MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

“Твоје од твојих” назив је недеље задужбинарства која је одржана у Етнографском музеју у Београду. Недеља је отворена изложбом фотографија-светлописа Драгана С. Танасијевића манастира Ћелије, Калудра код Берана.

Манастир је подигнут у 14 веку у доба благочестивих и славних Немањића. Посвећен је Светом Луки, а за време доминације Турака у 17 веку беше разорен. Према предању, првобитни храм осликао је чувени поп Страхиња из оближње Будимље. Сачувани су детаљи са фресака код певнице а комад фрескописа скинут са зида чува се у Полимском музеју у Беранама. Од некадашњег манастира остала су и народна предања. Два предања говоре о девојкама које су, свака на свој начин, исказале чврсту веру. Пре неколико векова, скоком са литице високе преко 50 метара, која од тада носи име “Девојачки крш”, неименована девојка одбранила је своју част пред иноверним, турским насилницима. Друга девојка по имену Лабуда средином 20. века рукама је скидала наносе земље и откопавала зидине, палила свеће и непрекидно понављала како се на том месту налази црква. Трагајући за значењем имена села Калудре и истоимене реке, отац Онуфрије, старешина манастира, примећује да су пећине у литицама кањона реке у давна времена биле монашке насеобине келиотског типа. Упркос веома стрмом и опасном успону, игуман манастира а касније и екипа спелеолога и археолога уверили су се, по пронађеним остацима монашког живота, да тврдња није без основа.

“Наши преци, наши велики господари, све своје благо су уложили да оставе траг о себи, о снази своје вере, о снази вере свог народа, да задиве свет. Од њиховог ктиторског дела остали су велики Ђурђеви Ступови, Студеница, Грачаница, Сопоћани, Милешева... Сво њихово благо се чува у тим зидинама. Градили су наши великаши, прво Немањићи, затим властела српбска, па је прошло време па је настао мук грађевински, оно време кад Срби опет нису могли без богомоља, када су их градили од дрвета и на саоницама преносили да се склоне од Турака. Па је стигло ослобођење, па су Карађорђевићи, Обреновићи поново почели да из пепела дижу, надзиђавају рушевине. Онда је стигао несрећени 20 век, по многом злу знан, век у коме се мало шта градило. Али задњих петнаест година поново су Срби окренули поглед у небо, поглед ка Богу и догодило се чудо. Према изворима из наше Патријаршије у периоду од 1985. до данас подигнуто је око 1000 храмова у земљи Србији, српским земљама и у расејању, подигнуто или обновљено. Такав подухват грађевински није запамћен у нашој историји. Ми се дичимо обновом Пећке Патријаршије у 16. веку када је негде око 250 храмова обновљено или ново подигнуто а данас имамо хиљаду. Догодило се да су многи почели да граде, да се окрећу Господу, да траже спасење у храмовима и никла су нова грађевинска дела, храм Св. Саве на Врачару, храм у Подгорици, у Америци, Аустралији, многи храмови који имају колективне ктиторе, сабрани народ како се и некад радило у Србији. И наравно постоје појединци који су осветлали образ и роду и одужили се Господу Богу. Господин Вељко Ралевић је сав свој иметак уложио да обнови манастир Калудру код Берана, манастир Ћелије, посвећен Светом Луки. Даривање на овај начин је оно што је најлепше очувано из наше баштине, из наше прошлости. А Драган Танасијевић је овековичио то оком својих камера и својим срцем”, рекао је мр Душан Миловановић историчар уметности.

НАРОД КРСТА И ВАСКРСЕЊА

“Велика је радост у обнови а обнова је у суштини наше вере и највише је својствена хришћанској вери због Васкрсења Христовог. А ми смо народ Крста и Васкрсења, не би било довољно рећи да смо само народ Крста као хришћани него и Васкрсења а да је то тако показује и дивна васкрсла светиња после разрушења у зло турско доба коју је из пепела васкрсао њен ктитор Вељко Ралевич. Наравно, обновио је онако како се обнављају светиње, прво је сабрао веру у свом срцу и сећајући сесвојих предака, затим је развијао веру и љубав свуда где је живео и где га је Господ упућивао. А ево, у свом зрелом добу као што и приличи нашем роду и потомцима Светих Немањића, решио је да принесе Господу Богу на дар ову дивну светињу. Манастир Калудра је иначе, манастир првенац међу, сада већ бројним обновљеним и новоподигнутим манастирима у обновљеној епархији будимљанско никшићкој.

Пошто је ово изложба фотографија Драгана Танасијевића рекао бих неку реч о светлости, јер фотографија је феномен светлости, наравно овде се ради о уметничкој фотографији, Драган је ухватио трептаје те небеске светлости. А наше цркве су у потпуности оријентисане према светлости, најсветији део цркве - олтар окренут је према Истоку одакле извире светлост. А Исток и сунце источно које излази у раном јутру је симбол наше вере, симбол вечнога сунца правде а то је Христос Господ који нас обасјава вечном Божијом светлошћу, и обасјава путеве нашега живота, и даје смисао нашим земаљским путевима. Наравно, у нашој вери један од основних мотива и покретача је не ова сунчева светлост, него она Божија светлост која сија у нашој вери а коју је Господ Исус Христос пројавио на Гори Таворској и која је засјала на лицу Мојсијевом на Гори Синају. То је светлост вере православне. Е, ту светлост која је симбол вечне Божије светлости, њезине дивне облике покушао је да ухвати наш уметник Драган Танасијевић. Посебан значај имају фотографије наших светиња, фотографије оних симбола светлости који осветљавају путеве нашега живота и испуњавају смислом наше дане. Обнова манастира Калудре покренула је много тога, пре свега, заживела је и пропојала та древна немањићка светиња захваљујући ктиторству Вељка Ралевића, па фрескопису Драгомира Јашовића који се такође играо са оним трептајима светлости и покушао да пројави божанску светлост преко светих ликова, осликаних у храму. Обнова манастира Ћелије Калудра покренула је и овакве свечаности и сабрања и на Лимским водама доле и овде у стономе Београду и до наше дијаспоре. Велика ми је радост што је ова обнова дала такве плодове”, рекао је владика никшићко будимљански Господин Јоаникије.

СА СВЕТЕ ГОРЕ У ЦРНУ ГОРУ

Игуман манастира о. Онуфрије дошао је са Свете Горе у Црну Гору.
“Своје школовање сам отпочео на Цетињу, ту сам завршио Богословију а ректор и предавач, професор и васпитач био ми је садашњи владика будимљанско никшићки Господин Јоаникије и то је да кажем, једини и највећи разлог због чега сам дошао баш код њега у епархију јер је то једна духовна веза од раније, из периода средњошколства. Када сам дошао у Калудру, манастир је већ био обновљен, ту су биле сестре монахиње које су касније прешле у други манастир. Дакле, манастир је обновљен, а сада нам предстоји духовна обнова те живе цркве, на нама је да подигнемо ту живу цркву од верника, мештана, да ширимо по Србији.
Комунизам је, нарочито у Црној Гори оставио доста трага па ми се чини да људи још увек имају неку бојазан, страх, границу да уђу у манстирску порту, у цркву, да се крсте, да се врате својим обичајима, да славе своју славу, да се венчавају, да позивају свештенике у кућу. Али сваког дана је све више помака.

Манастир Калудра је на специфичном месту, у једном кланцу, мало даље од насељеног места и поред доброг пута људи ретко долазе. То је и планински предео па је зими тешко доћи а у летњим месецима их је више. Посебно долазе млади,” каже о. Онуфрије.

- Савремени свет је у супротности са хришћанским вредностима, како бити хришћанин?

- За хришћане никад нису била лака времена. Хришћани су увек живели у неком свету који је мање или више био нехришћански, који их је прогонио, сада немамо такав прогон али постоји негативан однос према цркви. Хришћанин никада није било лако бити, тако да ни данас није ништа ни лакше ни теже. Дакле, могуће је, најосновније је недељом ићи у цркву, када човек има времена да држи црквене а пре свега, Божије заповести, да држи постове, да се исповеда, причешћује, слуша своју цркву, свог епископа који је глава цркве, свог свештеника, духовника и онда ће и Бог прегаоцу дати потребан мир.

- Верници данас одлазе у манастире и тамо траже своје духовнике. Шта Ви мислите о томе?

- Црква је народу дала парохијске свештенике управо са тим циљем да они буду духовници том народу, јер они свакодневно проводе време са својом паством, са својим парохијанима, они су у истом ритму живота, живе у том градском окружењу и они често могу лакше да разумеју обичан народ у градској вреви од монаха који живе често изоловани, повучени, који нису баш у току свих догађаја. Наравно, народу је увек нешто што је мало даље привлачније, поготово ако је то нешто мало мистичније онда то људе више привлачи. Али, у суштини, нема разлога, јер је благодат свуда, само ако је ми видимо.

- Млади одлазе у манастир, покушавају да тамо остани а онда се враћају, па често нису ни у манастиру, ни у свету.

- Управо зато и постоји у сваком манастиру искушенички период. То је период када да кажем кандидат за монаха, да се тако грубо изразим, прво проверава себе а онда и његов духовник, старешина манастира, епископ, друга братија у манастиру проверавају њега да ли је он за то и да ли је то за њега, за његову душу, као што не можемо сад сви да будемо у браку и да се бавимо једним послом, тако не можемо ни сви да одемо у манастир, потребан је један унутрашњи призив, призив Божији да би могли да одемо, да кренемо у манастир. А онда кад већ кренемо као што је рекао Господ, орач који стави руку своју на плуг, да се не окреће за собом. Значи, кад смо већ кренули да оставимо то иза себе тај свет, таштину светску и да идемо само право, правим путем слушајући свог духовника, јер увек се и братија окупља око духовника, значи окупља се око епсикопа, старешине манастира, мора да постоји личност која окупља људе.

- Како објаснити призив Божији?

- То могу да разумеју само они који имају тај призив, то је мало специфично, тешко је објаснити.”

- А лепота монашког живота?

- Један свети отац из египатске пустиње је рекао још давно, када би сви знали како је лепо бити монах сви би оставили свој живот и кренули у манастир. Па је онда исто рекао, када би сви знали како је тешко бити монах нико никада не би отишао у манастир. Лепота је читав монашки живот а тешкоћа је, та борба у искушењима која опет ствара ту лепоту победе”, говори о. Онуфрије, игуман манастира Ћелије Калудра.

Komentari: