MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

«Veliki Petak je praznik tragedije, praznik tuge, praznik prividne pobede smrti i zla, praznik tajne sile smrti. Veliki Petak praznujemo na specifičan način, praznujemo ga kao tajanstveno i spasonosno stradanje. Spasitelj sveta, Gospod Isus Hristos, ovaploćeni Logos ide na dobrovoljnu smrt, da bi smrću uništio silu smrti, da bi pobedio svo zlo koje se koncentrisalo tog momenta na Njega kao Sina Božijeg. On je jedini mogao da razbije tamu smrti, da ode na krst, da bude razapet ne samo kao razbojnik po tadašnjem rimskom običaju, nego je otišao da ponese na sebi svu silu greha, smrti i na kraju da pobedi samog đavola, samu suštinu smrti, tj, tvorca i izmislitelja smrti,» kaže arh. Danilo Ljubotina iz Hrama Svetog Save u Beogradu.

Zašto je to Hristos učinio?

«Učinio je zato što je kao Bog video naš greh, našu tamu, našu smrt i naše večno umiranje. On je kao Bog to video i morao je iz ljubavi prema čoveku da razbije tu tamu smrti, da bude stravično suđen, išiban, ismejan i na kraju što je najteže i najgore, odbačen od svih. Odbačen od onih koji su ga najviše voleli, od onih koji su ga ljubili, od onih koji su primetili ili čak ispovedali da je On istiniti Sin Božiji. Jer mnogo naroda prolazilo je pored Njega, videli su u Njemu samo Sina čovečijeg, nisu videli onu dublju stranu, tj. onu večnu stranu da je On i Sin Božiji. A samo Sin Božiji ima tu snagu da pobedi silu zla, da razbije okove smrti, da sumira u sebi svo zlo ovoga sveta i da ga nadvlada. To je smisao Velikog Petka! To je smisao naše napuštenosti! Gospod je pokazao svu nemoć čovekovu, On je sebe postavio u položaj najobičnijeg čoveka, On je sebe doveo do takvog poniženja da je Bog doživeo tzv. kenozis, potpuno ispražnjenje, doživeo je i osetio potpunu besciljnost, osetio je tamu smrti na svom telu i u svojoj duši i u kosmosu. Time je On na krstu mogao da kaže: «Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine!»(Lk. 23,34) On je prolio svoju krv koja nije imala potrebe očišćenja, svoju čistu krv radi nas i radi našeg spasenja, svoju božansku krv koja je postala posle toga izvor naše svetlosti i izvor našeg večnog života.»

Tajna smrti i života!

«Desila se ta strašna drama, unikatna drama u kosmosu, u istoriji roda ljudskoga da je čovečanstvo koje je bilo u seni smrti osetilo prisustvo večnosti već u Hristu, koji je kao Bogočovek, vaskrsao iz mrtvih svog prijatelja Lazara, činio takva čudesa kako su zapisali Jevanđelisti koja nikada niko drugi nije činio. On je činio takve stvari koje su otvarale oči njegovim prijateljima i najbližim. Oni su sve ovo posmatrali ljudskim očima do onog momenta dok sila Svetoga Duha nije okrepila njihove duhovne i umne sile da sagledaju ono što je božansko, da sagledaju večnost, da sagledaju silu živoga Boga. Kako se moglo desiti da su ljudi napustili Hrista? Čovekov duh nije u stanju sam da prevaziđe, da preboli ili da oceni gde je dno, zato što je đavo, zato što je zlo kao takvo imalo neizrecivo i neiskazano veliku moć do momenta Hristovog oslobođenja, do Hristove pobede. Oni su istorijski gledali i posmatrali stvari. Hiljade i hiljade njegovih sunarodnika čekali su mesiju koji će spasiti izraelski narod od ropstva Rimljana. Čekali su mesiju koji će im doneti političku slobodu, koji će ih osloboditi rimske okupacije. Desilo se sasvim suprotno. Hristos je oslobodio ceo svet, ne samo to područje. On je kasnije oslobodio i Rim i Atinu i celokupnu Rimsku imperiju preobrazio. Svi Njegovi prijatelji, ma koliko oni videli tragediju, ma koliko oni bili bliski Njemu nisu još do kraja mogli da sagledaju tajnu. I dok Hristos nije pobedio ta je tajna bila sakrivena od njih, bila je sakrivena tajna smrti i života. Oni su po svojoj religiji, po starozavetnom verovanju očekivali da idu u šeol, u ad, čekajući mesiju da ih na kraju spase.

Kada je Hristos ušao kao car na magarcu na Cveti, ušao je svečano u Jerusalim, to je već bila strašna pobeda, to je bio strašan doživljaj kada je hiljade i hiljade ljudi vikalo jednom prosečnom čoveku: «Osana! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje, car Izrailjev!» (Jn. 12, 13) Mnogi su svesno to govorili a mnogi su spontano, navijački, desila se psihologija mase i oni su poneseni zanosom događaja vikali; da bi se na kraju, kada je zlo pobeđivalo, kada je zlo imalo svoj trijumf odrekli Gospoda i umesto Osana, umesto najradosnijeg pozdrava vikali: «Raspni ga, Raspni!» Time što su vikali: »Raspni ga», mislili su da je time kraj. Ontološki gledajuću u tome je bio kraj, oni su raspeli zlo a Hristos je pobedio, dakle, oni su razapeli svoje rane, svoju muku, svoj smrtonosni zagrljaj ove zemlje i Hristos je na krstu pobedio upravo to zlo, smrt kao krajnju žaoku o čemu Apostol Pavle govori: «Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda?»(1.Kor.15,55)

Prvi koji je ispovedao da je to zaista Hristos, da je On Sin Božiji bio je jedan paganin, rimski oficir. On je onog momenta kada je Hristos ispustio Duh, i kada se potreslo kamenje, i kada se rascepala zavesa crkvena na dvoje, i kada su mnogi mrtvi ustali iz grobova, rekao: «Zaista čovek ovaj Sin Božiji beše.» Vidite šta se tu desilo, da je jedan Rimljanin osetio da je On Sin Božiji a da su oni njegovi najbliži tek kasnije, kroz sumnju videli pobedu, pobedu Hristovu nad svakom smrću, nad svakim zlom i na kraju nad samim uzrokom svakoga zla, tj. nad đavolom, nad demonom, nad onim što je nama neprestano iskušenje.»

Radost Pravoslavne vere

«Vaskrsu, dakle, prethodi crna drama smrti, crna drama u kojoj je čovečanstvo, čovek, Adam upao u zamku smrti, upao je u neposlušanje, upao je u otuđenje od Boga, od svetlosti, od života i postao je smrtan, smrtan za sva vremena. Postao je nosilac žaoke smrti od koje nije mogao da se oslobodi. Kroz Veliki Petak, kroz najtragičniju dramu čovečanstva, kroz ličnost Bogočoveka, kroz sumu bola, zla, greha, tragike, suda, suda čoveka nad Bogom, Hristos je eto poneo sve to na sebi, sve je to sahranio u tajnu Njegovog groba na Golgoti. Na Golgoti je svojom krvlju omio grehe celoga sveta i sve je to položeno, sahranjeno u novi grob, u novi kameni grob Josifa iz Arimateje. Hristos je kao Bog ne samo sišao u kameni grob, nego ušao u predele Ada, u predele šeola, u predele smrtonosne memle, smrtonosnog paklenog života i tu je propovedao svetlost, tu je pravednim dušama i svima koji su čekali dolazak mesije, Sina Božijeg, večnog Logosa Božijeg, polomio okove smrti. I to je tajna, trodnevna tajna, Hristos je trećeg dana vaskrsao.

Vaskrsenje je ne samo najradosniji praznik, nego je on praznik nad praznicima. Vaskrsenje je najpobedonosnija sila svih vekova i svetova. Vaskrsenje je život života. Vaskrsenje je povratak izvoru života, povratak Ocu Nebeskom. Pevamo u vaskršnjem troparu, Hristos Vaskrse iz mrtvih, smrću uništi smrt i svima u grobovima život darova! Dakle, svi smo potencijalno smrtni, svi smo potencijalno bili opredeljeni za taj smrtonosni ishod našega života, ali Hristos nas je kao što vidite izbavio. Vizuelno u našoj ikonografiji Hristos izvlači Adama i Evu iz grobova i vraća im život, vraća ih u život i povraća ih sebi, Bogu i čoveku i time ih vraća Ocu, večnome Ocu Nebeskom u večni žviot i u večnu radost. Ne može biti većeg praznika i ne može biti radosnijeg praznika od praznika Vaskrsenja. Praznik Vaskrsenja je pobeda nad zlom, pobeda nad nepravdom, pobeda nad zlim sudovima, pobeda nad malim čovečanskim umom, pobeda nad malom ljudskom filozofijom života, pobeda nad svim onim što nas je vezivalo uz blato života, uz Adamovo blato. Hristova pobeda je pobeda nad svim tim, vraćanje večnom Logosu, večnom Ocu u sadejstvu Duha Svetoga, večnom životu u Svetoj Trojici. Eto to je tajna i radost Pravoslavne vere. I mi se zaista osećamo radosni, već posle Velikog Petka mi doživljavamo tajnu ćutanja, tajnu da Gospodar života ne može biti držan u vlasti smrti, da Gospodar svetlosti, da Gospodar večnog života ne može biti u vlasti i ne može biti držan silama zla i ne može biti pobeda zla. Zlo je pobeđeno Hristovim raspećem, najstrašnijom mukom čoveka pravednika, čoveka bezgrešnoga i Boga. On je pobedio svaku tamu, svaki pokret zla u ovom svetu. To je i naša pobeda. On je izvojevao našu pobedu. Svaka druga pobeda je lažna pobeda, svaka druga pobeda je čovečanska mašta, proizvod praha zemaljskog i naše mašte i naše ljudske moći. Jedino je On kao večni Bog mogao da siđe u našu dolinu suza i da nas podigne, da nas vrati u radost, da osetimo, da doživimo već u sebi da je naš život beskonačan, da je vredan, da nema za njega nikakve zamene. Zato mi kao hrišćani i nakon 2008.godina kako brojimo vreme imamo adekvatan i sličan i možda identičan radosni osećaj onog prvog osećaja kada su mironosice prve videle vaskrslog Gospoda, kada su doživele prvi osećaj Vaskrsenja i pobede nad svim što je zlo. Eto, mi nosimo taj žar vere, pronosimo je kroz vekove i ona drži naše Pravoslavlje, naše hrišćanstvo kao najdublju pobedu i najradosniju religiju u svim svetovima na ovoj našoj zemlji planeti. Zato sa radošću dočekujemo taj dan, sa svim varijantama ljudskih tradicija i običaja, najradosnije na svim kontinentima i na svim jezicima pevamo, Hristos Vaskrse. Ljudi pevaju isti poklič, istu radosnu vest, Hristos vaskrse i doživljavaju tu noć kao spasonosnu, spasiteljsku, radosnu, svepobediteljnu u kojoj ljudi doživljavaju neopisivu radost, ona ne može da se zameni nikakvom drugom manifestacijom, nikakvim drugim događajem na ovoj zemlji osim pobede nad zlim, osim pobede nad smrću, osim pobede nad svakom nepravdom. To je najdublja radost koju čovek može da oseti, doživi, i da već u svom telu, u svojoj duši, u svom ovakvom organizmu doživi silu vaskrsenja Hristovog kao svoju ličnu preobražajnu silu i moć svog ličnog preobraženja i svog ličnog vaskrsenja u večnosti. Možda bih rekao kao prve žene koje su pronosile radost vaskrsenja, kao one koje su sa crveno-šarenim jajima kao simbolom vaskrsenja jedna drugoj čestitale Vaskrsenje Hristovo: «Hristos Vaskrse!» «Vaistinu Vaskrse!»

Ljiljana Sinđelić Nikolić

Komentari: