TRADICIJA - MANASTIR MANASIJA
Задужбина храброг и мудрог деспота
Следеће године навршава се шест векова од почетка градње манастира Манасије, задужбине деспота Стефана Лазаревића и једне од наших највреднијих и најлепших средњовековних светиња
Тридесетак километара од аутопута Београд–Ниш, два километра северозападно од Деспотовца, у живописној клисури коју чине обронци планине Бељанице, пре шест векова је вољом и трудом деспота Стефана Лазаревића почео да се гради манастир Манасија.
Манастирски комплекс са црквом која је посвећена Светој тројици и трпезаријом чији се остаци налазе јужно од цркве, подигнут је као задужбина храброг и мудрог владара и смештен унутар масивних зидина са високим кулама, уз десну обалу реке Ресаве, по којој је у историји често и називан.
Градња и живописање трајали су нешто више од једне деценије (1406 – 1418), а врло брзо Манасија је постала културни и духовни центар деспотовине. Током векова манастир је више пута пљачкан, паљен и пустошен. Са цркве је скинут оловни кров због чега је део фресака неповратно пропао, Турцима је служио као утврђење, аустроугарска војска је цркву користила као коњушницу, у припрати је једно време била смештена барутана, али је, на срећу, ипак сачуван и као један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе преживео до наших дана.
Заклетва дечака
Деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара и кнегиње Милице, који је 1403. године од обновљеног Београда направио престоницу, остао је упамћен као уман владар, вешт дипломата, храбар и образован човек који је поново организовао српску државу, преуредио унутрашњу управу и чинио много на унапређивању културе, нарочито књижевности којом се и сам бавио.
По речима Константина Филозофа, стремећи свему бољем и напреднијем, гледајући неку очеву задужбину, Стефан се још као дечак заклео: „Већу и лепшу ја ћу подићи”. Како сведоче записи, овај побожни српски владар дуго је пажљиво бирао место, и...: „Нашавши најприкладније и најбоље место, где је требало да буде црква, помоливши се, приступи делу и положи основ у име Свете тројице”. Било је то у лето 1406. године. Желећи само најбоље, за подизање манастира и осликавање цркве деспот није штедео, те је доводио најбоље градитеље и уметнике.
Градња петокуполне цркве која у основи има правоугаоник са уписаним крстом,(урађене од камена тесаника без украса од опеке) и која представља један од најрепрезентативнијих објеката моравске архитектонске школе, њено живописање и подизање утврђења око манастира, трајало је до лета 1418. године када је деспот својој задужбини издао повељу, снабдео је свим богослужбеним предметима, а, у жељи да постане важно културно средиште, населио га ученим монасима.
Краснопис и живопис
Данас женски манастир, чије се сестринство здушно посвећује молитви и очувању манастирског комплекса и живота у њему, Манасија и даље представља сведочанство о необично живој уметничкој и културној активности у Србији спочетка 15. века. Иницијатор тога, рекосмо, био је деспот Стефан, под чијим је покровитељством у манастиру и радила чувена Ресавска преписивачко-преводилачка школа. Књиге из ове радионице словиле су за добре, поуздане, одлично изведене, без грешака у речима, слогу и акценту. Али, сем културног и историјског значаја, складне архитектуре хармоничних линија и остатака монументалног утврђења, оно што Манасију или Ресаву сврстава у врх средњовековних драгуља јесте њен живопис. Крајње префињеног изгледа, отменог укуса и мајсторске израде живописаца из Солуна, сликарству овог храма подједнако су се дивили и његови савременици и модерни истраживачи, а и данас ретко ко не остане задивљен пред око 500, од некадашњих 2.000, квадратних метара фресака.
Првобитни програм фресака данас се више наслућује него што се може сагледати у целини, а својом лепотом посебно се издвајају ктиторска композиција на западном зиду наоса с ликом деспота Стефана који држи модел цркве, Свети ратници у доњим зонама певница, сцене из Исусовог живота и представе старозаветних пророка у тамбуру главне куполе.
Смрћу деспота Стефана настала су тешка и мучна времена за земљу, па и за ову светињу. Већ 1439. освајају је Турци, а 1456. године први пут гори. Зна се да је до поновног доласка у српске руке крајем 18. века у више наврата обнављана, али писани подаци о оправкама нису сачувани. Обимни конзерваторско-рестаураторски радови почети су средином прошлог века и у фазама још увек трају. Радом и заслугом скромног и вредног сестринства последњих деценија обновљен је стари и сазидан нови велики конак са капелом посвећеном Св. Стефану , економске зграде, ископан бунар, а манифестација „Дани српског духовног преображења” која се одржава сваке године крајем августа, подсећа на значај који је овај манастир имао, али и задржао у српској историји и народу.
Ратка Петровић
Снимио Станко Костић
Izvor: http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=25443&r=210.htm
| | |
Postao 12/19 u 05:31 PM
|
Komentari:
Post poslije: MOLITVA ZA UTAMNIČENOG ARHIEPISKOPA OHRIDSKOG - JOVANA
Post prije: Narkomani i alkoholičari