MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Deca su polako prolazila na biciklima prema staroj gimnazijskoj zgradi, ostavila su ih pored ulaza i žurila na svoje delatnosti. Jedan mališan je i dalje okretao pedale i nije želeo da sidje sa svog dvotočkaša.

- Vanječka, - rekao je stariji muškarac, - požuri, požuri, rodjeni. Treba nešto raditi, vozio si se…
Još dva mališana su prošla na rolšuama, pri punoj zaštiti na rukama i nogama i šlemu na glavi, razgovarali su nešto medjusobno o sviranju na harmonici i skrivali se u zgradi gimnazije. Sudeći po zvucima raznih melodija, koje su dopirale sa prozora, deca su došla na časove muzike.
Kod mene je ušla učiteljica informatike Liza Fajruzova, koja nije bila tako zauzeta, kao drugi predavači u to vreme, i ljubazno je pristala da sprovede malu ekskurziju po teritoriji koju naseljava tri stotine dečice, da nam pokaže starinsku crkvu, nekoliko muzeja, gimnaziju, zgradu za kadete, mini-zoološki vrt, štalu, konjušnicu, polja. I celo to prostranstvo i veoma živo domaćinstvo se nalazi daleko od gradova i naselja, u polju na kraju šume i zove se kao i drevni manastir – Sveto-Aleksejevski manastir Jaroslavske eparhije.

Znak od Gospoda

Nastojatelj Aleksejevskog manastira jeromonah Petar je u to vreme bio još protojerej Aleksej Vasiljenko, i 1991. godine su ga odredili da služi u Pereslavlju Jaroslavske oblasti u selu Novo. S petoro dečice i popadijom Ljudmilom otac Petar je tražio svoj kutak, stanova u selu nije bilo, te je na neko vreme iznajmljivao neku kućicu. Potom mu je neko pokazao lepo mesto sa zapuštenom starom crkvom. Otac je odlučio da po mogućnosti počne da obnavlja tu crkvu. I nekako je postepeno sa celom porordicom prešao iz Novog u selo Slobodka. Posadili su povrtnjak, izgradili kuću i počeli da obnavljaju ruševine, kako se posle pokazalo manastirskog skita. A potom su oca Alekseja počele da savladjuju sumnje: koliko god se trudio nije mu polazilo za rukom da restaurira crkvu, i već je hteo da odustane, kad odjednom ... Na rodjendan – koji se kod oca Alekseja poklapa sa imendanom, 30 marta na praznik Alekseja, čoveka Božijeg, - došle su lokalne starice i donele platnene trube. Govorile su otac tobože voli da skuplja razne starine. Otac je razvio platno a u njemu je bila uvijena ikona Alekseja, čoveka Božijeg. On je na ikoni izgledao kao živ. Praktično punog rasta, u rastvorenoj košulji, ruke skupljene na grudima, i s neverovatno čistim pogledom dobrih očiju. Otac je odmah shvatio da nije slučajno došao do ove razrušene crkve, i da to nije samo obična podudarnost da mu na njegov imendan donesu ikonu Svetitelja, u čiju čast je i on dobio ime. Gospod je ukazao na neophodnost obnavljanja crkve iz ruševina, bez obzira na sve teškoće.

Zatim se na osnovu dokumenata pokazalo da je u XIX veku jedna baronica izgradila fabriku cigala u selu Slobodka i od te cigle je izgradila nekoliko prostorija za sestre Teodorovskog manastira iz Pereslavlja, kao i crkvu poscvećenu Alekseju, čoveku Božijem.

Utočište izgubljene dece

Majka Sergeja Ž. Je nestala, oca su ubili zbog životnog prostora u glavnom gradu, odrasli ujaci su oduzeli stan od desetogodišnjeg mališana i on se našao na ulici. Susetkinja sa mnogo dece s prvog sprata se sažalila na Serjožu i primila ga kod sebe. Ovu priču je ocu Alekseju ispričala jedna njegova duhovna ćerka Ljubov Ivanovna, kojoj je otac predložio da dovede dečaka za letnji raspust iz moskovskog smoga kod njega na selo, na svež vazduh. A dečak potom nije želeo da se vraća za Moskvu, jer je tako zavoleo porodicu oca Alekseja, i sve koji su se brinuli o njemu. Potom je otac Aleksej postao postepeno dečakov zaštitnik. Tako se pre šesnaest godina ovde u Sveto-Aleksejevskom manastiru pojavilo prvo dete – od onih koja nikome nisu bila potrebna u velikom i sujetnom gradu. Ovde je bilo prihvaćeno i postepeno je počelo da se navikava na školske časove kojih je već odavno bilo lišeno. Sergej je morao da nadoknadi propušteno, a to je po školskom programu bilo nekoliko razreda. Danas prvenac Sveto-Aleksejevskog manastira studira na tehničkom fakultetu i radi u manastiru kao vodič.

Tada je otac Aleksej, gledajući na Sergeja, počeo da razmišlja o takvoj odbačenoj deci, bilo mi je jako žao i odlučio je da ih okupi kod sebe, da ih školuje, vaspitava, i radi sve što su rodjeni roditelji odbili ili nisu mogli da urade. Kažu da se zemlja puni glasinama; možda je to istina jer su uskoro iz raznih krajeva Rusije sveštenici počeli da dovode decu raznih uzrasta. Sva deca su imala podjednako teške sudbine. Za jednu devojčicu iz Kurske oblasti je zamolila sama vaspitačica u domu, posle koga deca dospevaju u dečiji popravni dom, uz reči – «propada dobra devojčica». Druga iz Voronješke oblasti je došla sama, mala devojčica je učinila veliki korak za koji ni svi odrasli nisu sposbni. «Da mami ne bude tako teško ...». Kuća je izgorela, trebalo je nedge živeti, a imala je i malog brata. Majka je pozajmila novac za život, i svaka kopejka je bila dragocena. Devojčica je tako odlučila da pomogne svojoj majci. Po dolasku je položila mali ispit, a potom je primljena u gimnaziju. Ovde je nastavila svoje omiljene časove fortepiana i bavila se slikanjem. U manastiru pomaže i radi i iskusni pravnik Oleg Mihajlovič Trajnin, kako bi zaštitio mnoge mališane od prevaranata i kako bi sve bilo uradjeno po zakonu. Njemu jedinom od svih iz Sveto-Aleksejevskog manastira su možda poznati svi dogadjaji iz života te dece. – Kod nas već 12 godina postoji gimnazija, imamo i rehabilitacioni centar, dečiji vrt. Deca uglavnom danas dospevaju do nas preko organa za staranje. Jednom se kod nas pojavio dečak koji je bio sav u modricama. Bilo je očigledno da je pretučen profesionalno i surovo. Rekao je da je pobegao od očuha. Učinili smo sve što je bilo u našoj moći. Pokrenuli smo protiv očuha krivično delo, a majku koja je takodje bila surova prema njemu smo ograničili u roditeljskim pravima. Porodica je sa strane izgledala normalna, inteligentna, a dečak je čak išao u Pravoslavnu nedeljnu školu. Tamo je i saznao iz filmova i časopisa o našem manastiru. Posle redovnih batina koje je dobijao od očuha, otišao je od kuće i zamolio svog učitelja nedeljne škole da mu pomogne da dodje do nas. A potom je preko organa za starateljstvo bio zvanično upućen u manastir. Bio je dobar djak i završio je kod nas 12 razreda, a trenutno studira na Moskovskom Avijatičarskom institutu i živi s majkom. Ona je posle sudjenja počela da posećuje sina, i to niko nije branio, te su se njihovi odnosi normalizovali. Dete treba da živi u porodici, kako porodična atmosfera ne bi bila protiv njega i kako ga ne bi uništavala fizički i duhovno.

Druga priča. Devojčica živi zajedno sa ocem, potom otac nestaje i dete ostaje samo. Neko vreme pomažu susedi, pojavljuju se dalji rodjaci, nekako izdržavaju dete i uskoro je dovode kod nas. Devojčica se pokazala kao talentovana za umetnost. Naša rehabilitaciona ustanova ne vaspitava toliko tu decu, koliko im pomaže da se harmonično razviju bez porodice i da tu pronadju porodicu.
- Da li je neko dete želelo da se vrati kući iz Aleksejevskog manastira?
- Niko iz centra nije otišao. Bilo je slučajeva kada smo mi sami vraćali dete u porodicu, pošto bismo uspeli da rešimo neke probleme, i sve se normalizovalo. A deca koja dolaze samo da uče u gimnaziji ne mogu da izadju na kraj zbog tuge za roditeljima i vraćaju se kući. Postoji i druga kategorija dece koju programi ne privlače, jer se u gimnaziji studiozno izučavaju razni predmeti. Uče se mnogi strani jezici. Engleski od prvog razreda, latinski, grčki, crkvenoslovenski od petog.

Sve za dečije dobro

Bio je petak i u trpezariji se služila posna supa, i na stolovima je bilo kuvane gorbuše u izobilju, i ta ukusna riba se ne može često videti u dečijim ustanovama. A ovde se razmišlja o svemu, jer u crvenoj ribi ima toliko neophodnih vitamina za razvoj organizma. Dok su deca jela, jedna od starijih stanovnica je držala malu besedu u kojoj je govorila o reči «koze». Pokazalo se da ona u sebi skriva nešto veće – pri Svom Drugom Dolasku Hristos će odvojiti «ovce od koza» i poslednje će oterati od Sebe. Tako da je jednom rečju moguće zapisati čoveka u one koji su odbačeni od Boga, a sebi natovariti greh osudjivanja. Deca su brzo jela kašikama, potom su pila kompot i naizgled ostala samo slušaoci, ali je u stvari svako dete počelo da razmišlja o rečima koje ponekad nekako slučajno izlete i rastuže bližnje. Niko od njih neće više nazvati tom strašnom rečju svoga druga. Ala je pre tri meseca došla iz Moskve u Aleksejevski manastir sa dobrovoljnom pomoći. Donela je deci kolače, razgovarala o životu sa jeromonahom Teodorom, i ostala. Uskoro su joj našli posao, te je počela da se brine o odeći svih žitelja u manastiru. Jednom je otišla da poseti rodjake i u moskovskom metrou uhvatila svoje misli o tome kako su gradjani neukusno odeveni. Sasvim druga stvar je odeća u Aleksejevskom manastiru, od prirodnih materijala i sa dobrim umetničkim ukusom. Neke narudzbine rade učenici starijih razreda pod rukovodstvom pravog umetnika prema kostimima Irine Borisove. Ona uči decu krojenju i šivenju. Tog dana su učenici petog razreda radili na izradi torbi – tradicionalnog elementa ruske ženske odeće. Kostim za venčanje koji su napravili učenici starijih razreda je izazvao buru oduševljenja. A na maturskoj večeri su se mogle videti haljine napravljene po srpskim tradicijama.

- Da li može? – ušla je devojčica u radionicu. – Pocepala mi se kecelja. Devojčice su joj već počele da rade.

Deca u manastiru znaju mnogo toga: da rade u polju, da pomognu u štali, očiste konjušnicu, a istovremeno nadju vremena da posede u biblioteci. Biblioteka je tako lepa, dvospratna, s velikim brojem knjiga – pedeset hiljada tomova! Sve to unosi divne i retke sadržaje ljudima koji rastu na zemlji, ali koji su uzvišeni u svojim duhovnim stremljenjima.

Pre osam godina učitelj biologije je doneo četiri kutije sa osušenim leptirima, okačio ih na zidu u razredu i rekao da mašta o muzeju. Otac Aleksej je tada rekao: «U mnogim kućama negde u uglu stoji neka stara stvar, i ako bismo sve to skupili imali bismo grandiozni muzej». Rekao je to i izdao naredjenje za otvaranje muzeja. Uskoro su se pojavile police sa starinskim eksponatima, koji su svedočili istoriju manastira, i nalaze se na ulazu u zgradu za administraciju.
Ka biblioteci vodi niz eksponata etnografskog muzeja. U geografskom muzeju se nalazi i sala u kojoj je na neki način predstavljeno more. Ona je sva zalivena svetlošću, i u ormarićima sa ogledalima su predstavljeni skoro svi stanovnici morskih dubina. U tom muzeju se čuvaju i stvari poznatog putnika Fjodora Konjuhova. On je čak neko vreme i živeo u manastiru i izgradio sebi mali dom koji je potom pretvoren u muzej. Takve eksponate, koje deca Sveto-Aleksejevskog manastira mogu da vide svaki dan, saznajući o životu kroz različite periode iz istorije i poznanja prirode, ne mogu uvek da se vide ni u muzejima glavnih gradova.

Bio je dan za kupanje. Deca su trčala da se umiju, skidala su prljav veš i dobijala čisti prema svom broju. Zainteresovalo me je zbog čega je napravljena baš sauna a ne tradicionalno rusko kupatilo. «U kupatilu je para pa bi deca prokuvala...» - čula sam odgovor. Nastojatelj sveštenik Aleksej Vasilenko, koji je u postrigu dobio ime u čast svetog blagovernog muromskog kneza Petra, je reklo bi se brižljivo razmišljao čak i o takvim detaljima.

On je pre nekoliko godina uspeo čak da organizuje i odlazak dece na more. A potom su deca počela da odlaze na more svake godine. Deca su upravo te večeri razgovarala o predstojećem putovanju u avgustu. Još su se sećala prošlogodišnjeg letovanja na moru. Spominjala su i kako je jerej Evgenije donosio s pijace voće, da bi kod dece stvorio rezervu vitamina da zimi ne bi bila bolesna. Sećala su se i kako je ponestajao novac i otac Evgenije je počeo da razmišlja kako dalje da se živi, kako su se odjednom pojavili ljudi, neko sa novcem za decu, neko sa voćem, a neko samo sa običnom ali od sve duše pripremljenom hranom…

Moj vodič po Aleksejevskom manastiru je bila Liza Fajruzova, majka tri mile devojčice i diplomirani specijalista u oblasti multiplikacije. Liza je završila VGIK, i po specijalnosti je režiser animacije kompjuterske grafike, i mašta da svojim ćerkama pokloni dobar crtani film. To su zasad planovi. A u stvarnosti je nedavno snimila dva dokumentarna filma o Aleksejevskom manastiru. Ove godine su ti filmovi zauzeli zavidna mesta na medjunarodnom konkursu filmova «Slavjanska mladost. Mašte i nade». Ujutru, posle molitve, Liza je odvela mladju ćerku Matronu u vrtić i požurila na posao.

Napustila sam manastir prošavši pored cvetnog luga, gde je sestra Martinijana, radnica u dečijem vrtu, izvela mališane da prošetaju. Ona je nešto pokazivala Matroni i njenim prijateljima na zelenom listiću, možda kaplju rose u kojoj se ogledalo jutarnje nebo. Počinjao je novi dan, ispunjen raznim delima, uobičajenim radovima na zemlji i srdačnim dečijim molitvama.

Na fotografijama: od ove ikone Alekseja, čoveka Božijeg je počela obnova Sveto-Aleksejevskog manastira; čas geografije – jedan od omiljenih predmeta vaspitanika u manastiru; nastojatelj Sveto-Aleksejevskog manastira jeromonah Petar (Vasilenko) i poznati putnik Fjodor Konjuhov; fotografija iz manastirske arhive; u čitaonici biblioteke Aleksejevskog manastira uvek ima mnogo dece; učiteljica informatike Jelisaveta Fajruzova sa svojom ćerkom Matronom razgovara sa vaspitačicom u dečijem vrtiću sestrom Martinijanom.

Komentari: