Treba se učiti ljubavi
Vreme studiranja nije samo za proučavanje nauka – to je vreme vaspitanja osećanja
Naš današnji sagovornik je otac Jevgenije Sokolov, nastojatelj univerzitetskog hrama posvećenog prav.Jovanu Kronštatskom pri Pomorskom državnom univerzitetu (g.Arhangelsk).
- Vaši parohijani su uglavnom studenti i moram da priznam da mi to teško ulazi u glavu. Verovatno zato što se sećam svojih studentskih godina, kada ne samo da sam bio daleko od Crkve, već je i sam moj život bio daleko od pravoslavnih normi. Svako od nas ima svoje studentsko iskustvo, ali to su uglavnom – zabave, strasti, neobavezan život, želja da se proba sve što je moguće, a zatim se toga prisećamo…
- I ja često puta imam priliku da čujem kako majke govore svojoj deci: ispitaj sve što je moguće i onda izaberi. To jest sam odluči šta je dobro a šta loše. Možeš da ne slušaš Boga ... I to je najstrašnije: dozvoliti da greh udje u tebe, a zatim se boriti s njim. Kada znaš da je nešto greh onda se s njim ne treba boriti. Ako si gledao erotski film onda treba neprekidno da se boriš sa željom da ga gledaš, a ako nisi, onda nema ni borbe.
Ako majka zna da su bombone štetne za njeno dete, onda ne treba ništa da zabranjuje – treba samo da ih uzme, kako ne bi bilo sablažnjavanja, umesto toga – „probaj sve”. Naša priroda je takva da duh zavisi od tela: duša želi da se moli, a telo da – spava. Da li onda čovek može da se moli? Ne. Veliki je krst savladati svoju prirodnu grehovnost. Postoje i nasledni gresi. Zašto čoveka još pored svega opterećivati dodatnim sablaznima?
- Ali savremen svet je sav satkan od sablazni. Čini se da je prilaz ka veri neraskidivo povezan sa udaljavanjem od sveta? Ne biva li tada verujući student izolovan u svojoj sredini?
- Ja sam svojevremeno bio veliki poklonik sportske gimnastike, štafete. Mogao sam noćima da gledam partije Karpov-Kasparov, razmatrajući poteze i varijante. I tada je sećam se došlo vreme kada sam počeo da se približavam Crkvi, više da postim, više da se molim, i desilo se tako da je počela redovna Olimpijada. I šta? Ništa. Odjednom sam shvatio da mi je svejedno ko će pobediti. To jest kada čovek prilazi veri, on ima sve manje interesovanja za sve ostalo što je povezano sa strastima, i više se interesuje za duhovna pitanja, i potpuno drugačiju literaturu. To svi primećuju. Vidiš recimo devojku koja dolazi u Crkvu pola godine i više je ne vuče staro društvo. Niko verujuće studente ne izoluje. Sami studenti kažu kako im je posle nekog vremena mrsko da idu u diskoteku, i dosadno u bar.
Druga je stvar što smo mi obavezni da obrazujemo neka druga mesta, gde pravoslavni studenti mogu da se okupljaju. Postoji sledeći princip: ako su se loši ljudi okupili i vi ništa ne možete da uradite, šta treba da rade dobri? – da se okupljaju na drugom mestu. To jest potrebni su omladinski projekti. Studenti ne mogu sve vreme da budu u Crkvi. I prvo što smo uradili je bilo da smo organizovali festival pravoslavne pesme. Dva sata neprekidnog pevanja ... i to u tišini punoj strahopoštovanja. I kada se čulo obaveštenje o završetku koncerta, niko nije želeo da ide. A koncertu je prisustvovao veliki broj neverujućih ljudi. Kada se festival završio, svi su govorili kako ga treba ponoviti, ali sam ja rekao da to nije crkveno pitanje. Naša stvar je bila da pokažemo da je to moguće. Crkva može da pomogne, ali pravoslavni mirjani treba da preduzmu odgovarajuće mere.
Trenutno imam ideju da napravim pravoslavni kafe u okviru PGU-a, a da za njega iskoristim studentski bife, u kojem se dva puta nedeljno okupljalo 30-40 ljudi, puštala bi se pravoslavna muzika, mogao bi da dodje ponekad neki pravoslavni preduzimač i da ispriča svoje probleme i uspehe itd. U najskorije vreme biće sproveden konkurs za pravoslavne čtece (dok je ovaj intervju pripreman za štampu, on je uspešno završen – I.I).
-Na koji način birate dela za takve konkurse i festivale?
- Ja sam odmah rekao da će se izvoditi samo one pesme koje ću ja preslušati, i ne treba se vredjati zbog toga. Donosili su mi tako tri teksta, a ja sam rekao: idu ova dva, a ovaj ne ide. Hajde da nadjemo neki drugi tekst, a ako nema sada teksta, nastupićete neki drugi put. To je bila ako hoćete neka vrsta cenzure. Lokalni demokrati su mi govorili da ću na taj način odbiti ljude, ali apsolutno nikoga nisam odbio. Ljudi su čak bili zadovoljni tim strogim pristupom i jasnom opredeljenošću: ne može - znači ne može. Sva naša nevolja je u tome što neprekidno menjamo pravila igre. Razumljivo je da je današnji čovek slab, i razumljivo je naprimer da zbog toga skraćujemo službe, u protivnom čovek prosto pada, jer ne može da izdrži toliko u molitvenom stanju. Ali ipak postoji neka niža granica. Ako je rečeno da je to festival pravoslavne pesme onda to treba i da bude.
- Gde je ta niža granica u crkvenom životu, koji su vaši minimalni zahtevi od vernika?
- Prvo – neophodno je čitati jutarnja i večernja pravila. Naravno postoje izuzeci – bolest, neodložni poslovi, ali u slučaju neispunjavanja pravila potrebno je pokajati se. Treba redovno čitati Jevandjelje, po glavu dnevno. Držati postove sredom i petkom, i višednevne. Neophodno je jednom nedeljno posećivati službe, i to ne mora da bude u našoj Crkvi, može i u drugoj. Saborna molitva je veoma važna. Evo maločas me je pozvala jedna žena, dete joj se razbolelo i moli da se pomolimo. Molićemo se. Ali zašto onda kada dete ozdravi ona ne učestvuje u sabornoj molitvi za drugu bolesnu decu? Zašto stalno neko drugi mora za nas nešto da izmoli? Jer je možda tvoja molitva nedostajala da se izmoli nešto za ovog ili onog čoveka. I konačno, jednom u pola-do dva meseca – Pričešće.
- Koliko često je Pričešće spojivo sa studentskim životom?
- Ono je prosto neophodno, a ponekad čak i češće – i dva puta mesečno. Ako se nešto desilo da li treba čekati još pola meseca? Može se ispovedati i bez Pričešća. Propustio sam predavanje bez nekog posebnog razloga – dodji sutradan kod mene na ispovest. Nije važno da li je predavanje nezanimljivo ili si ga prespavao. Ako si dobio “trojku” za usmeni predmet (ne na ispitu, već na kontrolnom) – opet dodji kod mene na ispovest. Jer to treba samo pročitati i prepričati. Kada sam ja išao u školu, dobijao sam „trojku” iz geografije, i to je bilo gore od jedinice na diktatu, to niko nije shvatao jer je to bio elementarni bezobrazluk: nisi naučio, jer nisi učio ...
-To jest odnos prema učenju treba da bude religiozan?
- Naravno! Učenje je – rad. Pravoslavni čovek svaki posao treba da radi savesno i profesionalno. Ne kažem odlično, ali u krajnjoj meri – dobro. Inače kakav je on pravoslavac? Jer on shvata da od njegovog posla zavisi okolina, život bližnjih. Znači, ako čovek loše čisti ulicu, ili ako je lenji milicioner, onda on ne ljubi bližnjega.
- Kako biste formulisali osnovni duhovni zadatak za svoje parohijane – studente?
- Koji je naš glavni zadatak? – uzrastati do Boga. U prvom razredu mogu da se gordim da znam tablicu množenja, a u šestom time već ne treba da se gordim. Posle završetka Božićnog posta obično pitam: koga privlači mleko, meso, bombone? Nikoga. I da li to treba smatrati svojom zaslugom što to niste jeli? Čime da se gordite, u čemu je vaša zasluga? Ako znate tablicu množenja u šestom razredu, vi ste i obavezni da je znate. Ali ako postiš šest godina i ako se taj post svodi samo na telesno gladovanje, onda te je porazila ili duhovna “debilnost” ili ravnodušnost. Post treba da postavi odredjene duhovne zadatke. Naravno, ako je čovek tek došao u Crkvu, onda mu ja ne dajem posebne zadatke. Ali ako se čovek ispoveda jednom u pola godine ili jednom godišnje i pred Vaskrs, sumirajući celu godinu, onda za sebe može da kaže da je postao pametniji, jači, iskusniji, ali je na duhovnom planu (karakterne crte, smirenje) ostao isti – ta godina je uzalud proživljena. Sva znanja koja dobijamo usmerevamo na to što volimo. I ako ja volim jedne te iste stvari, moja ljubav nije napredovala, nisam razvio u sebi više pronicljivosti, konkretnosti, požrtvovanja, nisam postao bolji, znači ta godina je propala. Nedopustivo je da se na ispovesti govore jedni te isti gresi.
- Da li se kanonski sistem epitimije može primeniti na savremenog čoveka, da li on može da ga podnese?
- Kada mi se neko obrati i kaže – dajte mi epitimiju, ja ga onda pitam: shvatate li šta je to? Pokloni, molitve i slično se daju da bi čovek dublje postao svestan greha. A epitimija je kazna – odlučenje od Pričešća. Može se primeniti, a šta ako je čovek ne izdrži? Ovde je važno ne napraviti štetu, ne odgurnuti čoveka. Čovek je naprimer učinio greh abortusa. Ja onda kažem: doćiće vreme kada ćemo vi i ja ispunjavati epitimiju. I ta žena je dolazila u Crkvu dve godine, uzrasla je duhovno, i očigledno je da je to što je učinila sada muči, i ne može da se oslobodi tog problema već treba sa njim da se suoči. Ali tada je već očigledno da je žena sama spremna i da čak i moli da joj se da epitimija. I ja joj je dajem u vreme višednevnog posta. To je normalan period. I ona biva zahvalna za to. Da, nije se pričešćivala u toku Božićnog posta, ali se pričestila na Božić! Naravno, ja se ne usudjujem da dajem godišnje epitimije, ko sam ja ...
- Po čemu se današnja omladina razlikuje od srednje generacije?
- Mlada generacija (mislim na studente) se danas veoma brzo ocrkovljava. Začudim se tako: prošlo je pola godine otkako je neka devojka došla u Crkvu, a već drži post bolje od mene. I ja ponekad mislim da ukoliko nešto ne uradim kako treba kod njih može da se razvije duhovna skolioza (to je bolest u mladosti kada mišićna masa ne drži kičmu). Treba znati da se nije desilo to da je mladi čovek u početku veoma uzrastao u Pravoslavlju, a potom mu sve dosadi. Zato ih ja sve vreme upozoravam da budu trezveni i da se ne preopterećuju. Nekada čak moram da se uzdržim. Kod mladih se javi oduševljenje kada vide svu lepotu Pravoslavlja, i ona žele sve više i više, a pritom zaboravljaju da su potrebni koreni – stalna molitva, neprestano suprotstavljanje grehu, sablaznima. I tako oni napreduju, Gospod ih čuva a zatim može da dodje do jakog iskušenja. To je kao u manastiru: ako je došao mladi monah i odmah leti ka nebu, hvataj ga za noge i vuci nadole ... A srednja generacija veoma sporo ulazi u crkveni život, i nju naprotiv treba gurati.
- Kod vas je uglavnom inteligencija te starosne dobi?
- Postoje ljudi u kojima se iskra vere može razgoreti – može im se pokazati, ispričati. Ali, samo za trenutak i ugasi se. To i jeste savremeno stanje naše inteligencije. On već sve zna u Crkvi, doćiće, upaliće sveću, ali u čemu je koreniti smisao Novog Zaveta? „Primite, jedite”. Da bi se zagrejali, približili toploti, obožili dušu, potrebno je prisajediniti se Bogu. I za to se treba pripremati. Postom, molitvom, pokajanjem, dobrim delima, i samo tada kada je duša spremna, očišćena, ona je spremna da primi Boga, da se oboži. Ali oni ne idu u Crkvu radi toga da bi radili na sebi, već da bi dušom odahnuli, da bi im postalo lakše. Ali u tom slučaju ne treba ići u Crkvu, već treba ići u pozorište, ribolov. Sta je uopšte moguće osetiti u Crkvi, sem tuge, sa izuzetkom retkih minuta za vreme Pričešća, praznika? Čovek dolazi u Crkvu da plače za svoje grehe. To je osećaj sopstvene grehovnosti u svetinji. Crkva je bolnica za dušu, a čovek se ne smatra bolesnim. On pri pogledu na okolni svet primećuje samo lopove, prostitutke i narkomane, i sebe smatra skoro svetim u odnosu na njih. Ako s njima počneš da razgovaraš o smislu života, oni počinju da govore o reinkarnaciji, o budućim generacijama – i sve je to samo projava mlakosti i praznoslovlja. I miš i komarac žive radi produžetka vrste. Mi se učimo po spoljašnjim pojmovima, da radimo, formiramo porodicu i gajimo decu, a deca rastu, da bi učila, radila, formirala porodicu ... Jednostavno govoreći, živimo da bismo jeli i pili, a jedemo i pijemo da bismo živeli. Ako ne postoji neki drugi cilj, ako odlazimo negde, onda život nema nikakav smisao.
- U čemu vidite mogućnost prevazilaženja mlakosti kod inteligencije?
- To je elementarno jednostavno: treba se učiti ljubavi. Bog je Ljubav, ali se ona u savremenom svetu svodi na strasti, pohlepu i nasladu. To nije ljubav. Zbog čega majka kažnjava svoje dete koje pije i puši? Zato što ga voli i zato što ukoliko ga ona sada na taj način ne zaustavi, njemu će u životu biti loše. Ako ja ne volim nekoga onda mi nije ni stalo do njega. Kome je to kažnjavanje bolnije - majci ili detetu? Svakako majci. Ali to je žrtva. Zbog čega se Matrosov baca pred mitraljez? Zato što voli te borce koji kreću u napad. Snaga ljubavi je iznad instinkta samoodržanja. On žrtvuje ljubav prema životu zbog ljubavi prema bližnjemu i tako savladava instinkt za životom. Nevolja je u tome što smo mi prestali da učimo da volimo. Ljubav je ohladnela kod mnogih, a ako ne umem da volim onda se tu svaka priča završava.
- Da li vi inteligenciji često upućujete ove razobličavajuće reči?
- Ja sam veoma blag u razgovoru sa djacima, studentima, vojnicima, zatvorenicima, a veoma strog u razgovoru sa inteligencijom, i zbog toga često dobijam prekore. Ali ja sam nekoliko godina radio sa inteligencijom i shvatio da se do njih ne može dopreti. Do njih dopire samo strogo razobličavanje. A u suprotnom, inteligencija uvek nalazi načina za samoopravdanje zbog čega ne ide u Crkvu, zbog čega se retko pričešćuje itd. Oni sve razumeju, ali ne nalaze duhovne snage da sami sebe zavole. Treba ljubiti Boga, sebe i bližnjega. Boga- kao Izvora ljubavi, jer se jedino uz Njega može naučiti ljubavi. Ljubav nestaje zbog bezzakonja i zato današnji čovek čini sve kako bi ljubav zamenio strašću. Ali samo nam istinska ljubav pomaže da činimo opšte dobro delo.
- Sada mi je palo na pamet da je islam danas veoma rasprostranjen na Zapadu, pa samim tim i medju Evropljanima. Da li se to dešava zbog toga što on podrazumeva veoma stroge zahteve za poštovanjem Boga, kao i moralnost i ne dozvoljava mogućnost za samoopravdanje. Možda je savremenom čoveku i potrebna takva stroga odredjenost a ne relativizam?
- Da, u islamu nema kompromisa, već postoji zakon. Ali je veoma važno da i mi pravoslavni uvek imamo na umu te zakone. Sve živo živi po nekim zakonima. Ja u principu leti mogu da putujem sankama, ali će konju biti teško i sanke će se brzo slomiti. Zašto? Zato što ne poštujem zakon fizike - koeficijent trenja i klatna menjaju mesta. Tako isto ukoliko ne živim po zakonima (pa samim tim i duhovnim) onda teško obolevam. Pravila ponašanja na plaži i u kancelariji se razlikuju, ali je u osnovi svega samo jedno - ljubav prema bližnjem - ni na plaži ni u kancelariji se ne treba ponašati primitivno. I onda će se i prema tebi odnosti kako treba. Kažu: hajde da izgradimo gradjansko društvo i rešićemo sve probleme. Ali šta je gradjansko društvo? - to je podela vlasti i života po zakonu. Ali ne može se napredovati pomoću zakona. Recimo izdali su sledeći zakon: zabranjeno pljuvanje na pod po prostorijama, a za narušavanje istog sledi novčana kazna. A šta ako neko ne pljuje na pod , već na zid? Jer ako to nije zabranjeno, znači da je dozvoljeno i zakon se formalno ne narušava. Ne mogu se zakonom popuniti sve praznine. Zakon je potreban onda kada smo dostigli odredjeni nivo nemoralnosti. I kada se smatra da je napredak to što je Duma donela 300 zakona godišnje, to u stvari znači da postoji 300 nezakonskih oblasti. U društvu u kome se ne krade nema potrebe za zakonom za taj problem. Pored toga nemoguće je doneti zakon koji u sebi nema neke protivurečnosti. U svakom od njih se može naći neka “rupa”, i onda se donose novi zakoni da bi se ona popunila, a kradljivci će tražiti nove “rupe” i to je onda vrzino kolo.
- No, bilo kako bilo, u društvu treba da postoje neki kriterijumi poštenja, a ono je danas toliko haotično ...
- Na osnovu čega se danas odredjuje status univerziteta? Brojem nobelovih lauerata i olimpijskih šampiona. I medju jednima i medju drugima ima dosta pokvarenosti. A ako kao kriterijum uzmemo broj regularnih diplomaca-profesionalaca? “Nema kriterijuma za poštenje”, - rekao mi je jednom jedan profesor u rektoratu. “U tom slučaju niko od nas ne može sebe da smatra poštenim”, - odgovorio sam mu. Kada majka dodje u školu, koje je prvo pitanje koje ona postavi učitelju?
- Kako uči moje dete?
- Da, a trebalo bi prvo da pita: kako se ponaša moje dete? Jer ako dobro uči, a loše se ponaša, onda je bolje i da ne uči. Imam troje dece, i dvadeset godina idem u školu na roditeljske sastanke, ali su se tek sad po školama pojavili čuvari reda, jer na odmorima dolazi čak i do silovanja. Ja sam istupio kod nas u rektoratu i rekao da su svi današnji predavači prestupnici. Jedan od predavača mi je odgovorio da on nije Čubajs, da nikoga nije pokrao i da se ne smatra prestupnikom. Ali ako me je neki čovek pokrao, ja zbog toga nisam postao gori i na duhovnom planu ništa nisam izgubio. Onda sam predložio sledeće: hajde da pozovem nekoliko studenata sa katedre fiskulture, i to agresivnih, osvetoljubivih, ciničnih. I čemu ćete ih vi naučiti? Brzini, snažnoj pripremi. Znanje je moć kao što je poznato. Nevaljalcu se u ruke ne sme davati nož, pištolj, eksploziv. Čovečanstvo sve više i više otrkiva prirodne tajne, a ta znanja predaje lošim ljudima koji približavaju nastanak Apokalipse. Kada čovek sazna nešto novo, on treba da se obrati Gospodu sa pitanjem: “Gospode, zašto si mi ovo dao, i kako ja to da koristim?” Ali ne, prirodne tajne se otrkivaju i iznose u svet gde ih prihvataju loši ljudi. Zbog čega univerzitetski rukovodioci koji ovde sede ne naprave skup pravila za naš univerzitet, koji bi odredjivali norme poštenja i bili uneseni u univerzitetski ustav i njihovo ispunjavanje bi bilo obavezno za sve? No hajde da uklonimo te loše ljude sa univerziteta. Možemo da proigramo i košarkaški meč, ali će ta činjenica imati ogroman vaspitni efekat. A predavač na katedri za fiskulturu mi je odgovorio: oče, šta vam je pa zar mi nemamo prava da proigramo meč?
- I kakav je zaključak?
- Zaključak je da treba graditi društvo u kome bismo umeli da volimo. Ali mi se ne učimo ljubavi i kao rezultat toga gubimo sve. Ljubav pre svega treba shvatati kao požrtvovanost. Kada se dvoje u Crkvi venčavaju na njihove glave se stavljaju venci. Ali to je crkveni simbol za stradanje, a ne samo carevanje. I zato je glavna greška tražiti u braku samo nasladjivanje a ne i venac žrtve. Istinska ljubav pobedjuje stradanje - ona sve pobedjuje.
Preuzeto sa http://www.vera.mrezha.ru/493/3.htm
| | |
Postao 07/04 u 07:45 PM
|