, život se nastavlja....

U svakom Božijem čudu, čak i neshvatljivom na prvi pogled, obavezno postoji svoj smisao, svoje znamenje. Na konferenciji jedan od onih koji su nastupali, Jurij Ivanovič Šiškov (intervju s njim smo mi objavili ranije – Dečica Sarovskog čudotvorca, «Vera», No 544), govorio je o međunarodnom krsnom hodu (Litiji), kojim je on rukovodio 2006. godine. Hod je krenuo iz Odese, i daljnji njegov put je išao kroz Pridnjestrovlje.

-Upravo u to vreme Moldovija i Ukrajina su uveli protiv Pridnjestrovske Republike blokade – pojasnio je Jurij – Narod nepriznate republike nalazio se u teškom položaju, početak gladi, rat na pomolu. I upravo na praznik Blagovesti Presvete Bogorodice krsni hod ulazi u Tiraspolj, ljudi dočekuju našu Kursku čudotvornu ikonu. Mi nikako nismo mogli tačno to pogoditi, ali upravo istoga tog dana iz Kurska u Tiraspolj je stigla prva humanitarna pomoć – dugoočekivana hrana. Slučajnost?

Kada smo tek krenuli prema Pridnjestrovlju, na Lokotskoj ikoni «Umiljenje», koja je takođe bila sa nama, iznenada su se pojavile tamne mrlje. Mi smo se bojali, da će ikona početi da krvotoči, - nije nam se ulazilo u Tiraspolj sa predznacima o lošim događajima, pri tom na Blagovijesti. A kad je nastupio ovaj praznični dan, i mrlje su počele da nestaju – tako smo mi shvatili, da će u Pridnjestrovlju sve biti mirno. Tako je i bilo. Mi smo prošli svo Pridnjestrovlje – i svuda je narod sretao Krsni hod kao predstavništvo Velike Rusije, Svete Rusije, koja neće ostaviti u nevolji svoju pravoslavnu braću.

Zatim smo prošli kroz svu Zapadnu Ukrajinu. Nije bilo jednostavno ići, nisu nas svuda jednako dočekivali. I evo jednog doživljaja. Zaustavili smo se na Voljni, u hramu Uspenja Božije Majke postavili smo ikone, krstohodce (učesnike Krsnog hoda, Litije) rasporedili po kućama. U hramu je ostalo svega nekoliko mještana, i još su došle da se pomole i monahinje ženskog manastira koji se nalazi nedaleko. I onda za vrijeme molitava monahinja ikona «Umiljenje» je počela da sija. Prvo smo mislili, da su to odbljesci od lampe. Ugaslili smo struju, ali ikona je i dalje sijala netvarnim svjetlom. Svima se pokazalo da je ikona oživjela, lik Božije Majke je otvorio oči. I onda je sinčić majke iz toga mjesta, Kolja iznenada pokazao prstom na ikonu i povikao: «Krv! Krv!» Iako niko od prisutnih takvo nešto nije vidio. Sledećag dana je mališan je od ranog jutra molio da ide u crkvu, pošli smo s njim. Kada su se otvorila vrata, on je pritrčao, obišao ikonu i rekao tako zbunjeno: «Nema». A sledećeg dana meni su telefonirali iz Kijeva i obavijestili me, da je upravo te noći radi protesta bila spriječen pokušaj iskrcavanja vojnika NATO-a, amerikanaca, u Krim. Možda je to slučajnost. Ali, znate, suviše mnogo ovakvih slučajnih neslučajnosti prate naše Krsne hodove…

Komentarišući ovu priču, vladika Zosima je potvrdio, da Krsne hodove često prate Božija znamenja: «Jer šta je to Krsni hod? U njemu mi idemo na sretenje sa Gospodom, tako da je samo učestvovanje u krsnom hodu već blagodatno. Ali zadivljujuće doživljaje, koji se u njemu dešavaju, treba priznati znamenjem, javljanjem ne za sve, nego konkretno za učesnike ovog hoda. I još jednom ponavljam, znamenja se daju Bogom ne sa ciljem da izazovu maštu, nego sa ciljem da pokrenu ljude na duhovno delanje i čak prosto na neka praktična dela.

Ilustracija riječima episkopa bila je i priča nižegorodskog istoričara Sergeja Valentinoviča Česnokova. Prošle godine na dan praznovanja (proslavljanja) Rođenja Presvete Bogorodice (21. septembra) njemu je telefonirao rukovodilac ekspertne grupe P.V. Florenski. Akademik RAEN je saopštio Česnokovu, da je tog dana na obali jezera Veliko Sveto zapažena neobična pojava, i zamolio ga da odu tamo. Već za četiri sata Sergej Valentinovič bio je u Navašinskom rejonu blizu sela Dedova – kod samog tog jezera.

-Došli smo kad se smračilo. Osam metara od obale, nedaleko od drvenih mostića na pješčanom sprudu pokazali su nam ženski lik, - saopštio je na «okruglom stolu» naučnik. – izgledalo je da je Ona na rukama držala detence. Lik je bio veoma precizan i detaljan. Mene je obradovalo to, da se lik mogao videti i noću, znači, da mi nismo uzalud prešli toliki put. Sam lik je bukvalno sam privlačio pogled. Meni je izgledalo da je to starinska ikona tamno oslikana opkovana dragocjenom blistavom rizom. Lik je bio sličan Vladimirskoj ikoni Majke Božije, samo, za razliku od nje, u čitavoj veličini. Po razmjeru je ona približno bila ista kao čovječije tijelo, ali bila je i nešto veća. Poslije molitve mi smo pošli da fotografišemo na jezeru crveni ljiljan, čije latice se nisu zatvarale, čak ni noću…

Odakle se ovaj lik pojavio, niko nije mogao naučniku da objasni. Pri dnevnoj svjetlosti je postalo vidljivo, da teško da bi se mogao specijalno napraviti ovakav lik od peska, vidljivo je da je on nanesen vodom. Česnakov je zapisao svedočenje direktora mjestnog turističkog centra Lava Leontijeviča Kuzmičova. On je izjavio, da 20-og datuma ovog meseca ovde nije ništa bilo. A 21-og septembra je bio radni dan, i ovdje je došao arhitekta Viktor Bikov, da bi započeo radove na projektu na ovom mjestu, na obali, rekreativno-zdravstvenog kompleksa (centra). I iznenada je direktor sam prvi primetio neobično: «Okrenite se, ljudi, to je ikona». Kasnije su oni zapalili ostatak nesagorele svećice peščanoj ikoni i ona je «gorela kao fenjer, tokom pet i po sati». Čudno je bilo i to što se jedan od sedam ljiljana, otvorivši se, nije zatvarao ni noću, bez obzira na hladnoću, što je vrlo neobično. Čak je i pojava crvenih ljiljana ovdje izlazila iz okvira uobičajenog: ovde, u srednjem pojasu (geografskom) su uvek rasli samo žuti, ređe beli ljiljani.

Na jezeru na kojem se pojavila «peščana» ikona Majke Božije, procvjetao je crveni ljiljan.

Odgovarajući na pitanja učesnika «okruglog stola», naučnik je ispričao i druge pojedinosti:

Lik se održao oko dva mjeseca. I dalje bi se održao, ali neki od onih koji su sumnjali pokušavali su da provjere, nema li tamo nekakvog perlona (poliuretana) dole ispod, ili plastike, razrovili su pijesak. Nikakvu prevaru nisu našli. Svako, gledajući na lik, pronašao je nešto za sebe, mnogi su ga poredili sa Sikstinskom Madonom. Kako su poslije ispričali mještani, ponekad je tokom jednog dana ovdje dolazilo i po dvije hiljade ljudi. Čak su i mostiće slomili, morali su se novi sagraditi. Prvo su dolazili ljudi iz bližih gradova – Navašina, Vladimira, Muroma, a onda su počeli da dolaze radoznali iz Moskve. Reakcija kod ljudi je bivala razna. Ali uglavnom pobožna – poklonici su ukrašavali lik cvijećem, palili su svijeće, a neko je povjesio na drvo i tablicu – strelicu s natpisom. «Čudo».

Takvo aktivno poštivanje «čuda na pijesku» izgledalo bi donekle bezbožno, da tu nije bilo i jednog detalja. Desilo se da javljanje lika nije bilo prosto čudo, nego znamenje, koje je bilo upućeno konkretnim ljudima – onima koji su se spremali da na obali jezera Veliko Sveto podignu zabavno-rekreacioni centar. Sada ovi ljudi, koji su odustali od svojih namjera, planiraju da izgrade ovdje kapelu i hram u čast Rođenja Bogorodice. Po blagoslovu nižegordskog vladike na ovom mjestu je već postavljen Pokloni krst. (Krst koji je osvećen i kojem se treba s poštovanjem pokloniti i cjelivati ga, prim. prev.).

Treba reći, da je kanditat istorijskih nauka S.V. Česnokov na «okruglom stolu» nastupio sa još jednim izvještajem o istoriji atentata (napada) na imperatora Aleksandra II. Kasnije, pročitavši ga, ja sam sa divljenjem primijetio, da ovo izuzetno naučno istraživanje ima mnogo čega zajedničkog sa njegovom pričom o «čudu na pijesku». Za vrijeme pokušaja ubistva na Cara-Oslobodioca takođe su bila čuda i znamenja – Božije «rukovodstvo na djelu». Ali ruski narod je tada primijetio samo jedno čudo… Impertora su sedam puta pokušavali da ubiju – pucali iz neposredne blizine, bacali bombe, minirali zgrade, jedan od pokušaja je bio spriječen tokom same pripreme za napad na zadivljujući način. Svako spasenje je bilo čudesno, i službene novine su likovale. Poslije drugog atentata (u Parizu)u ruskoj aristorkatskom listu su pisali: «Nisu uspjeli da uzmu od nas oca našega! Sam sebi, prokletnik, pucao je u ruku! Znači, ne pokušavaj podignuti ruku na Pomazanika Božijega. Bog, očigledno, bdije i čuva Njega! Poslije trećega, četvrtoga, petoga i šestoga pokušaja opšti ton se nije promijenio, Katkov je pisao: «Vjeruj, ruski narode, u svoju silu i moć... moli se i blagodari Boga za čuda, kojima On već peti put (spriječenu pripremu za pokušaj ubistva Katkov nije računao. – red.) spasava radi naše sreće i dobrobiti toliko dragoga nam Monarha...» Umjesto što bi prizivao Rusiju na pokajanje i zaštitu svoga cara, patrioti pisci su se umiljavali ovim čudom. «Koliko puta treba Bog da spasava Pomazanika Božijega, da bi se probudili njegovi podanici?» - autor postavlja pitanje. Čak i sedmoga puta državnik je bio čudesno spasen – od bačene bombe. Ali u gužvi je bio sakriven još jedan bombaš...

Na završetku «okruglog stola», episkop Zosima je zaključio: «Ako je čudo od Boga i upućeno je nama, tada ga treba osmisliti tako, da bismo nešto u svojem životu promijenili. Nemojte zaboraviti: kome je mnogo dano od toga će se mnogo i tražiti. I za svako znamenje u našem životu Gospod traži: «Ja sam ti govorio, a ti me nisi slušao».»

Takvo znamenje predstavlja i silazak Blagodatnog ognja sa Groba Gospodnjeg na Uskrs (o tome možete pročitati na sledećoj stranici). Darovano nam je veliko čudo – za ukrepljenje u vjeri u Gospoda Vaskrsloga, i od nas, malovjernih će se poslije zatražiti: «Ja sam ti govorio...»

Komentari: