ČUVAJMO SVOJE, POŠTUJMO TUDJE
Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом Василијем (Качавендом)
У „Православљу” преносимо интервју који је о Божићу са Његовим Преосвештенством Епископом Василијем (Качавендом) емитовала Телевизија БН.
- Ваше Преосвештенство, положај вјерских заједница у једном друштву увек је занимљив, посебно у једном друштву као што је наше, у једној држави као што је наша, с обзиром да смо изашли из једног педесетогодишњег периода комунизма у коме је постојала нека врста негативног односа спрам свих вјерских заједница. Да ли се са доласком демократије, која нам се десила протеклих година, променио однос државе према свим вјерским заједницама у Босни и Херцеговини или је тај однос још увек оптерећен рецидивима прошлости?
-Када говорим о прошлом систему, за који могу да кажем да сам саучесник многих збивања на релацији Црква-држава, па ако хоћете, и вјерске заједнице и држава, плашим се увек да нисам можда оптерећен једним временом у једном простору, простору бивше Југославије и Босне и Херцеговине. Плашим се да кроз ту своју оптерећеност не индоктринирам, на један субјективан начин, младог човјека, младе људе са којима се сусрећем. Морам вам казати да су у претходном систему све вјерске заједнице, нека више нека мање, биле ужасно угрожене и да смо у том систему свеопште религиозне угрожености, да смо ми, представници вјерских заједница, били врло компактни јер смо знали: данас ће режим да нападне Српску православну цркву, сутра Исламску заједницу, прекосутра Римокатоличку цркву и тако у круг. И ту се показало наше дружељубље, наша слога и право јединство у очувању општих интереса Божанске мисије у вјерном народу. Да није било слободе, довољан је само један податак: просвјетни радник, ма како био честит на свом радном мјесту, интерпретирао 100 посто наставни план и програм, или једно војно лице, или полицајац, или личност на некој друштвеној хијерархијској лествици, није смјео јавно да иде у цркву. Ја се не бих могао сложити са констатацијом да треба да будемо задовољни са доласком, претпостављавам да сте под наводницима мислили, ове нове демократије, која је наводно донјела једну слободу.
- Зашто то кажете?
- Ево зашто. У времену комунизма сам грмио гдје год сам могао против оних који су спутавали вјерску слободу, вјерско живљење и мисију Цркве. А данас се зацрвеним када треба некога из мога народа, па још каже да је велики Србин, да нападнем због његових недјела и неразумног посупања према Цркви. Стидим се сам себе, стидим се пред лицем Божјим и народа свога. Ми смо у Цркви у врло тешком положају. Покушавамо, између осталога, да из овога рата залечујемо ране на живом организму Цркве, да цркве које су у рату порушене обновимо. У тој обнови сакралних објеката, који су били под заштитом државе као култирно-историјски споменици, власти онога система имале су мало разумјевања, па су нас ослободиле разних пореза. А ми данас, за обнову културне баштине морамо да плаћамо порез. Ми из Цркве немамо никаквих бенефиција, у смислу могућности одржавања објеката, у смислу мисије Цркве. Ево, од јануара се уводи ПДВ, а вјерске заједнице нису нашле ту своје мјесто. На нивоу Босне и Херцеговине, још једино није регулисана правно улога Православне српске цркве у војсци. У другим вјерским заједницама то је регулисано.
- Веома сте оштро говорили у вези са питањем реституције и враћањем Цркви онога што јој је раније одузето. Оно што је мене изненадило јесте Ваша изјава у којој сте рекли да се ови садашњи понашају горе него комунистичке власти. Изненадила ме јер знам колики сте критичар били тог претходног система и донедавно владајућег система у суседној Србији.
- Немојте ме погрешно схватити, ја не подржавам комунизам, не дај Боже, дабогда му се име затрло. Ја сам и данас жестоки антикомуниста јер и на мојој породици је изврешен комунистички геноцид. Али говорим о стању које је присутно онда и данас. Опростите, да ли мислите да у данашњој власти и на највишим местима политичког живота, нема људи који и те како користе своје позиције а још се нису духовно и национално трансформисали. „Вук длаку мења али ћуд никада”. Остали су комунисти и те како, само су се преобукли. Како би рекао наша народ овде, посуђеним речником, „пресалдумили су се”. Што се тиче реституције, не може се говорити о праведности ако у Сарајеву постоје вјерске школе, објекти који су било враћени, било дати на трајну употребу другим вјерским заједницама, а једино СПЦ нема свог богословског училишта у Сарајеву а имала је два. Онда се не може говорити о равноправности. То сам ја рекао и господину Кеби, министру за људска права пре неколико дана када ми је био у посјети. Тешко се безбожник враћа на Божански пут, тешко се онај ко је индоктриниран једном комунистичком, безбожном идеологијом трансформише на један боготражитељски пут, на један пут који води свеукупној срећи живота. А среће нам нема без Бога и Његовог благослова. А да бисмо добили Његов благослов морамо да се уподобимо Њему, морамо да извршавамо Његов закон. Данас, многим властодршцима у нашој земљи и бившим жестоким комунистима то смета, па говоре: „Шта се то владика са својим поповима повампирио па гради толике цркве?” Ја сам рекао: „Зашто, да ли вам је жао што не градимо јавне куће, што не стављамо црвени фењер, што не омогућујемо вашој дјеци да се васпитавју у неморалу? Ми радимо супротно, подижемо цркве као духовне зборнице где ће ваша омладина, а и ви старији, доћи да слушате реч Божју, да је усадите у срца своја и да живите по речи Божјој.” Најлакше се Црква напада. Ми смо данас на мети и од међународне заједнице и од наших људи који су на власти. Има љигавости страшно много која мени смета, која ме оптерећује. Мене боли ова наша сиротиња, овај јад и чемер нашега народа. Боле ме болести пензионера, инвалида, дјеце без родитеља, родитеља препуштених самих себи са минималном помоћи коју примају. То је туга и јад у овом друштву, то је срамота. Док на другој страни има оних који, кажу, довозе цистернама морску воду за своје базене, а заборављају да све оно што је стечено на сузи и патњи народа нема Божјег благослова, нема среће. Божја правда је спора али достижна.
- Да ли очекујете да ће проблем реституције ипак бити ријешен? Колико вјерске заједнице могу да утичу да се та питања ријеше?
- Има момената где су вјерске заједнице све више компактне јер су њихови представници свјесни да само у јединству у општим религиозним интересима можемо доћи до правде коју очекујемо од овоземаљских властодржаца. Преко Међурелигиозног вјећа верске заједнице су врло компакатне и траже реституцију. Али реституција не одговара управо онима који су на власти јер се морају одрећи одређених бенефиција које су стекли од црквене имовине.
- Говорили сте о верским неслободама које су биле карактеристичне за овај 50- годишњи период. Међутим, у неким круговима може се често чути да је након тог периода, кога под наводницима називамо периодом демократичности, дошло до злоупотребе вјерских слобода. Да ли се слажете са том оцјеном?
- Како ја или ви као индивидуа можемо злоупотребити закон? Како може вјерска заједница као инситуција да злоупотреби некакву, назови вјерску слободу? Све је законом санкционисано. Ево, тек је сада у процедури Закон о вјерама и ради се на решавању примене тог закона, с обзиром на сложеност проблематике. Проблем је, међутим, у томе што се држава с времена на време заинтересује за вјерску заједницу. Па ево, ако хоћете да будем и конкретнији: када Црква или вјерска заједница треба политичарима онда иду око нас, покушавају да купе неке информације, али ми смо веома опрезни. Ми не дајемо вјеру за вечеру. Нико нас не може ни са чим поткупити.
- Да ли то значи да ипак од стране политичара постоје покушаји злоупотребе Цркве и вјерских заједница уопште?
- Код појединаца постоје покушаји да у одређеним моментима траже за одређене акције мишљење и подршку Цркве. Али ми се не мјешамо у политику, политика није домен Цркве. Али ако је свеопшти интерес народа у питању, да ли, рецимо, људи имају елементарне егзистенцијалне услове, то није политика, то је живот и ту се Црква мјеша. И не да се мјеша, него ћемо се још жешће мјешати.
- Али када Ви кажете да се Црква и вјерске заједнице неће мејшати у политику, да ли се оне могу посматрати апсолутно изоловано од друштва?
- То треба политичаре питати, како они доживљавају улогу Цркве, односно вјерске заједнице у својој средини у којој живе. Видите, не памтим кад нас је неко из врха државе, говорим за моју Цркву, тј. Епископију зворничко-тузланску, сазвао неким поводом, нпр. за Божић или за Светог Саву. Донет је Закон о празницима, у коме је један нонсенс: отац наш духовни Свети Сава је избачен официјелно јер није нерадан дан. Значи, за наставно особље и ђаке то је радни дан. Видовдан више није државни празник за Србе православне вјере. Па шта то значи? Празник Духова, Тројица, у цјелом културном свјету, ево нећемо ићи даље, у Западној Европи, седам дана се празнује. Код нас то није државни празник. Е па сада не можемо ми мјерити да ли друге вјерске заједнице имају или не празнике. Ми смо традиционална вјерска заједница, значи може да се каже: за православне Србе Свети Сава је нерадан дан, Видовдан је нерадан дан, празник Тројица је три дана нерадно вријеме. Има неких празника који су за католике веома значајни, нпр. празник Тјелово за њих је нерадан дан, у исламској заједници такође. Али нико нас није консултовао. Опростите, нико нас није консултовао кад се постављао секретар или министар у бившем министарству, сада Секретаријату за вјере. Нико није нас из вјерских заједница, бар што се тиче моје Цркве, консултовао ко ће бити тај човјек на тако значајном положају, имамо ли ми своје мишљење, имамо ли ми свога представника. Значи, треба тамо неко да дроби и соли нама, према симпатијама и антипатијама, према овоме или ономе. То смо ми већ и осјетили.
- Необично је, ипак, да Вас не консултују када су, са становишта вјерских заједница, важна питања на дневном реду, као што су вјерски празници, а да притом покушавају да остваре контак са Вама када доносе неке одлуке на које Ви, објективно, не можете много да утичите, као што је, рецимо, био покушај са полицијом и заказивањем састанка у једном од манастира.
- Шта ми имамо са тим? Зато је једна госпођа министарка у влади рекла: „Шта ће ту вјерске заједнице?” Смијешно. Шта се мене тиче каква ће структура полиције да буде и тако даље. Наравно, имамо своје мишљење да треба да имамо своју полицију. Ако је Република Српска као ентитет у саставу Босне и Херцеговине, и данас јавно стојим, и као грађанин и као представник Цркве, на становишту да РС треба да има своју полицију и да у тој полицији буду заступљени равноправно сви народи и народности процентуално. Зашто би то сметало некоме? Зашто, када у САД свака држава има своју полицију, своје законе. Ево у Њемачкој, Баварска је дражава у држави. Али, што би рекао наш народ, наш добри сељак, то је висока политика.
- Може ли се Црква дистанцирати од високе политике?
- Не може се дистанцирати. Христос је рекао: „Избаците злог између себе”. Значи ми примамо критику, али имамо право и да критикујемо. Да ли ће мени неко свезати уста, ма ко то био у врху дражаве, да га не смијем опоменути? Данас јеси, сутра ниси! Данас један режим постоји, сутра други. Био је комунистички режим, па је пао. Дошао је овај назови демократски. Не знамо шта ће бити са њим. Како је почео да иде, не знамо на којој брани ће се зауставити. А Црква иде својим током, Црква остаје и трајаће. Небо и земља ће проћи али ријечи Господње преко Цркве неће проћи. Нисмо заједљиви, да ме не схватите погрешно, него нас боли све ово што се дешава у задње вријеме. Стичемо утисак да дајемо много више него што се и тражи од нас. Зашто, ја не знам. Што каже Његош: „Стра’ животу каља образ често”. Знате, морао би човјек, нарочито ако је породичан, да мисли о последицама својих поступака да се не деси оно: „Оци једоше кисело грожђе, дјеци трну зуби”. Бог нас трпи, наша безакоња, наше нечовечне поступке па онда каже: „Опомени се, човјече, да си прах”. Па ти Господ клапне оно што ти је најмилије, сина јединца или унуче наследника имена...
- Ви веома често у свом обраћању вјерницима упутите те опомињуће поруке. Да ли сте некада добили неку контрареакцију?
- Директно у очи не, али са стране таква питања долази до мене. Ја сам спреман за дијалог са сваким, ко год хоће. Ево, можемо да изађемо пред камеру, јавно да изнесемо све оно што сматрамо да треба. Ја, лично, само се Бога бојим и да не огрешим душу своју.
- Колико је свеопште сиромаштво утицало на стање духа нашег човјека, како међу православцима тако и међу другим конфесијама?
- Када је пао комунизам, ако је пао, људи су са себе збацили окове и почели слободније да дишу, сматрајући, ево, слобода је дошла, дишем пуним капацитетом. И људи покушавају да нађу свој идентитет, своје мјесто које им је узето, отето, гнијездо из којег су избачени. И људи се труде свим силама, нарочито млади, и онај обични свјет, онај кога називамо „малим” човјеком, а у ствари то је велики човјек, сиротиња, студентарија. Са малим изузецима, нису велики људи који су на високим положајима. И тај човјек налази себе, налази утјеху у Богу. Погледајте само један просјек у Цркви, то се може видети по томе како су обучени, може се видети какав је њихов стандард. Људи, тај обичан човјек, он преко Цркве и контакта са Богом налази себе, налази утјеху, он лакше подноси све тегобе које живот доноси. А тог „малог човјека” ударају разни ветрови, газе многи преко њега без осјећаја, без љубави, сажаљења, самилости. Да ме погрешно не схватите, имамо ми дивних примера у држави нашој, у средини у којој се крећемо, људи којима је Бог дао овоземаљска добра и који имају осјећаја да помогну другима јер имају Бога у себи. Али принципијелно, колективно, људи на положајима, људи са предубоким џеповима, врло мало помажу мисију Цркве, нарочито у њеној хуманитарној дјелатности.
Ми у Цркви смо као и сваки човјек са добрим особинама али и великим манама. У вјери више знамо него наш вјерник што зна, али ће се од нас и више тражити, имамо већу одговорност пред лицем Божјим. И нас, који смо проповедници пред лицем Божјим, Бог неће питати на који смо начин славили Бога, него како смо извршавали Његов закон. Да ли смо ми били тај разлог да неко од наших верника, због наше несмотрености, напусти Свету Цркву или једноставно да се дистанцира од Цркве и да се у својој соби, пред својом иконицом, моли Богу. За тај наш гријех ћемо дати одговор на Суду Божјем. Христос каже: „Добар пастир оставља 99 оваца и иде да тражи ону једну изгубљену овцу”. Тешко је ономе ко греши, али теже је ономе ко саблазни једнога од ових малих. Боље да узме водјенични камен, да га свјеже око врата и скочи у ријеку. Ми се, ако ишта добро учинимо, с тиме не хвалимо. Јер, ако се хвалимо, ми смо већ плату примили на овоме свијету, а ми желимо да плату примимо на ономе свјету. Зато се не размахујемо оним што чинимо. Ако сте пратили мој рад, нарочито у току поста, ја говорим о нама, свештеним лицима, о мени као владици, да смо највећи грешници јер много знамо а колико то испуњавамо?! Ако нам неко нешто добро каже, то нам је у одређеном моменту само једна покретачка снага да се трудимо даље да учинимо неко добро, да све оно што је отпало од Христа приведемо Христу Богу, да се људи утврде у истини Божанске науке и све оно што је ожалошћено да га тјешимо речју Господњом, али и својим дјелима и примјерима.
- Ваше Преосвештенство, Ви сте у непрестаном контакту са народом. Да ли стоји оцјена да је наш народ постао равнодушан и бездушан, да га не интересује нико и да се полако губи у тој апатији?
- Ја не бих рекао да је наш народ равнодушан. Јер да је наш народ равнодушан онда би му било све свеједно, па би рекао: „Дао сам сина за ову отаџбину, дао сам оца, мајку, дао сам брата, шта ме брига да ли ће ова Република Српска постојати”. Али није тако. Овај народ мисли, плаши се да му неко не изда на златном тањиру оно што је крвљу стекао. Босна и Херцеговина састављена је из два ентитета. Један од тих ентитета је ентитет који се зове Република Српска. Ми нисмо тражили ни овако ни онако, ми смо је добили тамо где је то одлучивано, у Дејтону. И када би се Дејтонског споразума стриктно придржавали сви они који управљају Босном и Херцеговином, и домаћи владари и они који су нам дошли као тутори, овдје би све цвјетало. Овај народ је забринут јер је неједнак третман према расељеном и избјеглом становништву. Многи су, сплетом ратних околности морали да напусте своја вјековна огњишта и дошли су на туђа, сачували им та огњишта да би касније били истјерани, да би се нашли на улици, на пољани, да не знају на коју страну свијета да оду. Свијет је данас забринут шта ће бити сутра, да ли ће ова држава, овај ентитет у саставу БиХ, опстати или ће нестати. Ми желимо да остане РС као ентитет у саставу БиХ, али онако како је предвиђено Дејтонским споразумом све док се не стекну бољи услови, док се не смири комплетна ситуација па да се онда, евентуално, допуњава тај Споразум или да се нешто мења у њему. Отворено могу да кажем да је у Босни и Херцеговини хришћанство угрожено. То не говорим само ја, то говоре и католички бискупи и велико је расељавање становништва из Федерације на разне стране. Ја мислим да бошњачки народ овде има права, али шта да радимо у Тузли где споменике на гробљу руше из дана у дан. Не могу да се нађу кривци, а ако се нађу, онда је то неко дјете. Трагедија је у томе што мене нико никада од власти није питао: „Владико, како живи православни народ у твојој Епархији у Федерацији, у каквом су стању цркве, како живе свештеници, да ли том народу и свештеницима треба нека помоћ?” Народ је, кроз своју забринутост, разочаран. Ево, погледајте изборе у Бијељини, који је проценат народа изашао на изборе. То говори о стању у народу. Али, опростите, то није наша заслуга, него Бог тако хоће. Погледајте, цркве су пуне, не можете да уђете у цркву недељама или већим празницима. То је одговор на ваше питање. У једном кантону говоре да Бошњаци и Хрвати немају посла, овде говоре да Срби немају посла... Ма нема нигде посла! Приватизација прогута све! То је најмрачнији, по томе шта се ради са имовином и како пропада држава, најкатастрофалнији период у овом постратном периоду. Међутим, нисам песимиста. У овоме народу има духа, има стваралачке акције. Овај народ је креативан и има у себи једну покретачку снагу и треба да тражи боље и да га воде они који ће му учинити срећнију будућност.
- Колико вјерске заједнице у БиХ могу да учине а колико чине када је у питању међусобно разумјевање нас свих који живимо овдје? У неким круговима су вјерске заједнице, а пре свега СПЦ, етикетиране као камени спотицања успостављању суживота и разумјевања и повјерења.
- У овом постратном периоду, српски народ је дежурни кривац, не само на просторима Балкана, него и шире. Нормално, у тој ненормалној консталацији, да се и СПЦ етикетира негативним атрибутима. Вјерске заједнице, отворено тврдим, без икаквих политикантских манира, могу много учинити на смиривању комплетне ситуације на просторима БиХ. У задње вријеме то и чине. Ево, ја сам спреман да са муфтијом тузланским прођем кроз Бијељину у свештеничкој одори, а и он нека са мном прође кроз Тузлу. Нека се види да ми не подстичемо народ на зло него га упућујемо на добро. Али ту нам је потребна подршка многих фактора, да нас нико не дјели, да будемо једнаки, да се не дешава да СПЦ буде фактор који „ремети” мир међу народима у БиХ. Нисмо ми тај фактор који разара, ми проповједамо љубав. Нико не спомиње добро које је Српска црква у току овога рата учинила не само Србима.
- Бројни свештеници СПЦ се доводе у везу са ратним дешавањима у БиХ, а СПЦ се повезује и са, како се то данас каже, мрежом подршке оптуженима за ратне злочине.
- Ево, и овдје су тражили те које траже па их нису нашли. Дошли су под пуном ратном опремом, као да је у манастиру Озрену скуп највећих гангстера свјета. Нису никога нашли. У овом рату, у ратним формацијама СПЦ није имала своје представнике да су били команданти јединица, него смо, свештена лица и ја, према својој пастирској дужности, обилазили људе, честитали им празнике, видали им њихове ране. Ја сам у болници обилазио не само Србе него и Бошњаке и Хрвате. Не дјелимо људе, то покушавају други.
- Ваше Преосвештенство, да поменемо и оно што се дешава у Црној Гори, и те интенције стварања тзв. Црногорске православне цркве.
- Знате, ја не живим у Црној Гори али Православна црква у Црној Гори је једна територијална јединица Српске православне цркве. Њен митрополит је чувар, егзарх Пећ